—* U Americi me je jednom konsultovao neki 45-go- dišnji poslovni čovek, čiji slučaj dobro  ilustruje na- pred rečeno.  Radilo  se  o  tipičnom  američkom  »self-

-mademan« koji je započeo sasvim odozdo. On je bio vrlo uspešan i osnovao je vrlo opsežne poslove. Uspe­ lo mu je da poslove postupno organizuje tako da je mogao da planira sa svojim povlačenjem sa vodećeg položaja.  Dve godine pre nego što sam ga video on se već  oprostio  od  posla.  Do  tada  je  živeo  samo za svoj posao i svu energiju je koncentrisao na njega sa onim  neverovatnim   intenzitetom   i   jednostranošću, svojstvenim uspešnim američkim poslovnim ljudima. Kupio je  raskošno  seosko  imanje  gde  je  nameravao da »živi«,  pod čim je podrazumevao konje,  automo­ bile, golf, tenis, »parties« itd. Ali, pravio je račun bez krčmara. Nastalu »raspoloživu« energiju nisu privu­ kle sve te primamljive perspektive, već se ona kaprici- rala na nešto sasvim drugo:  naime nekoliko nedelja od početka priželjkivanog srećnog života počeo je da oseća čudnovata, nejasna bockan ja u ćelom telu a ne­ koliko daljnih nedelja bilo je dovoljno da ga uvale u nečuvenu  hipohondriju.  Nervno  je  potpuno  propao. On,  zdrav,  fizički  izvanredno  jak,  veoma  energičan čovek, postao je plašljivo dete. A sa tim se ugasilo i svo njegovo uživanje. Iz jednog straha zapadao je u drugi mučeći sebe  hipohondričkim smetnjama skoro do iznemoglosti. Konsultovao je najzad vrlo poznatog specijalistu  koji  je  odmah  tačno  razaznao  da  ovom

1 čoveku ne nedostaje ništa drugo do rad. To je raz­ jašnjeno i pacijentu, tako da je ponovo preuzeo ra­ niji posao. Ali — na njegovo ogromno razočaranje — nikako nije nailazilo intereso van je za posao. Nisu po­ magali ni strpljenje ni rešenost. Energija se više ni­ kakvim sredstvima nije mogla prisiliti da se ponovno

usmeri na posao. Naravno da je njegovo stanje posta­ lo još  gore.  Sve  ono  što je  u  njemu  ranije  bilo  ži­ vahna stvaralačka energija, okretalo se i sa užasnom destruktivnom  snagom  pogađalo  njega  samog.  Nje­ gov stvaralački genije se u neku ruku pobunio protiv njega i isto onako kako je nekad stvorio veliku orga­ nizaciju u svetu, tako je njegov demon i sada stvarao rafinirane  sisteme  hipohondričnih  varljivih  zaklju­ čaka koji su ga sasvim uništili. Kada sam ga sreo, bio je već beznadežna moralna ruina. Ipak sam pokušao da mu razjasnim  da čovek  ovakvu  džinovsku  ener­ giju može povući iz poslova ali pri tom preostaje pi­ tanje:  na šta je  usmeriti?  Čak  ni  najlepši  konji,  ni najbrži  automobili  niti  najprivlačnije  »parties«  ne moraju  bezuslovno  biti  mamac  za  energiju,  iako  bi sigurno bilo sasvim logično pomisliti da  čovek, koji je  ceo  život  posvetio  ozbiljnom  radu,  u  neku  ruku ima prirodno pravo na životna zadovoljstva. Da, kada bi i sudbina postupala po ljudskom razumu onda bi moralo tako i biti: prvo rad, zatim zasluženi mir. Ali, stvari se upravo iracionalno odvijaju i mada neume- sno energija zahteva njoj  odgovarajući pad potenci­ jala inače se jednostavno kumulira i postaje destruk­ tivna. Ona regredira u ranije situacije, u ovom slu­ čaju u sećanje na luetičnu infekciju, koju je navukao pre 25 godina. I ovo je bila samo etapa na putu po­ novnog  oživljavanja  infantilnih  reminiscencija,  koje je u međuvremenu potpuno potisnuo.  Prvobitni od­ nos prema majci bilo je ono što je davalo smer nje­ govoj  simptomatologiji: bio je to  »aranžman«  da se iznude pažnja i interesovanje  (davno umrle)  majke. I ova stanica nije bila poslednja, jer je cilj bio u neku ruku  primorati  ga  da  se  vrati  u  sopstvenu  utrobu pošto je od svoje mladosti živeo samo intelektualno. On  je izdiferencirao  samo  jednu  stranu  svoga  bića, druga je, međutim, ostala nerazvijena u tupom, tako reći  telesnom  stanju.  Hipohondrična  depresija ga je u  neku  ruku  gurala  u  utrobu,  telo,  koje  je  stalno previđao. Da je mogao da prati smer depresije i hi- pohondričke iluzije i da privede u svest fantazije koje proističu iz ovakvih stanja,  onda bi to bio put spa-

