64.   "Kada stupim u razgovor sa nekim, ja se veoma zanesem i potpuno zaboravljam na sebe. Kada se priberem, stidim se da se udaljim od onih sa kojima razgovaram". Da ne bi upao u takvo slavoljublje, nemoćni treba na svaki naĉin da izbegava duge razgovore, prekidajući priĉu. On treba da poţuri izvinjavajući se navodnim poslom koji mu je naredio ava... Kada razgovor donosi korist i ne sluŽ kao prepreka za potrebnije delo, moţeš pratiti tok razgovora. Ukoliko razgovor nije koristan, kaŽ: "Oprosti, meni nije dobro".

65. "Šta nareĊuješ da ĉinim ako ne ţelim da pitam, ali se desi da se susretnem sa nekim od njih ili da me neko sam pita o neĉemu". Pri susretu sa nekim zadovolji se pozdravom, a zatim kaŽ: "Pomoli se za mene, a ja idem zbog posla". A kada te upitaju nešto što znaš, odgovori, pa proĊi dalje. Ukoliko ne znaš, reci: "Ne znam", i poĊi dalje.

66. "Hoću da odseĉem susrete. Da li da to uĉinim odjednom ili malo po malo". Ako odseĉeš razgovore jednim potezom, bićeš spokojan. Inaĉe, daćeš povod (za nove razgovore i razliĉite pomisli).

67. (Bolniĉar pita da li da ĉita lekarske knjige). Ĉitajući lekarske knjige ili raspitujući se o njima kod bilo koga, ne zaboravljaj da bez Boga niko ne dobija isceljenje. Ko se posvećuje lekarskoj veštini treba da se predaje imenu BoŽjem, i Bog će mu dati svoju pomoć. Lekarsko iskustvo ne smeta ĉoveku da bude blagoĉastiv, [tj. poboţan]. Ipak, ti se njime zanimaj kao rukodeljem, (na korist) bratiji. Šta ĉiniš, ĉini sa strahom BoŽjim i saĉuvaćeš se molitvama svetih.

68. "Ceo dan se nalazim u poslu i on mi ne dozvoljava da se setim Boga". Ĉesto [se dešava da] mnogi slušaju o nekom gradu i najzad uĊu u njega, uopšte ne znajući da se

radi baš o tom gradu. Tako i ti brate, ceo dan provodiš u sećanju na Boga, a ni sam ne znaš. Imati zapovest i truditi se da se ona ispuni jeste povinjavanje i sećanje na Boga.

69. Ti znaš da je nama svakog dana potrebna hrana. Ipak, mi ne treba da jedemo sa nasladom. Kada je primamo blagodareći Bogu darodavcu i osuĊujući sebe kao nedostojne, On daje da nam posluŽ na osvećenje i blagoslov.

Isto tako, ako ti je potrebna neka stvar i ti je dobiješ, blagodari Bogu koji ti pomaţe i osuĊuj sebe kao nedostojnog, pa će Bog od tebe udaljiti pristrašće.

70.  Svako po svojoj meri voli svog bliţnjeg. Savršena mera sastoji se u tome da ĉovek iz ljubavi koju ima prema Bogu voli i bliţnjeg svog kao samog sebe... Mladi se podvrgavaju padu zbog nerazumne ljubavi jednih prema drugima i zbog toga što se sastaju radi zasebnih razgovora. Mera njihove uzajamne ljubavi treba da bude: ne klevetati jedan drugog, ne mrzeti, ne vreĊati, ne traŽti samo svoje, ne voleti drugog zbog telesne lepote ili iz bilo kakvog telesnog povoda, ne sedeti sa drugima bez krajnje potrebe da ne bi upali u drskost koja pogubljuje sve plodove monaha i ĉini ga sliĉnim suvom drvetu.

71.  "Ţelim da se spasem, ali ne znam put spasenja". Brate, Bog nam je preko Boţanstvenog Pisma i otaca ukazao na put spasenja, rekavši: Pitaj oca svoga i on će ti saopštiti, starce svoje i reći će ti (Pon.Zak.32,7). Prema tome, ako hoćeš da se ne prevariš pod izgovorom smirenja, pristajući na pomisli da se udaljiš iz mesta gde stiĉeš korist, ne ĉini ništa bez saveta duhovnih otaca. Tako nećeš zalutati, blagodaću Boga koji hoće da se svi spasu i doĊu u poznanje istine (1.Tim.2,4).

72. "Pomisao mi govori da ću, ukoliko se nekuda zaputim kako bih bezmolstvovao, najzad dostići savršeno bezmolvije". Vladika, Isus Hristos je i pre krsta pretrpeo mnoge uvrede i ruganja. I tek onda se popeo i na krst. Na sliĉan naĉin niko ne moţe da dostigne savršeno i plodno bezmolvije i sveto i potpuno uspokojenje, ako se ranije nije postarao da postrada sa Hristom, kao i da pretrpi sva Njegova stradanja, sećajući se reĉi apostola: Ako sa Njim postradamo, sa Njim ćemo se i proslaviti (up. Rim.8,17). Ne varaj se, nema drugog puta spasenja.

