PRIPREME

Knehtu je pošlo za rukom da probije led. Između njega i Desinjorija otpočeo je živ i za obojicu osvežavajući saobraćaj i razmena. Taj čovek koji je dugo godina živeo u rezigniranoj melanholiji morao je dati za pravo svom prijatelju. Njega je u stvari želja za izlečenjem, za jasnoćom, za kastalijskom veselošću opet privukla pedagoškoj provinciji. Sada je dolazio češće i bez komisije i službenih poslova, dok ga je Tegularijus gledao s ljubomornim nepoverenjem. Uskoro je magistar Kneht znao o njemu sve što mu je trebalo. Desinjorijev život nije bio tako izvanredan, ni tako komplikovan kao što je Kneht pretpostavljao na osnovu njegovih prvih otkrića.
Plinio je u mladosti pretrpeo već poznato nam razočaranje i poniženje svog zanesenjačkog i dela žednog bića. Između sveta i Kastalije on je postao ne posrednik i pomiritelj, već usamljeni i ucveljeni autsajder, i nije ostvario neku sintezu iz svetovnih i kastalijskih sastavnih delova svog porekla i svog karaktera. Pa ipak, on nije bio jednostavno brodolomnik, već je uprkos svemu u podleganju i odricanju stekao jedno sopstveno lice i naročitu sudbinu. Vaspitanje u Kastaliji izgleda da se na njemu nikako nije osvedočilo, pre svega ono mu bar nije donelo ništa do sukob i razočaranja i jednu duboku, njegovoj prirodi teško snošljivu odvojenost i usamljenost. I kada je jednom dospeo na taj trnoviti put osamljenog i neprilagođenog, izgledalo je da i sam mora još štošta učiniti da bi se izdvojio i povećao svoje teškoće. Naročito je, već kao student, doveo sebe u nepomirljivu suprotnost prema porodici, pre svega prema ocu. Iako se u politici nije ubrajao u prave vođe, ovaj je ipak, kao
svi Desinjori, celog svog veka bio potpora konzervativne, vladi verne politike i stranke, neprijatelj svih novačenja, protivnik svih zahteva zapostavljenih na prava i sudelovanje, nepoverljiv prema ljudima bez imena i ranga, veran i spreman na žrtve za stari red, za sve što mu je izgledalo legitimno i posvećeno. Tako je bio, a da ipak nije imao religiozne potrebe, prijatelj crkve i tvrdoglavo i principijelno se odupirao težnjama zakupaca zemlje za poboljšanjem njihovog položaja, iako mu
nikako nije nedostajao smisao za pravičnost, blagonaklonost i spremnost za dobročinstva i pomoć. Tu okorelost pravdao je prividno logično programom i izrazima svoje stranke, a u stvari ga, dabome,
nije rukovodilo ubeđenje i razboritost, već slepa verna poslušnost staleškim drugovima i tradicijama svoje kuće, kao i izvesno viteštvo i viteška čast, a neko naglašeno potcenjivanje onoga što se pokazivalo kao moderno, napredno i savremeno, bili su značajni za njegov karakter.
Tog čoveka je njegov sin Plinio razočarao, dražio i ogorčio time što se kao student približio i priključio jednoj izrazito opozicionoj i modernističkoj stranci. U ono vreme se bilo obrazovalo jedno levo, omladinsko krilo neke stare, građansko-liberalne stranke. Vođa mu je bio Feragut, neki publicista, poslanik i narodni govornik velikog, sjajnog dejstva, temperamentan, ponekad sam sobom ushićen i dirnut, narodni prijatelj i heroj slobode. Njegovo vrbovanje akademske omladine putem
javnih predavanja u univerzitetskim gradovima nije ostalo bez uspeha. Ono mu je, između ostalih oduševljenih slušalaca i pristalica, privuklo takođe i mladog Desinjorija. Razočaran visokom školom i u potrazi za nekim osloncem, za naknadom za moral Kastalije koji je za njega izgubio suštinu, za nekim novim idealizmom i programom, mladić je bio zanet Feragutovim predavanjima, divio se njegovom patosu i smelosti napadan ja, njegovoj duhovitosti, njegovom tužilačkom držanju, njegovoj lepoj pojavi i govoru i prišao je grupi studenata koja se stvorila oko Feragutovih slušalaca i za čiju je stranku i ciljeve delala.
Kad je Pliniov otac to saznao, odmah je otputovao sinu. Prvi put u životu mu je zagrmeo u najvišem besu, prebacio mu zavereništvo, izdaju oca, porodice i tradicije kuće i izdao mu zapovest da svoje greške odmah ispravi i da prekine sa Feragutom i njegovom strankom. To nije bio pravi način da se izvrši uticaj na mladića, kome je sada izgledalo da iz njegovog držanja izrasta čak neka vrsta mučeništva. Plinio je izdržao grmljavinu i izjavio ocu da nije deset godina posećivao elitne škole i nekoliko godina univerzitet da bi se odrekao sopstvenog pogleda i sopstvenog suda, da bi pustio da mu shvatanje o državi, privredi i pravičnosti propisuje neka klika sebičnih barona. Pri tom mu je dobrodošla škola Feraguta koji po uzoru velikih tribuna nikada nije znao o sopstvenim ili staleškim interesima i u svetu nije težio ničem drugom do čistoj, apsolutnoj pravičnosti i čovečnosti.
Stari Desinjori je prsnuo u gorak smeh i pozvao sina da bar prvo završi studije pre no što se umeša u muževne stvari i uobrazi da o ljudskom životu i pravičnosti razume više no poštovani nizovi pokolenja plemenitih rodova, čiji je on propali izdanak i koje on svojom izdajom napada s leđa. Svađali su se, ogorčavali i vređali svakom daljom rečju. Tada je stari odjednom ućutao i otišao u hladnoj postiđenosti, kao da je video u ogledalu svoje sopstveno lice unakaženo gnevom. Otada se za Plinija više nikada nije povratio onaj stari, bezazleni odnos prema očinskoj kući, jer on je ne samo ostao veran svojoj grupi i njenom novo-liberalizmu, već je, štaviše, još pre završetka studija postao Feragutov neposredan učenik, pomoćnik i saradnik, a nekoliko godina docnije i njegov zet. Dok je vaspitanjem u elitnim školama ili teškoćama ponovnog prilagođavanja svetu i zavičaju bila razorena ravnoteža u Desinjorijevoj duši i njegov život protkan problematikom koja nagriza, dotle su ga ti novi odnosi doveli potpuno u jedan eksponiran, težak i tugaljiv položaj. On je bez sumnje dobio nešto od vrednosti, naime neku vrstu vere, jedno političko uverenje i pripadnost stranci koja je zadovoljavala njegovu mladićku potrebu za pravičnošću i naprednošću, a u Feragutovoj ličnosti dobio je učitelja, vođu i starijeg prijatelja. U početku se bez kritike divio Feragutu i voleo ga je, a povrh toga bio mu je
potreban i ovaj ga je cenio. Time je dobio pravac i cilj, rad i životni zadatak. To nije bilo malo, ali je moralo biti skupo plaćeno. Dok se mladi čovek pomirio sa gubitkom svog prirodnog i nasleđenog položaja u očinskoj kući i među svojim staleškim drugovima, a izbacivanje iz povlašćene kaste i opozicije prema njoj umeo da podnosi sa izvesnom fanatičnom radošću mučenika, dotle je ipak ostalo nešto što nikada nije potpuno pregoreo, bar nagrizajuće osećanje što je svojoj vrlo voljenoj majci zadao bol, što ju je između oca i sebe doveo u jedan krajnje neugodan i tugaljiv položaj i time joj verovatno skratio život. Ona je umrla uskoro posle njegove ženidbe. Posle njene smrti Plinija gotovo
nisu ni viđali u očevoj kući, i on je tu kuću, staro porodično sedište, po očevoj smrti prodao.