senja.  Naravno  da  nisam  naišao  na  razumevanje  i simpatiju za moje argumente kao što se moglo i oče­ kivati. U ovolikoj meri uznapredovali slučaj može se. samo još negovati do smrti, ali ne i izlečiti.

Ovaj slučaj jasno pokazuje da nije u našoj moći da »raspoloživu« energiju po svojoj volji prenosimo na racionalno izabrani objekt. Isto važi uopšte i za onu na izgled raspoloživu energiju, koju dobijamo na taj način što pomoću reduktivnih sredstava za nagri­ zanje razaramo njen  nepodesni oblik. Ova energija može, kao što je već rečeno, u najboljem slučaju samo vrlo kratko vreme biti voljno upotrebljena. Ali naj­ češće se opire da na duže vreme prihvati racionalno istaknute mogućnosti. Psihička energija je izbirljiva stvar koja hoće da se ispune i njeni sopstveni uslovi. Bez obzira na količinu postojeće energije, ne možemo je učiniti korisnom sve dok se ne uspe da se uspostavi energetski pad potencijala.

Pitanje energetskog pada potencijala je emi­ nentno praktičan problem, koji se postavlja u većini analiza. Tamo gde, na primer, dođe do povoljnog slu­ čaja da raspoloživa energija, takozvani libido7 zahvati razuman objekt, onda se smatra da je preinačavanje rezultat  svesnog  voljnog  napora.  Ali  to  je  zabluda,

7 Iz dosada napisanog čitaocu je jasno da ja pojam li­ bido, koji je uveo Frojd a koji je vrlo pogodan za praktičnu upotrebu, koristim u mnogo širem značenju. Za mene je libido psihička energija, koja isto znači što i nabijenost intenzi­ tetom psihičkih sadržaja. Frojd identifikuje libido sa erosom, shodno njegovoj teorijskoj pretpostavci, i izdvaja ga od op­ šte psihičke energije. Tako on kaže (Gesammelte Schriften, Bd. 5, s. 92): »Postavili smo pojam libido kao kvantitativno promenljivu silu, koja bi mogla da meri procese i promene na području seksualnih razdraženja.  Ovaj  libido  izdvajamo od energije koja je podređena opštim psihičkim procesima...« Na drugom mestu Frojd pominje kako mu za nagon za de­ strukcijom »nedostaje termin analogan libidu«. Kako je i takozvani nagon za destrukcijom energetski fenomen, izgleda mi jednostavnije da se libido definiše opštim pojmom psihič­ kih intenziteta, dakle naprosto kao psihička energija. Up. Symbole der Vfandlung, 1952, s. 218, Ges. Werke, Bd. 5. Dalje Vber psychische  Energetik  und  das  Wesen  der  Traume,  s. 7, Ges. Werke, Bd. 8.

pošto ni najveće zalaganje ne bi bilo dovoljno ako istovremeno ne postoji energetski pad potencijala u istom pravcu. Kako je važan ovaj pravac pada vidi se tamo gde se s jedne strane čine očajnički pokušaji a s druge je izabrani objekt ili željeni oblik po svojoj razboritosti jasan svakome pa ipak preinačavanje ne uspeva, već jednostavno ponovo dolazi do novog po­ tiskivanja.

Dovoljno mi je jasno postalo da samo tamo gde leži razlika u potencijalu, vodi i nit života. Ali nema

