PRONALAZAČ

Moj prijatelj Konstantin Silbernagel je bio u dobrim odnosima sa svim gospođicama u komšiluku, ali devojku nije imao. Kada bi ugledao neku koja stoji ili nekud ide, poslužio bi se ljubaznim pozdravom, nekom šalom, prijateljskim i poverljivim zadirkivanjima, one bi zastale, gledale za njim i uživale; mogao je da ima svaku od njih. Ali on to nije hteo. Kad god bi u radionici bilo priče o devojkama ili ljubavnim događajima, on bi samo slegnuo ramenima, a kada bi ga neko od nas drugara upitao za mišljenje, smeškao se i odgovarao:
„Samo napred, samo napred, vi žutokljunci. Doživeću da se svi redom oženite.”
„A zašto da ne”, dobacivali bi poneki, „zar je ženidba takva nesreća?”
„Možeš da probaš. Ali ja ne. Ja ne!”
Često smo mu se zbog toga smejali, naročito zato što nije bio ženomrzac. Devojku stvarno nije imao, ali protiv prolaznog, kratkog ašikovanja, laganog zagrljaja ili na brzinu ukradenog poljupca Silbernagel nije imao ništa. Pretpostavljali smo da on negde daleko ima neku devojku i da će ipak biti prvi koji će se oženiti. Zarađivao je dobro i mogao je da postane majstor kad god poželi, a takođe se zuckalo da ima debelu ušteđevinu. Sve u svemu, Konstantin je bio čovek koji se svima dopadao. Nikada nije dopuštao da primetimo koliko je veštiji i koliko više razume od nas; ako neko zatraži savet, on rado pomogne i prihvati se posla. Inače, bio je kao dete, rado i brzo počne da se smeje, lako ga je bilo ganuti, lako ga je bilo oneraspoložiti, ali je bio bezazlen i ja nikada nisam video da je nekog učenika udario ili se nepravedno izvikao.
Tada sam još verovao da u mašinskoj radionici mogu da uradim pravu stvar, pa sam se sve više vezivao za Silbernagela, jer je u obdarenosti i iskustvu daleko prevazilazio ostale drugove. Bilo je pravo zadovoljstvo gledati ga kako radi, tako lako, zadovoljno i bez greške. Sve mu je išlo od ruke. Uvek je radio fine poslove kod kojih ne može da se spava i dremucka, gde mora da se obrati sva pažnja, i nikada nije pokvario nijedan komad. Veliko zadovoljstvo mu je pričinjavalo montiranje novih mašina; nove konstrukcije koje do tada nije nikada radio sklapao je i pokretao kao u dečijoj igri, a pri tome je izgledao tako plemenito i posebno da sam tada prvi put shvatio pravo značenje izreke da duh vlada materijom i da je volja jača od mrtve mase.
Postepeno sam otkrio da se moj drug Konstantin ne zadovoljava samo postojećim zanatskim poslovima. Primetio sam da on ponekad vikendom jednostavno nestane, nigde ga nema, i uskoro sam otkrio da se tada nalazi u svom iznajmljenom sobičku, sedi i crta. U početku sam mislio da ne želi da mu zarđaju veštine iz večernje škole, ali sam jednom otišao kod njega i slučajno video da radi na rešavanju nekakve konstrukcije, a kada sam dalje o tome zapitkivao, izvukao sam od njega da radi na jednom pronalasku. Od kada sam to saznao, imali smo prisan prijateljski odnos, i posle kraćeg vremena znao sam za sve njegove tajne. Do tada je konstruisao dve mašine, od kojih je jedna bila još na papiru, a od druge je već napravljen model. Bilo mi je zadovoljstvo gledati njegove crteže, izvedene besprekorno, čisto i precizno.
Moje večernje druženje s Konstantinom pretrpelo je prekid kada sam u jesen upoznao France Brodbek i s njom započeo vezu. Tada sam počeo ponovo mnogo da pišem, što sam posle škole latinskog zanemario, a slatka, lakomislena devojka koštala me je vrše nego što je možda vredela, mada sam iz te veze izašao i s jednim plavim okom.
Jedne večeri, posle dužeg odsustva, došao sam ponovo u Konstantinovu sobu na mansardi i pozdravio ga sa „pomozi bože”. Gledao me je zamišljeno, a onda me tako temeljno ribao zbog događaja s devojkom da sam skoro hteo da ga napustim. Ali ipak sam ostao tu, jer su u njegovom ljutitom govoru bile činjenice koje su mojoj mladićkoj sujeti veoma laskale.
„Ti si isuviše dobar za tu ženu”, rekao je, „i uopšte, isuviše vredan za vezu sa ženama. Ukoliko to ne shvatiš, nećeš postati veliki mehaničar. Ali ima u tebi nešto što tek treba da izađe na videlo, ukoliko ti to pre toga ne upropastiš svojim ljubavnim doživljajima.”
Onda sam ga upitao zašto je u stvari toliko gnevan na priče o ljubavi, na ženidbu. Gledao me je neko vreme ozbiljno, a onda počeo:
„Mogu odmah da ti kažem. To baš i nije za priču, to je samo jedno iskustvo ili epizoda, svejedno kako se zove. Ali ti ćeš razumeti ako pažljivo slušaš. Naime, jednom sam bio sasvim blizu ženidbe, i od tada mi je svega toga dosta. Može da se oženi ko god hoće, ali ja ne. Ja ne! Razumeš?
