Udruženje za sistemsku terapiju i sistemska rešenja Srbije

PROBLEM „KONTRATRANSFERA“ U RADU S PORODIČNIM RASPOREDOM

Seminarski rad u grupi za edukaciju u radu s porodičnim rasporedоm po Bertu Helingeru

Mentor: Vlado Ilić   

Edukant: Maksim Santini

Beograd 2011.

„Gde nema ljubavi, ima težnje ka moći.“

K. G. Jung

„Porodični poredak je posuda u kojoj prebiva ljubav.“

B. Helinger

SADRŽAJ

                                                                                                                        Uvodne napomene o (intuitivnom) metodu

a)   „Psihička realnost“ i intencionalnost  

b)   Promena naučne paradigme  

c)   Fenomenološki metod  

d)   Rezonanca i „tri preobražaja duha“

I  – Transfer, kontratransfer, senka...   

a)   „Ler-analiza“ i mogućnost ljubavi van sistema                                             8

b)   Iskorak od „utvrđene sudbine“ i „arhetipska inflacija“ 

c)   „Samo ranjeni iscelitelj isceljuje“ 

d)   „Kontratransfer“ kod terapeuta i predstavnika u radu  

e)   Sinhronicitet u izboru predstavnika i sadejstvu klijenta i terapeuta 

II   – Suočavanje s „kontratransferom“ u radu s porodičnim rasporedom                   13

a)   „Geštaltistički“ i „intuitivni“ pristup porodičnom rasporedu  

b)   Uloga ega: primer postavljanja predstavnika  

c)   Smernost i poverenje u polje   

d)   Raslojavanje uloge – predstavnik i „ranjeni iscelitelj“

e)   „Unutrašnji iscelitelj“ i kodiranje polja

f)   Porodične konstelacije i duhovnost 

Završna napomena Korišćeni materijali  

Uvodne napomene o (intuitivnom) metodu

Tekst koji sledi nije lege artis teorijski rad, sistematičan, obuhvatan, metodološki čvrsto utemeljen i strogo dosledan. Štaviše, i tema kojom se bavi po sebi je neuhvatljiva i fluidna – u većoj meri od uobičajenih predmeta psiholoških istraživanja, a pogotovo onih zasnovanih na laboratorijskom radu, eksperimentu i primeni statističkih metoda u cilju svođenja nepregledne raznolikosti individualnog ljudskog iskustva na neke zajedničke, naučno proverljive i svima dostupne imenitelje.

To ne znači da je ovo promišljanje problema „kontratransfera“ u radu s porodičnim rasporedom potpuno proizvoljno, zasnovano na pukom pravu na iznošenje subjektivnog stava i ličnog mnjenja. Ovaj rad proistekao je iz određenih uvida, intuicija, nagađanja i razmišljanja, doživljenih u svakodnevnom životu i produbljenih učestvovanjem u radionicama porodičnog rasporeda i posmatranjem različitih načina terapeutskog rada, bilo uživo ili na brojnim video- snimcima. Bez obzira na neizbežnu fragmentarnost, to mu daje određeni stepen legitimiteta i doslednosti, uz poziv čitaocima da njegove sadržaje pokušaju da prepoznaju i fenomenološki dopune iz vlastitog iskustva.

Imajući u vidu složenost, važnost i opširnost teme, u ovom tekstu ograničiću se samo na pokušaj da u što zaokruženijem obliku iznesem suštinu svog viđenja i osnovne teze vezane uz problem „kontratransfera“ s kojim se susrećemo u porodičnim konstelacijama, dok bi njihovo sistematsko razvijanje i obrazlaganje zahtevalo višestruko veći prostor.

