PROBLEMI MODERNE PSIHOTERAPIJE

Psihoterapija, naime terapija duše i psihička terapija, danas je za popularno shvatanje identična sa psihoanalizom.

Reč »psihoanaliza« je postala opšte dobro u tolikoj meri da svakome ko koristi ovu reč izgleda i da razume šta se pod time misli. Ali šta ova reč zapravo označava, laiku je najčešće nepoznato: ona tačno označava — prema želji njenog tvorca — samo metodu koju je inaugurisao Frojd, kojom psihičke komplekse simptoma redukuje na izvesna potisnuta nagonska zbivanja i pošto ova procedura nije moguća bez odgovarajućih shvatanja i znanja, pojam psihoanalize uključuje i izvesne teorijske pretpostavke, naime Frojdovu seksualnu teoriju, i to onako kako je izričito postavio njen autor. Međutim, nasuprot tome laik upotrebljava pojam psihoanalize naprosto za sve one moderne pokušaje kojima se pokušava da se približi psihi naučno-metodološkim putem. Tako i Adle-rova škola mora sebi da dozvoli da se uvrsti u rubriku sa oznakom »psihoanaliza«, iako su Adlerova shvatanja i metode na izgled nepomirljivo suprotni Frojdovim. Zbog toga i Adler sam svoju psihologiju  ne  označava  kao  »psihoanaliza«  već  kao

»individualnu psihologiju«, dok ja za moje shvatanje dajem prevagu izrazu »analitička psihologija« "i pod time mislim na nešto kao opšti pojam koji u sebi obuhvata

[l]  Objavljeno  u:  Schweizeris ches   Medizinis ches   Jahr buch

(Basel, 1929). (Ges. Werke XVI, 1958).

279

psihoanalizu             i             individualnu psihologiju-                i  druga nastojanja u području kompleksne psihologije.

Kako ipak postoji samo jedna ljudska duša, laiku će izgledati da postoji i samo jedna psihologija, zbog čega će razlike smatrati ili subjektivnim cepidlaće-njem ili poznatim pokušajem malog čoveka da i sebi  obezbedi malo   slave.   Lako   sam   mogao   da   produžim   listu

»psihologa« samo da sam pornenuo druga nastojanja koja nisu obuhvaćena pod »analitičkom psihologijom«. Stvarno postoje mnogobrojne metode, gledišta, shvatanja i ubeđenja, koja se međusobno bore. uglavnom zato što se međusobno ne razumeju i zbog toga se ni međusobno ne uvažavaju. Mnogostrukost i različnost psihološkog mišljenja našeg vremena stvarno je začuđujuća i za laika nepregledna i zamršena.

Ako čovek u udžbeniku patologije nade da su za neku bolest dati brojni lekovi najrazličitije prirode, onda odatle može izvući zaključak da nijedno od tih sredstava nije delotvorno. I, dakle, ako je naznačeno mnogo različitih puteva koji bi trebalo da vode do naše duše, onda čovek mirno može pretpostaviti da nijedan od tih mnogih puteva apsolutno sigurno neće postići svoj cilj, a svakako najmanje onaj koji se fanatično hvali. Stvarno je mnoštvo savremenih psihologija izraz nedoumice. Pristup duši pa čak i sama duša pokazuju se postepeno kao velika teškoća, »rogobatan problem« da upotrebimo Ničeov izraz — i stoga nikakvo čudo što se gomilaju pokušaji da se neuhvatljivoj zagonetki priđe stalno s novog i novog kraja. Iz toga neophodno proističe mnoštvo gledišta i mišljenja.

Svakako ste saglasni sa mnom da se, kada je reć ο psihoanalizi, ne ograničavamo na njenu užu definiciju, već da je reč uopšte ο uspesima i neuspesima svih onih nastojanja koji se danas preduzimaju u cilju rešenja problema duševnog života a koje sažimamo i pod pojmom analitičke psihologije.

Uostalom, zašto je čovekova duša kao iskustvena činjenica danas odjednom postala tako interesantna! Tokom milenijuma to nije bilo. Ovo na izgled suvi-

280

šno pitanje samo bih nabacio, ali ne bih davao odgovor na njega. Naime, ono spada ovde, pošto su po-slednje namere današnjeg psihološkog interesovanja nekako podzemno povezane sa ovim pitanjem.

Sve ono što danas ide pod laičkim pojmom »psi- hoanaliza« ima svog porekla u lekarskoj praksi, zbog čega je najveći deo u tom pojmu medicinska psihologija. Soba za konsultacije lekara utisla je ovoj psihologiji svoj očigledni pečat, što se ne odražava samo u terminologiji, već i u teorijskom shvatanju. Svuda na prvom mestu srećemo naučno-biološke pretpostavke lekara. Iz toga je najvećim delom nastalo otuđivanje između akademskih duhovnih nauka i moderne psihologije, jer psihologija u osnovi objašnjava iz iracionalne prirode, dok se, nasuprot tome, one prve zasnivaju na duhu. Ovo nastojanje, koje se već i onako teško može premostiti, povećava se kroz medicinsko biološku nomenklaturu, koja često deluje pri- lično »prestručno« i obično postavlja isuviše velike zahteve u odnosu na blagonaklono razumevanje.

Pošto sam izrazio mišljenje da prethodno pome-nute opšte primedbe u odnosu na pojmovnu pometnju na ovom području još nisu sređene, hteo bih da se posvetim našem pravom zadatku, naime, da se pozabavimo rezultatima analitičke psihologije.

Pri izvanrednoj raznolikosti nastojanja naše psi- hologije moguće je samo uz najveće napore da se postave rezimirajuća gledišta. Stoga, ako bih pokušao da namere i rezultate razvrstam u klase, ili bolje rečeno u stupnjeve, onda bi  se to odvijalo uz  izričitu •igradu privremenog poduhvata, kome se možda može prebaciti ista proizvoljnost kao i trigonometrijsko] mreži rasprostrtoj iznad neke zemlje. U svakom slučaju usudio sam se da opšti rezultat osmotrim sa ugla od četiri stupnja, naime i s p o v e s t i ,   r a z j a š n j a v a n j a ,    va    -• < p i t a v a n j a    i p r e o b r a ž a v a n j u .

Prapočetak sveg analitičkog psihičkog postupka leži u prauzoru ispovedanja. Kako ovo poreklo nema uzročnu vezu. već samo iracionalnu, psihičku dubinsku povezanost, čoveku sa strane nije bez daljnjega

2 8 1

moguće da osnove psihoanalize dovede u vezu sa re- ligioznom institucijom ispovedanja.

Cim je ljudskom duhu uspelo da pronađe ideju greha, nastalo je psihički skriveno, u analitičkom govoru

—  potisnuto. Skriveno je tajna. Posedovanje tajni deluje kao psihički otrov, koji nosioca tajne otuđuje od zajednice. Doduše, ovaj otrov u malim dozama može biti neprocenjiv lek, čak nezamenljivi pred-uslov za individualnu diferencijaciju, toliko da čovek već na primitivnom stupnju oseća neodoljivu potrebu čak da iznalazi tajne, da bi se pomoću njih sačuvao od stapanja u nesvesnost zajednice kao od smrtne ugroženosti duše.