Ima priroda koje uspevaju da neki položaj u životu, zvanje, brak, poziv, koje su platili žrtvama, upravo zbog tih žrtava tako zavole i učine ih suviše svojim, da to postaje njihova sreća i zadovoljstvo. Kod Desinjorija je bilo drukčije. On je, istina, ostao veran svojoj stranki i njenom vođi, svom političkom pravcu i delatnosti, svom braku, svom idealizmu, samo mu je vremenom ipak sve to postalo problematično, kao što mu je to jednom postalo celo sopstveno biće. Politički entuzijazam mladosti i entuzijazam pogleda na svet, umirivao ga je. Borba za to da ima pravo, bila je tako malo usrećujuća kao stradanje i žrtvovanje iz inata. Uz to je dolazilo iskustvo i otrežnjenje u pozivu. Najzad mu je postalo sumnjivo da li ga je zaista jedino smisao za istinu i pravo načinilo Feragutovim pristalicom, nisu li pri tom bar polovinom sudelovali njegovo govorničko i narodno tribunstvo, njegova draž i njegova veština prilikom javnih govora, nije li to bio zvonki zvuk njegovog glasa, njegovo muško sjajno smejanje, mudrost i lepota njegove kćeri.
Sve više i više je postajalo sumnjivo da li je stari Desinjori svojom vernošću staležu i svojom okorelošću prema zakupcima zaista imao neplemenitije stanovište. Sumnjivo je postajalo takođe da li uopšte postoji dobro i zlo, pravo i nepravo, nije li jezik sopstvene savesti na kraju jedini važeći sudija, i, ako je to tako, onda on, Plinio nije bio u pravu, jer nije živeo u sreći, u miru i potvrdi, u poverenju i sigurnosti, već u nesigurnom, u sumnji, u nemirnoj savesti. Njegov brak, istina, nije bio u grubom smislu nesrećan i promašen, ali ipak pun zategnutosti, komplikacija i otpora, on je možda bio najbolje što je on imao, ali onaj mir, onu sreću, onu nevinost, onu mirnu savest koji su mu toliko nedostajali — on mu nije davao, on je zahtevao mnogo smotrenosti i stava, stajao je mnogo napora. A takođe i lep i krasno obdaren sinčić Tito još izrana je postao povod za borbu i diplomatiju, za
vrbovanje i ljubomoru, dok je isuviše voljen i razmažen od oba roditelja, sve više i više pripadao materi i postao njen pristalica. To je bio poslednji i, kako je izgledalo, najgorče primljeni bol i gubitak u Desinjorijevom životu. To ga nije slomilo, on je to savladao i našao i sačuvao svoj način ponašanja, to je bilo dostojanstveno ponašanje, ali ozbiljno, teško, melanholično.
Dok je Kneht sve to o svom prijatelju saznavao postepeno, pri nekim posetama i susretima, on mu je u zamenu takođe poverio mnogo svojih sopstvenih iskustava i problema. Nikada nije pustio drugoga da dođe u položaj onoga ko se ispovedi, pa se u idućem času i raspoloženju za to kaje i želi da povuče, već je primio i jačao Pliniovo poverenje svojom sopstvenom otvorenošću i predanošću.
Njegov život se postepeno otvorio pred prijateljem, naizgled jednostavan, pravolinijski, uzoran, regulisan život u okviru jednog jasno izgrađenog hijerarhijskog poretka, karijera puna uspeha i priznanja.
Pa ipak je to pre bio život surov, pun žrtava i vrlo usamljen. Ako za čoveka spolja mnogo šta u njemu nije bilo sasvim razumljivo, ipak su glavna strujanja i osnovna raspoloženja to bila. I on nije bio u stanju da ma šta bolje razume i saoseti, no Knehtovu želju za mladošću, za mladim, neizopačeno obrazovanim učenicima, za skromnom delatnošću bez sjaja i bez večite prinude na reprezentaciju, za
delatnošću, na primer, učitelja latinskog jezika ili muzike na nekoj nižoj školi. I to je bilo sasvim u stilu Knehtove metode veštine lečenja i vaspitanja što je tog pacijenta pridobio ne samo svojom velikom otvorenošću, nego mu je takođe dao sugestiju da mu može pomoći i poslužiti, sa tim i podstrek da to zaista učini. I Desinjori je u stvari mogao magistru biti od neke koristi, manje u glavnom pitanju, ali tim više u zadovoljenju njegove radoznalosti i žeđi za znanjem o stotinu
pojedinosti svetovnog života.
Ne znamo zašto je Kneht uzeo na sebe taj ne laki zadatak da svog melanholičnog prijatelja iz mladosti nauči da se ponovo smeška i smeje, ni da li je pri tom uopšte igrala neku ulogu pomisao da mu onaj može biti koristan drugim uslugama koje bi mu činio za uzvrat. Desinjori, dakle onaj koji bi to ponajpre morao znati, nije verovao u to. Docnije je pričao:
— Kad pokušam da razjasnim kako je to prijatelj Kneht počeo da deluje na jednog rezigniranog, u sebe zatvorenog čoveka kao što sam ja, sve jasnije vidim da je to najvećim delom počivalo na čarobnjaštvu i, moram reći, takođe na čapkunstvu. On je bio mnogo veći čapkun no što su njegovi ljudi i slutili, pun igre, pun duhovitosti, pun prepredenosti, uživajući u čarolijama, u samopretvaranju, u iznenadnom iščezavanju i pojavljivanju. Verujem da je već u trenutku mog prvog pojavljivanja pred
kastalijskom vlasti zaključio da me uhvati i da na mene, na svoj način, izvrši uticaj, to jest da me probudi i dovede u bolju formu. On se bar odmah od prvog trenutka trudio da me pridobije. Zašto je to činio, zašto se opteretio mnome — to ne mogu reći.