Na samom početku izneo bih nekoliko metodoloških momenata koji nam mogu pomoći u rasvetljavanju prirode mogućeg pristupa i načina rada s porodičnim rasporedima.

a)   „Psihička realnost“ i intencionalnost

Kada se u XIX veku u evropskoj filozofiji, prvenstveno u Nemačkoj, rasplamsala takozvana „rasprava o metodu“, pioniri savremene metodologije nauke pokrenuli su spor čiji odjek se i danas prepoznaje u suprotstavljenim kategorijama objašnjenja (koje predmetu istraživanja pristupa pitanjem kako?, nastojeći da utvrdi međusobne odnose među pojavama i mehanizme njihovog sadejstva) i razumevanja (koje za predmet ima ono šta? u fenomenima i razvija postupak njihovog tumačenja). Dok objašnjenje predstavlja temeljno načelo prirodnih nauka, razumevanje je svojstvemo takozvanim „duhovnim“ (društvenim) naukama i vodi samoj suštini fenomena, onako kako su oni dati subjektu saznanja – bio on individualan, kolektivan ili istorijski... Za nas je od značaja to što je metodološkim razlikovanjem između objašnjenja i razumevanja nauci otvoren put prema empatiji i celokupnom univerzumu čovekovih unutrašnjih doživljaja i iskustava, koji ne samo što postaju legitimni predmet, nego se prepoznaju i kao delatni činilac naučnog istraživanja.

Dalji za nas značajan iskorak nalazimo u prvoj polovini narednog stoleća u „analitičkoj psihologiji“ K. G. Junga. Nakon što je, školujući se za lekara i psihijatra, stekao temeljno prirodnonaučno obrazovanje i izgradio metodološku strogost u pristupu psihičkim fenomenima, Jung započinje izuzetno uspešnu karijeru klasičnog psihoanalitičara, predodređenog za mesto Frojdovog naslednika na čelu psihoanalitičkog pokreta. Međutim, ubrzo radikalno odstupa od ortodoksne psihoanalize, napuštajući njene pozitivističke i redukcionističke postavke, što ga neminovno vodi ličnom i teorijskom raskidu sa Sigmundom Frojdom. Za temu kojom se u ovom odeljku bavimo značajno je njegovo shvatanje „psihičke realnosti“: ako se, na primer, pokaže da neki njegov pacijent veruje (ili zamišlja, percipira, oseća, sanja, želi...) da „reka Rajna teče uzvodno“, taj subjektivni sadržaj za Junga postaje psihički realna činjenica, valjano utemeljena i vredna pažnje bez obzira na to što može da bude (a svakako i jeste) u raskoraku s opšteprihvaćenim shvatanjima, zdravim razumom i „objektivnom“ percepcijom stvarnosti. Subjektivni sadržaji i doživljaji poseduju, dakle, svoju autonomiju i dignitet, nisu puki izvedeni proizvod, odraz ili prikriveni simboli nesvesnih organskih i nagonskih procesa, čijem istančanom dekodiranju Frojd posvećuje svoja pionirska dela Tumačenje snova i Psihopatologija svakodnevnog života...

Korak dalje u tom pravcu nalazimo u drugoj, naizgled potpuno egzaktnoj naučnoj oblasti: kvantna fizika dovela je u pitanje ne samo tradicionalno shvatanje objektivno postojeće, nepromenljive i za sve jednake stvarnosti, nego i samu mogućnost njenog pouzdanog spoznavanja. Pokazalo se da prilikom istraživanja položaj i impuls neke kvantne čestice ne može da se odredi kauzalno, nesumnjivo, jednoznačno i nužno – kako bi zahtevala klasična njutnovska fizika – nego samo kao moguć i u određenom stepenu verovatan (Hajzenbergov [Werner Heisenberg] „princip neodređenosti“). Na to se kasnije nadovezao stav da svest istraživača (ne samo njegove pretpostavljene teorijske postavke, nego i lične intencije, očekivanja, mentalni i psihički sklop, kao i samo učestvovanje i fizičko prisustvo eksperimentu...) postaje sastavni deo objekta istraživanja i delatni činilac istraživačkog procesa.1 Najzad, Karl Poper [Karl Popper], verovatno najuticajniji filozof nauke XX veka, pragmatički – i bez ikakvih svojstava apsolutnog – naučnu istinu u nekoj oblasti ljudskog znanja određuje kao nešto oko čega se slaže većina najeminentnijih pripadnika naučne zajednice (štaviše, u svakoj grani nauke danas postoji svojevrsna rang-lista takvih stručnjaka, sastavljena na osnovu učestalosti citiranja njihovih radova u relevantnim naučnim publikacijama iz date oblasti).