Ovom instinktu diferenciranja, kao što je poznato, služe toliko raširena i prastara posvećenja sa svojim kultskim tajnama. Cak su i hrišćanske svete tajne još u pracrkvi važile kao mysteria i. kao i krštenje, praznovane su u izdvojenim prostorijama i pominjane samo alegorijskim jezikom.

Koliko god je korisna tajna koja je podeljena sa mnogima, toliko je destruktivna samo lična tajna. Ona deluje kao krivica, koja nesrećnog posednika od-seca od zajednice sa drugim ljudima. Ako je čovek svestan onoga što krije, šteta je znatno manja nego ako ne zna da i šta krije. U ovom poslednjem slučaju skrivani sadržaj se više ne skriva svesno, već ga čovek taji čak i od samoga sebe; on se čepa kao samostalni kompleks i izdvaja od svesti i u području nesvesne psihe počinje da vodi neku vrstu vanrednog postojanja, neometanog od strane svesnog mešanja ili korektura. Kompleks tako reći formira malu zatvorenu psihu, koja, kako je pokazalo istustvo, samo- stalno razvija svojstvenu delatnost fantazije. Fantazija je uopšte samodelatnost psihe koja probija svuda gde. svesne inhibicije popuste ili sasvim nestanu, kao recimo u snu. Tokom spavanja fantazija izgleda kao san. Ali i na- javi mi i dalje sanjamo ispod praga svesti, a ovo naročito zahvaljujući potisnutim ili inače nesvesnim kompleksima. Usput rečeno, ne sastoje se nesvesni sadržaji samo od prvobitno sve-snih i naknadno, preko potiskivanja, nesvesno posta-lih kompleksa, već i nesvesno ima svojstvene sadrža-

282

je koji izrastaju iz nepoznatih dubina da bi postupno doprli do svesti. Nesvesna psiha ni u kom slučaju se ne srne predstaviti samo kao rezervoar sadržaja koje je odgurnula svest.

Svi nesvesni sadržaji koji se ili odozdo približavaju pragu svesti ili su se samo nešto malo spustili, obično deluju na svest. Ova dejstva su — pošto se sadržaj kao takav ne pojavljuje u svesti — nužnim načinom posredna. Najveći broj takozvanih omaški svesti dovode se u vezu sa ovim poremećajima, isto tako svi takozvani neurotski simptomi, koji su sve u svemu — kako to medicina kaže — psihogene prirode. (Izuzeci su takozvano dejstvo šoka, kao kod eksplozija itd.). Najblaži oblici su omaške svesti — na primer govorne omaške, trenutna nemogućnost sećanja imena ili podataka, neočekivana nespretnost koja dovodi do ozlede ili slično, nesporazumi ili takozvane halucinacije sećanja — čovek misli da je tako nešto rekao ili učinio, netačno shvatanje pročitanog ili onoga što se čulo itd.

U svim ovim slučajevima pomoću temeljnog istraživanja može se dokazati postojanje sadržaja, koji je posrednim i nesvesnim putem poremetio funk-cionisanje svesti.

Opšte uzev oštećenja zbog nesvesne tajne su stoga veća nego zbog svesne. Video sam mnoge pacijente koji su, zbog teških životnih prilika u kojima su se slabije prirode teško mogle odbraniti od suicidalnih podsticaja, razvijali samoubilačke sklonosti, ali ove putem racionalne obrade sprečavali da postanu svesne i na taj način dovodili do stvaranja nesvesnog samoubilačkog kompleksa. Nesvesni samoubilački podstrek sa svoje strane dovodio je do svakojakih opasnih slučajnosti, npr. do iznenadnog napada nesvestice na nekom opasnom mestu, do okle-vanja pred automobilom, zamenjivanje sirupa za kašalj sublimatom, iznenadne želje za opasnim akrobat-skim zahvatima i slično. Ako u ovim slučajevima dođe do toga da samoubilački podstrek dopre u svest, onda svesna razboritost može delovati inhibitorno i na taj način pomoći pošto se tim putem svesno mogu prepoznati i izbegnuti suicidogene mogućnosti. 5

Svaka lična tajna deluje kao greh i krivica, bez obzira da li je to ili ne, posmatrano sa gledišta opšte prihvaćenog morala.

Drugi oblik skrivanja je uzdržljivost, smernost. Ono što se obično suzbija su afekti. I ovde se mora istaći da je uzdržljivost korisna i spasonosna vrlina, zbog čega se samodisciplina sreće kao jedna od najranijih moralnih vestina još kod primitivnih naroda gde predstavlja deo rituala posvećivanja, uglavnom u obliku stoičkog podnošenja bola i straha i asketske uzdržljivosti. Ali ovde se uzdržljivost uči u okvirima tajnog skupa, kao poduhvat koji se deli sa drugima. Ali ako je uzdržavanje samo lično

—   i bez povezanosti sa religioznim shvatanjem —  onda

ono može kao lična tajna da deluje štetno. Zbog toga se kod onih sa  isuviše vrlina sreću poznata stanja lošeg raspoloženja Γ razdražljivosti. Suzbijeni afekat je isto tako nešto što se skriva, гн*5$^ što se može skriti i  pred samim sobom, vestina kojom uglavnom bolje vladaju muškarci, dok  žene. osim retkih izuzetaka, imaju pri- rodnu odvratnost da afekat muče suzbijanjem. Suzbijeni afekat deluje isto tako izolirajuće i neprijatno kao i nesvesna tajna, i isto tako podstiče osećanje krivice. Isto kao što nam priroda donekle zamera ako pred čovečanstvom imamo neku tajnu, tako nam isto uzima za

zlo ako naše emocije uskraćujemo bližnjima. U ovom pogledu priroda ima izraziti horror vacui i zbog toga na duže vreme nije ništa toliko nepodnošljivo kao mlaka harmonija na temelju suzdržanih afekata. Potisnute emocije su često isto što i tajna. Međutim, često uopšte ne postoji neka tajna vredna pomena. već samo nesvesno zadržani afekti, koji imaju svoje poreklo u nekoj sasvim svesnoj situaciji.

Aktuelna dominacija tajne ili afekta uslovljava najverovatnije različite oblike neuroza. U svakom slučaju je sa afektima vrlo štedra histerija uglavnom zasnovana na tajni, dok okoreli psihasteničar pati od poremećene probave afekata.

Tajna i uzdržijivost su oštećenja na koja priroda na kraju I'eagUje boleSCU — shvaćeno samo onda kao oštećenje ukoliko su tajna i uzdržljivost isključivo lične prirode. Međutim, ako su podeljeni sa nekim  drugim, onda je priroda zadovoljna, čak onda ovo mogu biti korisne vrline. Nepodnošljivo je samo lično uskraćivanje. To je kao kada bi čovečanstvo imalo neugasivo pravo na sve ono što je tamno, nepotpuno, glupo i krivo kod bližnjih, jer ovo su stvari koje se potajno čuvaju u cilju samozaštite. Izgleda da je prirodni greh prikrivati svoje slabosti, isto kao i isključivo iživljavati svoju manju vrednost. Izgleda kao da postoji neka vrsta savesti čovečanstva, koja znatno kažnjava svakog onog ko ne odbaci ponos svojih vrlina i vrednosti u korist ispovesti svoje grešne čoveč-nosti. Bez ovog njega deli neprobojni zid od osećanja da je čovek medu ljudima.

