6

Kad  smo  ulazili  u  moja  kola  da  pođemo  u  centralni Meksiko  5.  oktobra  1968,  don  Huan  me  zaustavi.

»Kazao  sam  ti  već  ranije«,  reče  s   ozbiljnim   izra­ zom  lica,  »da   nikada   ne   treba   drugima   otkriti   kako se  neki  čarobnjak  zove  ni  mesto  gde  živi.  Verujem   da si shvatio da nikad ne  smeš  otkriti  moje  ime  ni  mesto gde se moje telo nalazi. A sad ću te moliti da isto tak o postupiš i s jednim mojim prijateljem  koga  ćeš  zvati Henaro. Idemo njegovoj kući i tam o ćemo ostati neko vreme.«

Uverio sam don Huana da nikada nisam izneverio njegovo   poverenje.

»Znam  to«,  reče  i   dalje   ozbiljan,   »ali   brinem   se da  ne   postaneš  brbljiv.«

Negodovao sam i don  Huan  reče  da  je  hteo  samo da me podseti da se čovek prilikom svakog nemarnog postupka, kad je  u  pitanju  magija,  igra  sa  smrću  ko­ ja ga može smesta snaći, besmisleno, a koja se može otkloniti  ako  je  čovek  pažljiv  i oprezan«

»Nećemo se više na to vraćati«, reče. »Kad pođemo iz moje  kuće,  više  nećemo  spominjati  Henara  niti ćemo na  njega misliti. Želim da sad središ  svoje  misli. Kad se s njim sretneš, glava ti mor a  biti  bistra  i  ne smeš  imati  nikakvih  sumnji.«

»Na  kakve  to  sumnje  misliš,  don  Huane?«

»Bilo kakve. Kad ga sretneš, moraš biti kristalno jasan.  On  će  te  videti!«

Njegova čudna upozorenja veoma su me  uznemi­ rila. Rekoh mu da je možda  bolje  da  se  i  ne  upozna­ jem s njegovim prijateljem nego da njega, don Huana, samo  odvezem  tam o  i  ostavim  blizu  njegove  kuće.

»Rekao  sam  ti  ono  samo  iz  predostrožnosti«,  reče,

»Upoznao si se već s jednim   čarobnjakom.   Visenteom,  i  on  te  zamalo  nije ubio.  Pripazi  se  ovog  puta!«

Kad smo stigli u središnji Meksiko, bila  su  nam potrebna  još  2  dana  da  od  mesta  gde  sam  ostavio kola dođemo do kuće njegovog prijatelja; bila je  to kolibica koja se ugnezdila na planinskoj  kosi.  Don Huanov prijatelj stajao je na vratima kao da nas je očekivao. Odmah sam ga poznao. Upoznao sa m  se  s njim još ranije,  kad  sam  don  Huanu  doneo  svoju knjigu, ali taj susret je bio  veoma  kratak.  Nisam  ga tada čestito ni pogledao, nego  više  kao  u  prolazu,  tako da mi se učinilo da  je  don  Huanovih  godina.  Među­ tim, sada kad je stajao  na  vratima  svoje  kuće,  zapa­ zio sam da je dosta mlađi — možda je tek prevalio šezdesetu. Bio je rastom niži od  don  Huana  i  mrša­ viji, veoma tamnoput i žilav. Kosa mu je bila gusta, proseda i dosta duga; padala mu je  preko  čela  i  ušiju. Lice mu je bilo okruglo i tvrdo. Zbog svog velikog, upadljivog nosa ličio je na pticu grabljivicu s malim tamnim  očima.

Razgovarao je prvo s don  Huanom.  Don  Huan klimnu  glavom  u  znak  odobravanja.   Njihov   razgovor je bio kratak.  Nisu govorili španski i zato ih nisam razumeo.   Onda   se   don   Henaro   okrenu   prema   meni.

»Dobro došli u moju skromnu kolibu«, reče na španskom  kao  da  se  izvinjava.

Te reči bile su učtiva formula  koju  sam  i  ranije čuo u raznim meksičkim selima. Ali on se razdragano smejao dok ih je izgovarao i ja sam znao da on pri- menjuje svoju  »kontrolisanu« ludost. Nije mu ni naj­ manje smetalo to što je njegov dom tek kolibica. Don Henaro  mi  je  bio  veoma  simpatičan.

Sledeća  dva  dana  proveli  smo  u   planini   sakuplja­ jući trave. Don Huan, don Henaro i ja polazili smo svakog jutr a u cik zore. Ta dva starca odlazila su  za­ jedno u neki određen ali meni nepoznat kraj u plani­ nama, a mene su  ostavljali  u  jednom  delu  šume.  Tu mi je bilo divno. Nisam osećao da  vreme  prolazi  niti sam se plašio što sam  sam;  neobično  je  bilo  to  što sam oba ta dana imao čudnu sposobnost da se kon- centrišem na osetljivi zadatak koji mi je poverio don Huan  —  da  tražim  jednu  određenu  vrstu  bilja.

Oba ta dana vratili  smo  se  kući  kasno  po  podne  i ja  sam  bio  toliko  umora n  da  sam  odmah  zaspao.

Međutim, trećeg dana  je  bilo  drukčije.  Sva  troji­ ca smo zajedno radili,  i  don  Huan  je  zamolio  don Henara da me  nauči  kako  da  bira m  izvesne  biljke. Vratili smo se oko  podne  i  ta  2  starca  su  satima sedela pred kućom, ne izmenivši ni reči, kao da su u nekakvom transu.  Ali  ipak  nisu  spavali.  Obišao  sam oko njih nekoliko puta; don Huan je pogledom  pratio moje pokrete, a to je činio i don Henaro.