73. (Bolesnom). Ova bolest te je snašla da Bogu ne bi otišao besplodan. I tako, ako pretrpiš i budeš blagodario Bogu, ona će ti se uraĉunati umesto podviga, budući da nisi dugo proveo u monaškom liku.

74. Bez naredbe nikuda ne treba ići. Ono što ĉinimo po svojim pomislima lako moţe da nam izgleda dobro, premda i nije ugodno Bogu. Upravo se u ispunjavanju naredbi tvog ave, koji te je i uposlio, sastoji molitva i ugaĊanje Bogu, koji je rekao: Ja sam sišao sa neba ne da tvorim volju svoju, nego volju Oca, koji me je poslao(Jn.6.38).

75. "Zamaram se na poslušanju. Da li da uzmem pomoćnika". Brate, ako neko ţeli da priĊe Isusu i hodi putem spasenja, svakako treba da oĉekuje iskušenja i nevolje, budući da (Pismo) govori: Ĉedo, ako pristupiš da sluŽš Gospodu, pripremi dušu svoju za iskušenje (Sir.2,1). I Gospod je rekao: Ko hoće za mnom ići, neka se odrekne sebe i uzme krst svoj svaki dan, i za mnom ide (Mt.16,24). I tako, ko ţeli da bude Njegov uĉenik, treba do same smrti da ispunjava poslušanje. Za tebe je korisnije da budeš sam i unekoliko se pomuĉiš, negoli da pozoveš drugog. U sluĉaju potrebe uvek ti drugi moţe pomoći. Smelost u obraćanju se manje povećava kada ti (brat) samo povremeno pomaţe, negoli u sluĉaju kada se on stalno nalazi sa tobom.

76. (Koga pitati o pomislima i da li treba i drugoga pitati o istim pomislima). Treba da pitaš onoga prema kome gajiš poverenje, znajući da on moţe poneti pomisli i da mu veruješ kao Bogu. Pitati, pak, drugog o istoj pomisli jeste delo neverja i ljubopitljivosti. Ako

veruješ da je Bog govorio preko svog svetog, ĉemu onda ispitivanje i otkud potreba za kušanjem Boga preko ispitivanja drugih u vezi sa istom [stvari].

77. "Koliko puta je potrebno da se pomolim da bi se moja pomisao utvrdila". Kada ne moţeš da pitaš onog starca, potrebno je da se tri puta pomoliš za svako delo. Posle toga pogledaj kuda teŽ tvoje srce, makar se radilo i o najmanjem pokretu. Zatim tako i postupi, jer osvedoĉenje biva primetno i shvatljivo za srce.

78. "Kako se treba moliti ta tri puta - u razliĉito vreme ili odjednom? Jer, dešava se da nije moguće odloŽti delo". Ako imaš slobodnog vremena, pomoli se tri puta u toku tri dana. A ako se desi preka potreba, te biva teško, kao u vreme izdaje Gospoda, uzmi za uzor ono što je On tri puta odlazio radi molitve i, moleći se, tri puta ponavljao jedne iste reĉi (Mt.26, 44).

79.  (O rukovoĊenju). Mudrošću datom od Boga krmanoš spasava brod kada se naĊe obuzet valovima i oni koji plove u njemu raduju se videći njegovo izbavljenje. Na isti naĉin bolesnika znatno veseli pominjanje lekara, a još više - njegovog umeća. I putnika koji se nalazi u opasnosti od razbojnika obodrava glas straţe, a još više njeno prisustvo. Ako je to stvarno tako, zar nije utoliko više odgovor oca duţan da donese veselje onome koji sluša, osobito ako je obuzet priljeţnom molitvom Bogu koji kaţe: Molite se... jedni za druge, da ozdravite (Jak.5,16).

80.  Ko otkriva svoja sagrešenja, opravdava se, po reĉi Pisma:  Reci ti najpre bezakonja svoja, da se opravdaš (Is.43,26), i još: Rekoh, ispovediću bezakonje moje Gospodu i ti si otklonio neĉastivost srca mog (Ps.35,5). Brate, ĉuvaj se ubuduće, a prošlo nam je Bog oprostio.

81. Mi znamo da post biva mrzak Bogu, ako se vrši po svojoj volji, ili ako (se posti) da radi ljudske slave... Tako je i ovde. Delo koje se ne vrši jedino iz ljubavi prema Bogu, nego mu se pridodaje i [nešto] od svoje volje - neĉisto je i neprijatno Bogu. To se moţe shvatiti i iz Boţanstvenog zakona. On govori: Manje seme nemoj sejati u njivi svojoj (Pon.Zak.22,9-11; Lev.19,19).