Ovim se objašnjava neobični značaj istinite i ne- klauzulisane ispovesti, istina koja je svakako bila poznata svim inicijacijama i tajanstvenim kultovima starog veka, što potvrđuje ι antička izreka: »Oslobooi se onog što imaš i bićeš primljen.

Ovu izreku lako možemo pridodati kao moto prvom stupnju psihoterapijske problematike. Naime, počeri psihoanalize u osnovi nisu ništa drugo do ponovno naučno otkriće stare istine; čak je i ime koje je dato prvoj metodi, naime kutar2a čišćenje, dobro poznati pojam antičkih ispovesti. Prvobitna ka-tartička metoda u suštini se sastoji u tome što se bolesnik po mogučstvu premesti u pozadinu njegove svesti, sa ili bez pomoći hipnoze, dakle u stanje koje se u istočnjačkom joga sistemu smatra stanjem meditacije ili kontemplacije. Ali za razliku od joga predmet posmatranja je sporadično izranjanje nejasnih tragova predstava, slika ili osećanja. koji se u tamnoj pozadini odvajaju iz nevidljivosti nesvesnog. Na ovaj način ponovo se vraća potisnuto i izgubljeno. Već je i to dobitak

- iako ponekad neprijatan — pošto manje vredno. pa čak i odbačeno pripada meni i daje mi bivstvo i telo, to je moja senka. Kako mogu da postojim a da nt bacam senku? I tamno pripada mojoj celini, a pošto sam postao svestan moje senke, vraća mi se sećanje da sam čovek kao svi drugi ljudi. U svakom slučaju je ovim teškim ponovnim otkrićem sopstvene celine uspostavljeno ranije stanje, iz koga je proistekla neuroza, odnosno ot-cepljeni kompleks. Prećutkivanjem izolacija se može produžiti sa samo delimičnim poboljšanjem. Međutim, pomoću ispovesti čovečanstvo mi ponovo hrli u naručje, oslobođeno tereta moralnog izgnanstva. Ka-tartička metoda smera potpunu ispovest, i to ne inte-lektualno sagledavanje nekog činjeničnog stanja, već i provociranje zadržanih afekata, utvrđivanje činjeničnog stanja srcem.

Dejstvo ovakve ispovesti na bezazlene prirode je veliko, sa često začuđujućim terapijskim efektom. Ipak, glavni učinak naše psihologije na ovom stupnju ne bih želeo da sagledam samo u tome što se na taj način izleči određen broj bolesnika, već mnogo pre u sistematskom isticanju značaja ispovesti. Ovo se, naime, tiče svih nas. Svi smo mi od svih nekako odvojeni nekim tajnama, a ponori između ljudi su spojeni varljivim mostovima mišljenja i iluzija, što predstavlja lakomislenu zamenu za postojani most ispovesti.

Ovo ne bih želeo ni za šta na svetu da se shvati kao neki poziv. Covek ne može ni da zamisli kako bi neukusno bilo opšte međusobno ispovedanje gre-hova. Psihologija samo donosi zaključak da ovde leži ranjiva tačka prvog reda. Ova tačka se ne može uzeti neposredno u postupak, pošto je po sebi opet vrlo specifičan problem sa naročito šiljastim rogovima, što će nam objasniti sledeći stupanj, naime razjašnjavanje.

Bez daljnjega je jasno da bi nova psihologija ostala

na stupnju ispovesti, da se katarza pokazala kao svemoćno lekovito sredstvo. Pre svega ne uspe-va se uvek da se pacijenti približe nesvesnom toliko da su u stanju da opaze Senku. Naprotiv, mnogi su — i to posebno komplikovane, jake prirode — tako usidreni u svest da ih odatle ništa ne može pokrenuti. Oni su u stanju da razviju najžešći otpor protiv svakog pokušaja potiskivanja svesti; oni žele da svesno razgovaraju sa lekarem i da razumno iznesu i razlože svoje teškoće. Za ispovedanje imaju oni dosta, radi toga se ne moraju obraćati nesvesnom. Ovakvi pacijenti zahtevaju čitavu tehniku približavanja nesvesnom.

Ovo je činjenica koja unapred znatno ograničava katartičku metodu u njenoj primeni. Drugo ograničenje dolazi naknadno  i odmah vodi u problematiku drugog stupnja, razjašnjavanja. Pretpostavimo da je u određenom slučaju došlo do katartičke ispovesti i da se izgubila neuroza, to jest simptomi su postali nevidljivi. Pacijent može biti otpušten kao izlečen. Ali on — ili posebno ona

—  ne može da ode. Pacijent je na izgled preko  ispovesti

vezan za lekara. Ako se ova na izgled besmislena veza nasilno prekine, dolazi do neprijatnog vraćanja u ranije, sada gore stanje. U izvesnim slučajevima ne mora doći do vezivanja — pacijent odlazi na izgled izlečen i fasciniran je svojom psihičkom pozadinom u tolikoj meri, da nastavlja sa katarzom sa samim sobom na račun svog životnog prilagođavanja. On je vezan za nesvesno, za sebe samog, a ne za lekara. Sa ovim pacijentima se očigledno dešavalo kao negda Tezeju i njegovom sa-putniku Peiritu, koji su sišli u had da bi izveli boginju podzemnog sveta, pa kada su umorni od spuštanja seli za trenutak, više nisu mogli da ustanu jer su čvrsto srasli za stenje.

Ovi čudnovati i nepredviđeni slučajevi zahtevaju razjašnjavanje kao i prvo pomenuti slučajevi, koji su se pokazali nepristupačni dobrim namerama katarze. Iako su obe kategorije pacijenata na izgled sasvim različite, razjašnjavanje za obe počinje na istoj tački, naime kod fiksacije, kako je to ispravno pri-metio Frojd. Ova činjenica postaje neposredno jasna kod poslednje kategorije a naročito u slučajevima koji su posle katarze vezani za lekara. Slično je već primećeno kao neprijatna posledica pri terapijskom postupku hipnozom, bez mogućnosti razumevanja unutrašnjih mehanizama jedne ovakve veze. Ispostavilo se da ta veza u suštini odgovara vezi između oca

i deteta. Pacijent zapada u neku vrstu dećje zavisnosti, kojoj se ne može odupreti — ni pomoću razboritog uvida. Fiksacija može imati čak izvanredni, snagu, u tolikoj meri začuđujuću da se iza toga smeji; naslućivati sasvim neobični motivi. Ali kako je vezivanje proces koji protiče izvan svesti, pacijent ne može iskazati ništa svesno  ο tome; zbog toga se postavlja pitanje kako se može doskočiti ovoj novo; teškoći. Očigledno se radi ο neurotskoj vezi. ο novom simptomu, koji je provociran terapijskim postupkom Očevidni spoljni znak položaja je da je osećajno naglašena slika sećanja oca prenesena na lekara. zbog čega se lekar nolens volens pojavljuje kao otac i kao takav pacijenta u neku ruku čini detetom. Naravno detinjatost pacijentova nije nastala tek sada, već je bila uvek prisutna, samo je prethodno bila potisnuta Sada izbija na površinu i hoće ponovo da uspostav. detinjasto porodičnu situaciju, pošto je ponovo nađen već dugo izgubljeni otac. Ovaj simptom Frojci je veoma tačno nazvao prenus . Da dolazi do izvesn« zavisnosti od lekara sposobnog da pruži pomoć, zapravo je sasvim normalna i ljudski razumljiva pojava. Nenormalno i neočekivano u tome je njena neobična žilavost i nepristupačnost svesnoj korekturi.