»Biljkama moraš da govoriš pre nego što ih  ube- reš«, reče don Huan. Izgovorio je te reči nemarno i ponovio ih je 3 puta, kao da želi da privuče moju pažnju. Dok on nije progovorio, niko  nije  izustio  ni reči.

»Da  bi  video  biljke,  moraš  s  njima  da   razgova­ raš«, produži on. »Moraš se upoznati  sa  svakom  poje­ dinom  od  njih,  i  biljke  ti  tek  onda  mogu  reći  sve  što te  zanima  o  njima.«

Bilo je kasno po podne. Don Huan je sedeo na ravnoj steni licem prema planinama na zapadu; don Henaro je sedeo na asuri pored njega, okrenut  ka  se- veru. Prvog dana kad smo tu  bili,  don  Huan  mi  je  re­ kao da su to njihovi »položaji«  i  da  ja  treba  da  sed- nem gde hoću, samo da budem nasuprot njih dvojice. Dodao je da moje lice, dok tako sedimo, treba da bude okrenuto  jugoistoku  i  da  na  njih  dvojicu  smem  samo s  vremena  na  vreme  da  pogledam.

»Da, tako je to  s  biljkama,  je  li?«  reče  don  Huan pa se okrenu don Henaru koji klimnu glavom odo­ bravajući.

Rekoh im da nisam postupio  po  njihovim  uput- stvima zato što se osećam pomalo glupo kad govorim biljkama.

»Ti nikako ne razumeš da se čarobnjak ne šali«, strogo reče  don  Huan.  »Kad  čarobnjak  pokušava  da vidi,  on  nastoji  da  dođe  do  moći.«

Don Henaro me netremice gledao. Ja sam nešto zapisivao u beležnicu i to ga je, izgleda, zbunilo. Na- smešio mi se, odmahnuo glavom i  potom  je  nešto  re­ kao  don  Huanu.   Ovaj   sleže   ramenima.   Don   Henaru je moralo biti čudno da me gleda  kako  pišem.  Don Huan se verovatno već bio navikao da ja pišem svoje beleške, i to što sam ih  pisao  dok  on  govori  nije  mu više bilo neobično; govorio bi i dalje kao da ne pri- mećuje šta ja radim. Don Henaro se, međutim, nepre­ stano smejao i  ja  sam  morao  prestati  s  pisanjem  da ne  bih  pokvario  raspoloženje  za  razgovor.

Don Huan opet  reče  da  se  čarobnjakovi  postupci ne smeju tretirati kao šala zato što se on gotovo u svakom trenutku igra sa smrću.  Posle  toga  je  don  He­ nar u ispričao da sam ja  jedne  noći  gledao  kako  me oči smrti prate  na  jednom  našem  putovanju.  Ta  pri­ ča ispala je veoma smešna; don Henaro se valjao po zemlji  od  smeha.

Don Huan mi se izvini i  reče  da  je  njegov  prija­ telj  sklon  eksplozijama  smeha.  Pogledah  u   don   He- nar a misleći da se on još valja  po  zemlji,  ali  videh  ga gde radi nešto veoma neobično. Dubio je na glavi, ne pomažući se pr i  tom  ni  mišicama  ni  rukama,  a  noge su mu bile prekrštene kao da sedi. To je bilo  toliko čudno da sam  se  trgnuo.  Kad  sam  shvatio  da  on  izvo­ di nešto gotovo nemogućno, s  obzirom  na  mehaniku tela, on se već  bio  vratio  u  normalan  položaj  i  sedeo je. Ali don Hua n je, izgleda,  znao  šta  to  znači  pa  je don   Henarovu   predstavu  pozdravio   bučnim   smehom.

Čini se da je don Henaro primetio moju  zbunje­ nost; pljesnuo je rukama nekoliko puta  i  opet  se  va­ ljao po zemlji; verovatno je  želeo  da  ga  gledam.  Ono što mi se  u  početku  učinilo  kao  valjanje  po  zemlji  bi­ lo  je  u  stvari  to  da  se  on  iz  sedećeg  položaja  nagnuo i  glavom  dodirnuo zemliu. Izgleda da  je  onaj  svoj  nelo-

gični položaj izveo tako što je  uhvatio  zamah,  nagi- njući se više puta, sve dok inercijom nije dospeo u vertikalan  položaj  pa  je  za  trenutak  »sedeo  na  glavi«.

Kad se njihov smeh stišao, don Huan produži da govori; njegov ton bio je veoma strog. Ja se malo  po- merih da bi mi bilo udobnije i da bih mogao da mu poklonim svu svoju pažnju. On se nije nimalo osme- hivao, kao što obično čini, naročito kad ja namerno pazim na sve što on kaže. Don Henaro  je  gledao  u mene kao  da  očekuje  da  opet  počnem  da  pišem,  ali ja više ništa  nisam  zapisivao.  Don  Huanove  reči  bile su u stvari prekor zato što nisam razgovarao sa  bilj­ kama koje sam sakupljao,  a  što  mi  je  on  uvek  govo­ rio da treba da činim. Te biljke koje sam ubio,  reče, mogle su mene  da  ubiju;  dodao  je  da  je  uveren  da  ću se od njih  razboleti  pr e  ili  kasnije.  Uz  to  reče  da  ću ja, ako se razbolim zato što sam povredio biljke,  to olako  odbaciti  i  verovati  da  sam  samo   dobio   neki grip.