suprotni pol, stoga se mora pronaći suprotnost svesnog zauzetog stava. Intere­ santno je videti kako je ova kompenzacija suprotno­ sti igrala svoju ulogu i u istoriji teorija neuroza: Froj­ dova teorija zastupa eros, Adlerovo shvatanje, među­ tim, moć. Logična suprotnost ljubavi je mržnja, ili erosu fobos (plašnja), psihološki je to, međutim, volja za moći. Tamo gde vlada ljubav, tu nema volje za moći, a tamo  gde moć ima  prvenstvo, tu  nedostaje ljubav. Jedno je senka drugog. Onaj ko stoji na sta­ novištu erosa, njegova kompenzatorna suprotnost je voljna moć. Ko, međutim, naglašava moć, njegova kompenzacija je eros. Posmatrano sa jednostranog stanovišta svesnog stava, Senka je manje vredni udeo ličnosti i stoga potisnuta pomoću intenzivnog otpora. Ali potisnuto mora biti privedeno u svest kako bi do­ šlo do energetskog napona, bez koga nije moguće da­ lje kretanje. Svest je u neku ruku gore, Senka dole, a kako visina uvek stremi ka dubini a toplo ka hlad­ nom, tako i ovakva svest, možda i ne sluteći, traži svoju nesvesnu suprotnost, bez koje je osuđena na stagnaciju, zastoj ili fiksiranost. Samo na suprotno­ stima može se rasplamsati život.

S jedne strane bio je ustupak intelektualnoj lo­ gici, a s druge psihološka predrasuda ono što je Froj- du dalo povoda da kao suprotnost erosu obeleži nagon za destrukcijom i smrću. Jer prvo, eros nije istozna­ čan sa životom; kome, međutim, izgleda da jeste, to­ me svakako suprotnost izgleda kao smrt, i drugo, sva­ kome suprotnost njegovog krajnjeg principa izgleda

kao nešto destruktivno, smrtonosno, naprosto zlo. Stoga mu ne pridaje nikakvu pozitivnu životnu silu, zato ga se kloni i plaši.

Kao što je pomenuto postoje mnogi najuzvišeniji životni principi i pogledi na svet i shodno tome isto toliko mnogo različitih oblika kompenzatornih sup­ rotnosti. Ja sam prethodno istakao, kako mi se čini dva glavna tipa suprotnosti, koje označavam kao in- trovertni i ekstrovertni tip. Već je Vilijem Džejms (William James)8 zapazio postojanje oba ova tipa kod mislilaca. On ih je razlikovao kao »tender-minded« i kao »toughminded«. Isto tako je Ostvald (Ostwald)9 našao analognu razliku klasičnog i romantičnog tipa kod velikih naučnika. Dakle sa mojom idejom i tipo­ vima nisam usamljen — dovoljno je da izdvojim samo ova dva poznata imena iz bezbroj drugih. Istorijska istraživanja su mi pokazala da ne mali broj velikih spornih pitanja istorije duha počiva na suprotnosti ovih dvaju tipova. Najznačajniji slučaj ove vrste je suprotnost između nominalizma i realizma, započeta sa razlikama između platonske i megarske škole a preneta i u skolastičku filozofiju, gde je Abelar ste­ kao velike zasluge zbog toga što se bar usudio da u konceptualizmu pokuša da sjedini suprotna gledi­ šta.10 Ova prepirka se nastavila do današnjih dana, is- poljena u suprotnosti idealizma i materijalizma. Kao i opšta istorija duha, tako i svaki pojedinac ima udela u ovom tipu suprotnosti. Naime, bližim istraživanjem se ispostavilo da ova oba tipa rado stupaju u brak i to — nesvesno — zbog međusobnog dopunjavanja. Refleksivnost podstiče introvertnog da uvek razmisli ili da se pribere pre nego što započne da dela. Zbog toga su njegove radnje usporene.  Njegovo zaziranje i njegovo nepoverenje pred objektima dovode ga do oklevanja i stoga uvek ima teškoća sa prilagođava- njem na sredinu. Obrnuto, ekstrovertni ima pozitivan

8   Pragmatism, 1911.

9   Grosse Miinner, 1910.

J0 Psychologische Typen,  1950,  S.  64.  Ges.  Werke,  Bd. 6. Par. 65.

