Prostor za liječenje

 

Pre no što se pozabavimo samim energijama, reći ću nekoliko reči o ovozemaljskim, praktičnijim aspektima isceliteljskog poziva - kon­ kretno, onima koji su značajni za okruženje pogodno za posao, kada se bavite isceljivanjem. Mnogi od vas odabraće da imaju određeni prostor koji možete zvati svojim, koji predstavlja vas. Prema tome, pre no što počnete da radite sa energijama i primenjujete ih, bilo bi dobro da se poza­ bavite nekima od tih ovozemaljskih, praktičnih pitanja.

Svet  je  vaša  ordinacija

Ukoliko ste poput većine ljudi, kada zamišljate lekara koji radi sa bolesnim pacijentom, lekara ćete zamisliti u belom mantilu, krevet sa fleksibilnim uzglavljem i jednu ili dve medicinske sestre u obući sa škri­ putavim gumenim đonovima koje užurbano okolo posluju. Tu su, mo­ žda, i neke mašine koje pište i zuje, boca za infuziju, cevčice, elektrode i neka grozna hrana na plastičnom poslužavniku... koliko da bi sve bilo slikovitije.

Sem u slučajevima kad ovaj posao radite u bolničkom okruženju, ova scenografija ima vrlo malo veze sa Rekonektivnim lečenjem.

Istina je da možete prosto da priđete nekome na ulici i pustite da ener­gija teče u, i kroz njega, i sasvim je moguće da će doživeti izlečenje na licu mesta. Isto važi i za osobe koje se ne nalaze u vašoj blizini.

Kako se vaša veština bude povećavala, ustanovićete da se sve lagodnije osećate radeći u sve manje kontrolisanom okruženju. Lečenje na daljinu je takođe opcija, ali ipak, iz više razloga, najčešće nije ono što želite da radite.

Dakle, kakvo je to „optimalno" okruženje? Šta se nalazi u njemu, a šta ne? U stvari, nije to ništa posebno: mesto na kojem obavljate lečenje tre­balo bi prosto da bude što je moguće prijatnije za vas i vašeg pacijenta. Ovo što sledi jesu neke opšte stvari koje bi trebalo da imate na umu.

Kreiranje  zone   udobnosti

Pacijenti zaronjeni u rekonektivnu energiju doživljavaju više od „po­ pravke" stanja. Prožeti su svetlošću; razmenjuju informacije sa univerzu­ mom na konferenciji „na višem nivou". Premda mogu i ne moraju da budu svesni doživljaja za vreme seanse, koji su sastavni deo primanja lečenja, oni predstavljaju redak i dragocen dar, koji se često doživljava kao naj­ upečatljivije iskustvo u životu. Poštujte ovo kad stvarate optimalan ambi­ jent za lečenje.

Prema tome, udobnost pacijenta je na prvom mestu. Pacijent najčešće leži, po mogućstvu na nekoj vrsti stola za masažu ili duž podnožja kreveta. U principu, najbolje je smestiti ga na leđa, uglavnom zato što je taj položaj većini ljudi najudobniji, ali i zato što je „najotvoreniji"- pacijentu omo­ gućava da bude maksimalno receptivan i svestan doživljaja. Lično, više volim kad pacijent ne koristi jastuk. Ne zato što mislim da jastuk ometa protok energije (ovu energiju ne bi omeo ni zid od olova), već zato što ume da smeta ako pomera glavu ili neki drugi deo tela. Ali ako pacijent ima problema sa vratom ili leđima, možda je potrebno da mu podmetnete jastuče pod glavu ili kolena. Molim vas da imate na umu da će lečenje biti podjednako efikasno i ako pacijent leži potrbuške ili na boku, ako su mu oči otvorene i priča ili ako su mu oči zatvorene i ćuti. Razlika je u iskustvu za vreme seanse, nečemu što ljudima često pruža vrlo dragocene spoznaje, kadre da im promene život.

Upamtite: udobnost je prioritet broj jedan ako hoćete da pacijent bude opušten i receptivan.