Njima dvojici je i to bilo smešno, a onda  se  don Huan opet uozbiljio i rekao da  će  ceo  moj  lični  život biti  haotičan ako  ne  budem mislio na  smrt.

»Šta čovek može imati drugo do život  i  smrt?« upita.

U tom trenutku opet pomislih kako treba da be- ležim šta se zbiva pa opet počeh  da  pišem.  Don  He­ naro  je  zurio  u  mene  i  smešio  se.  Onda  zabaci  glavu i raširi nozdrve. Izgleda da je neobično dobro vladao mišićima svojih nozdrva jer ih je proširio  toliko  da  su bile  gotovo    2    puta  veće nego obično.

Najsmešnije kod tog njegovog ludiranja nisu bili toliko njegovi pokreti koliko njegove reakcije na  njih. Kad  je  raširio  nozdrve,  opet  se  prevrnuo,  smejući  se, i opet zauzeo onaj komični položaj tela kao da sedi naopako  okrenut.

Don Huan se smejao toliko  da  su  mu  suze  potekle niz lice. Meni je bilo malo neprijatno pa sam se  ner­ vozno  smejao.

»Henaro ne voli pisanje«, reče mi don Huan objaš­ njavajući  njegov  postupak.

Ja sklonih svoje beleške,  ali  don  Henaro  mi  reče da slobodno pišem i dalje, jer on nema  ništa  protiv toga. Sakupih beleške i počeh opet da pišem,  a  on  po­ novo izvede one svoje smešne pokrete  na  koje  su  obo­ jica opet isto reagovali, smehom.

Don Huan me pogleda,  smejući  se  i  dalje,  pa  re­ če da to njegov prijatelj  mene  imitira,  jer  imam  obi­ čaj da raširim nozdrve kad pišem, a da  don  Henaro misli da je pokušaj da neko postane čarobnjak na  taj način što će hvatati neke beleške isto toliko smešan koliko i to kad on svu težinu svog tela u  sedećem  po­ ložaju  osloni  na  glavu.

»Tebi se to možda i ne čini  smešno«,  reče  don Huan, »ali samo je  don  Henaro  kadar  da  sedi  dubeći na glavi, a ti, s druge strane, jedino misliš da možeš naučiti sve što treba da  bi  postao  čarobnjak  ako  za sve to vreme pišeš.«

Obojica opet prasnuše u smeh i don Henaro  po­ novo  izvede  one  svoje  neverovatne  pokrete.

Sviđao mi se. U tome što je radio bilo je tako mnogo  ljupkosti  i  neposrednosti.

»Izvinite, don Henaro«, rekoh pokazujući na svoju beležnicu.

»Ništa ne mari«,  reče  on  pa  se  prigušeno  na- smeja.

Nisam više mogao da pišem. Oni su još dugo raz­ govarali o tome kako biljke zaista mogu  da  ubiju  i kako ih čarobnjaci i koriste u tu svrhu. Dok su to govo­ rili, obojica su me  netremice  gledali  kao  da   očekuju da  ću  to  zapisati.

»Karlos  je  kao  konj  koji  ne  trpi  da  ga   osedlaju«, reče  don   Huan.   »S   njim   moraš   sasvim   polako.   Sad si  ga  uplašio  i  zato  neće  da  piše.«

Don Henaro raširi nozdrve i reče kao da  me  to­ bože moli, mršteći  se  i  napućivši  usta:  »Hajde,  Karli- to, piši!  Piši dok  ti palac ne otpadne«.

Don Huan ustade i proteže se ispruživši  ruke  i izvivši  leđa.  Uprkos  poodmaklim  godinama,  njegovo telo  je  izgledalo  snažno  i  gipko.  Ode  u  žbunje  pored

kuće  i  ja  ostadoh  sam  sa  don   Henarom.   On   me   gle­ dao,  a  ja  skrenuh  pogled  jer  me  je  to  zbunjivalo.

»Nemoj mi reći da nećeš čak ni  da  me  pogledaš?« reče  s  veoma  komičnom  intonacijom.

Raširi nozdrve i  one  stadoše  da  podrhtavaju;  on­ da je imitirao don Huanove pokrete izvijajući leđa i pružajući ruke, ali je telo iskrivio tako da  mu  je  po­ ložaj bio neobično smešan;  ti  pokreti  se  zaista  ne  mo­ gu opisati — u njima je bilo izvanrednog smisla za pantomimu i komiku. Očarao me. To  je  bila  majstor­ ska  karikatura.

Don Huan se  u  tom  trenutku  vratio,  video  taj njegov pokret i shvatio šta znači. Seo je na zemlju i prigušeno  se  nasmejao.

»U kom pravcu duva vetar?« upita don Henaro nemarnim  tonom.

Don  Huan  glavom  pokaza  na  zapad.

»Onda  je  bolje  da  odem  tamo  gde   vetar   duva«, reče  don  Henaro   s  ozbiljnim  izrazom  lica.

Zatim  se  okrenu  i  pripreti  mi  prstom.

»I ne obraćaj pažnju ako čuješ neke čudne  zvuke«, reče.   »Kad  Henaro  sere,  planina  se  trese.«

On otrča u žbunje i  ja  ubrzo  potom  čuh  neki  veo­ ma čudan zvuk — neko duboko, tajanstveno tutnjanje. Nisam znao šta bi to  moglo  biti.  Pogledah  upitno  u don Huana,  ali on  se već bio  presamitio  od  smeha.

17.  oktobar  1968.