82. Uĉi Psalme sa smirenjem, koliko ti Bog pomaţe. Lako uĉenje Reĉi BoŽje nije od Ċavola, nego je seme BoŽje. MeĊutim, neprijatelj seje svoju plevu kod onog ko nije paţljiv prema Bogu. Ţeleći da smiriš svoju pomisao, navedi joj primer: ĉemu će biti podvrgnut onaj ko od gospodara svog dobije srebro, sliĉno onim jevanĊelskim slugama, i ne stekne [ništa] i ne umnoŽ ga. I pomisao će ti odgovoriti da će biti podvrgnut onome ĉemu i sluga koji je sakrio srebro svog gospodara (Mt.25,18). A ti joj kaŽ: "Prema tome, ne prevaznosi se, puneći vazduh besplodnim reĉima, budući da ti one sluţe jedino na osudu".

83.  Kojim ustima da zahvalimo Onome koji nas je najpre stvorio, a zatim nam darovao i pomoć protiv protivnika, razum srca, telesno zdravlje, svetlost oĉiju, dah Žvota i, što je od svega vaţnije, mogućnost pokajanja, Telo i Krv svoju radi ostavljenja grehova i utvrĊenja srca... Znaj da mi nikada nećemo uspeti da mu dostojno zablagodarimo. Ipak, prinosimo mu blagodarnost ustima i srcem shodno svojim silama i On će [naše usrĊe], po svom ĉovekoljublju, uporediti sa one dve lepte (jevanĊelske udovice).

84.  Neki put ti se ĉini da će neka stvar biti po Bogu, ali joj se pomisao protivi. Iz [te] same [ĉinjenice] poznaj da je ona zaista po Bogu. Ako se u vreme molitve naše srce utvrĊuje u dobru, i ono uzrasta a ne umanjuje se, poznaćemo da je stvar po Bogu, bez obzira da li ostaje suprotna pomisao koja nas ţalosti. Jer, dobru se obavezno protivi ţalost izazvana Ċavolskom zavišću. Pa  ipak, dobro se umnoţava molitvom. Ako, pak, Ċavo podstakne  navodno  dobro,  a  pri  tome  izazove  i  protivljenje,  navodno  dobro  će  se

umanjivati, a ujedno i navodno protivljenje. Jer, neprijatelj se [samo] pretvara da se protivi pomisli koju sam podmeće, kako bi nas na taj naĉin prevario da (tu pomisao) primimo za Dobro.

85.  Kada te pomisao hvali i ne moţeš da izbegneš štetu, postaraj se da prizoveš ime BoŽje i kaŽ svojoj pomisli: "Pismo govori: Ljudi moji, oni koji vas hvale, varaju vas i puteve nogu vaših smućuju (Is.3,12)"... O tome da onaj ko prima hvalu od ljudi ne stiĉe korist, govori sam Vladika: Kako vi moţete verovati kada primate slavu jedan od drugoga (Jn.5,44). Ukoliko nešto i biva po Bogu, mi smo duţni da se sećamo reĉi: A ko se hvali, Gospodom neka se hvali (2.Kor.10,17). Jer, ni apostol se nije hvalio, iako je postigao veliku meru, nego je uzviknuo, govoreći: No blagodaću BoŽjom jesam što jesam (1.Kor.15,10).

86.    Ĉak i kada uvidiš da njegova, [tj. neprijateljeva], smicalica ometa psalmopojanje, molitvu ili ĉitanje, ne stupaj sa njim u prepirku, budući da to nije u tvojoj moći, već se postaraj da prizoveš ime BoŽje. I Bog će ti pomoći da razoriš neprijateljsko lukavstvo.

87. "Kako steći umilenje u molitvi, ĉitanju i psalmopojanju". Umilenje, [tj. skrušeno suzno raspoloţenje], dolazi od svagdašnjeg sećanja. Naime, onaj ko se moli treba da u sećanje prizove svoja dela, suĊenje onima koji ĉine [bezakonje], te onaj strašni glas: Idite od mene, prokleti, u oganj veĉni (Mt.25,41)... Prilikom ĉitanja i psalmopojanja (umilenje dolazi) ukoliko ĉovek svoj um podstakne na paţnju prema reĉima koje izgovara i kada u svoju dušu prima silu koja se krije u njima.... Pri razmišljanju o ovome ne popuštaj ukoliko u tebi još bude trajala neosetljivost, budući da je milostiv i štedar i dugotrpeljiv Bog koji prima našu revnost. Uvek se sećaj Psalmopojca koji govori: Poĉekavši, saĉekah Gospoda, i usliši me (Ps.39,1). Pouĉavajući se u ovome, nadaj se da će te ubrzo posetiti milost BoŽja.

88. Ako se desi da za vreme psalmopojanja ili u društvu ljudi prizoveš Boga, nemoj misliti da ga ne prizivaš s obzirom da ne koristiš naglas, već se seti da je On srceznalac i da gleda na srce. Stoga ga i prizivaj u srcu. To je zabeleţeno i u Pismu: Zatvorivši vrata svoja, pomoli se Ocu svome koji je u tajnosti (Mt.6,6)... A ako i ne prizoveš u srcu ime BoŽje, već se samo setiš Boga, još brţe ćeš pronaći dostatnu pomoć.

