Dr Donald Miler

Prirodna medicina

Najbolje metode prirodnog lečenja 

Metaphysica

Poglavlje I

LEKOVITE BILJKE

U arsenalu savremene medicine i preventivnog delovanja, fitoterapiju (lečenje biljkama) treba ceniti prema njenim stvar- nim vrednostima. Tradicija i delatnost fitoterapije potvrđuju činjenicu da u prirodi ne postoji nijedna biljka koja nema leko- vita svojstva za određenu bolest.

Terapeutska vrednost lekovitih biljaka zasniva se na vezi koja postoji između hemijske strukture aktivnih supstanci biljaka i njihovog farmakološko-dinamičnog delovanja na organizam. Složenost hemijskog sastava biljaka koje imaju od 2-3 pa i do 30- 40 identifikovanih elemenata kod pojedinih vrsta, objašnjava terapeutsko delovanje jedne iste biljke kod različitih bolesti.

Efikasnost prirodnih sredstava, kada je u pitanju preventiva i samo lečenje, kao u ostalom i u alopatskoj (zvaničnoj) medicini, zavisi od kompletne i dobre dijagnoze.

Mada izgleda jednostavna i svima razumljiva, fitoterapija je određena pojedinim principima i ograničenjima. Treba je dobro upoznati i razumeti, kako ne bi dospeli u krajnost da je pretvori- mo u lek sa “čudotvornim dejstvom” - lek koji leči svaku bolest. Fitoterapiju moramo primenjivati stručno i uz lekarsku asisten- ciju, da bi se očuvala njena vrednost i izbegle kompromitujuće situacije.

Upotrebu prirodnih lekova ne treba predstavljati kao zaseb- nu, izolovanu metodu koja se primenjuje nezavisno od drugih terapijskih sredstava. Fitoterapija sve više upotpunjuje koncep- te savremene terapeutike, potpomažući lečenje različitih bolesti. Ona olakšava morfo-funkcionalnu regeneraciju organizma i učvršćuje njegov odbrambeni sistem.

Priroda nam velikodušno nudi svoju saradnju, podršku i smernice u cilju obnove vitalnosti ljudskog organizma. Cenimo dakle prirodu i trudimo se da razumemo i prihvatimo njenu poruku čovečanstvu: “Vratite se prirodnoj ishrani i zdravlju kori- steći prirodne lekove.”

A.   Saveti o načinu sakupljanja, sušenja i korišćenja lekovitih biljaka

1)   Sakupljanje biljaka

Sakupljanje podrazumeva dobro poznavanje lekovitog bilja, kako bi se izbegle zabune oko indikacija različitih biljaka koje, iako veoma slične, mogu imati različite i neželjene efekte. Sa- kupljanje treba vršiti u nezagađenim sredinama, u najpogodni- jem periodu razvoja biljke, kada je stepen koncentracije aktivnih supstanci najviši.

Iskustvo je pokazalo da se najbolji rezultati postižu korišće- njem sveže ubranih biljaka. Najpogodnije vreme za sakupljanje lekovitih biljaka zavisi od dela biljke koji koristimo:

- Cvetovi - u vreme cvetanja;

- Lišće - pre i za vreme cvetanja;

- Korenje - rano proleće ili kasna jesen;

- Kora - samo u proleće kada počinje cirkulacija biljnih sokova;

- Plodovi - kada su dovoljno zreli;

- Semenje - posle sazrevanja ploda;

- Pupoljci - u proleće, pre njihovog otvaranja.

Napomene:

-  Beru se samo zdrave biljke, čiste i nenapadnute štetočinama;

- Sušenje se vrši po sunčanom vremenu, pošto rosa ili kišnica ispari;

- Zone gde se koristi veštačko đubrivo, sredina u čijoj blizini se nalaze nečiste i zagađene vode, nasipi železničkih pruga, fabrike ili putevi sa gustim saobraćajem, predstavljaju nepodesna, nezdrava, čak i opasna mesta za sakupljanje biljaka.

Biljne vrste koje su kao raritet zaštićene od strane države ne treba ugrožavati, budući da postoje nebrojene srodne vrste koje pripadaju istoj ili drugoj porodici sa podjednakim intenzitetom delovanja.

Sakupljanje biljaka ne treba da se pretvori u njihovo uništa- vanje. Više puta, prekomerno sakupljanje jedne biljke - npr. Gentiana lutea (lincura) - sa sobom povlači pretnju za nestanak iste. Potrebno je dakle sačuvati primerke pomenute biljke, kako bi se obezbedilo produženje te vrste.

