PROPAST ZAPADA[30]

Bio je ponedeljak popodne u Gladnom Dijamantu. Za šankom je bilo
samo dvoje ljudi, Mel i barmen. Ponedeljak popodne u Los Anđelesu je
apsolutno nigde čak je i petak veče nigde ali iznad svega ponedeljak popodne.
Barmen, koji se zvao Karl, držao je svoje piće ispod šanka i stajao blizu Mela koji se ležerno pogurio nad kriglom bajatog piva.
„Moram da ti ispričam nešto“, rekao je Mel.
„Samo izvoli“, rekao je barmen.
„Eto, prošle noći mi se javio tip s kojim sam nekad radio u Ekronu. Zbog
pića je izgubio posao, oženio se medicinskom sestrom i sad ga ona izdržava.
Nije mi posebno stalo do njih ali znaš već kakvi su ljudi, nekako se nakače.“
„Aha“, rekao je barmen.
„I tako, telefonira mi čuj, daj mi drugo pivo, ovo ima neki gadan ukus.“
„Dobro, ali brže pij. Vetri posle sat vremena.“
„Važi. . . I eto, kaže mi da su rešili problem zalihe mesa a ja pomislim
’Kakve sad zalihe mesa?’ i da svratim kod njih. Nisam imao šta da radim pa sam otišao tamo. Ovnovi igraju neki meč, i taj tip, Al, uključi televizor pa gledamo. Erika, tako mu se zove žena, sprema u kuhinji salatu, a ja sam doneo dva-tri kartona piva. Pozdravimo se, Al otvori dve-tri flaše, kod njih je prijatno i toplo, rerna je uključena.
I tako, opustim se. Njih dvoje deluju kao da se nisu svađali u poslednje
vreme i da im je sve potaman. Al nešto tupi o Reganu i nezaposlenosti, ali ne mogu da se uključim, sve mi je to dosadno. Znaš, totalno me zabole da li je država trula ili ne, dokle god je meni dobro.“ „U pravu si“, rekao je barmen i izvadio piće ispod šanka.
„I eto, izađe ti ona iz kuhinje, sedne i počne da pije svoje pivo. Erika.
Medicinska sestra. Priča kako svi lekari tretiraju pacijente kao stoku. Priča kako svi ti skotovi lekarski misle samo na sebe i svoju karijeru. Misle da njihovo govno ne smrdi. Pre bi bila s Alom nego s bilo kojim lekarom na svetu. Imbecilna izjava, a?“ „Nikad nisam video Ala“, rekao je barmen.
„I tako, igramo malo karte a Ovnovi gube, i posle nekoliko partija Al mi
kaže: ’Znaš, čudnu ženu imam. Voli da neko gleda dok radimo one stvari.’
’lstina’, javi se ona, ‘to je ono što me stvarno stimuliše.’ Onda Al kaže: ’Ali
teško je naći nekoga da gleda. Ti bi mislio da je lako naći nekoga da gleda, ali teško je, zaista je teško. Ja ništa ne kažem. Tražim dve karte i dignem deset centi. Ona položi svoje karte i Al položi svoje, i oboje ustanu. Ona krene unatraške preko sobe, Al krene ka njoj. ’Kurvo’, kaže on, ’jebena kurvo!’ Eto tipa koji svoju ženu zove kurva. ’Kurvo!’ dere se. Onda je satera u ćošak i šamara je, kida joj bluzu. ’Kurvo!’ ponovo se dere i šamara je, obara je na pod. Suknja joj je pocepana, ona se rita nogama i vrišti. Tu je on podigne i ljubi, onda je baci na kauč. Legne preko nje, ljubi je i kida joj odeću. Onda joj smakne gaće i stupi u akciju. Dok je on kara, ona gleda ispod njega da vidi posmatram li. Kad je videla da gledam, počne da se uvija kao sumanuta, prava zmija. Onda se njih dvoje stvarno prepuste i svrše; ona ustane i ode u kupatilo, a on u kuhinju, po još piva. ’Hvala’, kaže mi Al kad se vratio,
’mnogo si pomogao.’ “ „Šta je onda bilo?“ upitao je barmen.