Vaša udobnost takode je važna, zato što treba da sačuvate određeno ras­ položenje kada se budete sjedinili sa isceljujućim energijama, u fizički na-por može da vas ometa u tome. To što ćete biti ometeni time što vam je neu­ dobno, nimalo ne pomaže osobi koja je došla da joj pomognete. Zato se za­ lažem za to da svoj što držite na optimalnoj visini, onoj koja ne iziskuje da se saginjete, pogurite ili klečite. Ako je prostorija dovoljno velika, postavite sto ili krevet tako da možete slobodno da obilazite oko pacijenta. Ako radite u malom prostoru, kao što je nekoliko godina bio slučaj sa mnom, možda ne bi bilo loše da sto postavite uza zid, kako biste se slobodno kretali pored njegove preostale tri slobodne strane. To neće ničemu smetati.

Ustanovio sam da ljudi vrlo redovno usred seanse otvaraju oči, prenu- li. Gledajući me, pokazuju ili kuckaju o zid pored kreveta i kažu: „Učinilo mi se da stojite ovde." Na neki način, Svetlost ne priznaje ono što mi opa­ žamo kao fizička ili prostorna ograničenja.

Svejedno, ako hoćete da šetate oko stola, šetajte oko stola.

Efekti   osvetljenja

Po pravilu, bilo bi bolje da pacijent zatvori oči da mu okolina ne bi od­ vraćala pažnju i da bi se lakše opustio. Blještava svetlost uperena u njego­ ve sklopljene kapke isto tako nije naročito umirujuća. S druge strane, ne­ dovoljna svetlost nije dobra za vas kao iscelitelja, jer vam je stalo da za vreme lečenja koristite „osećaj" energije u prostoriji, ali i svoje čulo vida. Stoga je najbolji prijatan, neutralan nivo osvetljenja, ukoliko uspete da ga postignete. Moj predlog bi bila blaga električna rasveta (slobodno stojeće ili zidne lampe) usmerene naviše, s prigušivačem. Sledeće na spisku su halogene sijalice, s tim da prekidač takođe poseduje prigušivač. Neonska rasveta bila bi zastrašujući izbor, premda prihvatljiv ukoliko je prekidač stalno isključen - ili ako su sve cevi pregorele.

Najvažniji aspekt rasvete u vezi je sa senkama. Dok se pomeratc oko pacijenta, morate da budete svesni senke koju bacate na njegove kapke. Pacijent će na tu promenu svetlosti reagovati treperenjem očiju, vrlo sličnim jednom od uobičajenijih fizičkih „znakova" (nevoljnih reakcija na energije), koji ukazuju na povezanost sa isceljujućim energijama. Tako nešto može da vas zavara, jer ćete početi da se usredsredujete na pogrešne reakcije pacijenta.

Ponavljam, potrebno je da poštujete iskustveni aspekt seanse. Ne želi­ te da izazovete „lažno očitavanje". Ako se pacijentove oči trzaju ili on pri- mećuje senku koja se pomera, trebalo bi da zna da vi niste uzrok toga... kao ni bilo šta drugo u ovoj dimenziji postojanja.

Parfemi,  mirisi,  arome

Iz istog razloga, bolje je da izbegnete, ako ikako možete, unošenje ovozemaljskih mirisa u prostoriju. Dok se nalaze u transsenzornom sta- nju, mnogi pacijenti u toku seanse osećaju specifične mirise, stoga ne bi valjalo da im namećete svoj koncept prijatne arome koji će nadjačati isku­ stvo mirisa koje dolazi sa nekog drugog mesta. Upamtite, možda više ni­ kad neće imati priliku da osete taj jedinstveni miris. Stoga izbegavajte pa­ ljenje tamjana ili mirisnih sveća; ili nanošenje na telo parfema, kolonjske vode ili ulja - da, ovo uključuje i aromaterapiju. Takođe, izbegavajte izra­ zito mirisno cveće (ili cveće koje ima dosta polena), kao i osveživače za vazduh i sredstava za čišćenje jakog mirisa.

Jedna još praktičnija napomena: ponekad ćete imati pacijente koji pa­ te od alergija. Kod nekih od njih čak i najslabiji zaostatak mirisa tamjana ili mirisnih sveća može da inicira reakcije kao što su blokada grla ili oteža­ no disanje. Takode mogu da reaguju na hemikalije koje ostaju posle upo­ trebe deterdženata za rublje (u čaršavima kojima pokrivate svoj sto za ma­ sažu) i ostala sredstva za čišćenje. Osveživači za vazduh samo smetaju. Ovo su reakcije koje se najčešće ne razrešavaju brzo - što znači da ste upravo upropastili seansu.