Verujem da ljudi njegova soja to čine većinom nesvesno, kao refleksno oni se osećaju postavljeni pred jedan zadatak, čuju da ih neka nevolja doziva i odmah se predaju pozivu. Našao me je nepoverljiva i plašljiva, nikako spremna da mu klonem na ruke ili da ga molim za pomoć. Mene, nekada tako otvorenog i poverljivog prijatelja, našao razočaranog i zatvorenog i izgleda da ga je dražila baš ta smetnja, ta ne mala teškoća. On nije popuštao, iako sam ja bio tako nepristupačan, i postigao je što je hteo. Pri tom se poslužio između ostalog smicalicom da našem odnosu da vid uzajamnosti, tako kao da njegovoj snazi odgovara moja, njegovoj vrednosti moja, kao da mojoj potrebi za pomoći odgovara njegova potreba. Već pri prvom dužem razgovoru nagovestio mi je da je
očekivao nešto tako kao moje pojavljivanje, da je za tim žudeo, i postepeno me je posvećivao u svoj plan da da ostavku na zvanje i da napusti Provinciju i uvek je odavao koliko pri tom računa na moj
savet, moju pomoć, moju poverljivost, pošto u svetu osim mene nema nikakvih prijatelja i nikakvog iskustva. Priznajem da sam to rado slušao i da to nije malo doprinelo da on zadobije moje puno poverenje i da mu se na neki način predam.
Savršeno sam mu verovao. Ali docnije, tokom vremena, ipak mi je ponovo postalo sasvim sumnjivo i neverovatno i nikako ne bih mogao reći da li i koliko je on zaista od mene očekivao, takođe ni to da li je njegov način da mene uhvati bio nevin ili diplomatski, naivan ili s pozadinom, iskren ili veštački i kao igračka. Bio je suviše superioran i ukazao mi je suviše mnogo dobroga da bih se uopšte usudio na takva istraživanja. U svakom slučaju fikciju da je njegov položaj sličan mome i
da je on upućen na moju simpatiju i uslužnost, kao što sam ja na njegovu, danas smatram samo za učtivost, za osvajačku i prijatnu sugestiju u koju me je upleo. Samo ne bih umeo reći koliko je njegova igra sa mnom bila svesna, izmišljena, koliko ju je hteo i koliko je ona uprkos svemu bila naivna i prirodna. Jozef je bio veliki umetnik. S jedne strane, on se toliko malo mogao odupreti nagonu za vaspitanjem, za uticajem, lečenjem, pomaganjem, za razvijanjem, da su sredstva bila
gotovo zanemarljiva; s druge strane, njemu je bilo nemogućno da i nešto najmanje uradi bez punog predavanja. Ali jedno je izvesno, da se on mene onda latio kao prijatelj i kao veliki lekar i vođa, da me više nije pustio i najzad toliko probudio i izlečio, koliko je to uopšte bilo mogućno. I to je bilo čudnovato i potpuno je odgovaralo njemu: dok je to činio kao da koristi moju pomoć za svoje odlaženje sa zvanja i dok je moje često sirove i naivne kritike, čak sumnjičenja i pogrde protiv Kastalije, slušao mimo i čak sa odobravanjem, dok se sam borio za to da se oslobodi Kastalije, dotle je on mene u stvari i uistinu tamo natrag mamio i doveo, ponovo me naveo na meditaciju, vaspitao me i preobrazio kastalijskom muzikom i utonjavanjem, kastalijskom veselošću, kastalijskom hrabrošću.
Mene, koji sam uprkos svojoj čežnji za vama bio sav toliko nekastaljanin i antikastaljanin, on je ponovo učinio ravnim vama, on je od moje nesrećne ljubavi prema vama napravio srećnu ljubav.
Tako se izjasnio Desinjori i on je imao razloga za svoju divnu zahvalnost. Ako kod dečaka i mladića nije suviše teško da ih pomoću naših odavno proverenih metoda vaspitamo za životni stil reda, kod čoveka pedesetih godina to je svakako bio težak zadatak, čak i kad je on unosio mnogo dobre volje. Ne, Desinjori nije postao neki potpun ili čak uzoran Kastaljanin. Ali ono što je Kneht sebi postavio za cilj, potpuno mu je uspelo — da rastvori prkos i gorku težinu njegove tuge, da suviše
osetljivu i zazomom postalu dušu opet približi harmoniji i veselosti, da veliki hroj njegovih rđavih navika zameni dobrim. Razume se, igrač staklenih perli nije mogao sam svršiti mnoštvo sitnog rada koji je pri tom bio potreban. On je upotrebio aparat i sile Valdcela i reda za počasnog gosta. Staviše, za izvesno vreme dao mu je da povede kući jednog majstora meditacije iz Hirslanda, sedišta uprave reda, za stalni nadzor njegovih vežbanja. Ali plan i rukovođenje su ostali u njegovoj ruci.
To je bilo osme godine njegovog magistarskog zvanja kad se Kneht prvi put odazvao toliko često ponavljanim pozivima svoga prijatelja i kad ga je posetio u njegovoj kući u glavnom gradu. S odobrenjem uprave reda, čiji je starešina Aleksandar bio blizak njegovom srcu, iskoristio je jedan
praznični dan za tu posetu. Od nje je mnogo očekivao, a ipak ju je već godinu dana više puta odlagao, donekle zato što je hteo prvo da bude siguran u svog prijatelja, donekle i iz izvesne prirodne zebnje.
To mu je bio prvi korak u onaj svet tamo iz koga je njegov prijatelj Plinio doneo onu ledenu tugu i koji je za njega imao toliko mnogo važnih tajni.
Našao je modemu kuću koju je njegov prijatelj dobio u zamenu za staru gradsku kuću Desinjorija.
Njome je upravljala jedna krasna, vrlo pametna, uzđržljiva dama, ali damom je vladao njen lepi, brzopleti i pre nevaspitani sinčić. Izgledalo je da se ovde sve vrtelo oko njega i da se on od svoje majke naučio preganjalačkom, prepotentnom, malo ponižavajućem držanju prema ocu. Uostalom, tu su bili hladni i nepoverljivi prema svemu kastalijskom, ali majka i sin se nisu dugo odupirali magistrovoj ličnosti čije je zvanje osim toga za njih imalo nečeg tajanstvenog, posvećenog i
legendarnog. Pri prvom susretu bilo je krajnje kruto i usiljeno. Kneht se ponašao posmatrački, s očekivanjem i ćuteći, dama ga je primila s hladnom formalnom učtivošću i unutrašnjim odbijanjem, kao što se prima na stanovanje neprijateljski visoki oficir. Sin Tito bio je najmanje pometen. On je već dovoljno često mogao biti svedok koji je posmatrao i možda se zabavljao i uživao koristi od sličnih situacija. Njegov otac je izgledao da igra gospodara u kući više no što je to bio. Između njega
i žene vladao je ton blage, oprezne, nešto bojažljive učtivosti, kao kada se hoda na prstima, koji je žena lakše i prirodnije održavala no muž. On je prema sinu pokazivao neko staranje i drugarstvo, a dečko je izgleda bio naviknut da to čas koristi, čas kočoperno odbacuje. Ukratko, to je bilo mučno, nebezazleno, prigušivanim nagonima zagušljivo zagrevano zajedničko življenje puno straha od smetnji i izliva, puno napetosti, a stil ponašanja i govora bio je, kao i stil čitave kuće, malo isuviše
negovan i podešavan, kao da se zaštitni zid protiv mogućnih proloma i napada ne može sagraditi dovoljno čvrsto, zbijeno i sigurno. Još jedno Knehtovo zapažanje koje je zapamtio: s Pliniovog lica opet je nestao veliki deo ponovo stečene veselosti. On, koji je u Valdcelu ili u kući uprave reda u Hirslandu, izgledao da je gotovo sasvim izgubio svoju tegobu i tugu, tu, u svojoj sopstvenoj kući, opet je stajao potpuno u senci i izazivao kritiku i saučešće.