odnos prema stvarima. Njega one, tako reći privlače. Mame ga nove, nepoznate situacije. Da bi upoznao nešto nepoznato, uskače u to bez sustezanja. Po pravi­ lu prvo dela pa zatim razmišlja o učinjenom. Na taj način njegova akcija je brza i nije podređena razmi­ šljanjima i oklevanju. Stoga su oba tipa kao stvorena za simbiozu. Jedan obezbeđuje prosuđivanje a drugi inicijativu i praktičnu akciju. Ako ova dva tipa sklo­ pe bračnu zajednicu, onda zajedno mogu da ostvare idealan brak. Izvrsno odgovaraju jedno drugom sve dok su zaokupljeni prilagođavanjem na mnogobrojne spoljne životne nevolje. Međutim, ako muž zaradi dovoljno novca ili ako im s neba padne kakvo veće nasleđe i na taj način nestanu životne nevolje, onda supružnici imaju vremena da se međusobno pozabave jedno drugim. Prethodno su stajali jedno drugom o- krenuti leđima, braneći se od teškoća. Sada se, među­ tim, obraćaju jedno drugom i hoće da se međusobno razumeju — i otkrivaju da se nikada nisu razumeli. Svako govori drugim jezikom. Tako počinje razdva­ janje oba tipa. Ova svađa je otrovna, nasilnička i pu­ na međusobnog obezvređivanja, čak i onda kada se sprovodi u tišini i u intimnom krugu, jer vrednost jednog je nevrednost drugog. Razumno bi bilo pomi­ sliti da jedan u svesti sopstvehe vrednosti mirno mo­ že priznati vrednost drugog i da bi na taj način bio suvišan svaki konflikt. Video sam dovoljno slučajeva, koji su iznosili argumente ove vrste pa ipak nisu do- speli do zadovoljavajućeg cilja. Gde se radi o nor­ malnim ljudima, ovaj kritički prelazni period se sa­ vlađuje bez teškoća. Normalan je naime onaj čovek koji naprosto može da egzistira u svim prilikama koje mu uopšte pružaju neophodni minimum životnih mo­ gućnosti. Mnogi, međutim, to ne mogu,  ali  stoga  i nije previše ljudi normalno. Ono što obično podra- zumevamo pod »normalan čovek« zapravo je idealan čovek, čija je srećna mešavina karaktera vrlo redak događaj. Daleko veći broj manje ili više izdiferenci- ranih ljudi zahteva životne  uslove,  koji  jamče  više od relativno osiguranog stana i hrane. Za ove kraj simbiotskog odnosa znači težak potres.

Covek ne može bez daljnjega razumeti zašto bi to tako trebalo da bude. Ali ako pomislimo  da nijedan čovek nije samo introvertan ili samo eks- trovertan,   već   da   su   mu   date   obe   mogućnosti a da je on formirao samo jednu kao funkciju prilagođavanja, onda ćemo bez daljnjega doći do pretpostavke  da  kod  introvertnih  negde  u  poza­ dini tinja ekstroverzija u nerazvijenom stanju, a da kod ekstrovertnih introverzija vodi slično tamnu eg­ zistenciju. Ovo je stvarno slučaj.  Introvertni ima ekstrovertni stav ali- ovaj um nije svestan, pošto je pogled njegove svesti stalno usmeren na subjekt. On doduše vidi objekt, ali o njemu ima pogrešnu ili in- hibovanu predstavu, tako da se uvek drži što je mo­ guće više distancirano, kao da je objekt nešto moćno i opasno. Ono što mislim pod ovim, hteo bih da obja-

snim pomoću jednostavnog primera: dva mladića pvi^        ^ tuju zajedno  i  dolaze  do  jednog  zamka.  Obojica  bi želela da razgledaju unutrašnjost zamka. Introvertni         ^ kaže: »Zeleo bih da znam kako izgleda iznutra.« Eks­ trovertni odgovara: »Pođimo« i polazi da prođe kroz vrata. Introvertni ga zadržava:  »Možda je zabranjen ulaz«,  sa neodređenom   predstavom   policije,   kazni,  zlih pasa itd.  u pozadini;  na što ekstrovertni odgo­ vara: »Pa možemo da pitamo, sigurno će nas pustiti«,

sa predstavom dobroćudnih starih čuvara zamka, go­ stoprimljive gospode u zamku i mogućih romantičnih avantura u pozadini. Na osnovu ekstrovertnog opti­ mizma stvarno dospevaju u zamak. Sada ipak dolazi do peripetija. Unutrašnjost zamka je preuređena i ne sadrži ništa drugo do nekoliko sala sa zbirkom starih rukopisa. Slučajno ovim rukopisima je zadivljen in­ trovertni mladić. Jedva  da  ih  je  i  sagledao  a  već je kao preobražen. On se udubljuje u razgledanje ovih dragocenosti dajući oduška povremenim odušev­ ljenim uzvicima. Upliće  se sa čuvarem u beskrajan razgovor da bi od njega izvukao što više informacija, pa kako je rezultat oskudan, mladić se interesuje za kustosa da bi ga odmah potražio i postavio svoja pi­ tanja. Nestale  su njegove bojazni, objekti  su dobili zavodljiv sjaj  a svet sasvim  drugi  lik.  U  međuvre-

