DEO   PRVI

PRETHODNICE   »VIĐENJA«

2.      april  1968.

Don Hua n me pogleda za trenutak; nije izgledao nimalo iznenađen što me vidi, iako je proteklo više od dve  go­ dine otkako sam poslednji put bio kod njega. Spusti mi ruku na rame, blago se osmehnu i reče da sam se pro- menio,  da sam se ugojio  i  omlitaveo.

Doneo   sam   mu   primerak   svoje   knjige.   Izvadih   je iz  torbe  bez  ikakvih  objašnjenja  i  pružih  mu  je.

»To  je  knjiga  o  tebi,  don  Huane«,  rekoh.

On je uze pa stade da je lista kao da je to  paklo karata. Svidela mu se zelena boja na omotu i format knjige. Prevukao je  dlanovima po  koricama, okrenuo je nekoliko puta pa  mi  je  pružio.  Bio  sam  veoma  pono­ san u  to m  trenutku.

»Želim  da  tu  knjigu  zadržiš«,  rekoh.

On  odmahnu glavom  i  nasmeja  se  bezglasno.

»Bolje  ne«,  reče,  pa  dodade  sa  širokim  osmehom:

»Znaš  šta mi u  Meksiku  radimo  sa hartijom.«

Nasmejao  sam  se.  Dopala  mi  se  ta  njegova  ironija. Sedeli  smo  na  klupi  u  parku  jednog  gradića  u  pla­ ninskoj   oblasti   središnjeg  Meksika.   Nisam  mogao   ni na koji način da mu  javim kako  sam  naumio  da ga po- setim,  ali  bio  sam  siguran  da  ću  ga  naći,  i  našao  sam ga.  Čekao sam samo malo u tom gradiću, a onda se don Huan  spustio s planina i ja sam ga našao na pijaci, kod

tezge   jednog   njegovog   prijatelja.

Don Huan mi reče bez uvijanja da sam stigao  u pravi čas da ga vratim u Sonoru. Seli smo u park da sačekamo nekog njegovog prijatelja, Indijanca iz  ple­ mena  Mazateka.

Čekali smo oko 3 sata.  Razgovarali  smo  o  nevaž­ nim stvarima i pre d veče, malo pr e nego što je njegov prijatelj stigao, ispričao sam mu  nešto  što  sam  video pre  nekoliko  dana.

Kad sam putovao idući njemu, moj automobil se pokvario u blizini jednog grada pa sam morao tu da ostanem 3 dana dok nije bio opravljen. Prekoputa automehaničarske radionice nalazio se motel, ali kako mene periferija gradova deprimira, uzeo sam sobu u jednom modernom hotelu od osam spratpva u centru grada.

Portir mi je rekao da hotel ima svoj restoran, i kad sam sišao da nešto pojedem, video sam da su stolovi napolju, na pločniku. To je bilo dosta lepo uređeno — stolovi su bili razmešteni na uglu ulice pod niskim svo­ dovima  od  cigle,  modernih  linija.  Napolju  je bilo  sveže i bilo je malo slobodnih stolova, ali ja sam ipak više vo- leo da se smestim unutra, u  sparnom  restoranu.  Kad sam ulazio, primetio sam da pred restoranom, na ivici pločnika, sedi grupa dečaka, čistača obuće, i bio sam siguran da bi navalili na mene  da  sam  seo  za  koji  od onih  stolova  napolju  .

S mesta na kome sam sedeo video  sam  te  dečake kroz stakleni prozor. Dvojica mlađih ljudi sedoše  za je­ dan sto, i dečaci se sjatiše oko njih, nudeći  se  da  im očiste cipele. Ona dvojica to odbiše i ja se veoma  izne­ nadili videći da  dečaci ne navaljuju,  nego  da  se  vraćaju i opet sedaju na ivicu pločnika.  Malo zatim  3  muškar­ ca odevena kao poslovni ljudi ustadoše od stola i odoše, a dečaci pritrčaše njihovom stolu  i  počeše  da  jedu  ono što je iza njih ostalo. Za tren oka tanjiri su bili sasvim očišćeni. Isto se dogodilo i sa svim što je ostalo na drugim  stolovima.