89.  Istinski plaĉ, sjedinjen sa umilenjem, jeste sluga ĉoveĉiji koji mu je uvek potĉinjen. Neprijateljstvo ne savlaĊuje onog koji ima taj plaĉ. On pokriva ranija sagrešenja i ĉisti prljavštinu, imenom BoŽjim uporno ĉuva ĉoveka koji ga je stekao, izgoni smeh i rasejanost i podstiĉe neprestano tugovanje, budući da predstavlja šlem o koji se gase ognjene strele neĉastivog (Ef.6,16). U borbi uopšte ne biva ranjen onaj ko ga poseduje, makar se nalazio i meĊu ljudima, pa ĉak i meĊu bludnicama.

90.  Nesavršeni plaĉ ĉas odlazi od tebe, ĉas ponovo dolazi, zato što se tvoja pomisao naizmeniĉno ĉas raslabljuje, ĉas razgoreva. Kada toplota postane stalna, dolazi do velikog i postojanog umilenja, a za njim sledi istinski plaĉ, o kome ti treba da se pobrineš, prinuĊavajući se da ga stekneš.

91. Smirenje se sastoji u tome da se u svemu odseca svoja volja i da se ni o ĉemu ne brine. Odseći koren svih strasti, kao što si rekao, znaĉi odseći svoju volju, ogorĉavati sebe, koliko je moguće, i prinuĊavati ograne ĉula da saĉuvaju svoj poredak, i izbegnu zloupotrebu. Tako se preseca koren ne samo tih, nego i ostalih (strasti).

92. U broj razliĉitih iskušenja spadaju i ona zbog kojih je ĉovek duţan da se raduje. Ako je, pak, nemoćan i  ne moţe da  pretrpi i  da se raduje se zbog gubitka stvari, ostavljajući sve volji BoŽjoj, on je duţan da vodi borbu, i to najpre protiv smućenja, govoreći sebi samom: "Pazi da se ne smutiš. Ako bude volja BoŽja da se stvar saĉuva,

saĉuvaće se". Ma šta da se tada sa (stvari) desi, ĉovek će biti u stanju da blagodarno primi [dogaĊaj]. Jer, ništa se ne dešava iskljuĉivo našim trudom, nego [zapravo] silom i voljom BoŽjom. Ipak,  i od  nas Bog oĉekuje  staranje saobrazno  sa Njegovom voljom, a ne (zasnovano) na nekakvom lukavstvu i laŽ koji proizlaze od lukavog.

93. Ćutanje je bolje i divnije od svih (povesti). Njega su poštovali i voleli oci naši i njime su se proslavili... MeĊutim, pošto smo  mi nemoćni i pošto nismo dostigli put savršenih, (u krajnjoj meri) barem govorimo o onome što naziĊuje, kao i otaĉke reĉi. U objašnjavanje, pak, Pisma se ne treba upuštati, budući da donosi znatnu opasnost neznalicama. Pismo je izreĉeno na duhovni [naĉin], a telesni ĉovek ne moţe da rasudi duhovno... Bolje u razgovoru pribegavajmo reĉima otaca i naći ćemo korist koja se u njima krije. MeĊutim, i njima se koristimo umereno, sećajući se onoga koji je rekao: Kod priĉljivosti se neće izbeći greh (Priĉ.10D9). Ĉak i ako pomisao kaţe: "Ove reĉi ili povesti su dobre", setimo se da ne ispunjavamo ono što govorimo. Mi smatramo da naziĊujemo druge, iako pre na sebe navlaĉimo osudu, budući da ne odelotvorujemo ono što govorimo.

94.  Ćutanje se smatra korisnijim od dobrih razgovora. Ono će utoliko pre biti korisnije od srednjih. Ali, kada ne moţemo da prećutimo, nego nas privuĉe razgovor o sliĉnim predmetima (o gradovima, selima, trgovini, miru, ratu i sliĉnom), u krajnjoj meri ne odugovlaĉimo priĉu da zbog mnogogovorljivosti ne bismo upali u vraŽju zamku.

95. Ako se budeš nalazio u društvu sa ljudima koji govore o svetskom ili duhovnom predmetu, dozvoli sebi da i sam sa rasuĊivanjem kaţeš nešto što nije štetno za dušu, samo da bi izbegao pohvalu od sabesednika i da te ne bi smatrali ćutljivim, usled ĉega bi mogao da se opteretiš. Ali, i kada tako postupaš, (tj. pogovoriš malo), ĉuvaj se da ih ne osudiš kao mnogogovorljive, budući da ne znaš da li tebe jedna reĉ koju izgovoriš više opteretiti, negoli njih mnoge.