-  Ne treba gnječiti cvetove i listove dok ih sakupljamo, niti koristiti plastičnu ambalažu za njihovo odlaganje, jer se na taj način menjaju aktivne supstance u biljkama.

2)   Sušenje

Da bi se održale u dužem vremenskom periodu, biljke i delo- vi biljaka koje smo sakupili, treba dobro osušiti.

Korisno je još jedanput napomenuti da se terapeutsko dej- stvo lekovitog bilja sastoji u očuvanju aktivnih procesa koji se odvijaju unutar biljaka. U ostvarenju ovog cilja, važnu ulogu ima sušenje biljaka u odgovarajućim uslovima, kako se ne bi izgubi- li prirodna boja i miris.

Sakupljene biljke se ređaju u tankom sloju na platno ili belu hartiju, na šatorsko krilo ili ispletenu mrežu od pruća i suše se u što kraćem vremenskom roku, u senci, ili u toplim dobro prove- trenim prostorijama (40oC).

Direktno izlaganje suncu primenjuje se pri sušenju belih cve- tova, korenja i kore. U senci se suše obojeni cvetovi, lišće, pu- poljci. Plodovi se obično brzo suše na visokim temperaturama (npr. u pećnicama).

Za čuvanje osušenog bilja koristi se samo papirna ili platnena ambalaža.

Smatra se da je rok trajanja na ovaj način osušenih biljaka ot- prilike 1-2 godine, posle čega one gube lekovita svojstva.

 

3)   Upotreba biljaka pri spravljanju različitih preparata

Upotreba lekovitih biljaka u terapiji zasniva se na postojanju aktivnih supstanci kojima se ove odlikuju. Lekoviti sastojci se dobijaju ekstrakcijom iz biljaka korišćenjem rastvarača kao što su: voda, alkohol, vino, ulje itd.

Infuzija, dekokokcija i maceracija su neki od načina ekstrak- cije (izvlačenja lekovitih sastojaka).

INFUZIJA se dobija držanjem biljke u vreloj vodi, obično u vremenu od 2-3 minuta, posle čega se vrši ceđenje. Uobičajena mera je 1 kašičica na 250 ml vrele vode. Kod svežih i nekih suše- nih biljaka, vreme kontakta sa vodom je nešto kraće (videti po- sebne napomene uz dotičnu biljku).

Ova metoda se koristi uglavnom za cvetove i listove.

DEKOKT se spravlja od usitnjene biljne materije (obično jedna kašičica), kojoj se dodaje vrela voda (obično 250 ml i kuva se 5-30 minuta. Dekokt se cedi u vrelom stanju, a ono što se izgubilo isparavanjem u toku kuvanja, nadoknađuje se doliva- njem takođe vrele vode u potrebnoj količini. Ova metoda se ko- risti uglavnom u cilju očuvanja aktivnog principa delovanja u onim delovima biljaka koje imaju drvenasto tkivo, npr. koren, kora.

SVEŽ SOK dobijen od biljke, koristi se interno (unutrašnja upotreba), u obliku kapi, ili spolja za masažu.

MACERAT se dobija držanjem isitnjene biljke u hladnoj vodi 1-12 časova. Primenjuje se u slučajevima kada izdvajanje aktiv- nih supstanci iziskuje više vremena, kao npr. kod: imele, sleza, lana. Macerat se spravlja na sobnoj temperaturi.

Čaj dobijen na ovakav način (vodenom ekstrakcijom), koristi se za jednodnevnu upotrebu. Pije se nezaslađen ili zaslađen medom.

KATAPLAZMA (oblog) je kašast preparat dobijen od usitnje- ne biljke koja se stavi u platnenu vrećicu ili između dve gaze, zatim se natopi vodom, alkoholom ili izloži dejstvu pare i stavi na obolelo mesto, posle čega se uvije toplom tkaninom.

TINKTURA je alkoholni rastvor dobijen ekstrakcijom na sob- noj temperaturi. Koristi se etil-alkohol jačine 40-70%. Tinktura je jačine 20% (20 g biljne materije na 100 ml alkohola). Usitnjena biljka se stavi u flašu i dodaje se alkohol. Svakodnevno treba pro- mućkati, 10-14 dana, a posle toga procediti i čuvati u dobro zat- vorenoj flaši tamne boje. Koristi se u obliku kapi rastvorenih u čaju ili vodi.