Kuća je bila lepa i svedočila je bogatstvo i razmaženost, svaka prostorija je bila nameštena prema dimenzijama, svaka usklađena u neki prijatni dvozvuk ili trozvuk boja, ovde-onde neko umetničko delo od vrednosti. Kneht je sa zadovoljstvom puštao poglede da šetaju. Ipak mu se sva ta
naslada za oči na kraju činila za jedan stepen isuviše lepa, isuviše savršena i dobro smišljena, bez postajanja, bez zbivanja, bez obnavljanja. Osetio je da i ta lepota prostorija i predmeta ima smisao
neke zakletve, nečeg što traži zaštitu i da te sobe, slike, vaze i cveće obuhvata ju i prate neki život koji je čeznuo za harmonijom i lepotom, i da ih nije mogao postići drukčije do baš negom tako usklađene okoline.
U vreme posle te posete sa njenim delimično nerazgaljivim utiscima, Kneht je dao prijatelju učitelja razmišljanja. Otkad je proveo jedan dan u tako čudnovato zgusnutoj i napunjenoj atmosferi te kuće, saznao je nešto što nikako nije želeo, ali što mu je ipak nedostajalo i što je zbog prijatelja tražio. Nije ostalo pri toj prvoj poseti, ona je više puta ponovljena i dovela je do razgovora o vaspitanju i o mladom Titu u kome je živo učestvovala i njegova majka. Magistar je postepeno zadobio poverenje i simpatiju te pametne i nepoverljive žene. Kad je jednom, pola u šali, rekao da je šteta što njen sinčić nije blagovremeno poslat u Kastaliju na vaspitanje, ona je primedbu primila ozbiljno, kao neko prebacivanje i branila se: bilo je ipak najvećma sumnjivo da li bi Tito zaista tamo bio primljen, on je zaista dovoljno obdaren, ali se teško može obraditi i ona nikad sebi ne bi dopustila da se mimo sopstvenu dečakovu volju zahvati u njegov život. Baš takav isti pokušaj jedanput nije uspeo kod njegovog oca. Isto tako, ona i njen muž nisu pomišljali na to da za svoga sina koriste povlasticu stare porodice Desinjori, pošto su raskinuli sa Pliniovim ocem i čitavom tradicijom stare porodice. A sasvim na kraju je dodala, bolno se smešeći, da se od svoga deteta ne bi
mogla odvojiti ni pod sasvim drugim okolnostima, jer osim njega ona nema ništa što bi joj život činilo vrednim.
Kneht je morao mnogo razmišljati o toj primedbi koja je bila više nehotična no promišljena.
Dakle, njena lepa kuća, u kojoj je sve bilo tako otmeno, sjajno i usklađeno, i njen muž i njena politika i stranka, nasledstvo od njenog obožavanog oca, sve to nije bilo dovoljno da njenom životu da smisao
i vrednost — to je bilo u stanju samo njeno dete. I ona je radije puštala da to dete raste pod tako rđavim i štetnim uslovima kakvi su postojali tu u njenoj kući i u njenom braku, no što bi se od njega odvojila za njegov spas. Za jednu tako pametnu, naizgled tako hladnu, tako inteligentnu ženu, to je bila čudnovata ispovest. Njoj Kneht nije mogao pomoći na onako neposredan način kao njenom mužu, pa nije ni mislio da to pokuša. Ali svojim retkim posetama i time što je Plinio bio pod njegovim
uticajem, ipak je u izvitoperena i izopačena porodična stanja ušla neka mera i opomena. A za magistra, dok je od jednog do drugog puta rastao njegov uticaj i autoritet u kući Desinjori, život tih svetskih ljudi postajao je utoliko bogatiji zagonetkama ukoliko ju je bolje upoznavao. Ipak, o
njegovim posetama u glavnom gradu i o tome šta je tamo video i doživeo, znamo vrlo malo i zadovoljavamo se time što je ovde nagovešteno.
Predsedniku uprave reda u Hirslandu Kneht se do sada nije približavao više no što su to zahtevale službene dužnosti. On ga je viđao samo na plenarnim sednicama vaspitne vlasti koje su se održavale u Hirslandu, pa i tu je predsednik vršio samo više formalne i dekorativne službene radnje, doček i oproštaj od kolega, dok je glavni rad rukovođenja sednicama padao na govornika. Dosadanji predsednik u vreme otkad je Kneht stupio u zvanje, već čovek u godinama dostojnim poštovanja, bio
je vrlo poštovan od magistra igre, ali mu nikada nije dao povoda da smanji odstojanje. On za njega gotovo nije bio čovek, nije bio ličnost, već je lebdeo, prvosveštenik, simvol dostojanstva i pribranosti, kao ćutljivi vrh i kruna nad građevinom vlasti i čitave hijerarhije. Taj dostojanstveni čovek bio je umro i na njegovo mesto red je izabrao novog predsednika Aleksandra. Aleksandar je bio upravo onaj majstor razmišljanja koga je uprava reda pre mnogo godina bila dodelila našem
Jozefu Knehtu za prvo vreme njegovog vođenja zvanja, i otada se magistar divio tom uzornom mužu reda i sa zahvalnošću ga voleo. Ali, za to vreme i ovaj je iz dovoljne blizine mogao posmatrati i upoznati majstora igre staklenih perli u njegovom ličnom biću i ponašanju da bi ga zavoleo, jer je ovaj svakodnevno bio predmet njegove brige i u neku ruku njegovo ispovedno dete. Obojica su bili svesni prijateljstva koje je dotle ostalo latentno i ono je dobilo oblik od onog trenutka kada je
Aleksandar postao Knehtov kolega i predsednik vlasti, jer su se sad češće viđali i imali su zajednički posao. Razume se, tom prijateljstvu je nedostajala svakidašnjica kao i zajednički doživljaj iz mladosti, to je bila kolegijalna simpatija među ljudima na visokim položajima i njeno ispoljavanje ograničavalo se na mali višak topline prilikom pozdrava i oproštaja, na potpuno i brže razumevanje i još na zabavne razgovore od nekoliko minuta za vreme odmora na sednicama.