Jedna od glavnih Frojdovih zasluga je što je prirodu ove veze objasnio  u njenom  biološkom aspektu i time omogućio značajan napredak psihološkog saznanja uopšte. Danas je nedvosmisleno dokazano da je veza prouzrokovana   postojanjem   nesvesnih   fantazija.   Ove

fantazije uglavnom imaju takozvani incestunzni karakter. Time je činjenica da fantazije ostaju nesvesne na izgled

dovoljno objašnjena, jer se i od najskrupuloznije ispovesti ne može očekivati da poveri ovakve fantazije, koje jedva da su ikada bile privedene u svest. Iako Frojd ο incestuoznim fantazijama uvek govori tako kao da su ove potisnute, ipak je iskustvo pokazalo da ove u velikom broju slučajeva ili nikada nisu bile sadržaj svesti ili su bile svesne samo u obliku maglovitog nagoveštaja. zbog čega i nisu mogle biti svesno i namerno potisnute. Prema novijem iskustvu je verovatnije da si

incestuozne fantazije uvek bile i ostajale nesvesne, sve do trenutka kada su pomoću analitičke metode istrgnute na svetio dana. Time, međutim, nije rečeno da je izdizanje sadržaja iz nesvesnog zahvat u prirodi koji treba izbegava ti. Naravno da je to nešto kao hi-rurška operacija koja je, međutim, neophodna, pošto incestuozne fantazije omogućuju prenos kompleksa simptoma. Ovo je na izgled veštački produkt, ali stoga nema manje nenormalan aspekt.

Dok katartička metoda uglavnom sopstvenom Ja ponovo vraća sadržaje koji se mogu privesti u svest, koji bi normalno trebalo da budu sastavni delovi svesti, dotle razjašnjavanje prenosa iznosi sadržaje koji jedva da su u takvom obliku ikada bili svesni. To je principijelna razlika između stupnja ispovesti i stupnja razjašnjavanja.

Prethodno smo govorili ο dvema kategorijama slučajeva, ο takvima za koje se ispostavi da su nepri- stupačni katarzi, i ο drugima koji posle uspešne katarze

potpadaju pod fiksaciju. Već je bilo reči ο onima koji razvijaju fiksaciju, odnosno prenos. Ali pored ovih, kao što je napomenuto, ima i takvih kod kojih ne dolazi do vezivanja za lekara, već naprotiv za sopstveno nesvesno u čije mreže se onda upletu. U ovim slučajevima slika roditelja se ne prenosi na ljudski objekt, već ostaje predstava fantazije, koja, međutim, ima istu privlačnu snagu i dovodi do istog vezivanja kao i prenos. Prva kategorija, koja se bezuslovno ne prepušta katarzi, u svetlu Frojdovog istraživanja objašnjava se činjenicom da se dotični pacijenti još pre terapijskog postupka nalaze u iden-tifikacionom odnosu sa roditeljima, što im pruža autoritet, nezavisnost i kritičnost, zahvaljujući kojima se uspešno suprostavljaju katarzi. To su uglavnom obrazovane, izdiferencirane ličnosti, koje, kao drugi, ne postaju bespomoćne žrtve nesvesne delatnosti imaga roditelja, već se ovoj aktivnosti suprostavljaju na taj način što se nesvesno postavljaju identično sa roditeljima.

Naspram fenomena prenosa otkazuje čista ispo-vest, što je i dalo povoda Frojdu za bitne promene

19               Jung,                  Odabrana                  dela,                  III                                                      289

prvobitne Brojerove katartićke metode. Ono što je on činio nazvao je »metoda tumačenja«.

Ovakav razvitak je sasvim logičan, pošto odnos prenosa posebno zahteva razjašnjavanje. Koliko se mnogo ovoga čini ο tome laik jedva da ima pojma, međutim, tim više to uviđa lekar koji se iznenada nalazi upleten  u mrežu nerazumljivih, fantastičnih shvđtanja. Ono što pacijent prenosi  na lekara  mora  biti  protumačeno, odnosno razjašnjeno. Kako sam bolesnik uopšte ne zna šta prenosi, lekar je prinuđen da dobijene deliće fantazije podvrgne analitičkom tumačenju. Najneposredniji i najvažniji produkti ove vrste su snovi. Stoga je Frojd područje snova istraživao isključivo na potisnute i zato neprihvatljive želje i ovakvim radom otkrio one incestuo- zne sadržaje, ο kojima sam prethodno govorio. Naravno, ovakvim istraživanjem nije se dobio samo incestuozni materijal u užem smislu, već sve zamisli-ve prljavštine uopšte, za koje je sposobna čovekova priroda. A ovaj spisak je, kao što je poznato, vrlo dugačak. On već zahteva rad jednog čitavog života, da bi se donekle iscrpeo.

Rezultat Frojdove metode razjašnjavanja je  mi- nuciozna obrada čovekove tamne strane, kakvu još nije poznavalo nijedno doba pre nas. To je najdelo-tvorniji protivotrov protiv svih idealističkih iluzija ο ljudskom biću. Stoga se ne treba čuditi što se svuda "podigao snažan otpor protiv Frojda i njegove škole. Ne bih želeo da govorim ο principijelnim iluzionistima, već bih želeo samo da istaknem da među protivnicima metode razjašnjavanja nije mali broj onih koji nemaju iluzija ο čovekovoj tamnoj strani a ipak stavljaju prigovor da se čovek ne srne jedno- strano tumačiti sa svoje tamne strane. Konačno4 tamna senka nije bitna, već telo koje stvara senku.

Frojdova metoda tumačenja je unazadno, takozvano reduktivno razjašnjavanje i ako je preterana i jednostrana, onda je destruktivna. Ali velika korist, koju je psihologija izvukla iz Frojdovog tumačenja, jeste činjenica da čovekova priroda ima i tamnu stranu, i to ne samo čovek, već i njegova dela. nje-

gove institucije i ubeđenja. Cak i naša najčistija i najsvetlija ubeđenja počivaju na dubokim tamnim osnovama, a čovek konačno ne može kuću razjasniti samo od krova naniže već i od podruma  naviše,  рп čemu ovo drugo objašnjenje ima prednost da je ge- netski ispravnije pošto se  kuća  ne  zida  od  krova  vet od temelja, a osim  toga  sve što se stvara, počinje od jednostavnog i  sirovog.  Nijedan  razuman  čovek  ne može poreći da je smisaona Rajnahova (Reinach) pri- raena primitivnih totemističkih gledišta na tajnu ve- čeru. Zbog toga će on isto tako malo odbiti primenu hipoteze ο incestu na grčke mitove ο bogovima. Si- gurno da je  za  osećanje  bolno  svetle  stvari  tumačiti sa tamne strane i tako ih na izvestan način kaljati tužnom prljavštinom  početaka.  Ali  ako  se  išta  od lepote upropasti zbog razjašr4Manja sa tamne strane, onda to smatram slabošću tih lepih stvari ili slabošću čoveka. Užasavanje nad Frojdovim tumačenjima  po- tiče isključivo iz naše varvarske ili detinjaste naiv- nosti, zbog koje čovek  ne  zna  da  visoko  uvek  stoji na dubokom a da »les extremes se touchent« stvarno spadaju u konačne istine. Nctaćno je samo kadu steknemo mišljenje da  svetlost  više  ne  postoji  pošlo se sve objašnjava sa tamne strane. To je žalosna  za- bluda  kojoj  je  podlegao  i  FrojdL^  Švetlosi  pripada-