VINO (lekovito) se dobija potapanjem dobro usitnjene biljke u vino. Najčešće se na 1 litar vina dodaje 50-60 grama biljne materije koja stoji potopljena 10-14 dana, posle čega se procedi i čuva u dobro zatvorenim flašama.

Koristi se kao lek za stomačne tegobe i pije se 30 minuta do 1 sat pre jela. Ne preporučuje se osobama koje boluju od gastriti- sa (upale želudačne sluznice), hiperaciditeta (povećane kiselo- sti), čira,  hipertenzije  (povišenog krvnog pritiska),  oboljenja jetre.

AROMATIČNO SIRĆE se priprema potapanjem biljke u vin- sko sirće u odnosu: 50 -100 grama usitnjene biljke na 1 litar sirćeta. Ovaj macerat stoji 10-14 dana, a zatim se procedi. Koristi se za masažu.

LEKOVITO ULJE se dobija iz dobro usitnjenih biljaka, poto- pljenih u jestivom ulju u trajanju 3-6 sedmica.

INHALACIJA se vrši pomoću lekovitog bilja koje je bogato isparljivim uljima, ili korišćenjem samih isparljivih ulja koja se stavljaju u emajlirano posuđe, u posuđe od porcelana ili stakla otpornog na visoku temperaturu, a zatim se dodaje vrela voda. Para koja se oslobađa je bogata isparljivim uljima i blagotvorno deluje i kod oboljenja gornjih respiratornih (disajnih) puteva.

GARGARIZMA (sredstvo za ispiranje grla i usta) - Koristi se u vidu infuzije ili biljnog dekokta za ispiranje kod tonzilitisa (upale krajnika), afti (oboljenja na sluzokoži usne duplje), dentalnih apscesa (otoka zuba).

FITOTERAPEUTSKE KUPKE podrazumevaju spoljašnju upo- trebu lekovitog bilja. Kupka može biti lokalna ili opšta. Za ovu drugu koristi se 200 grama biljne materije potopljene u 5 litara hladne vode u trajanju od 12 časova, koja se zatim ugreje, pro- cedi i sipa u vodu pripremljenu za kupanje.

 

U cilju jednostavnijeg odmeravanja količine biljne materije potrebne za pripremu različitih farmaceutskih preparata, daje- mo približne ekvivalente u gramima za jednu kašičicu različitih delova usitnjene biljke i na vrh noža biljne mešavine:

1 puna kašičica:

- listova                                2-3 g

- cvetova                             3-4 g

- semenja                            8-10 g

- korenja i rizoma                 5-7 g

- kora                                   6-7 g

- plodova                             5-6 g

- vazdušastih delova            4-5 g

- kukuruzne svile                 1 g

Vrh noža biljne mešavine od različitih delova biljke 1 g

B.    Lekovite biljke primenjene u terapeutici

Pogledati opis lekovitih biljaka na strani 209, kao i indeks na kraju knjige.

C.    Pojedine kontraindikacije u korišćenju lekovitog bilja

ANIS - Ne preporučuje se osobama koje boluju od čira na že- lucu i kolitisa. Ne treba ga dugo čuvati, jer plodovi ove biljke vre- menom postaju otrovni. Pre svake upotrebe treba spremiti novu, svežu dozu čaja (ne čuvati za sledeći dan).

HAJDUČICA - Prisustvo ahileina ima toksično dejstvo u slu- čaju predoziranja. Ahilein, pod uticajem jednog specifičnog en- zima, hidrolizuje se oslobađajući etarsko ulje i cijanovodoničnu kiselinu, sa otrovnim dejstvom. Trovanje se manifestuje grčevi- ma, praćenim stanjem uznemirenosti i nervoze.

Ne koristi se za sveže rane pošto ih iritira. Preporučuje se za lečenje starih i inficiranih rana.

 

BORANIJA - Nekuvana zrna su otrovna. Ako se uzimaju u pre- snom stanju, izazivaju upalu gastro-intestinalnog trakta ili ene- ritis praćen krvarenjem.

ZEČJI KUPUS - Prekomerna upotreba dovodi do mučnine i povraćanja. Oksalna kiselina se vezuje sa kalcijumom iz organiz- ma (krvi) i izaziva krvarenja.

LAZARKINJA - U velikim dozama dovodi do trovanja koje se manifestuje glavoboljom, nesvesticom i mučninom, a u pretera- no velikim dozama je smrtonosna.