„Eto, Ovnovi najzad ubodu poen i digne se silna dreka na ekranu, a ona
izađe iz kupatila i ode u kuhinju. Al tu krene opet o Reganu, kaže to je
početak propasti Zapada, baš kao što je Špengler i prorekao. Svako je toliko gramziv i dekadentan, raspadanje je očigledno. Nastavio je neko vreme o tome.
Onda nas Erika pozove u trpezariju, gde je sto već bio postavljen, i mi
sednemo. Dobro miriše pečenje. S kriškama ananasa odozgo. Izgledalo je kao kolenica; nešto mi je baš ličilo na koleno. ’Ale’, kažem, ’ovo pečenje mi zaista liči na ljudsku nogu, od kolena naviše.’ ’To je’, kaže Al, ’baš to’.“
„Tako je rekao?“ upitao je barmen i uzeo piće. „Aha“, odgovorio je Mel. „A
kad čuješ tako nešto, ne znaš tačno šta da misliš. Šta bi ti mislio?“
„Mislio bih“, rekao je barmen, „da se šali.“ „Naravno. Zato sam rekao:
’Odlično, odreži mi parče.’ I Al odreže. Bilo je i krompira s močom od pečenja, kuvanog kukuruza, vrućeg hleba i salate. U salati je bilo punjenih maslinki.
Al kaže: ’Stavi malo ljutog senfa na meso, dobro ide.’ Stavio sam senf. Meso nije bilo loše. ’Slušaj Ale,’ kažem, ’ovo stvarno nije loše. Šta je to?’
’Ono što sam ti rekao, Mel’, kaže mi on, ’ljudska noga, butina. To je
četrnaestogodišnji klinac na koga smo naišli dok je stopirao na Holivud
bulevaru. Pokupili smo ga i nahranili, pa je tri-četiri dana gledao Eriku i
mene kako radimo one stvari, a onda nam je dosadio, pa smo ga zaklali,
izvadili mu utrobu, bacili je u kontejner, a njega istranširali i strpali ga u friz.
Daleko je bolji od piletine, ali je meni lično ukusniji dobar ramstek.’ “
„To je rekao?“ upitao je barmen i posegao za pićem ispod šanka.
„To je rekao“, odgovorio je Mel. „Daj mi još jedno pivo.“
Barmen je pružio Melu pivo. Mel je rekao: „Eto, još sam mislio da se šali,
znaš, pa mu kažem: ’Dobro, daj da pogledam u friz’, a Al kaže: ’Nema
problema dođi ovamo.’ I digne kapak, a unutra telo, noga i po, dve ruke i
glava. Tako raščerečeno. Izgledalo je vrlo higijenski, ali to me nije utešilo.
Glava gleda odozdo u nas, oči razrogačene i plave, a zaleđeni jezik štrči iz glave slepljen za donju usnu.
’lsuse Hriste’, kažem Alu, ’ti si, Ale, ubica! Ovo je grozno, neverovatno!’
’Odrasti već jednom’, kaže on, ’u ratovima ubijaju milione ljudi, a onda
podele medalje. Pola čovečanstva umire od gladi dok mi sedimo i gledamo televiziju.’
Veruj mi, Karl, počeli su da mi se okreću kuhinjski zidovi, samo sam video tu glavu, ruke, onaj čerek od noge. Ima nešto tako nemo u ubijenoj žrtvi, počneš da misliš kako bi ubijena žrtva trebalo i dalje da vrišti, šta znam.
I tako, oteturam se do sudopere i počnem da povraćam. Dugo sam
povraćao. Onda sam rekao Alu kako moram da idem odatle. Zar ne bi poželeo da odeš odatle, Karl?“
„Hitro“, rekao je Karl. „Veoma hitro.“
„Ali Al stane ispred vrata i kaže mi: ’Slušaj to nije bilo ubistvo. Ništa nije
ubistvo. Treba samo da se probiješ kroz ideje koje su nam sterali u mozak i slobodan si čovek slobodan, razumeš?’
’Sklanjaj se u pizdu materinu s vrata, Ale izlazim odavde!’ kažem ja.