b)   Promena naučne paradigme

Navode li nas prethodno izneti stavovi na relativizam, prihvatanje neminovne subjektivne ograničenosti svakog saznanja, ili čak agnosticizam?

Agnostičko viđenje sveopšte krhkosti znanja, naučne istine koja ne može biti apsolutna nego tek manje ili više verovatna (s izuzetkom tzv. „apriornih“ i deduktivnih sudova), ili je čak rezultat puke konvencije, na paradoksalan način možemo dopuniti Bekonovim [Francis Bacon] antropološkim viđenjem ograničenosti ljudskog saznanja. Filozof engleskog empirizma, rodonačelnik novovekovne nauke, nazvao je ta ograničenja „idolama“ – ukorenjenim predrasudama i lažnim pojmovima, od kojih neki proizlaze iz same prirode ljudskog roda, osobenosti kulture, korišćenja jezika itd... (danas bi tome mogao biti pridodat čitav postmoderni spektar izobličujućih „diskursa“: istorijskog, evrocentričkog, ideološkog, rodnog...). Izlaz iz te platonovske pećine u kojoj je zatočeno ljudsko saznanje Bekon je našao u induktivnom metodu i naučnom eksperimentu, na čijoj primeni se temelje naučna i tehnološka dostignuća modernog doba sve do naših dana.

Međutim, ono što „većina stručnjaka“ u određenom istorijskom trenutku smatra istinitim svakako je podložno reviziji: posle novih naučnih prodora lako se može desiti da dotad važeća

1   Približno u isto vreme, u parapsihologiji – oblasti u kojoj ne iznenađuje odsustvo stabilnog, nepromenljivog i od subjekta nezavisnog objekta saznanja – Dž. B. Rajn [Joseph Banks Rhyne], pionir eksperimentalnog proučavanja parapsiholoških fenomena, pokazao je da intencionalnost ispitivanog subjekta (koja uključuje njegove želje, namere, interese, očekivanja...) statistički značajno utiče na rezultate eksperimenta, tako što menja učestalost javljanja određenih pojava – u poređenju s onim što bi se moglo očekivati po Gausovoj krivoj normalne raspodele.

istina bude relativizovana, odbačena ili čak preokrenuta u potpuno oprečno shvatanje. Do toga dolazi pogotovo u razdobljima velikih naučnih revolucija, koje za posledicu imaju ono što Tomas Kun naziva globalnom „promenom naučne paradigme“.

Zar nismo i danas svedoci radikalnog naučnog zaokreta koji vodi, ili je – na krhotinama prostorno-vremensko-kauzalnog kontinuuma – već doveo do uspostavljanja nove paradigme i revolucionarno novog, holografskog poimanja univerzuma, u kojem se potvrđuju vizije srednjovekovnih mističara o jedinstvu mikrokosmosa i makrokosmosa, nepostojanju granica između materije i duha, jedinke i ljudskog roda, čoveka i prirode, o unus mundus-u u kojem je simultano „sve u vezi sa svime“? Nije li u modernoj fizici takvo poimanje najavila već Ajnštajnova Teorija jedinstvenog polja, a kasnije potvrdio niz naučnih prodora u drugim oblastima ljudskog znanja? Kako to da se s neverovatnom lakoćom preskače nekada nepremostivi jaz između sve nerazumljivijih, elitistički zatvorenih i usko specijalizovanih naučnih istraživanja svemira, strukture materije, ljudskog tela, psihe..., s jedne strane, i bezbrojnog mnoštva popularnih, uprošćenih i komercijalizovanih njuejdžovskih škola, učenja i tehnika, s druge? I kako to da – i s kojim ciljem – iza i jednih i drugih očigledno stoji ogroman kapital, potekao možda čak iz istih izvora? Imajući u vidu globalnu umreženost i isprepletenost sudbine današnjeg sveta, zar je moguće da te oblasti ne budu predmet interesovanja i uticaja krupnih centara moći, moguće sredstvo manipulacije i globalne kontrole na koju, između ostalog, ukazuje serija uznemiravajućih dokumentarnih filmova Zeitgeist [Duh vremena]?