senci, dobru pripada zlo i obrnuto. Zbog toga  ne mogu da se tužim na potres, koji je izazvalo razja- šnjavanje naših zapadnih  iluzija  i  ograničenosti,  već tu metodu pozdravljam kao neophodnu istorijsku ispravku od skoro nesagledivog značaja; jer sa njom prodire filozofski relativizam, koji je danas matema- tičko-fizički otelotvoren u Ajnštajnu, a u osnovi da- lekoistočna istina, čije se dejstvo još ne  može sagledati.

_J

Nema       ničeg         nedelotvornijeg od        intelektualnih

ideja/Ali ako jé neka ideja psihička činjenica, koja prodire na sasvim različita područja, na izgled bez istorijske kauzalne povezanosti, tada je treba pažljivo razmotriti, pošto ideje, koje su psihičke činjenice, logički i moralno predstavljaju nepobitne i neuhvatljive snage koje su jače od čoveka i njegovog uma.

19-                                                                                                           291

On doduše veruje da stvara ove ideje, ali u stvarnosti one stvaraju njega, tako da nesvesno on postaje samo ^njihov glasnogovornik.

Da bi se vratili našem problemu fiksacija, hteo 'jih da se pozabavim pitanjem dejstva razjašnjavanja. Vraćanje

fiksacije na njene tamne pozadine obezvređuje pacijentovu poziciju; on ne može bez daljnjega da sagleda bezvrednu detinjatost svojih zahteva, zbog čega on, u jednom slučaju, sa povišenog gledišta voljnog autoriteta pada na skromniji nivo izyesne možda lekovite nesigurnosti, dok ìTdrugom slučaju  spoznaje neminovnost da je postavljanje zahteva drugima in- fantilna ugodnost koja se mor^a zameniti većom sop- stvenom odgovornošću.

Onome  kome  unutarnji  uvid  može  nešto  reći,  taj

odatle izvlači svoje moralne zaključke i, naoružan ubeđenjem ο sopstvenoj nedovoljnosti, obrušava se u životnu borbu da u neprekidnom radu i doživljavanju utroši one snage i čežnje, koje su mu dotada davale povoda ili da se uporno drži detinjastih snova ili bar da čezne za njima. Normalno prilagođavanje i trpeljivost u odnosu na sopstvenu nesposobnost postaju njegove vodeće moralne ideje, uz moguće odsustvo sentimentalnosti i iluzija. Neophodna posledica toga je otuđivanje od nesvesnog kao od mesta slabosti i zastranjivanja, kao sa polja moralnog i socijalnog poraza.

Problem koji se sada postavlja pacijentu jeste vaspitavanje ka socijalnom čoveku. Time dostižemo treći stupanj. Sam uvid, koji za mnoge moralno osetljive prirode poseduje dovoljno motivacione snage, zakazuje kod ljudi sa oskudnijom moralnom fantazijom. Ako kod ovakvih neka spoljna, preka nevolja ne podigne svoj bič, sama uviđavnost nije dovoljna čak i kada su najdublje ubeđeni u njihovu istinitost; a da ne govorimo ο svima onima koji su razumeli tumačenje, ali u osnovi ipak sumnjaju u sve to. A to su upravo opet duhovno izdiferencirani ljudi koji doduše uviđaju istinu reduktivnog razjašnjavanja, ali se ne mogu zadovoljiti samo sa obezvređivanjem svojih očekivanja i ideala. I u ovim slučajevima otkazuje snaga uvida. Metoda razjašnja- vanja uvek pretpostavlja osetljive prirode, koje iz uvida mogu samostalno izvlačiti moralne zaključke. Uostalom razjašnjavanje dopire dalje od puke, nerazjašnjene ispovesti, pošto ono bar formira duh i time budi uspavane snage, koje takođe mogu pomoći. Ali ipak ostaje činjeniea da u mnogim slučajevima i razjašnjavanje ostavlja iza sebe doduše uviđavno, ali stoga ništa manje nesposobno dete. Osim toga osnovni Frojdov princip objašnjenja zadovoljstva i njegovog zadovoljenja je jednostran i stoga nedovoljan, kao što je pokazao dalji razvitak. Sa.ovog ugla ne mogu se objasniti svi ljudi. Nesumnjivo svi imaju ovaj ugao, ali on nije svuda glavni i odsudan. Poklonimo li gladnome lepu sliku, on bi radije hleba. Proglasimo li zaljubljenog predsednikom Sjedinjenih Američkih Država, on bi mnogo radije imao svoju draganu u zagrljaju. U prošeku se svi oni ljudi koji nemaju teškoća sa socijalnim prilagođavanjem i socijalnim položajem pre mogu objasniti sa ugla zadovoljstva, nego oni koji su  ispod nivoa prilagođenosti, tj. drugim recima zbog socijalne nedovoljnosti pate od potrebe za uvažavanjem i moći. Starijeg brata, koji ide očevim stopama i dospeva do socijalne moći, mučiće njegova zadovoljstva, nasuprot tome mlađeg brata, koji se oseća potisnutim i ornalovaženim od strane oca i starijeg brata, stalno će podbadati často-Ijublje i potreba za uvažavanjem i on će sve drugo podrediti ovoj strasti, tako da zadovoljstvo neće predstavljati nikakav problem, bar ne životno važan problem.

U sistemu razjašnjavanja ovde se nalazi oset-ljiva praznina u koju je stupio Frojdov bivši učenik Adler. On je ubedljivo dokazao da se brojni slučajevi neuroza bolje i

zadovoljavajuće mogu objasniti nagonom za moći nego principom zadovoljstva. Zbog toga je cilj njegovog tumačenja da se pacijentu pokaže kako on za osvajanje fiktivne važnosti »aranžira« simptome i koristi svoju neurozu. Kako čak u tu svrhu i njegov prenos i njegove ostale fiksacije služe zahtevu moći i tako predstavljaju

»muški protest« protiv uobraženog ugnjetavanja. Ono što je Adler imao na umu očigledno je psihologija ugnje-tenog ili socijalno neuspešnog, čija je jedina strast potreba za uvažavanjem. Ovi slučajevi su neurotski stoga što  još uvek varljivo maštaju u ugnjetenom stanju i sa fikcijom vode borbu protiv vetrenjača, pri čemu potpuno onemogućuju upravo onaj cilj kome najviše streme.