Ne sećam se kojim mi je povodom don  Henaro  pričao kako je uređen onaj »drugi svet«, kako  ga  je  on  nazi­ vao. Rekao je da je majstor čarobnjak  orao,  ili,  bolje reći, da može da se pretvori u orla. S druge strane, zli čarobnjak je »tecolote«, tj .  sova.  Don  Henaro  je  rekao da je zli čarobnjak dete noći i da su takvim ljudima najkorisniji puma ili druge divlje mačke, kao i noćne ptice, naročito sove. Rekao je i to da »brujos  liricos«, lirski   čarobnjaci,   misleći   pri   tom   na   diletante   među

njima, više vole druge ptice, na primer, gavrane. Don Huan  se nasmeja;  do  tog  časa  ga  je  ćutke  slušao.

Don Henaro se okrenu prema njemu:  »To  je istina, ti  to  znaš,  Huane.«

Zatim je rekao da majstor čarobnjak može svog učenika da povede na putovanje i da zajedno s njim prođe  kroz    10    slojeva  drugog   sveta.  Majstor,  ako je  orao,  može  poći  od  najnižeg  sloja  penjući  se  kroz

1 po    1    svet   sve   dok   ne   stigne   do   onoga   na vrhu. Zli čarobnjaci i diletanti mogu u najboljem  slu­ čaju,  reče, da prođ u samo  kroz   3   sloja.

Don  Henaro  je  opisao   te   korake,   rekavši:   »Pođeš od samog dna, a  onda  te  tvoj  učitelj  vodi  da  s  njim poletiš i ubrzo — bum!  Prolaziš  kroz  prvi  sloj.  Onda malo kasnije, bum !  Prošao  si  kroz  drugi,  i  bum !  Pro­ šao  i  kroz  treći... «

Don Henaro me tako uz  deset »bum« doveo  do poslednjeg sloja sveta. Kad je prestao da govori, don Huan  me  pogleda  i  znalački  se  osmehnu.

»Henaro  ne  voli  naročito  da  govori«,   reče,   »ali ako hoćeš nešto da naučiš, on će te  poučiti  o  ravno­ teži.«

Don Henaro potvrdno klimnu glavom; pri tom je napućio  usta  i  upola  spustio  očne  kapke.

Meni  se  to  veoma  svidelo.

Don Henaro ustade, a za njim  i  don  Huan.

»Dobro«, reče don Henaro. »Hajdemo onda. Mo­ žemo da pođemo  pa  da  sačekamo  Nestora  i  Pablita. Do sada su već završili — četvrtkom rano završavaju posao.«

Obojica uđoše u moja kola; don Huan je sedeo napred. Ništa ih nisam  pitao,  samo  sam  upalio  mo­ tor. Don Huan me  uputio  da  vozim  na  jedno  mesto gde je, kako reče, Nestorova kuća; don  Huan  uđe  u kuću i ubrzo potom iziđe s Nestorom i Pablitom, dvo­ jicom mladića koji su bili njegovi učenici.  Svi  pose- daše u kola i don Huan mi reče da vozim prema zapad­ nim  planinama.

Ostavili smo kola pokraj  seoskog  puta  i  produžili uz  reku,  široku        15        do        20        stopa,  do  vodo-

pada  koji  se  video  s  mesta  na  kome  sam  se  parkirao. Bilo  je  kasno  po  podne.   Predeo  je  bio  veoma  impresi­ van.   Pravo   iznad   nas   se  nalazio   ogroman,   taman,   pla- vičast   oblak  nalik   na   lebdeći   krov;   ličio   je  na  veoma velik   polukrug   jer   su   mu   rubovi   bili   jasno   ocrtani. Na   zapadu,   prema   visokim   planinama   središnjih   Kor- diljera   kiša   je,   izgleda,   padala   na   brda,    podsećajući na   beličastu   zavesu   koja   se   spušta   na   zelene   vrhove. Prema   istoku   se   pružala   duga,   duboka   dolina   koju   je sunce   obasjavalo,   dok   je  po  nebu  bilo   tu   i   tamo   raz­ bacanih   oblaka.   Kontrast   između   ta           2                                       predela   bio je   veličanstven.   Stali         smo           ispod      slapa,   visokog oko

150   stopa;       hučanje      vode      bilo      je      veoma       bučno.

Don Henaro se opasa jednim pojasom o kome je visilo  ba r   7   nekih   stvarčica.   Ličile   su  na   male tikve. On skide šešir i zabaci ga na  leđa,  tako  da  je visio o konopu oko  njegovog vrata.  Na  glavu  stavi  tra­ ku koju je izvadio iz  torbice  od  debele  vunene  tkani­ ne. Ta traka oko  njegove  glave  bila  je  ispletena  tako- đe od vune u raznim bojama,  a  među  njima  se  naro­ čito isticala jarko žuta. Sad zadenu 3 pera  u  traku. Činilo mi se  da  je  to  orlovsko  perje.  Primetio  sam  da ih nije simetrično rasporedio.  Jedno  pero  je  zadenuo iza svog desnog uva,  drugo  malo  više  napreci  ka  če­ lu, a treće iznad leve slepoočnice. Zatim je izuo sandale, okačio  ih,  vezane,  o  pojas  pantalona  pa  onda   onaj drugi pojas pričvrstio preko  ponča.  Reklo  bi  se  da  je taj pojas bio načinjen od upletenih tankih kožnih  pre- đica. Nisam video da li ga je vezao ili zakopčao. Don Henaro  pođe  prema vodopadu.