Iako prema ustavu predsednik uprave reda, nazivan i majstorom reda, nije bio nadređen svojim kolegama, magistrima, ipak je on to bio na osnovu tradicije po kojoj je majstor reda predsedavao sednicama najviše vlasti. Ukoliko je red postajao meditativniji i više monaški, utoliko je njegov autoritet više rastao, razume se samo u okviru hijerarhije i Provincije, ne van nje. U vaspitnoj vlasti su predsednik reda i majstor igre staklenih perli sve više i više postajali dva prava eksponenta i
reprezentanta kastalijskog duha. Prema prastarim disciplinama, predanim iz prekastalijskih epoha, kao što su gramatika, astronomija, matematika, ili muzika, za Kastaliju su vaspitavanje duha u
razmišljanju i igra staklenih perli bili upravo karakteristična dobra. Tako nije bilo bez značaja što su njihova dva sadanja predsednika i rukovodioca bili u prijateljskom odnosu. To je za obojicu bila potvrda i podizanje njihovog dostojanstva, dodatak u toplini i zadovoljstvu u životu, jedan podstrek više za ispunjenje njihovih zadataka: da u svojim ličnostima predstave i prethodno ožive dva najprisnija sakralna dobra i snage kastalijskog sveta. Za Knehta je, dakle, to značilo jedno vezivanje
više, jednu protivtežu više prema tendencijama ka odricanju od svega toga i ka prodoru u jednu drugu, novu, životnu sferu, tendenciju koja je kod njega postala velika. Međutim, ta tendencija se nezadrživo razvijala dalje. Otkad je on sam postao potpuno svestan nje, to je moglo biti u šestoj ili sedmoj godini njegovog magistrovanja, ona je ojačala i on, čovek „buđenja”, bez zazora ju je prihvatio u svoj svesni život i mišljenje. Nekako od onog vremena, verujemo da smemo reći, postala mu je bliska misao na budući oproštaj od svoga zvanja i od provincije — ponekad je to bilo kao što je zarobljeniku vera u oslobođenje, ponekad takođe kao teškom bolesniku znanje o smrti. U onom prvom razgovoru sa drugom iz mladosti koji se povratio, Pliniom, on ju je prvi put rečima izrazio, mogućno samo da bi pridobio i otvorio ćutljivog i zatvorenog prijatelja, ali možda takođe da bi tim novim saopštavanjem nekom drugom, svom novom buđenju, svom novom životnom raspoloženju dao
svedoka, učinio prvo okretanje prema spolja, prvi korak ka ostvarenju. U daljim razgovorima sa Desinjorijem Knehtova želja da kad-tad ostavi svoj sadašnji način života i da se usudi na skok u jedan novi, već je dobila stepen odluke. U međuvremenu je marljivo izgrađivao prijateljstvo sa Plimom, koji mu sada nije više bio privržen samo divljenjem, već isto toliko zahvalnošću ozdravljenika i izlečenoga, i u njemu je imao most prema spoljašnjem svetu i njegovom životu
napunjenom zagonetkama.
Ne sme nas čuditi što je magistar svog prijatelja Tegularijusa tek vrlo kasno uputio u svoju tajnu i u plan provaljivanja. Koliko god je blagonaklono i korisno izgrađivao svako svoje prijateljstvo, on ga je ipak umeo sagledati i voditi samostalno i diplomatski. Sada, sa ponovnim stupanjem Plinija u njegov život, za Frica se pojavio jedan takmac, jedan novi stari prijatelj sa pretenzijama na Knehtovo interesovanje i srce, i ovaj se gotovo nije mogao ni čuditi što je Tegularijus na to isprva reagovao sa žestokom ljubomorom. Za izvesno vreme čak, naime dok je Desinjorija potpuno zadobio i pravilno svrstao, magistru je nadurena povučenost drugoga pre bila dobrodošla. Trajno, dabome, bilo je važnije jedno drugo rasuđivanje. Kako je svoju želju da se polako oslobodi Valdcela i magistarskog dostojanstva mogao učiniti podesnom i svarljivom jednoj prirodi kao što je bio Tegularijus? Ako bi Kneht jednom napustio Valdcel, onda bi za tog prijatelja bio zauvek izgubljen. Da ga povede na uski i opasan put koji je ležao pred njim, na to se nije moglo misliti, čak i kad bi onaj, protivno svakom očekivanju, sakupio želju i hrabrost za to. Kneht je čekao, razmišljao i vrlo mnogo odugovlačio pre
no što ga je upoznao sa svojim namerama. Najzad je to učinio kad je njegova odluka za provaljivanje odavno postala čvrsta. Bilo bi isuviše protivno njegovoj prirodi da prijatelja do kraja ostavi slepim i
da u neku ruku iza njegovih leđa sprovodi planove i priprema korake čije bi posledice i onaj imao da podnosi. Hteo ga je, kao i Plinija, po mogućstvu, učiniti ne samo poznavaocem, već stvarnim ili
uobraženim pomagačem i saučesnikom, pošto aktivnost doprinosi da se svaka situacija lakše primi.
Knehtove misli o pretećem zalasku kastalijskog bića bile su, prirodno, prijatelju već odavno poznate, ukoliko je ovaj upravo bio voljan da ih saopšti i onaj bio spreman da ih prihvati. Magistar se na njih nadovezao kada se odlučio da se drugome otvori. Protivno njegovom očekivanju i na njegovo veliko olakšanje, Fric nije tragično primio ono što mu je poverljivo saopšteno. Naprotiv, izgledalo je da ga je prijatno zagrevala, čak uveseljavala, predstava što jedan magistar svoje dostojanstvo ponovo baca vlasti, što stresa s nogu prašinu Kastalije i bira život po svom sopstvenom ukusu. Kao usamljenik i neprijatelj svakog normiranja, Tegularijus je uvek bio na strani pojedinca, protiv vlasti. Njega je čovek mogao uvek pridobiti za duhovit način borbe protiv zvanične sile, da je zajeda, nadmudruje. Time je Knehtu bio ukazan put i odahnuvši s jednim unutrašnjim osmejkom, odmah se upustio u prijateljevu reakciju. Ostavio ga je u shvatanju da je u pitanju neka vrsta prepada protiv vlasti i činovničkog vrha i pri tom mu je dao ulogu poverenika, saradnika i zaverenika.