Adler uglavnom baca akcenat na stupanj razja- šnjavanja, i to razjašnjavanja u gore navedenom smislu, i utoliko apeluje na unutarnji uvid. Ali karakteristično je za Adlera da on ne očekuje isuviše mnogo ad čistog uvida, već da je izvan toga jasno spoznao neophodnost socijalnog vaspitavanja. Dok_je Frojd istraživač i tumač, Adler je uglavnom vaspitač. Tako on postaje negativni Frojdov naslednik, budući da dete u bolesniku, sa njegovim korisnim uvidom, ne ostavlja bespomoćnim, već pokušava da od njega svim sredstvima vaspitanja stvori normalno prilagođenog čoveka. Ovo se očigledno dešava na temelju ubeđenja da su socijalno prilagođavanje i normalizacija krajnji cilj kome se stremi, a koji je bezuslovno neophodno i željeno ispunjenje čovekovog bića. Iz ovog osnovnog stava Adlerove škole proističe njegovo rašireno socijalno dejstvo a isto tako udaljivanja od nesvesnog, koje ponekad, kako izgleda, ide do potpunog negiranja. Kolebanje prema Frojdovom potenciranju nesvesnog je neminovna reakcija, koja, kako sam već prethodno pomenuo, odgovara prirodnom odbijanju svakog bolesnika koji stremi prilagođava-nju i lečenju. Jer ako nesvesno stvarno nije ništa , drugo do spremište svih neprijatnih tamnih strana j ćovekove prirode, uključujući preistorijski nataloženi mulj, onda  čoveku stvarno nije

jasno zašto bi u toj j močvari, u koju je jednom upao,

ostajao duže nego što je neophodno. Za istraživača  ta

lokva može zna-ćiti svet prepun čuda, za običnog čoveka.

međutim, to je stvar kojoj se radije okreću leđa. Kao što pra-budizam nerna bogova, pošto bi se morao osloboditi pozadine panteona od oko dva miliona bogova, tako se i psihologija u daljem razvitku mora distancirati od jedne tako u biti negativne stvari kao što je Froj-dovo nesvesno. Vaspitne namere Adlerovog pravca postavljaju se upravo onde gde prestaje Frojd i na taj način odgovaraju razumljivoj potrebi bolesnika da posle stečenog uvida nađu i put u normalan život. Samo po sebi je razumljivo da njemu nije dovoljno da zna kako je i odakle došla njegova bolest, pošto je retko uvid u uzrok bez daljnjega doveo i do uklanjanja zla. Naime, ne treba smetnuti s uma da iz pogrešnih neurotskih puteva nastaje isto toliko mnogo upornih navika, koje se uprkos sveg uvida ne gube sve dotle dok se ne zamene drugim navikama, koje se mogu postići samo pomoću učenja i uvežbavanja. Ovaj rad se može postići samo pomoću vaspitavanja. Pacijent mora  biti  u  najpotpunijem  smislu  značenja  te  reči

»upućen« na druge puteve, što se može postići samo pomoću vaspitavanja volje. Stoga je razumljivo zašto Adlerov pravac ima najviše eha upravo među učiteljima i sveštenicima, dok se Frojdov pravac sviđa uglavnom lekarima i intelektualcima, koji su svi skupa loši bolničari i vaspitači.

Svaki  stupanj  razvitka  naše  psihologije  ima  u sebi nešto specifično  konačno. Katarza sa svojim pra- žnjenjem navodi čoveka da poveruje da je sada sve izašlo  na  videlo,  sve  upoznato,  doživljen  svaki  strah i prolivena svaka suza i da od sada mora biti  sve dobro. Razjašnjavanje isto tako ubedljivo zaključuje: sada znamo odakle je došla neuroza, iskopana su naj- ranija sećanja, iščupani poslednji koreni,  a  prenos nije bilo ništa  drugo  do  željena  detinjasta  fantazija ili vraćanje u porodični roman; slobodan je  put  u život  lišen  iluzija,  odnosno  u  normalnost.  Vaspitava-

^Тгје dolazi na kraju i ukazuje na to da se krivo izraslo

drvo ne može ispraviti ni ispovedanjem ni razjašnja- vanjem, već  da  ga  samo  vesti  baštovan  može  uvrstiti u pravilni drvored. Tek sada je postignuto normalno/ prilagođavanje.                                                          /

Ova čudna konačnost, koju sadrži svaki stupanj, donela je sa sobom da danas ima katartičara, koji na izgled nisu ništa čuli ο tumačenju snova, frojdista koji ne razumeju nijednu Adlerovu reč, i adlerista koji neće ni da čuju za nesvesno. Svako je obuhvaćen specifičnom konačnošcu sopstvenog stupnja i zbog toga dolazi do one konfuzije mišljenja i  shvatanja, koja toliko otežava orijentaciju u ovom području.

Ali odakle potiče osećanje konačnosti, koja na sve strane prouzrokuje tako mnogo autoritativnih tvrdoglavosti?

Tu pojavu ne mogu drugačije objasniti do činjenicom da u osnovi svakog stupnja leži i konačna istina, i da stoga uvek iznova ima slučajeva koji uver-ljivo dokazuju

posebnu istinu. Istina je u ovom svetu prepunom zabluda nešto tako dragoceno, da niko ne želi da je izgubi zbog nekoliko takozvanih izuzetaka, koji se ne slažu sa njom. A ko sumnja u istinu neiz-bežno se smatra nevernom štetočinom i zbog toga se svuda u diskusiji mesa nota fanatizma i netrpeljivosti.

A ipak svako nosi baklju spoznaje samo jedan deo puta, dok mu je ne uzme sledeći. Ako bi ovaj proces shvatili drugačije a ne lično, mogli bismo, na primer, pretpostaviti da mi nismo lični stvaraoci naše istine, već njeni izložitelji, glasnogovornici savreme-nih psihičkih neophodnosti, čime bi se izbeglo mnogo otrova i gorčine, a naš pogled bi bio slobodan da sagleda duboke i nadlične povezanosti čovekove psihe.

Covek uglavnom ne vodi računa ο tome da praktički katartičar nije samo apstraktna ideja, koji automatski ne može izneti ništa drugo do katarzu. I katartičar je čovek koji doduše misli ograničeno u svojim sferama, ali u svojim postupcima dela kao običan čovek. Ne nazivajući to tako i nesvestan toga, on nevoljno sprovodi čitav deo razjašnjavanja i vaspitava-nja, kao što i drugi sprovode katarzu a da to principijelno ne naglašavaju.

Sve živo je živa istorija, čak i hladnokrvne životinje žive još u nama kao s/jus-entendu. Tako i tri do sada obrađena stupnja ariaiitiČkep^šmologije uopšte  nisu istine od kojih je poslednja progutala i zamenila dve prethodne, već su to, naprotiv, principijelni aspekti jednog te istog problema i međusobno ni na koji način ne protivureče, isto tako malo koliko oproštaj protivureči ispovesti.

Isto važi i za četvrti stupanj, preobražavanje. I ovaj stupanj ne treba da sebe smatra jedino važećom istinom. Sigurno i ono popunjava prazninu koju su ostavili prethodni stupnjevi, ali ono ispunjava dalju potrebu koja prevazilazi do sada postignuto.