Suština: najbolje je da vazduh bude što čistiji.

Muzičke   smetnje

Dok sam radio kao kiropraktičar, uvek sam puštao muziku u sobama za tretmane, koliko radi svog uživanja, toliko i da bi pacijenti uživali. Sa­ da, međutim, radeći sa ovim lekovitim energijama, ne puštam više muziku u sobi za lečenje, budući da muzika može da izazove kod ljudi neka isku­ stva. Ako se prisećaju prvog puta kad su čuli neku pesmu ili razmišljaju o tome koliko im se dopada ili ne dopada - ili otplove niz reku misli koju melodija prizove u njihov um, manje je verovatno da će uočiti istinske re­ akcije na proces lečenja. Drugim rečima, muzika odvodi ljude na određe­ no mesto... i tamo ih zadržava.

To ne znači da bi prostorija trebalo da bude zvučno izolovana ili da u njoj vlada grobna tišina. Ja lično volim da se u njoj čuje malo belog šuma, i to je to. U slučaju da vam je ovaj termin nepoznat, „beli šum" je vid tihog ujednačenog zvuka, umnogome poput brujanja ili staromodnog ventilato­ ra. Dobar je za prigušivanje smetnji koje dopiru spolja. Bilo bi dobro da ovaj beli šum bude gladak i ujednačen (znači, sasvim suprotan od zvuka„kiše" ili „talasa koji udaraju o obalu"), jer ovakve trake sa zvucima iz pri- rode često sadrže prazne prostore između zvukova. U tim praznim prosto­ rima spoljni zvuci postaju prodorniji.

Vaša radna odeća

Kao iscelitelj, nema potrebe da nosite beli mantil; isto tako, nema potrebe da oblačite svešteničku odeću. Nije vam potreban nikakav stetoskop; kao ni narukvica sačinjena od više metalnih obruča. Prosto se obucite udobno.

Međutim, nastojte da izbegavate nošenje džakastih, neupasanih košu­ lja, širokih, opuštenih rukava u srednjovekovnom stilu ili nakita koji lan- dara dovoljno nisko da dodiruje pacijenta. Takođe, obratite pažnju na na­ rukvice koje zveckaju; satove koji glasno kucaju; i krute, šuškave tkanine kao što su taft i rebrasti somot. Ukoliko imate dugačku kosu (onu koja štr­­i na sve strane, ulazi u sobu pre vas i izlazi 20 minuta posle vas), skupite je na vratu ili temenu i sklonite je s puta. Ponavljam, cilj je da izbegnete davanje lažnih „signala" pacijentu. Ovo je naročito važno u pogledu čula dodira, jer kad vaš pacijent oseti da mu neko dodiruje ruku ili ga gladi po obrazu, stalo vam je da zna da to niste bili vi.

„Rođačka   napetost"

Preporučujem da jedine osobe u sobi za lečenje budete vi i pacijent. Postoji više opravdanih razloga za to, ali osnovni je potreba da i pacijent i vi ostanete ,,u procesu" i ne postanete orijentisani na rezultate. Teško je ostati nepristrasan u odnosu na ishod ukoliko u prostoriji imate pacijento­ ve prijatelje ili članove porodice koji bez daha iščekuju da se dogodi nešto značajno. Prisustvo „publike" može da predstavlja smetnju.

Imajte na umu, međutim, da postoje određene situacije kad je bolje da je sa vama u prostoriji još neko. Na primer, ako je pacijent maloletan, do­ bro je da lečenju prisustvuje roditelj ili staratelj. Jedna od osećanja koji se javlja kod neke dece - isto kao i kod nekih odraslih -jeste blaga nelago­ dnost kad se nađu sami u prostoriji sa nekim koga su tek upoznali. Prisu­ stvo poznatog lica ume da ublaži njihovu nelagodnost.