Don Huan je gurao jedan okrugli  kamen  dok  ga nije namestio da čvrsto stoji, a onda  je  seo  na  njega. Ona dva mladića učiniše  to  isto  s  drugim  kamenjem pa sedoše levo od njega.  Don  Huan  mi  pokaza  na  me- sto desno od sebe i reče mi da donesem kamen i tu sednem  pokraj  njega.

»Ovde moramo da sedimo u jednom redu«, reče, pokazavši  da  su  njih  trojica  tako  i  posedali.

Don Henaro je  do  tada  stigao  do  samog  podnož­ ja  vodopada  i  počeo  je  da  se  penje  stazom  desno  od

njega. S mesta na kome smo sedeli staza je  izgledala dosta strma. Oko nje je  bilo  šiblja  za  koje  se  on  hva­ tao kao za ogradu.  U  jednom  trenutku  izgledalo  je kao da je izgubio oslonac pod nogama i da  će  se  okli- znuti nizbrdo, kao da je zemlja vlažna i klizava.  Malo zatim opet se isto to ponovilo i ja pomislih da je don Henaro možda suviše star za to pentranje. Video  sam kako se okliznuo  i  posrnuo  nekoliko  puta  pr e  nego što je stigao  do  kraja staze.

Obuzeo me strah kad je počeo da se pentra po stenama.  Nije  mi  bilo  jasno  šta  smera.

»Šta  on  to  radi?«  upitah  don  Huana  šapatom.  Don  Huan me  i  ne  pogleda.  »Penje  se,  vidiš«,  reče.

Don Huan je poluspuštenih kapaka netremice  gle­ dao  pravo  u  don  Henara.  Sedeo  je  sasvim  uspravno, a rukama se držao za rub kamena, među svojim no­ gama.

Nagnuh se malo napred da vidim onu dvojicu mladića.  Don  Huan   mi   zapovednički   mahnu   rukom da se vratim u pređašnji položaj. Odmah se povukoh. Mladiće  sam  video  samo  za  trenutak.  Činilo  mi  se  da i  oni  prate  don  Henara  isto  tako  pažljivo  kao  i  ja.

Don Huan načini još jedan pokret rukom i pokaza prema  vodopadu.

Pogledah  opet.  Don  Henaro  se  popeo  dosta  viso­ ko  uz  stenovitu  liticu.  U  trenutku  kad  sam  pogledao gore,  on  je  stajao  na  grebenu  krećući  se  mic  po  mic oko  jednog  ogromnog  kamena.  Ruke  su  mu  bile  raši­ rene  kao  da  grli  taj  kamen.  Polako  se  kretao  udesno, i  odjednom  se  okliznu  i  izgubi  tle  pod  nogama.  Meni stade  dah  u  grlu.  Celo  njegovo  telo  visilo  je  u  vazdu- hu  jedan  trenutak.  Bio  sam  siguran  da  će  pasti,  ali on  ne  pade.  Desnom  rukom  se  uhvati  za  nešto  i  noge mu  se  začas  vratiše na  greben.  Ali  pre  nego  što  je  po­ šao  dalje  okrenuo  se  prema  nam a  i  pogledao  nas  je samo  za  časak.  Međutim,  taj  njegov  pokret  glave,  kad se  okrenuo,  bio  je  toliko  stilizovan  da  me  je  doveo  u nedoumicu.  Tada  se  setih  da  se  svaki  put  kad  bi  se okliznuo  isto   tako  okretao  da  pogleda  u  nas.  Mislio sam  tada  da  je  don  Henaru  po  svoj  prilici  neprijatno

što  je  tako  nespretan  pa  se  okreće  da  vidi  da  li  ga  mi gledamo.

Uspeo  se  još  malo  više  ka  vrhu,   opet  se  okliznuo i  opet  visio  o  steni  koja  se  nadnela  nad   provaliju. Ovog put a se održao levom rukom. Kad je uspostavio ravnotežu,  okrenuo  se  opet   da   nas   pogleda.   Pre   no što  je  stigao  do  vrha  okliznuo  se  još   2   puta.  S  me- sta  na  kome  smo  sedeli  činilo  se  da  je  rub  slapa  širok

20  do                      25                     stopa.

Don Henaro je jedan trenutak nepomično stajao. Zaustih da pitam don Huana šta to don  Henaro  gore radi, ali don Huan se toliko zaneo gledajući ga da  se nisam usudio da ga uznemirim.

Don  Henaro  odjednom  skoči  na  vodu.  To  je   bilo tako  neočekivano  da   ja   osetih   prazninu   u   stomaku. Bio  je  to   veličanstven,   natprirodan   skok.   Za   trenutak mi se sasvim jasno učini da sam video čitav niz  slika njegovog  tela,  sve  jednu  preko   druge,   kako   eliptično leti  do  sredine  rečnog  toka.

Kad  sam  se  povratio  od  iznenađenja,  primetio sam   da  je  stao  na     1     kamen  na   ivici  vodopada. Taj se  kamen  jedva  video  s  mesta  na  kome  smo sedeli.

Stajao je tu dugo. Izgledalo je  da  se  bori  s  vo­ dom  koja  je  tu  snažno  navaljivala.   Dvaput   je   visio nad ponorom i meni nije bilo jasno za šta se držao. Uspostavio  je  ravnotežu  i  čučnuo  na  kamen.   Onda opet skoči, kao  tigar.  Jedva  sam  nazreo  drugi  kamen na koji je doskočio; ličio je na malu šišarku na rubu vodopada.

Ostao  je  tu  gotovo  10  minuta.  Bio  je  nepomi­ čan. Njegova nepomičnost bila je tako upečatljiva  da sam zadrhtao. Htedoh da  ustanem  i  malo  prošetam, ali don Huan primeti  da  sam  uznemiren  i  zapovedi  mi da budem miran.