Trebalo je razraditi magistrovu predstavku vlasti; izlaganje i objašnjenje svih razloga koji su mu nalagali povlačenje sa zvanja, i priprema i razrada te predstavke trebalo je da bude uglavnom Tegularijusov zadatak. Pre svega, trebalo je da se on saživi sa Knehtovim istorijskim shvatanjem o postanku, porastu i sadanjem stanju Kastalije, zatim da sakupi istorijsku građu i da njome obrazloži Knehtove želje i predloge. To što je morao da uđe u jednu oblast koju je dotle odbijao i prezirao, u
zanimanje istorijom, izgleda da mu nije smetalo, i Kneht se požurio da mu za to da potrebna uputstva.
I tako se Tegularijus udubio u svoj novi zadatak s revnošću i upornošću koje je mogao prikupiti za zastranjene i neobične poduhvate. Iz tih studija koje je trebalo da ga dovedu u stanje da veličinama i
hijerarhiji dokaže njihove nedostatke i podozrivosti ili da ih draži, za njega, tvrdoglavog individualistu, proizišlo je čudnovato gnevno zadovoljstvo.
U tom zadovoljstvu Kneht nije učestvovao, kao što nije verovao ni u uspeh napora svoga prijatelja. On je bio odlučio da se reši okova svog sadašnjeg položaja i oslobodi za zadatke za koje je osećao da ga očekuju. Međutim, bilo mu je jasno da niti može savladati vlast razlozima razuma, niti na Tegularijusa prebaciti deo onoga što se tu imalo svršiti. Ipak, bilo mu je veoma dobrodošlo da ovaj bude uposlen i odstranjen za vreme dok bi još živeo u njegovoj blizini. Pošto je pri poslednjem
sastanku o tome pričao Pliniju Desinjoriju dodao je:
— Prijatelj Tegularijus je sada zaposlen i obeštećen za ono što misli da je izgubio tvojim povratkom. Njegova ljubomora je gotovo već izlečena i rad na njegovoj akciji za mene i protiv kolega, njemu godi, on je skoro srećan. Ali nemoj misliti, Plinio, da ja ma šta očekujem od njegove
akcije, osim onog dobra koje ona ima za njega samog. Potpuno je neverovatno čak nemoguće, da će naša najviša vlast odobriti nameravanu predstavku, ona će mi najviše odgovoriti blagom kaznenom opomenom. Ono što stoji između mojih namera i njihovog ostvarenja jeste osnovni zakon same naše hijerarhije, a jedna vlast koja otpušta svog majstora igre staklenih perli na jednu tako ubedljivo
obrazloženu molbu i dodeljuje mu mesto van Kastalije, takođe mi se nikako ne bi dopala. Osim toga, tu je majstor Aleksandar iz uprave reda, čovek koji se ničim ne može saviti. Ne, tu borbu ću morati ja
sam da izborim. Ali pustimo, dakle, prvo Tegularijusa neka vežba svoju oštroumnost! Time ne gubimo ništa, osim malo vremena, a ono mi je i inače potrebno da bih ovde ostavio sve tako sređeno da se moje povlačenje može izvršiti bez štete po Valdcel. Ali u međuvremenu ti mi tamo kod vas moraš stvoriti smeštaj i mogućnost rada, ma koliko skromno. U slučaju nužde, zadovoljavam se i mestom učitelja muzike. To treba da bude samo početak, odskočna daska.
Desinjori je rekao da će to već naći, i kad bude došao trenutak, njegova kuća stoji prijatelju otvorena na koje bilo vreme. Ali Kneht time nije bio zadovoljan.
— Ne — rekao je — ja ne mogu biti upotrebljen kao gost, ja moram imati rad. Takođe boravak u tvojoj kući, ma koliko ona bila lepa, ako bi trajao duže od nekoliko dana, samo bi povećao zategnutosti i teškoće. Ja imam mnogo poverenja u tebe, a takođe se i tvoja žena ljubazno privikla na moje posete, ali bi sve to odmah dobilo drugi izgled kad više ne bih bio posetilac i magistar igre, već begunac i stalan gost.
— Ti to uzimaš ipak suviše strogo — rekao je Plinio. — Sa izvesnošću možeš računati da ćeš, kada se prvo ovde oslobodiš i kada budeš imao sedište u glavnom gradu, vrlo brzo dobiti neki poziv dostojan tebe, najmanje kao profesor na nekoj visokoj školi. Ali za takve stvari treba vremena, ti to znaš, i ja za tebe mogu nešto da preduzmem tek onda kada tvoje oslobođenje odavde bude gotovo.
— Izvesno — rekao je majstor — dotle moja odluka mora ostati tajna. Ja se ne mogu staviti na raspolaganje vašoj vlasti pre no što moja sopstvena vlast bude obaveštena i pre no što bude odlučila.
To se po sebi razume. Ali ja takođe u početku ne tražim neku javnu službu. Moje potrebe su male, manje no što ti verovatno možeš zamisliti. Potrebna mi je jedna sobica i svakidašnji hleb, ali pre
svega neki rad i dužnost učitelja i vaspitača. Treba da imam jednog ili nekoliko učenika i pitomaca s kojima živim i na koje mogu da delujem. Pri tom najmanje mislim na visoku školu. Ja bih isto tako rado, ne, daleko radije, bio domaći učitelj kod nekog dečaka ili slično. Što tražim i što mi je potrebno, to je neki prost, prirodan zadatak, neki čovek kome sam potreban. Poziv na neku visoku školu spočetka bi me opet svrstao u neki tradicionalni, osveštani i mehanizovani službeni aparat, a ja
želim suprotno.
Ustežući se Desinjori je sada izišao sa jednim predlogom koji ga je već neko vreme zanimao.
— Imao bih nešto da predložim — rekao je — i, molim te, da to bar saslušaš i blagonaklono ispitaš. Možda to možeš prihvatiti, tada bi i meni učinio usljigu. Od prvog dana kad sam tu bio kao gost, ti si mi u mnogome pomogao. Ti si takođe upoznao i moj život i moju kuću, i znaš kako je tamo.
Tamo nije dobro, ali je bolje no pre mnogo godina. Najteži je odnos između mene i mog sina. On je razmažen i uobražen, u našoj kući stvorio je sebi povlašćen položaj, to je on razumeo, a to mu je
omogućeno u godinama kada smo ga, još kao dete, njegova majka i ja pridobijali. On se tada opredelio za majčinu stranu i meni su postepeno iz ruku izbijena sva delotvorna vaspitna sredstva. Ja sam se s tim pomirio, kao i sa mojim nešto promašenim životom uopšte. Bio sam rezigniran. Ali sada, kada sam tvojom pomoću donekle ozdravio, opet sam dobio nadu. Ti vidiš na šta smeram. Mnogo bih očekivao od toga ako bi Tito, koji inače ima teškoća u svojoj školi, neko vreme dobio učitelja i vaspitača koji bi ga se prihvatio. Znam da je to sebična briga, samo ne znam da li bi te taj zadatak mogao privući. Ali ti si me ohrabrio da taj pred- Iog iznesem.
Kneht se smeškao i pružio mu ruku.