Pored želje da „učinite dobro" ili „obavite zadatak" za prateću osobu u prostoriji, tu je još jedan faktor kojim morate da se pozabavite kad je pri-sutna i nečija rodbina. Nazvao sam ga rođačka napetost. Ta rođačka na petost često se kod rodaka-pratioca ispoljava kao brzo, nervozno, tiho mr­ mljanje kroz zube; isprepleteni prsti; graške znoja na naušnici; i očajan pogled uperen prema nebesima. Ako ne gledate direktno u tu osobu, kako da znate da li ju je obuzela rođačka napetost? Bez obzira na to da li član porodice pokazuje klasične spoljne znake ovog sindroma, jedan od nago- veštaja bio bi da vaš pacijent vrlo malo reaguje. Moj savet za smanjivanje rođačke napetosti jeste da imate pri ruci neke sveže časopise i, objasnivši zašto, zamolite pratioca da se sakrije iza njih i zaposli um čitanjem. Po svoj prilici videćete kako se fizički signali ponovo pojavljuju, a pacijent će moći da iskusi pun potencijal seanse.

Trajanje  seansi

Tu smo, dakle. Pošto ste pripremili svu neophodnu opremu, spremni ste da uvodite pacijente i pridružujete im se u njihovom doživljaju lečenja. Ali kako da znate koliko će trajati ili koliko bi seansi moglo da bude po­ trebno da bi se izlečenje najpotpunije ispoljilo?

Činjenica je da ne možete da znate koliko će potrajati dok određeni pacijent ne odreaguje na lekovitu energiju. Možda će reagovati odmah, a možda neće pokazati nikakvu reakciju, ako univerzum zaključi da se leče- nje koje mu je potrebno razlikuje od onoga za koje on misli da mu je po­ trebno - ili čak i od onoga za koje vi mislite da mu je potrebno.

Sa druge strane, shvatio sam da najčešće nema svrhe držati ljude pre­ dugo na stolu. Sa stanovišta lečenja, vreme nije važno. Neka od najdrama­ tičnijih izlečenja kojima sam prisustvovao dogodila su se na seansama ko­ je su trajale manje od jednog minuta. Ipak, neophodno je da predvidite iz- vesno vreme za svaku seansu, kako biste uspostavili i održali određenu bliskost sa osobom koja se potrudila da dođe kod vas. Ako je neko vozio pola sata da bi došao kod vas, a vi ga otaljate za dva minuta i potom kaže­ te: ,,U redu je, gotovo", verovatno će mu se činiti upravo tako, otaljano. Prema tome, iako vreme ne predstavlja faktor presudan za samo lečenje, ono jeste važan faktor za mnoge ljude, a za neke čak igra ulogu u blagode- tima koje sebi dozvoljavaju da prime.

Većina ljudi očekuje da seansa potraje između 45 minuta i jednog sa­ ta. Nekim drugima odgovara trajanje od 30 minuta- pod uslovom da je to trajanje i po vama odgovarajuće. Lečenje je putovanje, a ne njegovo odredište. Proces se ne isključuje onda kad je završen ... zato Sto se ni-kad ne završava. Uvek možete da napredujete; uvek možete da budete još bolji.

Seanse mogu da budu onoliko kratke ili duge koliko želite, i često se nastavljaju same od sebe nakon što se okonča onaj „predviđeni" period. Unapred predviđeno trajanje seansi pruža vam, između ostalog, nešto stvarno korisno: omogućava vam da planirate svoj dan. Verovali ili ne, to je važno, budući da drugi ljudi imaju sopstvene kalendare i rasporede i ne žele da čekaju previše dugo dok se klatno na vašem unutrašnjem satu ne udostoji da kaže da je seansa gotova.

Koliko je seansi potrebno? Onoliko koliko je potrebno da osoba pri­ hvati lečenje. Baš kao što ne postoje dve istovetne snežne pahuljice, ne postoje ni dve istovetne isceliteljske seanse. Ni istovetni ljudi, kad smo već kod toga. Imajući ovo na umu, neke osobe se odluče za više seansi; ne­ ke samo za jednu. Po meni, međutim, ako se do kraja treće posete ne poka­ že vidljiva promena, ovo ne mora biti najpogodniji put da pacijent postig­ ne rezultate koje je svesno zacrtao. Ovo nije „terapija" i redovni dolasci tokom dužeg vremena nisu ni potrebni ni poželjni.

Većina mojih pacijenata dolazi avionom. Moraju sve unapred da is­ planiraju, da traže slobodne dane na poslu, plate povratne avionske karte i smeštaj u hotelu. Stoga, prirodno, žele da imaju neku predstavu o tome koliko će dugo boraviti u Los Anđelesu i koliko će poseta biti potrebno. Mnogi žele da to odsustvo sa posla i iz kuće bude što je moguće kraće. Iz tih razloga, ustanovio sam da je najbolje da im seanse zakazujem u uza­ stopnim ili naizmeničnim danima. Ne želim da moji pacijenti budu daleko od kuće više nego što je to neophodno, niti želim da odu pre nego što ose- ćaju da su završili.