Da bi razjasnili šta namerava stupanj preobražavan ja i šta znači možda nešto čudnovat naziv »preobražaj«, moramo najpre položiti računa ο tome koje potrebe čovekove psihe nisu zapažene tokom ranijih stupnjeva; drugim recima, koji bi zahtev mogao biti dalji i veći, do biti prilagođeno, socijalno biće? Biti normalan čovek, najkorisnije je i najpodesnije što se može zamisliti. Ali već u pojmu »normalan čovek«, kao i u pojmu prilagođavanja leži ograničenje na prosečnost, koja nekom izgleda kao željeno poboljšanje, nekome koga već košta truda da izađe na kraj sa običnim svetom, nekome ko je, na primer, zbog svoje neuroze nesposoban da izgradi normalnu egzi- stenciju. »Normalan čovek« je idealni cilj za neuspe-šne, za sve one koji se nalaze ispod opšteg nivoa pri- lagođavanja. Ali za ljude koji mogu daleko više od prosečnog čoveka, ljude kojima nikada nije teško padalo da postignu uspehe i da urade više od prošeka, za takve je ideja ili moralna prisila da moraju biti ništa drugo do normalni, pojam Prokrustove postelje, nepodnošljive, samrtne dosade, sterilnog, beznade-žnog pakla. Shodno ovome ima  Isto  toliko          neurotičara          Itoji-se razbolj^vlt]u~samo zato Sto su normalni, kaol takvih kojTSTTboleshi jer ne~m~dgu biti normalni. Za-misao da neicoTrlozeniöirTiaTdeju da ove prve vaspi-tava u pravcu normalnosti, za ove ljude znači isto što i ružan san, jer u stvari njihova najdublja potreba je da mogu voditi nenormalan život. ~ Covek može da nađe zadovoljenje i ispunjenje samo u onome što još nema, kao što se ne može ni zasititi onim čega već ima previše. Biti socijalno i prilagođeno stvorenje nema nikakve draži za onoga kome je ovakvo stremljenje kao dečja igra. Pravičnost je_pravičnom na dugo uvek dosadna, dok je večno nepravičnom poštenje potajni daleki cilj.

Potrebe i neophodnost čovekove su različite. Ono što je za jednog oslobođenje, za drugog je zatvor. Ista stvar je sa normalnošću i prilagođavanjem. Iako već biološka izreka kaže: čovek je životinja stada i zbog toga dostiže svoje potpuno ozdravljenje samo u svom socijalnom biću, ipak već sledeći slučaj okreće tumbe ovu rečenicu dokazujući nam da je čovek potpuno zdrav samo onda kada živi nenormalno i nesocijalno. Čoveka može da dovede do očajanja što u stvarnoj psihologiji nema opšte važećih recepata ili normi. y£ Ima samo individualnih slučajeva sa najrazličitijim potrebama i zahtevima, toliko različitim da čovek, u osnovi uzev, nikada unapred ne može znati kojim će putem poći određeni slučaj, zbog čega je najbolje da lekar  ne računa sa prethodno stečenim mišljenjima. To ne znači, međutim, da ih odbaci, već da ih pri-meni na slučaj kao hipotezu mogućeg objašnjenja. I ovo ne da bi podučio ili ubedio, već više da bi pokazao bolesniku kako lekar reaguje na njegov poseban slučaj. Jer bez obzira kako se stvar postavila, odnos između lekara i pacijenta je lična veza unutar bezličnog okvira lekarskog postupka. Nikakvim veštačkim postupkom ne može se zaobići činjenica da je terapijski postupak produkt međusobnog uticaja u kome učestvuje celo biće kako pacijenta tako i lekara. U terapijskom postupku dolazi do susreta dveju iracionalnih datosti, naime dva

čoveka koji nisu ograničene, odredive veličine, već pored svoje možda određene svesti sa sobom donose i neodređeno veliku sferu nesvesnog. Zbog toga je i za rezultat psihičke terapije često beskrajno mnogo važnija ličnost lekara (kao i pacijenta), nego ono šta lekar kaže i misli, iako ovo poslednje može biti smetnja ili korist, i to u okvirima koji nisu za potcenjivanje. Susret dve ličnosti je kao mešanje dva različita hemijska tela — ako uopšte dođe do jedinjenja, onda se oba menjaju. Kao što smemo očekivati u svakom stvarnom psihičkom terapijskom postupku, lekar ima uticaja na pacijenta. Međutim, do ovog uticaja može. doći samo ako pacijent utiče na njega. Lekaru ništa ne koristi ako izbegava pacijentov uticaj ograđujući se obla

kom očinsko profesionalnog autoriteta. Time samo sebi onemogućuje korišćenje krajnje korisnog organa upoznavanja. Nesvesno ipak pacijent utiče na njega i uslovljava promene u nesvesnom lekara, ove, mnogim psihoterapeutima poznate, čisto profesionalne, psihičke smetnje ili zapravo oštećenja, koja na najbolji način predstavljaju tako reći hemijski uticaj pacijenta. Jedna od najpoznatijih pojava ove vrste je prenosom prouzrokovani protiu-prenos. Ali češće su dejstva mnogo suptilnije prirode, koja se drugačije ne mogu formulisati do pomoću stare ideje prenošenja neke bolesti na zdravog, koji onda svojim zdravljem mora da savlada demona bolesti, a ovo ne bez negativnog uticaja na svoje opšte stanje.

Između lekara i pacijenta postoje iracionalni faktori, koji prouzrokuju međusobno menjanje. Pri tom stabilnija, jača ličnost daje konačnu odluku. Već sam imao prilike da vidim mnoge slučajeve gde je pacijent asimilovao lekara uprkos svih teorija i profesionalnih namera, i to najčešće, ali ne uvek, na štetu lekara.

Stupanj preobražavan ja zasniva se na činjenici za

čije je jasno sagledavanje bilo potrebno više od četvrt veka opsežnog praktičnog iskustva. U priznavanju ove činjenice čak je i Frojd prihvatio moj za-htev da i lekar sam mora biti analiziran.

Sta znači ovaj zahtev? On ne znači ništa drugo do da je lekar isto tako »u analizi« kao i pacijent. On je isto tako sastavni deo psihičkog procesa terapijskog postupka kao i pacijent. Zbog toga isto tako izložen promenljivim uticajima kao i on. Da, u toj meri da ako se pokaže da je lekar nepristupačan ovom uticaju, onda je lišen i uticaju na pacijenta i ukoliko je uticaj na njega samo nesvestan, u njegovom polju svesti nastaje praznina koja mu onemogućuje da tačno sagleda pacijenta. U oba slučaja kom-promitovan je rezultat terapije.

Dakle, lekar je opterećen istim zadatkom sa kojim bi želeo da optereti pacijenta, naime, na primer, socijalno prilagođeno stvorenje, ili, u drugom slučaju, da bude upravo neprilagođen. Terapijski zahtev može

biti, prirodno, odeven u hiljade različitih formula — već prema stanovištu lekara. Jedan veruje u preva-zilaženje inf ntilizma, on dakle mora da je preva-zišao svoj sopstveni infantilizam. Drugi veruje u ab-reagovanje svih afekata, dakle mora da je abreagovao sve svoje sopstvene afekte. Treći veruje u potpunu svesnost, on mora da je dostigao svesnost samoga sebe, ili bar da stalno stremi da ispuni svoje terapijske zahteve ako hoće da osigura ispravan uticaj na svoje pacijente. Sve ove terapijske vodeće ideje znače značajne etičke zahteve, koji se svi zajedno sažimaju u jednu istinu: Ti moraš biti onakav kakav bi hteo da deluješ. Samo pričanje oduvek je važilo kao prazno i naprosto nema tako spretnog i veštog po- stupka kojim bi se zadugo mogla skrivati ova jednostavna istina. Ne u šta je čovek uveren, već da je čovek uveren delovalo je u svim vremenima.