Zbog te don Henarove  nepomičnosti  osetih  neo­ bičan i nerazumljiv strah. Ako on još malo tu tako ostane,  pomislih  kako  više  neću  moći  da  se  savladam.

On iznenada opet skoči, i to čak na drugu obalu vodopada.   Doskočio  je   na   ruke   i   noge,   kao   mačka.

Ostao je trenutak u tom položaju, a onda se uspravio, pogledao na drugu stranu, pa dole u nas.  Stajao  je  i dalje sasvim mirno i gledao nas. Ruke su mu bile sa strana  kao  da  se  drži  za  neku  nevidljivu  ogradu.

U njegovom stavu bilo je nečega doista  izvanred­ nog; njegovo telo izgledalo je tako lako, tako nežno. Pomislih da je don Henaro s to m svojom  trakom  i perjem oko glave, s tim tamnim pončom i bosim  no­ gama  najlepši  čovek  koga sam  u  životu video.

On  iznenada  naglo   pruži   ruke   uvis,   podiže   glavu pa  hitro  odskoči  ulevo  prevrnuvši  se  preko  glave.  Ste- na  na  kojoj  je  stajao  bila  je  okrugla  i  kad  je  skočio, on  je  nestao  iza  nje.

U tom trenutku počeše da padaju ogromne kapi kiše. Don Huan ustade, a za njim i ona dva mladića. Njihovi pokreti su bili tako nagli  da  su  me  zbunili. Don Henarov majstorski podvig duboko me  uzbudio. Pomislih kako je  on  savršen  umetnik  i  zaželeh  odmah da  ga  vidim  i  da  mu  aplaudiram.

Napregnuh se gledajući  na  levu  stranu  vodopada je r sam želeo da vidim da li silazi, ali njega nije bilo. Uporno sam pitao šta se s  njim  desilo.  Don  Hua n  mi nije  odgovarao.

»Bolje je da  požurimo  odavde«,  reče.  »Pljušti  kao iz kabla. Moraćemo da odvezemo Nestora i Pablita njihovoj kući, a onda  i  mi  moramo  da  se  vratimo svojoj.«

»Ali nisam se čak ni pozdravio sa don Henarom«, požalih  mu  se.

»On je tebi već rekao zbogom«,  oštro  mi  odvrati don  Huan.

Zagledao se malo u mene pa se  osmehnuo  i  pre­ stao  da se mršti.

»On ti je uz to  poželeo  svako  dobro«,  reče.  »Bilo mu  je  prijatno  s  tobom.«

»Ali  zar  ga  nećemo  sačekati?«

»Ne!«  reče  don  Huan  oštro.   »Ostavi   ga   na   miru, ma gde on bio. Možda je on  sada  orao  koji  leti  u  drugi svet,  a  možda  je  gore  i  umro.  To  sad  nije  važno.«

23.   oktobar   1968.

Don   Huan  uzgred  pomenu   da   će   uskoro   opet   ići   u centralni  Meksiko.

»Hoćeš li posetiti don Henara?«  upitah.

»Možda«,  odgovori  on ne gledajući  me.

»On je dobro,  je  li,  don  Huane?  Mislim,  nije  mu se ništa  loše  desilo  gore  na  vrhu  vodopada,  je  li?«

»Ništa  mu  se  nije  desilo,  živ  je  i  zdrav.«

Razgovarali smo neko vreme o tom njegovom puto­ vanju, i onda sam mu kazao da sam uživao u don Henarovom  društvu  i  u  njegovim   šalama.   Smejao   se i rekao da je don Henaro  zaista  kao  dete.  Posle  toga smo dugo ćutali,  a  ja  sam  se  mučio  da  smislim  kako da  zapodenem  razgovor  o  lekciji  koju  nam  je   onda dao. Don  Huan  me  pogleda  i  reče  vragolasto:  »Goriš od  želje  da  me  pitaš  za  don  Henarovu  lekciju,  je  li?«

Nasmejao sam se zbunjeno. Sve  što  se  onda  de­ silo kod vodopada postalo je za mene opsesija. Raz­ mišljao sam  stalno  o  tome  jednako  se  vraćajući  na svaki detalj koga sam se mogao  setiti  i  zaključivao  da sam to m prilikom bio svedok neverovatnog  podviga fizičke spretnosti. Mislio sam da je don Henaro nesum­ njivo ekvilibrista bez  premca;  svaki  njegov  pokret  bio je visoko ritualan  i,  to  nije  potrebno  ni  reći,  morao je  imati  neko  nedokučivo,  simbolično  značenje.

»Da«, rekoh. »Priznajem da gorim od želje da sa­ znam  šta  ta lekcija  znači.«

»Sad ću ti  nešto  reći«,  poče  don  Huan.  »Za  tebe je to bilo besmisleno gubljenje vremena.  Njegova  lek­ cija bila je upućena onome ko može da vidi. Pablito i Nestor uhvatili su ono glavno, mada oni ne vide baš najbolje. Ali ti — ti si tamo išao da gledaš. Rekao sam don Henaru  da  si  veoma  čudna  budala  koja  neke  stva­ ri ne može da shvati i da  će  ti  možda  od  njegove  lek­ cije sinuti u glavi ali to se nije desilo. Svejedno, ne ma­ ri.  Veoma  je  teško  videti.