menu, međutim, sve više i više se gasi hrabrost eks- trovertnog, njegovo lice se izdužuje i počinje da zeva. Ovde nema dobroćudnih čuvara, viteškog gostoprim­ stva, ni traga od romantičnih avantura — samo mu­ zej u preuređenom zamku. Rukopisi se mogu videti i kod kuće. Dok entuzijazam jednog raste, pada ras­ položenje drugog:  zamak ga gnjavi  a rukopisi pod- sećaju na biblioteku, biblioteka se asocira sa univer­ zitetom, univerzitet sa studijama i predstojećim ispi­ tima. Postepeno tmuran veo prekriva prethodno tako interesantan i primamljiv zamak. Objekt postaje ne­ gativan. »Zar nije divno«, ne može da priguši uzvik introvertni,  »što  smo  sasvim  slučajno  otkrili  izvan­ rednu  zbirku!«   »Smatram  da  je  ovde  užasno  do­ sadno«,  odgovara  drugi  neskriveno  loše  raspoložen. Ovo ljuti prvog i zaključuje u sebi da više nikada ne putuje sa ekstrovertnim. Ovaj drugi se ljuti zbog ljut­ nje prvog i misli kako je oduvek smatrao da je nje­ gov drug bezobzirni egoista,  koji zbog svojih samo­ živih interesa,  upropašćuje  divno  prolećno  vreme, koje se nesravnjivo lepše moglo uživati napolju.                            

Šta se desilo? Njih dvoje je putovalo zajedno u prijatnoj simbiozi sve dok nisu dospeli do fatalnog zamka. Tamo je rekao, unapred promišljajući (pro- metejski) introvertirani: »Mogla bi da se pogleda unutrašnjost zamka.« Aktivni i (epimetejski) ekstro­ vertni, koji razmišlja posle dela, omogućio je pri­ stup." I tip se sada preobraća: introvertirani koji se prethodno plašio da uđe više ne može da izađe a ekstrovertni proklinje trenutak ulaska u zamak. Prvi je fasciniran objektom, drugi svojim negativnim mi­ slima. Kada je prvi video rukopise, onda se ostalo zbilo u okohni. Njegova bojazan je nestala, objekat je zagospodario njime i on mu se voljno prepustio. Nasuprot tome drugi je osećao rastući otpor prema objektu i konačno je zapao pod vlast svog loše raspo­ loženog subjekta. Prvi je postao ekstrovertni, drugi introvertni. Ali ekstroverzija introvertnog je druga-

" Vidi Psychologische Typen, Paragr. 852.

čija  nego  ekstroverzija  ekstrovertnog  a  introverzija ekstrovertnog je drugačija od introverzije introvert- nog. Dok su prethodno zajedno putovali u prijatnoj harmoniji jedan drugome nisu smetali zbog toga što je svaki bio u okvirima svojih svojstvenosti. Obojica su bili pozitivni u odnosu jedan prema drugom, pošto su se njihovi međusobni stavovi dopunjavali. Među­ tim, oni su se dopunjavali zbog toga što je stav jed­ nog uvek uključivao i stav drugog.  Ovo vidimo, na primer,  u kratkom razgovoru pred ulaznim vratima

—     obojica žele da uđu u zamak. Sumnju introvertnog da li je ulaz moguć, deli i drugi. Inicijativa ekstro­ vertnog takođe važi i za drugog. Tako stav jednog uključuje i stav drugog, a ovo je uvek više ili manje slučaj kada se individua nalazi u svom prirodnom stavu, pošto je ovaj stav više ili manje kolektivno pri­ lagođen. Ovo  važi i  za  stav introvertnog, iako  ovaj uvek proističe iz subjekta. On samo sa subjekta pre­ lazi na objekt, dok stav ekstrovertnog ide sa objekta na subjekt.

U trenutku, međutim, kada kod introvertnog ob­ jekt nadvlada i privuče subjekt, njegov stav gubi so­ cijalni karakter. On zaboravlja prisustvo njegovog prijatelja, više ga ne uključuje, on se udubljuje u objekt i ne primećuje koliko se dosađuje njegov pri­ jatelj. Shodno tome ekstrovertni gubi obzire prema drugom u trenutku kada se razočarao u svojim oče­ kivanjima i povukao u svoje subjektivne predstave i raspoloženja.                                                                      ~~