96.  Ako vidiš smućenost u pomisli (koja se zadrţava makar i za dlaku) kada namisliš da nešto uradiš, ĉak i posle prizivanja imena BoŽjeg, znaj da ti je (delo) (našaptao) lukavi i ne ĉini ga. Ako te i posle razmišljanja (o tome da nešto uĉiniš) napada smućenje i savladava pomisao, nemoj ĉiniti ono što si namislio, jer ništa od onog što se ĉini sa smućenjem nije ugodno Bogu. (U sluĉaju da) protivljenja smućenju, samo delo ne treba smatrati štetnim, nego ga treba razmotriti: i ako se naĊe da nije dobro, treba ga ostaviti, a ako je dobro, treba ga izvršiti, previĊajući smućenje uz pomoć BoŽju.

97.  Ako je oĉigledno da pomisao (koju hoćeš da iskaţeš) u sebi sadrŽ greh, postaraj se da je odseĉeš, ĉak i da nema smućenja koje za njom sleduje. Izbegni je tako što će izgledati kao da si zaboravio ono što si hteo reći, ili prenevši misao na drugi razgovor, kako ne bi potpao pod osudu koja iz toga proistiĉe.

98.  "Šta je samoopravdavanje". Samoopravdanje je prisutno tamo gde ĉovek ne priznaje poĉinjeni greh (iako se [moţda] i ne hvali njime), kao što je sluĉaj kod Adama, Eve, Kaina i sliĉnih. Oni su, sagrešivši i ţeleći da se opravdaju, odricali sagrešenje.

99.  Već sam ti rekao da je potrebno razmotriti svaku pomisao i svako delo, tj. utvrditi da li je dobro ili ne. To nam daje mogućnost da zanemarimo ono što si pomenuo. Ako (delo) bude dobro, uĉini ga, a ako ne, ne ĉini ga. Ipak, da dobro ne bi bilo povezano sa smućenjem, potrebno je razmatrati glavnu pomisao, tj. sa kojim ciljem ona bilo šta preduzima. I kada se uveriš da je ona saglasna sa strahom BoŽjim, Bog neće dopustiti da padneš u zabludu... I tako, u svakom (sluĉaju), prizivaj ime BoŽje.

100. (Bratu koga je udario sabrat i koji je hteo da se odvoji od njega). Ne smućuj se kako ne bi uĉinio nešto brzopleto, osobito prema ĉoveku koji je smućen pomislima i

Ċavolskom zavisti, kao što si i ti jednom bio iskušan i odreĊeno vreme podlegao pomislima... Mnogi bolesnici, imajući pomraĉeni mozak (što proizilazi od silne groznice) govore ono što im prvo padne na pamet i dosaĊuju zdravima koji im sluţe. Oni sami toga nisu svesni, budući da bolest u potpunosti njima ovladava... Tako i onaj koji iskušava pogubljuje svoju dušu, iako ni sam nije svestan. Ĉak i kada bi svete, koji sastradavaju sa njegovom dušom, vreĊao i poniţavao, on ne bi znao (šta ĉini), budući opijen strasnom bolesti po dejstvu protivnika, koji uvek sve obrće pred njim dok ga ne dovede do toga da se odrekne i samoga Boga. Tako je i u navedenom sluĉaju. Znajući za [tu slabost] i da Bog po promislu popušta iskušenja kako bismo se prekalili opitom pred Njim, snishodimo bliţnjem u vreme njegove ĉulne i mislene borbe, jer je reĉeno: Nosite bremena jedan drugoga, i tako ispunite zakon Hristov (Gal.6,2)... Ne pokušavaj da napustiš svoje mesto i da se odvojiš od brata. Jer, taj postupak neće biti po Bogu, već će predstavljati ispunjenje Ċavolje volje. Ako se rešiš na to, neprijatelj se neće smiriti, nego će pokušati još i nešto gore... Pomoli se iz sve duše za svoga brata i zavoli ga u Hristu Isusu, Gospodu našem.

101.  (Bratu koji se uznemirio strahom). Brate, ti si duţan da proslaviš Boga zbog toga što na tebi pokazuje istinu Pisma, koje govori: Veran je Bog koji vas neće pustiti da se iskušate većma nego što moţete (1.Kor.10,13). Po snazi tvojoj On popušta da se obuĉiš duhovnoj borbi. Velike (ljude) po njihovoj snazi ispituje u velikim iskušenjima i oni se raduju tome. Jer, iskušenje privodi ĉoveka napretku. Gde predstoji dobro, tamo i borba postoji. Prema tome, ne boj se iskušenja, nego se raduj (u njima), budući da te dovode do napretka. Prezri iskušenje. Bog će ti pomoći i pokriti te.

102. Postaraj se da, po svojoj sili, stekneš smirenje i pokornost. Ne budi uporan u svojoj volji, budući da se od toga raĊa gnev. Ne sudi i ne poniţavaj nikoga, zato što od toga slabi srce i oslepljuje um, a proizilazi i nemar i raĊa se neosetljivost srca. Neprestano budi bodar, pouĉavajući se u zakonu BoŽjem, budući da se srce time zagreva nebeskim ognjem, kao što je reĉeno: U pouĉavanju mome razgore se oganj (Ps. 38,4)... Ĉuvaj svoja usta od izlišne reĉi i praznoslovlja i neka se tvoje srce ne navikava na zle reĉi. Zajedno sa molitvama svetih poloŽ pred Boga svoju silu, govoreći: Milostiv budi meni grešnome (Lk.18,13). I On će te pomilovati, saĉuvati i pokriti od svakog zla kako bi ti iz tame prešao u istinsku svetlost, od obmane istini, od smrti u Žvot u Hristu Isusu, Gospodu našem.