MRTVA ŽUTA KOPRIVA - Preporučuje se upotreba svežih cvetova, jer pri sušenju gube aktivna dejstva.

VRES - Sa biljkom treba rukovati veoma oprezno, jer su zabe- leženi slučajevi trovanja kako ljudi, tako i životinja.

NANA - Može imati toksično dejstvo samo u slučaju predozi- ranja.

ZEČJA STOPA - Predoziranost izaziva mučninu, povraćanje, nadraženost gastro-intestinalnog trakta.

PETOPRSTA - Kontraindikovana je kod oboljenja jetre i bub- rega. Ne uzima se na prazan stomak, jer izaziva smetnje u želu- cu i crevima.

MASLAČAK - Mlečni sok konzumiran u većim količinama može izazvati trovanje, mučninu, povraćanje, proliv, srčanu aritmiju.

PELIN - Nije preporučljiv za trudnice, dojilje i osobe koje pate od neuroza (nervnih oboljenja).

Ne sme se predozirati, jer u suprotnom dovodi do trovanja, čiji su simptomi nervna uznemirenost, halucinacije, grčevi, trza- nje mišića, gubitak svesti i smrt.

Tretman ne treba da traje duže od 2 sedmice. Produžena upotreba uzrokuje psihičke poremećaje, drhtanje, hipomneziju (oslabljeno pamćenje), mučninu.

RUSA - Treba je koristiti oprezno jer može izazvati trovanje, povraćanje, usporeno disanje, delirijum (buncanje, ludilo), ha- lucinacije.

KANTARION - Izaziva povećanu osetljivost na svetlost (foto- senzibilitet), što znači da osobe koje se leče kantarionom treba da izbegavaju prekomerno izlaganje sunčevim zracima (sunča- nje).

Simptomi koji se manifestuju su: otečenost, svrab, otok na usnama i očnim kapcima.

DAN I NOĆ - Ne treba prekoračivati određenu dozu, jer u protivnom dolazi do nekontrolisanog čišćenja creva ili, i u kraj- njem slučaju, do povraćanja.

PETROVAC - Predoziranost ima za posledicu bolne napade, a kod bilijarne i renalne litijaze (kamena u žučnoj kesi i bubregu) može prouzrokovati naglo izbacivanje kamena, i kao rezultat to- ga zatvaranje žučnih ili bubrežnih kanala.

RUTA - Zahteva oprezno rukovanje, budući da je otrovna. Simptomi trovanja su: uznemirenost, disfagija (tegobe i jaki bo- lovi pri gutanju), sušenje usana, osipanje kože, itd.

ŽALFIJA - Ne preporučuje se dojiljama, jer smanjuje mlečnu sekreciju.

LAVANDA - Ne upotrebljava se u velikim, koncentrovanim dozama, jer dovodi do stanja povećane razdražljivosti, koju pra- te nervna i srčana slabost, pospanost, hipotenzija (nizak krvni pritisak), hipotermija (snižena temperatura tela).

PRESLICA - Prisustvo tijaminaze (enzima koji uništava vita- min B) uslovljava pojavu simptoma trovanja kao što su: nesves- tica, mučnina, razdražljivost, mišićni grčevi, hiporefleksija (us- porenost refleksa). Pomenute komplikacije se sprečavaju unoše- njem vitamina B u organizam.

HMELJ - Prisustvo lupulina može, kod pojedinih osoba, izaz- vati alergiju, ekcem, dermitis.

KLEKA - Preterana upotreba može dovesti do krvarenja u cre- vima i mokraćnim kanalima (hematurija).

BAGREM - U kori i semenu biljke nalaze se otrovne supstan- ce. Trovanje se manifestuje u vidu kolika (bolnih napada), proli- va, apatije.

ZOVA - Nedozreli plodovi mogu izazvati trovanje, koje se is- poljava povraćanjem i prolivom.

HRAST - Prouzrokuje trovanja, i to najčešće kod dece koja, ako pojedu veću količinu hrastovog žira, mogu osetiti posledice u vidu apatije (stanja otupelosti, nezainteresovanosti), konstipa- cije (zatvora), potencirane diureze (povećanog mokrenja).

IMELA - Imela sa nekih vrsta stabala sadrži toksične supstan- ce koje naročito remete rad srca, zbog čega se ne upotrebljava imela koja raste na hrastu (Larantus europeaus).