Primetio sam da su ta deca bila veoma uredna; ako bi prosula vodu,  obrisala  bi  je  odmah  svojim  krpama za  čišćenje  obuće.  Zapazio  sam  takođe i  to  kako  su  te-

meljito sve slistili. Jeli su čak i kocke leda koje su još ostale u čašama, i  kriške  limuna  od  čaja,  i  to  zajed­ no sa korom. Iza njih nije ostajala više ni mrvica hrane, ni  kap pića.

Tokom svog boravka u hotelu  otkrio  sam  da  izme­ đu te  dece i  šefa restorana postoji  sporazum;  dečacima je bilo dopušteno da se vrzmaju oko restorana da bi zaradili koju paru od gostiju, a smeli  su  takođe  i  da jedu sve što iza njih ostane, pod uslovom da nikoga ne gnjave  i   da  ništa  ne   razbiju.  Bilo   ih  je  ukupno  11, i  to od   5   do   12    godina;  najstariji je ipak sedeo malo izdvojen od  ostalih  koji  su  ga  namerno  odbaciva­ li, pevajući mu podrugljivo pesmicu  o  tome  kako  on već ima pubertetske malje i da je suviše star za njihovo društvo.

Posle 3  dana  tokom  kojih  sam  ih  posmatrao  ka­ ko se poput kobaca stušte  i  na  najbednije  ostatke  hra­ ne, bilo mi je zaista teško i otišao sam iz tog  grada uveren da nema nade za tu decu čiji je svet već omeđen svakodnevnom  borbom  za  mrvice  hleba.

»Da li ih ti žališ?« uzviknu don Huan upitnim to­ nom.

»Žalim,  svakako«,  odgovorili.

»Zašto?«

»Zato što mi je stalo do toga da  svima ljudima bu­ de  dobro.  To  su deca  i  njihov svet  je  ružan i  jeftin.«

»Čekaj! Čekaj! Kako možeš da kažeš  da  je  njihov svet ružan i jeftin?« upita don Huan podrugljivo po­ navljajući moje reči.  »Misliš  da  si  ti  u  boljem  položaju, je  li?«

Odgovorih da tako mislim, i on me upita zašto. Re­ koh mu da je moj svet, u poređenju sa svetom te dece, mnogo raznovrsniji i bogatiji  kako po  onome  što mogu da doživim i iskusim tako i po prilikama koje mi se pružaju za lično zadovoljstvo  i  razvoj  moje  ličnosti. Don Huan se nasmeja prijateljski  i  iskreno.  Reče  da, ako ne pripazim  na  svoje  reči,  nikada  neću  moći  ništa da  saznam  o bogatstvu  i  prilikama u  svetu  te  dece.

Pomislih da to don Huan govori iz čiste tvrdoglavo­ sti.  Mislio  sam  zaista  da  mi  oponira  samo  zato  da  bi

me  naljutio.  Iskreno  sam  verovao  da  ta  deca  nemaju baš nikakve  izglede  za intelektualni  razvoj.

Obrazlagao   sam   svoje   stanovište   još   neko   vreme, a onda ine don Huan otvoreno  upita:  »Zar  mi  nisi  jed­ nom rekao da je za čoveka, po tvom mišljenju,  najveći uspeh   da   postane   čovek  od   znanja?«

Rekao sam to, i sad sam ponovio da je po mom mišljenju najveći intelektualni uspeh postati čovek od znanja.

»Misliš li da bi ti taj toliko bogati svet ikada po­ mogao  da postaneš  čovek  od  znanja?«  upita  don  Huan s  izvesnim  sarkazmom.

