PROLEĆE

 

 

Ponovo se ljubičica ljiljanu klanja.

Ponovo ruža svoj ogrtač kida!

Zelenila su stigla sa drugog sveta,

nakresana poput lahora koji je nameračio

da izvede neku novu ludost.

Ponovo nadomak planinskog vrhunca

iskrsavaju nežni obrisi zvezdaste anemone.

Zumbul se jasminu svečano obraća:

»Mir s tobom.« »Mir i sa tobom, bato!

Prošetaj sa mnom ovom livadom.«

Ponovo su na sve strane sufiji!

Stidljiv je pupoljak, ali vetar mu naglo

uklanja veo: »Prijatelju moj!«

Ovde je Prijatelj poput vode u potoku,

poput lotosa na vodi.

Narcis namiguje rascvetanoj puzavici:

»Kad god ti kažeš.«

A karanfilić vrbi: »Ti si ona

kojoj se nadam.« Vrba odgovara: »Smatraj

ove moje šupljine svojima. Dobrodošao!«

Jabuka: »Narandžo, čemu to mrgođenje?«

»Da oni sa lošim namerama

ne bi uočili moju lepotu.«

Doleće divlji golub sa pitanjem: »Gde je,

gde je Prijatelj?«

Slavuj kratkim cvrkutom

upućuje na ružu.

Ponovo je stiglo vreme Proleća

i prolećni izvor izbija ispod svega,

mesec klizi iz senki.

Mnoge stvari moraju ostati nekazane, jer je već kasno,

ali sve ono što nismo spomenuli večeras

svakako će doći na red sutra.

        GDE SVE JE MUZIKA

 

 

Ne zamaraj se čuvanjem ovih pesama!

I ako se poneki od naših instrumenata razbije,

ništa za to.

Nabasali smo na mesto

u kojem sve je muzika.

Prebiranje po strunama i zvuci flaute

razležu se okolinom,

pa čak i kada bi harfa celoga sveta

kojim slučajem izgorela, još uvek bi bilo

svirke skrivenih instrumenata.

Tako i sveća treperi i gasi se,

no mi imamo parče kremena i varnicu.

Ovo umeće sviranja je morska pena.

Graciozni taktovi dopiru od bisera

negde sa dna okeana.

Pesme se penju uvis u vidu vodene prašine

i okrajaka debala nanetih na žalo, okrnjene!

One potiču iz potajnog i moćnog izvora

koji ne možemo videti.

Batali sad reči.

Raskrili prozor u sredini svojih grudi,

neka duhovi uleću i izleću.

           PREKRASNE  TALJIGE

 

 

Kad ti ugledam lice, kamenje počinje da se kotrlja!

Pojaviš se i svi se uče čudima.

Gubim svoje sedište, stan, grad.

Voda postaje biserna.

Požar jenjava i ne razara.

U tvom prisustvu ne želim ono što sam mislio

da želim, te tri beznačajne viseće lampe.

Unutar tvoga lika drevni manuskripti

liče na zarđala ogledala.

Dišeš; pojavljuju se nepoznata obličja,

a muzika žarke želje prostrane

kao Proleće počinje da se kreće

poput prekrasnih taljiga.

                                     Vozi lagano.

Među nama koji hodamo uz tebe

ima i šepavih!

          PROLEĆE JE HRISTOS

 

 

Svi su se najeli i pozaspali. Kuća je opustela.

Izlazimo u baštu da pomognemo da se jabuka sa breskvom sretne,

da prenosimo poruke između ruže i jasmina.

Proleće je Hristos,

podiže mučeničke biljke ispod mrtvačkih pokrova.

Usta im se zahvalno otvaraju, želeći da budu poljubljena.

Rumenilo ruže i lale znači da je lučonoša

unutra. List podrhtava. Ja drhtim

u čaroliji vetra kao svila iz Turkestana.

Ova kadionica raspiruje se u plamen.

Ovaj vetar je Sveti Duh.

Stabla su Marija.

Gledaj kako muž i žena izvode tanane igre rukama.

Tamni biseri iz Jemena bačeni su na ljubavni par,

kao što nalaže svadbeni običaj.

Miris Josifove košulje dopire do Jakova.

Crveni kornelion jemenskog smeha stiže

do Muhamedovog uha u Meki.

Razgovaramo o raznim stvarima. Ovi razgranati trenuci

su nam jedino uporište.

          TRAGOVI  ISPARENJA

 

 

Ponovo svetlost, i onaj koji svetlost daje!

Menjaj način na koji živiš!

Iz okeanske kace, vinsko nadahnuće u svaki pehar!

Dvojica-trojica odavno mrtvih bude se.

Dve-tri pijanice postaju lovci na lavove.

Sunčeva svetlost umiva mračno lice.

Cvet istine otvara se na njemu.

Na livadsku travu i baštensku zemlju opet se spušta rosa.

Jako svetlo nam poput prstiju masira glave.

Nema razdvajanja ovih prstiju od onih.

Povuci nazad rezu.

Jedna se ravan u drugu uliva.

Toplina u sve prodire.

Strasni kotlovi ključaju.

Odeća se u vazduhu kida.

Iz pesnika, nikada tako srećnih kao napolju

na svetlu, podižu se tragovi isparenja!

                  AMAM

Para ispunjava kupatilo, i zamrznute figure na zidu

otvaraju oči - okrugle i vlažne, oči Narcisa

koje vide ogromna rastojanja - i nove uši

načuljene za pojedinosti bilo koje priče. Figure klize

kao drugovi koji rone, izranjaju i ponovo rone.

Para što kulja u dvorište donosi glasine

o uskrsnuću! Idu od jednog ugla

do drugog, smejući se. Niko ne primećuje

da para otvara ružu svačijeg uma,

činiju svakog prosjaka zasipa novčićima.

Pruži svoju korpu. Toliko će se napuniti

da će praznina postati ono što želiš.

Sudija i optuženik zaboravljaju na presudu.

Neko ustaje da govori, i drvo stola

postaje sveto. Mehana je tog trenutka stvarno

načinjena od vina. Mrtvi ga ispijaju.

                                                  Isparenje zatim hlapi.

Figure se sležu natrag u zid, praznih očiju,

uši su samo crtež.

                          Sad se to ponovo događa, napolju.

Vrt se ispunjava zvucima ptica i lišća.

Krećemo tragom cvrkutanja i postajemo vazdušasti.

Kako bi iko od nas mogao da iskaže šta se događa,

pa makar sto miliona puta

umakao pero u mastilo?