Sve to su nesumnjivo značajna i vrlo zanimljiva pitanja, samo što ovde nemamo razloga da se njima bavimo.

c)   Fenomenološki metod

Ono što prilikom površnog posmatranja seminara porodičnog rasporeda nekome može da izgleda kao terapeutov letimičan, proizvoljan i krajnje subjektivan pristup klijentima – pogotovo zato što ga najčešće ne prate velike teorije i krupne reči – ili, sasvim obrnuto – kao demonstracija terapeutove posebne harizme i nekakvog mističnog, šamanskog dara – najverovatnije je rezultat istančanog dugogodišnjeg negovanja osećaja za rad u polju.

Sam Helinger u knjizi Priznati ono što jeste, prvoj koja je prevedena na naš jezik, svoj metod na jednom mestu izričito određuje kao fenomenološki. Iako se, koliko mi je poznato, ni u drugim svojim publikacijama i na snimljenim seminarima ne poziva izričito na Edmunda Huserla [Edmund Husserl], rodonačelnika fenomenološkog metoda, temeljno teološko i filozofsko obrazovanje koje je stekao u mladosti daje njegovom korišćenju tog termina posebnu težinu, daleko van granica njenog uobičajenog kolokvijalnog značenja. Izvorni Huserlov saznajni metod sastoji se iz dva koraka: prvi je „fenomenološka redukcija“ – „stavljanje u zagrade“ svih teorijskih predznanja, predubeđenja i predrasuda, uz otklon od svega spoljašnjeg, slučajnog i prividnog u predmetu saznanja. Kada se to ostvari, sledi faza „zrenja“, u kojoj se u subjektu sama iz sebe konstituiše suština fenomena, koja nadilazi saznajna ograničenja individue jer poseduje svojstva transcendentalne, „intersubjektivne“ ili „transsubjektivne objektivnosti“.

Čedomil Veljačić, pionir  komparativnog proučavanja  misli Istoka i Zapada  u našoj kulturi, povukao je svojevremeno upečatljivu paralelu između ideja Huserlove fenomenologije i prakse izvorne budističke meditacije. Sastavni deo tog drevnog istočnjačkog postupka između ostalog je osvešćivanje i iskorenjivanje „zavisnog nastajanja“ (u vedskoj tradiciji označenog pojmom „karma“) – uslovljene transsubjektivne determinisanosti pojedinca, za šta plodnu paralelu možemo pronaći upravo u radu s porodičnim rasporedima. Pored toga, u Helingerovim spisima i na seminarima često susrećemo poređenja, primere i terminologiju preuzetu iz zen budizma i taoizma (od njih je dobrim dêlom sastavljena i njegova knjiga O životu i drugim paradoksima). Nije manje značajno ni to što je u mladosti, za vreme svog školovanja kod jezuita (kao i nekoliko decenija pre njega Martin Hajdeger [Martin Heidegger], jedan od najuticajnijih filozofa XX veka), Helinger prošao strogu, vekovima razrađivanu duhovno-meditativnu obuku namenjenu budućim sveštenicima, zasnovanu na Duhovnim vežbama Ignacija Lojole. Njen važan sastavni deo je i takozvano „razlikovanje duhova“ – razvijanje istančanosti za prepoznavanje