On me tu dočepa za košulju i počne da mi cepa košulju. Tresnem ga u lice, ali on mi i dalje cepa košulju. Tresnem ga opet i opet, ali on kao da ništa ne oseća. Ovnovi su i dalje na ekranu. Uzmaknem od vrata, a tad pritrči njegova žena, stegne me i počne da me ljubi. Nisam znao šta ću. To je stabilno građena žena. Zna sve one bolničarske trikove. Pokušam da je odgurnem, ali ne mogu. Njena usta su na mojim, luda je kao i on. Počne da mi se diže, totalno sam bespomoćan. Ona nema neko lice, ali ima te noge i veliko dupe i neviđeno tesnu haljinu. Iz usta se oseća na kuvani luk, a jezik joj debeo i sav klizav od pljuvačke, ali presvukla se u tu novu haljinu zelenu i kad joj zadignem haljinu vidim njen kombinezon, okrvavljen, što me stvarno napali, i onda pogledam iza sebe, a Al drži kurac u ruci i posmatra.
Bacim je na kauč i ubrzo počne ljuljanje, dok Al stoji iznad nas i teško
dahće. Svršili smo sve troje zajedno, pravi trio. Ustao sam i odmah počeo da se oblačim. Ušao sam u kupatilo i pljusnuo vodu na lice, očešljao se i izašao.
Kad sam ušao u sobu, oni su sedeli na kauču i gledali ragbi. Al je već otvorio pivo za mene pa sam seo i popio ga i ispušio cigaru. I to je kraj.
Ustao sam i rekao da idem. Oboje su rekli: vidimo se, i Al mi je rekao da ih okrenem u svako doba. Izašao sam iz stana, pa na ulicu, i onda sam bio u kolima i vozio. Eto, to je to.“
„Nisi otišao u policiju?“ upitao je barmen.
„Sta da ti kažem, Karl, teško je oni kao da su me usvojili, kao da sam
postao član porodice. Ne može se reći da su išta sakrili od mene.“
„Po meni, ti si onda saučesnik u ubistvu.“
„Ali ono što se meni mota po glavi, Karl, je fakat da ti ljudi uopšte ne
deluju kao loši ljudi. Video sam u životu toliko ljudi koji su mi se gadili, a takvi nikad nisu ubili nekog. Ne znam, sve je to konfuzija. Pomislim čak na tog tipa u zamrzivaču kao na nekog velikog zamrznutog zeca. . . “
Barmen je izvadio ’luger’ ispod šanka i uperio ga u Mela. „Dobro“, rekao
je, „ne mrdaj dok ne pozovem pubove.“
„Slušaj, Karl nije na tebi da odlučuješ o tome.“ „Kur moj! Ja sam
građanin! Ne smete vi bitange tek tako da trpate ljude u zamrzivače. Možda sam ja sledeći!“
„Slušaj, Karl, pogledaj me! Kazaću ti nešto.“
„U redu, izvoli.“
„To je bilo samo zezanje.“
„Misliš na ovo što si mi pričao?“
„Aha. Samo zezanje. Velika šala. Navukao sam te. A sad skloni tu pucu i
sipaj nam po skoč i vodu.“
„Ta priča nije bila zezanje.“
„Sad sam ti rekao da jeste.“
„To nije bilo zezanje, previše je tu detalja. Niko ne priča takve priče. To
nije šala. Niko se tako ne šali.“ „Kažem ti, to je samo zezanje, Karl.“
„Nema šanse da ti poverujem.“
Karl je ispružio ruku ulevo da privuče telefon. Telefon je stajao na šanku.
Kad je Karl ispružio ruku, Mel je dohvatio pivsku flašu i tresnuo ga preko
lica. Karl je ispustio pištolj i uhvatio se za lice, a Mel preskočio šank, ponovo ga udario flašom ovog puta iza uva i Karl je pao.
Mel je podigao ’luger’, pažljivo nanišanio, stisnuo jednom obarač, zatim
gurnuo pištolj u papirnu kesu, preskočio natrag preko šanka, prošao kroz ulaz i bio je na bulevaru. Na parking-satu ispred njegovih kola stajalo je isteklo’, ali nije bilo kazne. Ušao je i odvezao se.