—          Stoga bismo ovaj događaj mogli formulisati na sledeći način: kod introvertnog se, zbog uticaja objek­ ta, ispoljila manje vredna ekstroverzija, dok je kod ekstrovertnog manje vredna introverzija stupila na mesto njegovog socijalnog stava. Na ovaj način vra­ ćamo se zaključku od koga smo počeli: vrednost jed­ nog je nevrednost drugog. Pozitivni događaji, kao i negativni mogu izbaciti na površinu manje vrednu protivfunkciju. Ako se ovo jednom desilo, onda se javlja osetljivost. Osetljivost je simptom prisutne manje  vrednosti.  Na  ovaj  način  su  date  psihološke

osnove za svađu i nesporazume, i to ne samo za svađu dva čoveka, nego i za razdor sa samim sobom. Naime, suštinu manje medne funkcije12 odlikuje autonomija; ona je samostalna, ona naređuje, ona nas fascinira i upliće, tako da više nismo gospodari samih sebe i više ne pravimo jasnu razliku između nas i drugih.:

A ipak je neophodnost za razvitak karaktera da i drugoj strani, upravo manje vrednoj funkciji, damo da dođe do reći, pošto ne možemo zahtevati da se ne­ ko drugi simbiotski trajno brine o drugom delu naše ličnosti, jer trenutak kada će nam zatrebati i druga funkcija, može nastupiti svakog časa i zateći nas ne­ spremne, kao što pokazuje prethodni primer. A posle- dice mogu biti rđave — ekstrovertni na ovaj način gubi njemu neophodnu vezu sa objektima a intro­ vertni sa njegovim subjektom. Obrnuto je neophodno da introvertni dospe i do akcije koja nije neprestano sputavana razmišljanjima i oklevanjem a da se eks­ trovertni zamisli nad samim sobom a da time ne ugrozi svoje veze.

Kao što se vidi, kod ekstroverzije i introverzije radi se o dva međusobno suprotna, prirodna stava ili usmerena kretanja, koje je Gete označio kao dija- siola i sistola. Oni bi trebalo, svojim harmoničnim re­ dom, da dovedu do životnog ritma, ali izgleda da je velika umetnost življenja dostići ovaj ritam. Ili ovoga čovek mora biti sasvim nesvestan, tako da prirodnu zakonitost ne ometa nikakav svesni akt, ili bi čovek morao da bude svestan u još mnogo većem stepenu da bi bio u stanju da zaželi i sprovede suprotna kre­ tanja. Kako se ne možemo razvijati unazad, ka živo­ tinjskoj nesvesnosti, ostaje nam teži put napred ka višoj svesnosti. Svakako da je ona svesnost, koja omo­ gućuje da se slobodno i namerno doživljavaju veliki životni da i ne, zapravo natčovečni ideal, ali ipak cilj. Naša sadašnja vrsta duha izgleda da nam dozvoljava

u Up. moju raspravu u vezi sa  Spitteler:  Prometheus und Epimetheus u: Psychologische Typen, 1950, S. 227. Ges. Werke, Bd. 6, Par. 261.

samo da  »da«  hoćemo svesno a  »ne«  bar da  trpimo.

Ako je to slučaj, onda je već mnogo postignuto.          "

Problem suprotnosti, kao inherentni princip čo- vekove prirode, predstavlja dalju etapu našeg uzna- predovalog saznajnog procesa. Ovaj problem je po pravilu problem zrelijeg doba. Praktički tretman jed­ nog pacijenta svakako nikada neće početi -sa ovim problemom, posebno ne kod mladih ljudi. s Neuroze mladih ljudi po pravilu nastaju iz sukoba između sila realnosti i nedovoljnog, infantilnog stava, koji kau­ zalno karakteriše nenormalna  zavisnost  od  realnih ili imaginarnih roditelja, finalno neadekvatne fikcije, tj. namere i stremljenja, Ovde su sasvim na mestu Frojdove ili Adlerove redukcije. Ali ima mnogih neu­ roza koje nastaju tek u zrelom dobu ili se pogorša­ vaju u takvoj meri da pacijenta, na primer, profe­ sionalno onesposobe. Naravno da se u ovakvim sluča­ jevima može dokazati da je već u mladosti postojala neobična zavisnost od roditelja i da su bile prisutne sve moguće infantilne iluzije, ali što  sve  zajedno u tim ljudima nije smetalo da se prihvate neke profe­ sije i da je uspešno izuče, da zasnuju bračnu zajed­ nicu i ovu čestito vode do onog trenutka u  zrelom dobu, kada iznenada otkazuje dotadašnji zauzeti stav. U jednom takvom slučaju od male je koristi privoditi u svest detinjaste fantazije, zavisnost od roditelja itd., iako je ovo neophodni deo procedure i često ne deluje nepovoljno. Ali u osnovi uzev u jednom ovakvom slučaju (terapija stvarno započinje tek onda kada pa­ cijent uvidi da više nisu otac i  majka  ono  što  mu stoji na  putu već on sam, tj. nesvesni deo njegove ličnosti, koji i dalje vodi ulogu oca i majkfij I ovo saznanje, ma kako bilo korisno, još uvek je negativ­ no, tj. ono samo kazuje. »Saznao sam i vidim da nisu otac i majka ono što je upereno protiv mene, već ja sam.« Ali šta je to u njemu što mu se suprotstavlja? Sta je taj misteriozni deo njegove ličnosti koji se skrivao iza slike oca i majke i njega tako dugo držao u uverenju da uzrok njegovih nevolja mora da je nekada dospeo od spolja? pva j deo je suprotnost nje­ govog svesnog stava,  koji  mu ne daje mira i smeta