Kad me pitaju koliko će biti potrebno, najčešće odgovaram sa „tri".

„Ostanite dovoljno dugo za tri seanse. Možete za vreme posete odlučiti da li ćete doći drugi i treći put, ali barem ćete imati rezervisano vreme u slu­ čaju da tako odlučite." Uz to, ljudi mi stalno govore da je, iako je svaka poseta bila jedinstvena, postojalo nešto izuzetno u vezi s trećom posetom.

Ne kažem da su tri posete neophodne. Jedna poseta - ili čak samo deo jedne posete - može da bude više nego dovoljna. Pacijentima koji žive u vašem gradu, ukoliko vam raspored to dozvoljava, možete da zakazujete u toku samog lečenja.

Budite obazrivi sa onim pojedincima kod kojih se možda stvara zavi­ snost od vas. Nema potrebe za nedeljnim ili „redovnim" dolascima. Neki ljudi odlaze kod lekara i iscelitelja prosto zato da bi dobili malo pažnje, a Rekonektivno lečenje nema nikakve veze sa tim.

Takođe, ovo nije mesto za plakanje. Ljudima na vašem stolu nije po- trebno da leže tamo plačući i preživljavajući bolna iskustva iz prošlosti. To ih drži vezanim za prošlost, umesto da im dozvoli da krenu dalje. Uni- verzum se stvara oko naše slike stvarnosti. Ako nastavimo da preslušava- mo stare trake, skloni smo tome i da ih reprodukujemo. Koncept „bez bola nema ni rezultata" definitivno nije više prihvatljiv.

Dve stvari dozvoljavaju sebi da funkcionišu unutar naših iluzornih vremenskih ograničenja: naša odluka da prihvatimo lečenje i trenutnost i potpunost njegovog potvrđivanja. Ako neko plače i priča o svojim pro­ blemima na vašem stolu, možda ne bi bilo loše da mu kažete da to ne mo­ ra da bude deo njegovog iskustva u ovom lečenju. Ako više ljudi bude ra­ dilo to isto, shvatite da ste vi taj koji ima teškoća da se oslobodi ovog uverenja-a da ljudi koji kod vas dolaze jednostavno to osećaju. Učinite im uslugu - a i sebi - i oslobodite se ovog starog koncepta. On vas samo koči. Lečenja kojima prisustvujete desiće se u trenutku - i, najverovatni- je - snagom milosrđa.

Trenutna terapiju  lekovima

Pacijenti će vas pitati: „Pre dolaska na seansu lečenja, da li da preki­ nem da uzimam lekove koje inače uzimam?" Bez obzira na iskušenje u kojem ćete se verovatno naći, preporučujem da se suzdržite od davanja sa- veta u tom domenu, i to iz više razloga. Vrlo važan razlog je sledeći: osim ako ujedno niste i pacijentov zvanični lekar, bolje bi bilo da ne izigravate Boga u vezi sa njegovom trenutnom terapijom lekovima - to je ono za šta su se školovali lekari.  Posledice mogu da budu vrlo ozbiljne - fizičke, emocionalne, etičke, pa čak i zakonske. Ne radite sebi tako nešto.

Postoji još jedan razlog za to da se ne petljate u postojeći medicinski tretman svojih pacijenata: sećam se jednog svog pacijenta koji je za vreme seanse delovao kao da mu je izuzetno nelagodno. Upitao sam ga šta nije u redu i ustanovio da je odlučio da prekine da uzima svoje lekove. Kao reak­ cija, kod njega se razvio vrlo neprijatan svrab, zbog kojeg nije mogao da leži mirno i u potpunosti iskusi zakazano lečenje.

Zašto ubacivati novu nepoznatu u jednačinu? Ako je pacijent korišće- njem lekova dosegao uravnoteženo zdravstveno stanje (što je često slučaj sa onima koji dugo uzimaju određene lekove), naglo prekidanje uzimanja jednog ili više tih lekova može da dovede do nepredviđenih, a katkad i ni­ malo prijatnih posledica.