103. Pruţaj telu onoliko koliko mu je potrebno i nećeš pretrpeti štetu, pa makar i tri puta dnevno jeo. Jer, kakva je korist od toga ako ĉovek jednom dnevno jede, ali nerazumno?... Posle prejedanja sledi duh bluda, jer (neprijatelj) opterećuje telo snom radi toga da bi ga oskrnavio.

104. Nemoj se ĉuditi što pri rukodelju osećaj slabost. Ponekad se ĉovek oseća tako, a ponekad drugaĉije, sliĉno putniku koji, idući glatkim putem, susreće strmine i gore, a posle njih ponovo izlazi na ravan put.

105. (Bratu koji je prinuĊen da prima hranu i van opredeljenog vremena). Bog ne osuĊuje onog ko jede zbog telesne nemoći, a ne da bi se nasladio. Jela nam se zabranjuju zbog toga da bismo se (saĉuvali) od prejedanja i telesne raslabljenosti. Gde je, pak, nemoć, išĉezava njihovo dejstvo. Jer, gde je nemoć, tamo je prizivanje Boga.

106. (Bratu koji je traŽo molitve u iznemoglosti). Malodušni i ropotljivi brate, zašto tuguješ? Zašto tragaš nadaleko kad imaš Isusa koji stoji blizu tebe i koji ţeli da ga prizoveš u pomoć. Prizovi ga: Uĉitelju, i On će ti odgovoriti. Dodirni Njegov skut i On će te isceliti ne samo od jednog stradanja, nego i od svih tvojih strasti. Kad bi se tvoj um obreo tamo gde treba da bude, ni ujedi otrovnih zmija i skorpija ne bi ga mogli privesti da oseti telesnu

bolest. Zaboravih, govori (Pismo), da jedem hleb svoj od glasa uzdisaja svojih (Ps.101,5). Ne ţalosti se. Milost BoŽja je blizu tebe.

107. Prezri telo koje će jesti crvi, jer ti ono ni ukoliko neće pomoći kada se preda truleţnosti. Apostol govori: Staranje za telo ne pretvarajte u pohote (Rim.13,14).

108. (Bolesnik pita da li da telu snishodi zbog nemoći). Bog nam je dao razum da bismo se rukovodili ka pravom putu i to posredstvom Boţanstvenih Pisama. Apostol govori: Sve ispitujte, dobra se drŽte (1.Sol.5,21). Ĉovek samo treba da pazi da ne upotrebi ili ne uĉini nešto iz strasti. A što ĉini iz nemoći ili iz potrebe, ne uraĉunava mu se u greh, niti u raslabljenost. Iskanje pokoja u stanju zdravlja izaziva pohotu. Mi, pak, telo podrţavamo u nevolji da bi nam pomagalo pri ispunjavanju naših potreba. Ako se brinemo o Žvotinjama koje sluţe našim potrebama, utoliko (smo pre duţni da se brinemo) o telu kao o oruĊu duše. Kada se oruĊe istupi, umetnik ima teškoću, pa makar i bio bistar i znalac. Obraćajući paţnju na bolest i slabost ţeluca svetog Timoteja, apostol je naredio da upotrebljava vino (1.Tim.5,23), iako mu je zapovedio i da se zlopati, ispunjavajući delo blagovesnika (2.Tim.4,5). Ĉovek je duţan da se drŽ rasuĊivanja, pa neće lako pasti.

109. "Borba me pritešnjava i sve snaţnije osećam napade". Brate, vreme borbe je vreme delanja. Nemoj se raslabljavati, nego delaj. Vodi borbu. I kada se ona rasplamsa, ti se prekrsti, vapijući: "Gospode, Isuse Hriste, ti vidiš nemoć i tugu moju. Pomozi mi i izbavi me od onih koji me gone, jer tebi pribegoh" (Ps.141,7). I moli se da dobiješ silu da sluŽš Bogu ĉistim srcem.