„U gradu Kamštatu sam proveo dve godine. Radio sam u livnici, u jednom sređenom pogonu, gde je moglo mnogo da se nauči. Kratko pre toga konstruisao sam mašinicu za obradu drveta, izradu čepova i sličnog, veoma elegantnu, ali ne naročito praktičnu. Zahtevala je mnogo snage, tako da sam ipak celu spravu rasturio. Onda sam poželeo da još nešto valjano naučim i to sam i radio, a posle par meseci sam počeo ponovo; odlučih - malu veš-mašinu ću uraditi dobro! Stanovao sam kod ložačeve udovice, na maloj mansardi, i tu bih svake večeri sedeo, crtao i računao. To je bio divan period. Dragi bože, šta čovek inače ima od života nego da nešto stvori u svojoj glavi i podari svetu?
,,U istoj kući je stanovala i švalja. Zvala se Lena Kolderfinger, imala je lepu figuru, nije bila baš visoka, ali je bila skladno građena i prijatna. Naravno, brzo smo se upoznali, i kako je to u prirodi mladih bića da se osećaju prijatno u društvu devojaka, osmehivao sam joj se, ponekad joj rekao nešto zabavno, smejali smo se zajedno i uskoro smo postali dobri poznanici i imali prijatan odnos. Pošto je bila pristojna devojka i nije ništa nepristojno dozvoljavala, još čvršće smo se vezali jedno za drugo. Petkom uveče smo odlazili u šetnje, nedeljom u selo, u gostionicu ili na ples. Jednom, kod kišnog vremena, došla je u moj sobičak; pokazao sam joj skice veš-mašine i sve joj objasnio, jer ona naravno o tome nije imala pojma. Usred živog objašnjavanja i pokazivanja odjednom sam primetio da ona od dosade zeva, da uopšte ne gleda u moje crteže već ispod stola u svoje čizme. Odmah sam prekinuo, skupio crteže i strpao ih u fioku, a da ona to uopšte nije primetila već je odmah počela sa zadirkivanjem i poljupcima.
„Kasnije sam razmišljao: a zašto bi se devojka bavila mojim crtežima ako ništa od toga ne razume, zar ne? Zaključio sam da previše zahtevam. Tako je to prošlo bez posledica, sve je bilo u najboljem redu. Ona me je volela i nije dugo potrajalo, a počeli smo da pričamo o venčanju. Moji izgledi nisu bili tako loši, mogao sam uskoro da postanem nadzornik, Lena je imala pristojan miraz i još plus par stotina ušteđenih maraka. I kada smo to jedno drugom rekli i sve ozbiljnije mislili o venčanju, ona je postajala sve nežnija, a ja nisam imao ništa drugo u glavi osim zaljubljenosti.
„Naravno, moju spravu nisam ni u crtežu završio, jer sam sve vreme provodio s Lenom, a glava mi je bila ispunjena samo stvarima u vezi sa ženidbom. Bilo je stvarno lepo i ja sam baš bio srećan, kako i pristoji jednom mladoženji. Tražio sam da mi se pošalju isprave iz mesta rođenja, i konačno, čekali smo samo moje unapređenje na poslu; na šta nije trebalo još dugo čekati, možda samo četiri ili šest nedelja.
„Do tada je sve bilo u najboljem redu. Sve do otvaranja izložbe. O, svete zvezdane tajne. Bila je to izložba zanatstva, prilično mala i otvorena u nedelju. Od fabrike sam dobio jednu ulaznicu, a drugu, za Lenu, sam dokupio. Dobili smo popust. Bio je to veliki rusvaj, možeš samo da zamisliš. Muzika, predstave, galama, puno ljudi, Leni sam kupio suncobran od nekog svilenog materijala u svim mogućim bojama i tako smo šetali unaokolo i bili veoma zadovoljni. Napolju je svirao vojni orkestar iz Ludvigsburga, vreme je bilo divno i sve je bilo puno. Kasnije sam čuo da su napravili gubitak, ali u to nisam mogao da poverujem. Išli smo svuda, zagledali svaku
stvarčicu, a Lena je svaki put negde zastajala, ali i ja. A onda smo došli do mašina. Kako sam ih ugledao, palo mi je na pamet da se već mnogo nedelja nisam ni setio moje veš-mašine. Odjednom me je tako strašno zabolelo da sam istoga trenutka poželeo da otrčim do kuće. Ne može se opisati koliko me je ovo onespokojilo.
'Dođi, pusti te dosadne mašine', rekla je Lena i pokušala da me odvuče.
„I dok me je tako vukla za ruku, shvatio sam da treba da se stidim, jer me ona odvlači od svega što mi je ranije bilo važno i drago. Kao u snu, ali potpuno jasno sam primetio: ili ćeš se oženiti i propasti, ili ćeš se ponovo baviti svojom veš-mašinom. Tada sam rekao Leni da želim još neko vreme da ostanem u hali s mašinama. Ona je gunđala i onda sama otišla dalje.
„Da, tako je to bilo. Uveče sam pomamno radio na svojim crtežima, u ponedeljak ujutru dao otkaz u fabrici, a četrnaest dana iza toga sam već bio veoma daleko. I sada radim na mašinama, jednu već imam u glavi, a ovu ću sigurno patentirati, tako sigurno kao što se zovem Silbernagel.”
(1905)