— Hvala ti, Plinio. Nijedan predlog mi ne bi mogao biti tako dobrodošao. Samo, nedostaje još saglasnost tvoje žene. A dalje, vi biste se oboje morali odlučiti da mi svoga sina u početku potpuno prepustite. Da bih ga uzeo u ruke, morao bi da bude isključen svakodnevni uticaj roditeljske kuće. Ti moraš govoriti sa svojom ženom i privoleti je da prihvati taj uslov. To zahvati oprezno i nemojte žuriti!
— I ti veruješ — pitao je Desinjori — da bi nešto mogao postići s Titom?
Dabome, zašto ne. On je dobrog soja i dobrih obdarenosti od oba roditelja, nedostaje samo harmonija tih sila. Moj će zadatak biti, i ja ga rado primam, da u njemu probudim ili pre ojačam i
najzad izazovem svest o zahtevu za tom harmonijom.
Tako je Jozef Kneht sada znao da su mu oba prijatelja, svaki na potpuno drugi način, uposlena njegovom stvari. Dok je Desinjori u glavnom gradu svojoj ženi podnosio nove planove i težio da joj ih učini prihvatljivim, dotle je Tegularijus u Valdcelu sedeo u jednoj radnoj ćeliji u biblioteci i, po Knehtovim uputstvima, sastavljao gradivo za nameravano pismeno. Magistar ga je dobro namamio lektirom koju je naredio da mu podnese. Fric Tegularijus, koji je mnogo prezirao istoriju, zagrizao je i zaljubio se u istoriju epohe ratova. U igranju uvek veliki radnik, on je sa sve većim apetitom skupljao simptomatične anegdote iz onog doba, mračne drevne prošlosti reda, i toliko ih je nakupio da je njegov prijatelj, kada mu je mesecima docnije rad bio podnet, jedva mogao zadržati deseti deo.
U to vreme Kneht je više puta ponovio posetu glavnom gradu. Gospođa Desinjori je sve više sticala poverenje prema njemu, kao što zdrav i usklađen čovek često tako lako biva priman kod teških i opterećenih, i uskoro je bila pridobijena za plan svoga muža. O Titu znamo da je prilikom takve jedne posete prilično prkosno dao na znanje magistru da ne želi da ga ovaj oslovljava sa ti, jer da ga tobož svi, pa i učitelji njegove škole oslovljavaju sa vi. Kneht mu je sa velikom učtivošću zahvalio i
izvinio se, ispričao mu da učitelji u njegovoj Provinciji kažu ti svima učenicima i studentima, pa i onima koji su odavno odrasli. A posle obeda zamolio je dečka da malo izađe s njim i da mu pokaže grad. Prilikom te šetnje Tito ga je vodio takođe kroz jednu krasnu ulicu starog grada, gde su u nizu gotovo bez proreda stajale kuće otmenih, imućnih patricijskih porodica stare stotinama godina. Pred jednom od tih čvrstih, uskih i visokih kuća Tito je zastao, pokazao grb nad portalom i upitao:
— Poznajete li ovo? — A kada je Kneht odgovorio ne, rekao je: — To tu je grb Desinjorija, a to je naš stari porodični dom, on je trista godina pripadao porodici. Ali mi stanujemo u našoj bezličnoj kući samo zato što je moj otac posle dedine smrti imao želju da taj lepi, dostojanstveni dom proda i da za sebe sazida modernu kuću koja, uostalom, već sada nije baš tako moderna. Možete li shvatiti tako što?
— Da li vam je mnogo žao tog starog doma? — pitao je Kneht ljubazno, a kad je Tito strasno potvrdio i ponovio svoje pitanje: — Možete li shvatiti tako što? — rekao je:
— Sve se može shvatiti kad se pomakne na svetlost. Stari dom je lepa stvar, i kada bi kraj njega stajao novi, i kada bi imao da bira, on bi ipak zadržao stari. Da, stare kuće su lepe i dostojanstvene, naročito tako lepa kao ta tu. Ali da čovek i sam sagradi kuću, takođe je nešto lepo. I kada neki mladi čovek, pun stremljenja i ambiciozan, ima da bira hoće li ugodno i odano da se nastani u jednom gotovom gnezdu ili da gradi potpuno novo, onda se sasvim dobro može razumeti da njegov izbor
može pasti takođe na zidanje. Kako ja poznajem vašeg oca, a poznavao sam ga kada je još bio vaših godina i strastan pregalac bez razmišljanja, prodaja i gubitak kuće nisu, uostalom, nikome naneli toliko bola koliko njemu samom. On je imao težak sukob sa ocem i porodicom i, kako izgleda, njegovo vaspitanje u Kastaliji nije bilo sasvim pravilno za njega, bar ga nije moglo sačuvati od izvesnih strasnih prenagljenosti. Jedna od njih je bila prodaja kuće. On je time hteo da udari po licu i objavi rat ocu, čitavoj prošlosti i zavisnosti, bar je meni to izgledalo sasvim shvatljivo. Ali čovek je čudan, i meni ne bi bila potpuno neverovatna i jedna druga misao, da je prodavač starog doma tom prodajom hteo ne samo da porodici nanese bol, nego pre svega samom sebi. Porodica ga je
razočarala, bila ga je poslala u naše elitne škole i tamo pustila da se vaspita na naš način, a zatim ga je po povratku dočekala sa zadacima, zahtevima i pretenzijama kojima on nije bio dorastao. Ali ja ne
bih hteo da idem dalje u psihološkom tumačenju. U svakom slučaju istorija sa tom prodajom kuće pokazuje koliko jaku moć ima sukob između očeva i sinova, ta mržnja, ta ljubav koja se naglo preokrenula u mržnju. Kod živih i obdarenih priroda taj sukob retko izostaje. Svetska istorija je puna tih primera. Uostalom, ja bih mogao sasvim lako zamisliti jednog potonjeg mladog Desinjorija koji bi sebi postavio za životni zadatak da po svaku cenu povrati kuću u svojinu porodice.
— Zar ne — uzviknuo je Tito — vi biste mu dali za pravo ako bi to učinio?
— Ne bih hteo da mu budem sudija, mladi gospodine. Ako bi se neki kasniji Desinjori setio veličine svoga roda i obaveze koja mu je sa tim data u život, ako svojim silama služi gradu, državi, narodu, pravu, blagostanju i u tome postane tako jak da uzgred takođe povrati kuću, onda je on čovek za poštovanje i hoćemo da mu skinemo kapu. Ali ako ne zna ni za kakav cilj u životu osim te istorije s kućom, onda je on samo opsednut i zagubljen, čovek strasti, najverovatnije jedan od onih koji takve mladićke sukobe s ocem nikada nije spoznao u njihovom smislu i celog života ih, takođe još i kao čovek, vukao sa sobom. Mi ga možemo razumeti, takođe žaliti, ali taj nikada neće povećati slavu
svoga roda. Lepo je kad je neka stara porodica s ljubavlju privržena svojoj kući, ali podmlađivanje i nova veličina dolaze joj samo ako njeni sinovi služe većim ciljevima no što su porodični.