toliko dugo dok ne bude prihvaćen. Sigurno da kod mladih ljudi može biti dovoljno oslobađanje od proš­ losti, za ostalo će se pobrinuti volja za životom. Ali sa sasvim drugačijim zadatkom suočavamo se kod lju­ di koji iza sebe već imaju veliki deo života, gde više ne mame nečuvene buduće mogućnosti, gde se mogu još samo očekivati davno naviknute dužnosti i sum­ njiva zadovoljstva starenja.

Ako nam uspe da mlade ljude odvojimo od nji­ hove prošlosti, onda vidimo da ovi imago svojih rodi­ telja prenose na podesne zamenske figure: osećanje koje se vezivalo za majku prelazi na ženu, autoritet oca prelazi na poštovanog učitelja i pretpostavljenog ili instituciju. To doduše nije fundamentalno rešenje, ali praktičan put kojim korača i normalan čovek ne- svesno i stoga bez značajnih smetnji i otpora.

Drugačije izgleda problem odraslom koji je već prešao ovaj komad puta, možda sa manje ili više ne­ volja. On se možda već odavno odvojio od preminulih roditelja, u ženi tražio i našao majku (u suprugu oca) poštovao očeve i institucije, sam postao otac ili sama postala majka i sve ovo, možda, već ima iza sebe, uz saznanje da je sve ono što je u početku značilo zahtev i zadovoljstvo postalo teška zabluda, deo mladalačkih iluzija na koje se sada osvrće delom sa žaljenjem a delom sa zavišću, pošto se pred njim ne nalazi ništa drugo do starost i kraj svih iluzija. Ovde više nema očeva i majki, sve ono što je preko iluzija projektovao u svet i stvari postepeno mu se vratilo, umorno i izan- đalo. Iz svih ovih odnosa oslobođena energija struji ka nesvesnom i tamo oživljava sve ono što je zapo­ stavila da razvije.

Nagonske snage sputane u neurozi, kada se oslo­ bode daju mladom čoveku poleta i očekivane moguć­ nosti daljeg širenja njegovog života. Čoveku u drugoj polovini života razvitak u nesvesnom uspavane sup­ rotne funkcije znači obnovu života. Ovaj razvitak, međutim, više ne prelazi u rešenja infantilnih veza, razaranje infantilnih iluzija i prenošenje starih slika na nove figure, već prelazi u problem suprotnosti.

Princip suprotnosti naravno da leži u osnovi mla­ dalačkog duha, tako da i psihološka teorija mladalač­ ke psihe mora uzeti u obzir ovu činjenicu. Stoga su Frojdovi i Adlerovi nazori protivurečni samo onda kada polažu prava na to da važe kao opšta teorija. Ukoliko se, međutim, zadovolje sa tim da budu teh­ ničke pomoćne postavke, onda neće protivurečiti niti se međusobno isključivati. Psihološka teorija koja želi da bude više od čisto tehničkog pomoćnog sredstva mora se zasnivati na principu suprotnosti, pošto bi bez ovog mogla da rekonstruiše samo neurotski neurav­ noteženu psihu. Bez ove suprotnosti nema ravnoteže niti sistema samoregulacije. Međutim, psiha je sistem sa samoregulacijom.