110.  Bog je ljudima dao dva dara kojima mogu da se spasu i izbave od strasti starog ĉoveka: smirenje i poslušanje. Mi, pak, ne stremimo ka njima i ne ţelimo da prebivamo u njima, niti da se rukovodimo njima kako bismo obreli pomoć, izbavili se od zla i privili se uz velikog Lekara Isusa, koji moţe da nas izleĉi od zapaljenosti (strastima)... Napusti sva skretanja (sa puta pravde) i prikloni svoj vrat pod smirenje i poslušanje, pa ćeš steći milost. Ako sa smirenjem i poslušanjem budeš ispunjavao ono što ĉuješ (od otaca), Gospod će ti dati svoju blagu pomoć ne samo u delu kojim se sada baviš, nego (će udesiti) da i sva dela tvoja budu uspešna. Jer, On ĉuva put onih koji ga se boje i pokriva njihov hod. Zbog ĉega negoduješ? Zbog ĉega se prepireš? Milost BoŽja će ti pomoći ako istraješ u trpljenju Njegovom. Umri, okajani, za svakog ĉoveka. Reci pomisli: "Ko sam ja? Zemlja i pepeo(Post.18,27), i pas (Mt.15,27)"... Ne gledaj na druge, poniţavajući ih, sudeći ih... PrinuĊavaj se da ne govoriš: "Šta je to? Zbog ĉega to (Sir.39,22)? Zašto ja nemam isto što i oni ili ovi drugi". Naprotiv, trudi se priljeţno u ovom malom rukodelju sa strahom BoŽjim i steći ćeš veliku nagradu.

111. Kada od uninija dolazi dremljivost i ometa delo, treba ustati i ne prestajati sa molitvom Bogu. Tada će Gospod molitvom prekratiti dremanje.

112. (Onome koji ţeli da bude poslednji samo da ga prime u obitelj). Nije tvoje da traŽš da budeš na poslednjem mestu. To zavisi od nahoĊenja tvog ave. Tvoje delo je da se pripremiš za poslušanje.

113.  Ako se ĉovek sam ne potrudi shodno svojoj sili i ne pridoda sopstveni trud molitvama svetih, neće imati nikakve koristi od toga što se oni mole za njega. Kakva korist će biti od njihove molitve i posta za njega, ako se on [predaje] slastoljublju i nemaru? I tu se zbiva ono što je reĉeno u Pismu: Jedan zida, a drugi ruši. Kakva je tu korist osim samog truda (Sir.34,23)... Jer, apostol govori: Mnogo je moćna usrdna molitva pravednika (Jak.5,16). [To znaĉi] da i sam grešnik duţan da pokajanjem sauĉestvuje u molitvi koju sveti i pravedni preduzimaju za njega.

114. Ĉovek kome traţe da da ono što ni sam nema, neće biti osuĊen ako ne da. Ni apostol Petar, kome je (hromi) prosio milostinju, nije pozajmio [nešto] da bi mu udovoljio, nego je rekao: Srebra i zlata nemam (Dap.3,6). Ĉak ni ono neophodno što ima ĉovek ne treba da razdaje (na milostinju), da se zatim ne bi desilo da sam ostane u oskudici i da ţali zbog toga, ne budući u stanju da trpi nedostatak. Ako mu molilac bude dosaĊivao, on [moţe] reći: "Oprosti mi, nemam ti šta dati". I to neće biti laţ zato što onaj koji ima samo najpotrebnije, nema šta drugome dati. Neka on kaţe onome ko prosi: "Oprosti mi. Ja imam samo ono što je meni samome neophodno". Seti se pet devojaka koje su onim drugim, koje su im traŽle ulja za svetiljke, odgovorile: Da ne bi nedostalo i vama i nama, [idite i kupite sebi} (Mt.25,9). I apostol Pavle, pišući Korinćanima, govori: Vaš suvišak da bude za njihov nedostatak (2.Kor.8,14), i: Ne da drugima bude olakšanje, a vama nevolja (2.Kor.8,13).

115. "Kako da postupim [u sluĉaju] kada ţelim da dam, ali me pomisao dovodi u nedoumicu da li da pruŽm [pomoć]". Ispitaj svoju pomisao. I ako naĊeš da ona tako ĉini iz škrtosti, daj nešto više od onoga što bi trebalo da daš, na primer, jednu novĉanicu. I to će ti se uraĉunati u milostinju.

116. "KaŽ mi, gospodine avo, na koji naĉin onaj koji nema šta da podari moţe da postane sauĉesnik blaţenstva". Blaţenstvo nije obećano samo milostivim, budući da je reĉeno: Blaţeni siromašni duhom, jerje njihovo Carstvo nebesko (Mt.5,3), i još: Blaţeni prognani pravde radi, jer je njihovo Carstvo nebesko (st.10)... I tako, ako ne moţeš da daješ milostinju, budi siromašan duhom, da bi sa svetima nasledio Carstvo nebesko. Plaĉi za svoje grehe u ovom svetu da bi se utešio (sa onima koji plaĉu)... Stekni krotost da bi nasledio zemlju. Gladuj i ţeĊaj za pravdom da bi se njome nasitio. Budi ĉist srcem da bi video Boga u slavi Njegovoj... Pretrpi uvredu, gonjenje i laţne klevete Gospoda radi da bi se razveselio u radosti, dobivši veliku nagradu na nebesima.

117.  "Šta treba ĉiniti kada zakon Gospodnji nareĊuje jedno, a zakon ovog sveta odreĊuje drugo". Zakon BoŽji je vaţniji, jer on govori o spasenju duše. Zakon, pak, svetski, kao telesan, govori telesnim (ljudima).