Iako je prilikom ove šetnje Tito pažljivo slušao gosta svoga oca i prilično drage volje, ipak je pri drugim povodima prema njemu opet pokazivao odbijanje i prkos. U tom čoveku do koga je, izgleda, oboma roditeljima, koji se inače nisu slagali, toliko mnogo stalo, osećao je neku moć koja bi mogla postati opasna za njegovu razmaženu neobuzdanost, i povremeno se pokazivao izrazito nevaspitan.
Razume se, tome je svaki put sledovalo žaljenje i želja da se to popravi, jer je mučilo njegovo samoosećanje što je pokazao neku slabost pred veselom učtivošću koja je kao sjajni oklop okružavala magistra. A u potaji je on u svom neiskusnom i malo podivljalom srcu osećao da je to
čovek koji bi se mogao možda veoma voleti i poštovati.
To je naročito osetio za pola sata kad je Knehta zatekao sama dok je čekao oca koji je bio zadržan poslovima. Ulazeći u sobu Tito je video gosta kako sedi nepomično kao kip, poluzatvorenih očiju, zračeći tišinu i mir u svojoj utonulosti, tako da je dečko nehotice tiho koračao i na prstima hteo opet da iziđe. Ali je tada onaj na stolici otvorio oči, ljubazno ga pozdravio, ustao, pokazao na klavir koji je stajao u sobi i pitao ga da li uživa u muzici.
Da, rekao je Tito, on već duže vremena nema više časova iz muzike i takođe više nikako nije vežbao, jer u školi ne stoji sjajno i tamo ga učitelji dovoljno muče, ali mu je slušanje muzike uvek bilo zadovoljstvo. Kneht je otvorio klavir, seo preda nj, konstatovao da je naštimovan i odsvirao jedan stav andanta od Skarlatija, koji je tih dana bio uneo u osnovu jednog vežbanja igre staklenih perli. Tada je zastao i, kad je video da je dečak pažljiv i predan, počeo mu je ukratko objašnjavati
šta se otprilike u jednom takvom vežbanju igre staklenih perli događa, razlagao je muziku u njene sastavne delove, pokazao neke načine analize koji se na nju mogu primeniti i nagovestio puteve za
prevođenje muzike u jeroglife igre. Tito je prvi put video majstora ne kao gosta, ne kao znamenitost koju je odbijao, jer je pritiskivala njegovo samoosećanje, već ga je video na njegovom radu, čoveka koji je naučio i izvodi kao majstor jednu vrlo suptilnu i tačnu veštinu, veštinu čiji je smisao Tito mogao samo naslućivati, ali koja je, izgleda, zahtevala čitavog čoveka i njegovu predanost.
Njegovom samopoštovanju je godilo i to što ga je uzeo za odraslog i dovoljno pametnog da bi ga zainteresovap za tako zapletene stvari. Postao je tih i za to pola časa počeo je naslućivati iz kojih izvora dolazi vedrina i sigurno spokoj stvo tog čudnovatog čoveka.
Knehtova službena delatnost u to poslednje vreme bila je gotovo isto toliko intenzivna kao nekada u teško vreme primanja zvanja. Bilo mu je stalo do toga da sve resore svojih obaveza ostavi u uzornom stanju. On je taj cilj i postigao, iako je promašio onaj cilj koji je zamišljao zajedno s tim, to jest pustiti da izgleda da se bez njegove ličnosti može, ih da se lako može zameniti. Kod naših najviših zvanja je skoro uvek tako: magistar lebdi gotovo kao neki vrhovni ukras, neko sjajno odličje
nad komplikovanim mnoštvom svog službenog područja. On dolazi i odlazi brzo, lak kao neki ljubak duh, kaže dve reči, da glavom neki znak odobravanja, nekim gestom nagovesti nalog i već ga nema, već je kod idućeg. Na svom službenom aparatu on svira kao muzikant na svom instrumentu, izgleda da mu nije potrebna nikakva snaga i gotovo nikakvo razmišljanje, a sve teče kao što treba da teče.
Međutim, svaki činovnik u tom aparatu zna šta znači kad magistar otputuje ili je bolestan, šta znači kad ga treba zameniti ma i za jedan sat ili jedan dan.
Dok je Kneht ispitivački još jednom prošao kroz celu malu državu Vicus lusorum-a, naročito svu marljivost upotrebio na to da svoju „senku” neprimetno uputi u zadatak da ga brzo sa svom ozbiljnošću zastupa, mogao je istovremeno konstatovati kako se ono najprisnije u njemu od svega toliko odvojilo i udaljilo, kako ga čitava dragocenost tog dobro smišljenog malog sveta više ne usrećuje i ne vezuje. Valdcel i svoje magistarsko zvanje već je posmatrao kao nešto što leži za njim, jednu oblast koju je prošao, koja mu je mnogo dala i mnogo ga naučila, ali koja sada nije bila u stanju da iz njega izmami neke nove snage i dela. U vreme tog postepenog odvajanja sve više i više mu je takođe postajalo jasno da pravi razlog njegovog otuđivanja i želje za odlaskom nije znanje o opasnostima koje postoje za Kastaliju i briga za njenu budućnost, već da je to jednostavno jedan prazan i preostao neuposlen komad njega samog, njegovog srca, njegove duše, koji je sada tražio svoje pravo i hteo da se ispuni.
Tada je još jednom temeljno prostudirao ustav i statute reda. Tu je video da njegovo odlaženje iz Provincije u osnovi nije tako teško, da to nije gotovo nemoguće postići, kao što je u početku zamišljao. Bilo mu je slobodno da iz razloga savesti da ostavku na zvanje, da takođe napusti red; zavet redu nikako nije bio doživotan, iako je tu slobodu samo retko koristio neki član, a član najviše vlasti nikada. Ne, ono što je činilo da mu korak izgleda tako težak nije bila strogost zakona, to je bio sam hijerarhijski duh, lojalnost i vernost savezu u njegovom sopstvenom srcu. Izvesno, on nije hteo tajno da odbegne, on je pripremao opširnu molbu da bi postigao svoju slobodu — dete Tegularijus, pišući je, izmazalo je prste mastilom. Ali on nije verovao u uspeh te molbe. Oni će ga odobrovoljiti, opomenuti, možda mu radi oporavka ponuditi odsustvo u Marijafels gde je pater Jakobus nedavno umro, ili možda u Rim. Ali ga neće pustiti da ide — u to je sve sigurnije verovao. Pustiti ga da ide,
protivrečilo bi čitavoj tradiciji reda. Ako bi vlast to učinila, time bi priznala da je njegov zahtev opravdan, priznala bi da život u Kastaliji, čak i na tako visokom položaju, pod takvim okolnostima, čoveku ne može biti dovoljan, da može značiti odricanje i robovanje.