„duhovne pozadine“ fenomena s kojima se u svim oblastima života susreće ne samo iskušenik, nego i svako od nas.2

d)   Rezonanca i „tri preobražaja duha“

Imajući u vidu širinu Helingerovog obrazovanja i raznolikost terapijskog iskustva koje je stekao posle napuštanja misionarske i svešteničke službe (kroz obuku i bavljenje psihoanalizom, geštalt-terapijom, transakcionom analizom, različitim grupnim terapijama, primalnom terapijom, hipnoterapijom...), bilo bi preterano pojednostavljivanje svesti njegov pristup porodičnom rasporedu na samo jedan određeni metod, pa čak i fenomenološki, koliko god on produbljen i istančan bio. Da je tako, svedoče i Helingerove novije knjige – Misli o Bogu i Sreća koja ostaje – i način rada zabeležen na seminarima snimljenim poslednjih godina.

Stoga  ne  iznenađuje  što,  kada  objašnjava  suštinu  svog  intuitivnog  pristupa  radu  s klijentima, Helinger koristi metafore bliske senzibilitetu muzičara i svetu muzike: terapeut sebe dovodi u stanje neizrecivog saglasja s najunutrašnjijim tonom vlastitog bića, koji harmonijski prate viši i niži tonovi. Čitavim svojim rezonantnim opsegom on stupa u saglasje s osnovnim tonom klijenta, pažljivo osluškuje glas koji se sam od sebe javlja iz uzajamne rezonance terapeuta i klijenta i dalje usmerava tok zajedničkog rada...

Ali kako razviti apsolutni sluh ako nas priroda nije njime obdarila? I može li sâm muzički dar biti dovoljan za ozbiljno bavljenje muzikom, ako nije kultivisan istančanim poznavanjem pravila harmonije i kontrapunkta, muzičkih oblika, istorije muzike i svakodnevnim istrajnim vežbanjem na nekom instrumentu? Verovatno su to pitanja na koja bi lakše mogao da odgovori iskusan muzički pedagog – a time bi, mutatis mutandis, bar delimično i na posredan način mogao da nam osvetli i proces edukovanja terapeuta za rad s porodičnim rasporedom.

Obilje nadahnuća i uticaja s kojima se susrećemo razmišljajući o izvorima Helingerovog intuitivnog terapeutskog pristupa radu u polju, poetski bi najbolje mogla da sažme jedna Ničeova [Friedrich Nietzsche] parabola iz dela Tako je govorio Zaratustra.3 Da je kratko parafraziramo: Zaratustra, Ničeov alter-ego nazvan po predhrišćanskom mazdaističkom proroku, propoveda o procesu rasta duha koji na svom putu ka punoći saznanja mora da prođe kroz tri preobražaja. Najpre na sebe – kao kamila – treba da natovari celokupnu raznolikost pojavnog sveta i svekoliko znanje o njemu. Zatim – kao lav – mora da se obračuna s neizmernim teretom koji je poneo (što bi odgovaralo Huserlovoj fazi fenomenološke redukcije). Najzad, duh treba ponovo da se rodi – kao dete – u novom svetu autentičnog bivstvovanja, obdaren dragocenim darom neposrednog intuitivnog spoznavanja (faza fenomenološkog zrenja čistih suština).

2   Značajne strukturne sličnosti postoje takođe između porodičnog rasporeda i „ozdravljenja porodičnog stabla“ – molitveno-liturgijskog postupka za transgeneracijsko isceljenje, rasprostranjenog u nekim protestantskim i katoličkim krugovima.

3  U istom Ničeovom delu nalazimo još jednu za nas važnu podudarnost. Kada govori o „volji za moći“ – jednom od svojih temeljnih pojmova – Niče je određuje kao svemoguću. Volja za moći može sve – sada i ubuduće – samo ne može da promeni ono što je već bilo. Ali zato može da učini da se „htelo ono što je bilo“. Nije li to suština i Helingerovog „priznavanja onog što jeste“, kao preduslov za oslobađanje od upletenosti unutar porodičnog sistema i obnavljanje protoka ljubavi od predaka prema potomcima?