Nisam mu odgovorio, a onda on ponovi to isto  pi­ tanje drugim rečima, kao što i  ja  činim  kad  mu  posta­ vim  pitanje  koje, mislim, nije  razumeo.

»Drugim rečima«, reče on sa širokim osmehom, očigledno  primetivši  da  sam  shvatio  na  šta  cilja  »mogu li ti ta tvoja sloboda i  povoljne  prilike  omogućiti  da postaneš   čovek   od   znanja?«

»Ne!«  rekoh  energično.

»Kako onda možeš da žališ tu decu?« upita me oz­ biljno. »Svako od njih može  postati  čovek  od  znanja. Svi ljudi od znanja koje  poznajem  bili  su  u  svoje  vre­ me dečaci poput tih koji su jeli hranu što je ostala iza drugih i lizali stolove.«

Don Huanov argument doveo me je u nepriliku. Prema toj jadnoj deci nisam osećao sažaljenje zato što nemaju dovoljno hrane, nego  zato što su, prema shvata- njima mog sveta, bila unapred osuđena na to da in­ telektualno zakržljaju. Međutim, po don Huanovom shvatanju, svaki od tih dečaka mogao je da dosegne ono što sam ja smatrao vrhuncem čovekovog intelektualnog razvoja, to jest mogao  je postati čovek  od znanja. Raz­ log iz kog sam ih žalio bio je neosnovan. Don Hua n me sasvim  potukao.

»Možda si  u  pravu«,  rekoh.  »Ali  kako  da  čovek  odo­ li  želji,  iskrenoj   želji,  da  pomaže  drugim  ljudima?«

»Kako  im  se,  po  tvom  mišljenju,  može  pomoći?«

»Olakšavanjem njihovih tegoba. Najmanje što se za druge  može  učiniti  je  to  da  pokušaš   da  ih  promeniš.   I ti  sam  to  činiš,  zar  ne?«

»Ne, ne činim. Ne znam šta bih, i zašto bih išta me- njao  kod  drugih.«

»A šta je sa mnom, don Huane? Zar me  ne pouča­ vaš  zato da bih se mogao promeniti?«

»Ne. Ja ne pokušavam da te izmenim. Možda ćeš jednog dana postati čovek od  znanja —  to  se  nikad  ne zna — ali to te neće promeniti. Jednog dana ćeš, možda, moći da vidiš ljude  drukčije  nego  što  ih  sad  vidiš  i  ta­ da ćeš uvideti da ni na koji način  ne  možeš  promeniti ništa  u  njima.«

»Kakav je to drugi način viđenja ljudi, don  Huane?«

»Ljudi  ti  izgledaju  drukčiji  kad  ih  vidiš.   Dimčić  će ti  pomoći   da  ljude  vidiš  kao  vlakna  svetlosti.«

»Vlakna       svetlosti?«

»Da. Vlakna poput bele paučine. Veoma  tanka  vla­ kna koja kruže od glave  do  pupka.  Tako  ti  onda čovek liči na jaje sačinjeno od niti koje kruže. A ruke i noge izgledaju kao svetleće čekinje, nakostrešene u svim pravcima.«

»Da  li  svako  tako  izgleda?«

»Svako.   Osim   toga,   svaki   čovek   je   u   dodiru   sa

svim   ostalim,   ali   ne   posredstvom   svojih   ruku,   nego

preko     snopova    dugih   vlakana   koja   izviru   iz   središta

njegovog   trbuha.   Te   niti   povezuju   čoveka   s   njegovom

okolinom;  one  održavaju  njegovu  ravnotežu  i  daju  mu

stabilnost.  Prema tome,  kao što ćeš možda jednog dana

i   sam   videti,   čovek   je   svetleće  jaje  bio   on  prosjak  ili

kralj  i  ništa se  u njemu ne može promeniti,  ili,  drugim

rečima, šta  bi  se  moglo  promeniti  u  tom  svetlećem  ja­

jetu?   Šta?«