Ponovo  hvatajući  ranije  izgubljenu  nit,  mogli bismo reći da je postalo jasno zašto se baš u neurozi nalaze one vrednosti koje nedostaju jedinki. Ponovo        ' se možemo vratiti onom slučaju mlade žene i na nje­  ga primenitf stečeni uvid. Zamislimo da je ova bole­ snica,  »analizovana«, tj. da joj  je tokom terapijskog tretmana postalo jasno kakve su se sve nesvesne mi­

sli krile iza njenih simptoma, zbog čega je ona opet zagospodarila nesvesnom energijom koja je predstav­ ljala snagu simptoma, onda se postavlja praktično pi­ tanje: šta treba sada da se desi sa tom raspoloživom energijom? Shodno psihološkom  tipu  bolesnice  bilo bi racionalno da ovu energiju ponovo prevede na objekt: na primer kakva filantropska aktivnost ili inače nešto korisno. Izuzetno — kod posebno ener­ gičnih priroda koje ne prezaju da ponekad sami sebe muče do iznemoglosti, ili kod ljudi kojima upravo od­ govara sve ono što je u vezi sa takvim aktivnostima

—     ovaj put je moguć, ali najčešće nije. Jer —  ne treba zaboraviti — libido (upravo psihička energija) nesvesno već poseduje svoj objekt, a to je mladi Ita- lijan ili odgovarajuća realna ljudska zamena. Prirod­ no da je u takvim uslovima ovakva sublimacija koliko poželjna toliko i nemoguća. Jer najčešće realni objekt pruža energiji bolji pad potencijala nego ma  kako lepa etička delatnost. Na žalost, isuviše je mnogo onih koji uvek govore o ljudima kakvi bi poželjno trebalo

5                        Jung,                       Odabrana                       dela,                       II           65

da budu a ne kakvi stvarno jesu. Ali lekar uvek ima posla sa stvarnim čovekom koji uporno ostaje isti sve dok sasvim nije prihvaćena njegova stvarnost. Vaspi- tanje može početi samo od gole stvarnosti a ne od idealne varljive slike.

Na žalost, najčešće je tako da se takozvanoj ras­ položivoj energiji stvarno ne može naznačiti pravac. Ona sledi svoj sopstveni nagib. Pa čak ona ga je već našla još pre no što smo je sasvim oslobodili iz ne­ adekvatnog oblika. Naime, otkrivamo da su se paci- jentkinjine fantazije, koje su se ranije bavile mladim Italijanom, sada prenele na lekara." Stoga je lekar sam postao objekat nesvesnog libida. Ako bolesnik ni pod kakvim uslovima ne želi da prihvati činjenicu prenosa,14 ili ako lekar ne razume ili pogrešno razume fenomen, tada nailaze žestoki otpori, usmereni na to da,u svakom pogledu onemoguće vezu sa lekarom. Tada bolesnici odlaze i traže drugog lekara ili čoveka koji ih razume, ili ako odustanu od ovakvog traženja, zastaju sa rešavanjem svog problema.

Ali ako dođe do prenosa na lekara i ako je ovo prihvaćeno, onda je na taj način nađen prirodni ob­ lik koji kako zamenjuje raniji oblik,  tako i omogu­ ćuje odvijanje energetskog procesa relativno bez kon­ flikata. Ako se stoga libidu prepusti slobodan tok, onda ovaj sam nalazi put ka njemu odgovarajućem objektu. Gde ovo nije slučaj, uvek se radi o svojegla-

13   Frojd je uneo pojam prenosa da bi obeležio projek­ ciju nesvesnih sadržaja.

14   Nasuprot  izvesnim  shvatanjima  ne  smatram   da  je

»prenos  na  lekara«  redovni  i  za  uspeh  terapije  neophodni

fenomen. Prenos je projekcija, a projekcija je ili prisutna ili

nije. Neophodna nikako nije. Ni u kom slučaju ne može se

»načiniti«,  pošto ova, per definitionem,  nastaje iz nesvesnih

motivacija.  Lekar  može  biti  pogodan  za  projekciju  ili  ne.

Uopšte nije rečeno da on u svim prilikama odgovara prirod­

nom  pravcu  pacijentovog  libida,  pošto  je  lako  moguće  da

pred ovim lebdi kakav znatno važniji projekcioni objekt. Od­

sustvo projekcije na  lekara u nekim  slučajevima  čak može

znatno da olakša terapiju, pošto onda jasnije dolaze do iz­

ražaja stvarne lične vrednosti.

voj pobuni protiv zakona prirode ili o ometaj ućim uticajima.

U prenosu se na j pre projektu ju sve moguće in­ fantilne fantazije, koje moraju biti razjedene, tj. re- duktivno razrešene. Ovo se naziva razrešenje preno- sa. Na taj način oslobađa se energija i iz ovog ne­ adekvatnog oblika tako da opet stojimo pred pro­ blemom raspoložive energijej I ovaj put ćemo pove- rovati prirodi da je, preTiego što smo ga tražili, već izabran objekt, koji osigurava najpovoljniji pravac kretanju psihičke energije.