»Nisam želeo da posle onoga razgovaraš sa Hena- rom, i zato smo morali otići. Šteta.  Ali  ipak  bi  bilo gore  da  smo  ostali.  Henaro  je  mnogo  rizikovao  da  bi

ti  pokazao  nešto  veličanstveno.  Šteta  što  ne  možeš  da

vidiš.«

»Možda  ću,  don  Huane,  otkriti  da  sam  zaista  video

ako  mi  kažeš   u  čemu  se  sastojala  njegova  lekcija.«

Don  Huan  se  presamiti  od  smeha.

»Tvoja  najbolja  osobina  je  to  što  postavljaš  pita­ nja«,   reče.

Učini mi se da će opet prekinuti razgovor o tome. Sedeli smo, kao obično, pred njegovom kućom; on iz­ nenada ustade pa uđe u kuću. Pošao sam za njim i navalio da mu ispričam šta sam video. Verno sam mu ispričao sve što se desilo kako sam  se  ja  toga  sećao. Don Huan se smeškao sve vreme dok sam govorio. Kad sam  završio,  odmahnuo  je  glavom.

»Veoma  je  teško  videti«,  reče. Zamolih  ga  da  mi  to  objasni.

»O viđenju  se  ne  može  razgovarati«,  reče  zapoved-

ničkim  tonom.

Bilo  je  jasno  da  mi  neće  ništa  više  reći,  i  ja  digoh

ruke  od  toga  pa  odoh  iz  kuće  da  mu  donesem  neke

stvari  koje  su  mu  bile  potrebne.

Kad sam  se  vratio,  već  je  bio  mrak;  večerali  smo, a zatim smo izišli na ramadu. Samo što smo  seli,  don Huan poče da govori o don  Henarovoj  lekciji.  Nije  mi dao nimalo vremena da se za to pripremim. Ima o sam beleške uza se, ali bilo je suviše mračno za pisanje, a nisam, osim toga, hteo  da  ga  prekidam,  što  bih  učinio da  sam  otišao  u  kuću  po  petrolejku.

On reče  da  Henaro,  budući  majstor  ekvilibristike, može  da  izvodi   veoma   složene   i   teške   pokrete.   Jedan od njih je i  ono  sedenje  na  glavi  i  on  je  tim pokušao  da mi pokaže da ne mogu »videti« dok pišem beleške. To sedenje  na  glavi,  pri  kome  se   nije   pomagao   rukama, bilo  je,  u  najboljem  slučaju,   majstorija   koja   traje   sa­ mo   jedan   trenutak.   Po   mišljenju   don   Henara,   pisanje o »viđenju«  je  isto;  drugim  rečima,  to  je  veoma  riskan­ tan posao, čudan i nepotreban isto koliko i  sedenje  na glavi.

Don Huan je u pomrčini zurio u mene i veoma dramatičnim  tonom  rekao  da  sam  bio  sasvim   blizu toga  da  »vidim«   dok  se  don  Henaro  šalio  sedeći  na

glavi. Don Henaro je  to  primetio  i  više  puta  ponovio taj svoj podvig, ali sve je bilo uzalud, jer sam ja odmah izgubio  nit.

Don Huan reče da je don Henaro posle toga, pod- staknut simpatijom za mene, pokušao na veoma dra­ matičan  način  da  me  opet  dovede  tako  blizu  toga  da

»vidim«.   Posle   veoma    ozbiljnog    razmišljanja    odlučio je  da  mi  pokaže  ekvilibristički  podvig  svojim  prelaže­ njem preko vodopada. Činilo  mu  se  da  je  vodopad  sli­ čan ivici na kojoj  se  ja  nalazim  i  verovao  je  da  ću  i sam  moći   da  je  pređem.

Don Huan mi zatim objasni don Henarov podvig. Reče da  mi je već  kazao  da  su ljudska  bića,  za one  ko­ ji »vide«, svetla bića sačinjena od nečega što liči na vlakna svetlosti koja kruže polazeći  spreda  prema  na­ zad tak o da to izgleda kao jaje.  Pomenu  da  mi  je  isto tako rekao da je najčudniji deo tih jajolikih bića  snop dugih vlakana koja izbijaju iz predela oko pupka; don Huan reče da su ta vlakna najvažnija u  čovekovom  ži­ votu. Ta vlakna su tajna don Henarove ravnoteže i nje­ gova lekcija nije ni u kakvoj vezi s akrobatskim sko­ kovima preko vodopada. On je taj podvig mogao da iz­ vede zato što se na određeni način služio tim svojim vlaknima  nalik  na  pipke.

Don Huan prestade da govori o tome isto onako neočekivano kako je i počeo i pređe na razgovor  o  ne­ čemu  što  s  tim  nije  bilo  ni  u  kakvoj  vezi.

24.   oktobar   1968.

Priterao  sam  don  Huana  u  tesnac   kad   sam   mu   re­ kao da  intuitivno  osećam  kako  nikada  više  neću  dobiti ni jednu lekciju iz ekvilibristike i zato on mora da mi objasni sve što  je  s  tim  u  vezi  a  što  ja  sam  ne  bih  ina­ če nikada otkrio.  Don  Huan  reče  da  sam  u  pravu,  što se tiče  toga  da  mi  don  Henaro  neće  više  nikada  dati drugu    lekciju.

»Šta  bi  još  želeo  da  znaš?«  upita.