Dakle, četvrti stupanj analitičke psihologije za-hteva primenu sistema u koga se veruje i na samog lekara, i to sa istom nepoštednošću, konsekventnošću i istrajnošću, koje lekar primenjuje na pacijentu. ~~ Kada čovek pomisli sa kakvom pažnjomAi kritičnošću psihijatar mora slediti svog pacijenta da bi otkrio sve njegove pogrešne puteve, promašaje, sve infantilne  tajne, onda  uopšte nije  mali posao da to  isto čini i na  samom  sebi. Covek obično samom seb nije dovoljno interesantan, a i niko nas ne plaća za intro-spektivne napore. A osim toga nipodaštavanje čove-kove duše je svuda tako veliko, da se samoposmatra-nje i bavljenje samim sobom već skoro- smatra bolesnim. Covek očigledno ne naslućuje zdravlje u sopstvenoj duši zbog čega već bavljenje njome miriše na bolesničku sobu. Ovaj otpor lekar treba da savlada kod samog sebe, jer kako može neko vaspitavati ako sam nije vaspitan, kako da razjašnjava kada je ο samom sebi u mraku i kako da očisti kada je sam još nečist?

Korak od vaspitavanja do samovaspitanja je logički

napredak koji dopunjava sve ranije stupnjeve. Zahtev stupnja preobražavanje, naime, i da se lekar menja da bi bio sposoban da promeni bolesnika je,

lako razumljivo, nepopularan zahtev; prvo, jer izgleda nepraktičan, drugo, jer bavljenje samim sobom podleže neprijatnim predrasudama i treće, jer je ipak ponekad vrlo bolno da lekar ispuni sva ona iščekivanja koja u datom slučaju usmerava na pacijente. Naime, poslednja

tačka doprinosi nepopularnosti ovog zahteva, jer onaj ko želi da sebe samog vaspita i tretira, uskoro će otkriti da u njegovom biću ima stvari koje se nepovratno suprostavljaju normalizaciji ili da, uprkos temeljnom razjašnjenju i abreago-vanju, još uvek lebde i ometaju. Šta će uraditi sa tim stvarima? On doduše zna — i za to je profesionalno

^obavezan — šta treba sa tim da učini pacijent. Ali šta da

uradi sa tim on sam, i to iz najdubljeg ubeđenja, kada se radi ο njemu lično? Ili ο njegovim najbližima? U svojim samoistraživanjima on će u sebi otkriti neku manju vrednost koja mu opasno približava njegove pacijente i možda čak slabi njegov autoritet. Sta da započne sa ovim neprijatnim otkrićem? Ovo donekle

»neurotsko« pitanje duboko će ga potresti, nezavisno od toga kako on sebi izgledao normalan. On će takođe otkriti da poslednja pitanja, koja njega pritiskaju isto toliko koliko i njegove pacijente, neće razrešiti nikakav terapijski postupak, da je rešenje koje pružaju drugi još uvek detinjasto i da ostaje detinjasto i da, ako se ne nađe rešenje, pitanje ponovo mora biti potisnuto.

Neću dalje razmatrati niz problema proisteklih iz samoistraživanja, pošto za njih, danas, zbog nepo- znavanja psihe, postoji isuviše malo in.teresovanja.

Radije bih istakao da najnoviji razvitak analitičke psihologije vodi ka velikom pitanju iracionalnih faktora čovekove ličnosti a da u prvi plan stavlja ličnost lekara kao terapijskog faktora ili kao suprotnost tome, čime se zahteva sopstveni preobražaj, naime

^ samovaspitanje vaspitača. Na taj način se sve ono što se objektivno odigralo u istoriji naše psihologije — ispovest, razjašnjavanje i vaspitavanje, podiže na stupanj subjekta, drugim recima ono što se dešava pacijentu treba da se dešava i lekaru, da njegova ličnost ne bi imala nepovoljno povratno dejstvo na pa

cijenta.. Lekar ne srne da pokušava da se izvuče od sopstvenih teškoća na taj način što će teškoće drugih tretirati tako kao da on sam nema nikakvih problema.

Kao što se ranije Frojdova škola, zahvaljujući opsežnom otkriću nesvesne tamne strane, iznenada našla u situaciji da mora da raspravlja čak i religij-sko- psihološka pitanja, tako je i najnoviji zaokret doveo do toga da je etičkista^lejc^rapostaj neizbe-.ž^i^mObl^m. Sa ovim^pìtanjem^nedeljivo povezana samokntičnost i samoistraživanje zahteva shvatanje psihe sasvim drugačije od dosadašnjeg, čisto biološkog; pošto čovekova duša naprosto nije samo objekt prirodrio-naučno orijentisane medicine, ona nije samo bolesnik već i lekar, ne samo objekt, već i subjekt, ne samo funkcija mozga, već apsolutni predu-slov naše svesti.

Ono što je nekada bila medicinska terapijska metoda ovde postaje metoda samovaspitanja a time se odjednom horizont naše psihologije širi u nenaslu-ćena područja. Odlučujuće više nije lekarska diploma, već  ljudski kvalitet. Ovaj zaokret je značajan, pošto'se na taj način celokupni pribor psihijatrijske vestine, koji se razvio i sistematizovao u stalnoj ve-žbi na bolesniku, stavlja u službu samovaspitanja. samokompletiranja i time analitička psihologija razbija okove koji su je vezivali za konsultativnu le-karsku ordinaciju. Ona prevazilazi samu sebe i stupa u onu veliku prazninu koja je do sada bila psihički nedostatak zapadnih naspram istočnjačkih kultura. Mi smo poznavali samo psihičko potčinjavanje i savlađivanje, ali ne i metodski razvitak psihe i njenih funkcija. Naša kultura je još mlada, a mladim kulturama su potrebne sve vestine ukrotitelja zveri da bi se bar u određenu formu dovelo sve ono varvarsko i divlje. Za to je potreban jedan put, jedna metoda, što nam je, kao što sam rekao, nedostajalo. Izgleda mi da saznanje i iskustva analitičke psihologije mogu dati bar osnove za to, pošto u onom trenutku, kada prvobitna lekarska psihologija uzme za predmet samog lekara, ova prestaje da bude samo terapijska

metoda za bolesnika. Ona sada obrađuje i zdrave ili bar takve, koji polažu moralnog prava na psihičko zdravlje, čija bolest, stoga, jedino može biti patnja koja sve muči. Stoga ova psihologija ima ambiciju da postane opšte dobro i to u još većoj meri od prethodnih stupnjeva, koji su, svaki za sebe, već nosioci opšte istine. Ali između ovog zahteva i današnje stvarnosti leži ponor preko koga nema mosta. On se mora tek izgraditi kamen po kamen.