»Šta  su  ta  vlakna  koja  liče  na  pipke?«

»To su vlakna  koja  izlaze  iz  čovekovog  tela  i  koja su vidljiva za svakog čarobnjaka koji vidi. Čarobnjaci reaguju na ljude prema tome kako vide njihove pipke. Slabići  imaju  veoma  kratka,  gotovo  nevidljiva  vlakna, a jaki svetla i  duga.  Henarova  su, na primer,  tako  sjaj­ na da izgledaju slivena u jednu široku traku. Po tim vlaknima se može videti da li je neko zdrav ili bolestan, da li je zao ili  dobar,  ili  možda  podmukao.  Po  vlakni­ ma možeš znati da li neko vidi ili ne. E tu  je  nešto čudno. Kad te je don Henaro video, znao je, kao i moj prijatelj Visente pre  njega,  da  ti  možeš  da  vidiš;  kad te  vidim,  ja  vidim  da  ti  možeš  da  vidiš,  iako  dobro znam da ne možeš. Kako je to zagonetno! Henaru to nikako nije išlo u  glavu.  Rekao  sam  mu  da  si  ti  čud­ na budala. Mislim da je želeo da i sam to vidi i zato te poveo  do  vodopada.«

»Šta  misliš,   zašto  ja  dajem  utisak  da  vidim?«

Don Huan mi ne odgovori. Ćutao je dosta dugo. Nisam želeo da ga pitam ništa drugo. On najzad pro­ govori i reče mi da zna zašto je tako ali ne um e to da objasni.

»Ti misliš  da  se  sve  na svetu  može lako  razumeti«,

»zato što je sve što ti radiš rutinski posao koji se lako ra­ zume. Kad  si kod vodopada  gledao  kako  Henaro  prela­ zi preko vode, verovao si da je on  majstor  u  skoku preko glave, zato što si bio kadar da misliš samo o tim skokovima. I uvek ćeš verovati da je to sve što je  on učinio. Međutim, Henaro nikada nije skočio preko te vode. Da je skočio — umro bi. Henaro je balansirao na svojim izvanrednim, sjajnim  vlaknima.  Pustio  ih  je  da se opruže i bud u  toliko  dugi  da  je  mogao  po  njima  da se tako reći otkotrlja do vodopada. Pokazao je  kako treba pustiti te pipke u dužinu i s kakvom  ih  preciz­ nošću  treba  pokretati.

»Pablito je video gotovo sve Henarove pokrete. Ali Nestor nije; on je video samo njegove najizrazitije ma­ nevre. Nije video one najdelikatnije detalje.  A  ti  —  ti nisi  video  baš  ništa.«

»Da si mi pre toga rekao na šta treba da obratim pažnju,  don  Huane,  možda  bih... «

On me prekide i reče da bi don Henaru  samo  sme­ talo da mi je on dao uputstva. Da sam znao  šta  će  se desiti, moja bi se vlakna uznemirila i smetala bi don Henarovim.

»Da si mogao  da  vidiš«,  reče,  »bilo  bi  ti  jasno  već od prvog  don  Henarovog  koraka  da  se  on  nijednim  ni­ je  okliznuo   dok   se   peo   stazom   pored  vodopada.   Tada je  opuštao  svoje  pipke.  Dvaput   ih  je  obavio  oko   veli­ kog kamena za  koji  se  držao  poput  muve.  Kad  je  stigao na vrh  i  bio  spreman  da  priđe  preko  vode,  usredsredio ih je  na  jedan  omanji  kamen  na  sredini  reke  i  kad  su tu čvrsto stajali, dopustio je  da  ga ta  vlakna   povuku. Henaro nije skakao i zato je mogao  da  doskoči  na  kli­ zave  površine  manjeg  kamenja  na  samom   rubu   s   koga se voda survava u ponor.  Njegova  vlakna  su  svaki  pu t bila čvrsto obavijena oko svakog kamena kojim se po­ služio.

»Na  prvom  kamenu  se  nije  dugo  zadržao  zato   što su njegova  ostala  vlakna  bila  vezana  za  drugi,  još  ma­ nji  od  prvog,  na  mestu  gde   voda   najjače  nadire.   Opet su ga povukli njegovi  pipci  i  on  je  doskočio  na  njega. To je bilo najčudesnije od svega što  je  izveo.   Površina toga  kamena  bila  je  suviše  malena  da  bi  se  čovek  na njoj  mogao  održati;   i   snaga  vode  koja  nadire  odvukla bi njegovo telo preko ruba  u  provaliju  da  se  nije  još nekim   vlaknima   držao   za  prvi   kamen.

»Ostao je u tom drugom položaju dugo, zato što je svoje pipke morao opet  da privuče a zatim  da ih preba­ ci na dragu stranu vodopada. Kad ih  je  tamo  pričvr­ stio, morao je da oslobodi ona vlakna kojima se  još držao za prvi  kamen.  To  je bilo  veoma  opasno.  Možda je samo Henaro kadar da to izvede. U jednom trenutku zamalo  se  nije otkačio,  ili  se možda  samo  šalio  s  nama

—     to  nikada  nećemo  sigurno  znati.  Ja  lično  mislim   da se zamalo nije otkačio. Znam to  pouzdano  zato  što  se tada ukočio i poslao veličanstven snop vlakana kao jak svetlosni  zrak  preko  vode  na  drugu  obalu.  Mislim  da  ga

je samo taj snop mogao izvući. Kad je stigao na  drugu obalu, ustao  je   i   pustio  ta  svoja  vlakna  da   svetle  kao da su to mnoge gusto  zbijene  svetiljke.  To  je  učinio  sa­ mo  tebi  za  ljubav.  Da  si  bio  kadar  da  vidiš,  to  bi  video.

»Henaro  je  tu  stajao  i  gledao  te,  a  onda  je  shvatio da   ti  nisi  video.«