118. Tvoja ljubav me je pitala o tome što ti se dešava da strasno gledaš na onog ko stoji pred tobom. To se oĉigledno odnosi na Ċavolju borbu. TakoĊe znaj da je ona prisutna i onda kad se um bavi [tim stvarima]. Treba da se sećaš truljenja i smrada prirode naše i kako ćemo se promeniti u grobovima. I zašto da ti govorim o raspadanju? Zar ti ne bi pre trebalo sebi pred oĉi da predstaviš budući Strašni sud? Kakav će biti udeo onih koji tako postupaju? Kako ćeš moći da izdrŽš onaj stid pri otkrivanju naših dela pred anĊelima i arhanĊelima, pred svim ljudima i pred pravednim Sudijom? Kako će se tada zatvoriti usta onih koji vrše takva dela? Ubojmo se onoga koji je rekao: Ne varajte se: ni bludnici, ni idolopoklonici, ni preljubnici, ni rukobludnici, ni muţeloţnici... neće naslediti Carstvo BoŽje (1.Kor.6,9-10), i: [Svako koji pogleda na ţenu sa ţeljom za njom], već je uĉinio preljubu sa njom u srcu svome (Mt.5,28), te: Ako te oko tvoje sablaţnjava, iskopaj ga (Mt.5,29). Treba da se sećaš toga i da ne bivaš ĉesto sa ljudima koji u tebi raspiruju tu borbu. Isto tako im ne otkrivaj zbog ĉega se udaljuješ od njih kako im ne bi dao povod za razne pomisli. Ukoliko bude neophodno da se sa njima pogovori, prizovi sveto ime BoŽje u pomoć, govoreći: "Vladiko Isuse, pokrij me i pomozi nemoći mojoj", i ne boj se. On će slomiti lukove neprijateljske, budući da od Njegovog imena zlo postaje nedelotvorno. Umesto da govoriš mnogo, govori malo i nemoj davati slobodu sluhu niti pomislima. Pristojno se ponašaj i bez smućivanja, kako niko ne bi primetio ono što se dešava. Ako na taj naĉin

dobiješ silu, ipak nemoj biti smeo prema neprijateljima, budući da su bestidni. Makar i hiljadu puta bili pobeĊeni, oni iznova pristupaju borbi. Ipak, Bog Pobedilac pomaţe ĉovekovom smirenju, budući da je radi njega, po sopstvenoj volji, ushteo da se ovaploti.

119. "Kako se um obrlaćuje bludnom pomišlju". To se dešava ne samo sa bludnom strašću, nego i sa ostalim. Um se tome podvrgava usled rasejanosti. Kad se to desi, ĉovek treba da opomene samog sebe, govoreći: "Gospode, oprosti mi radi svetog imena svog. Ja sam se tome podvrgao zbog svog nerada. Izbavi me od rasejanosti i od svake zamke neprijateljske, jer je tvoja slava u vekove. Amin". Da bi prepoznao takvu zavedenost, navešću ti primer: ĉovek moţe da razgovara sa [nekim], a da njegov um luta i prenosi se na [nešto] drugo. To i jeste zavedenost. I onaj ko nešto radi, a misao mu se prenosi na [nešto] drugo, po nuţnosti će iz zaboravnosti ili kvariti stvar ili praviti nešto što nije potrebno. I to je zavedenost. Dešava se da neko razgovara sa [nekim] drugim i da mu neprijatelj odvuĉe um od bogougodnog trezvoumlja. Kao posledica toga javlja se bludna ţelja. I to je zavedenost, budući da se javila ne zbog razmišljanja ili sećanja. U njoj se (ĉovek), pavši u zaborav, raspršuje... Došavši sebi, ĉovek treba da se prizove, po napred reĉenom, i da pribegne milosti BoŽjoj. Gospod je štedar i primiće ga kao bludnog sina. Mi znamo sa kakvim milosrĊem je On onoga primio. Kada, pak, ona borba nikne u pomislima i bez rasejanosti, treba biti trezven i ne naslaĊivati se takvim pomislima. Na njime se ne treba zadrţavati, nego što brţe pribeći Vladici Bogu.

120.  U svakom sluĉaju nam izgleda da je nerazumnima u delu BoŽjem štetno da razgovaraju sa ţenama. Udaljuj se od njih koliko je moguće i ne upuštaj se u razgovore sa njima. To ti nije korisno, pa makar one i bile dobre naravstvenosti, [tj. vladanja]. MeĊutim, pošto se još nismo izbavili od sveta i nuţda nas primorava da ponekad pogovorimo sa njima o poslovima ili o neĉem drugom (neophodno potrebnom), blagovremeno uzmimo [sebi] za primer ĉoveka koji se pribliţuje ognju da bi [nešto] neophodno uĉinio. On se na svaki naĉin ĉuva da se ne opeĉe vatrom. Tako se i mi u svakoj prilici odnosimo prema ţenama kao prema ognju i potpuno se utvrdimo u strahu BoŽjem da nam se ne bi desilo da umesto navodne koristi od njih, pretrpimo veliku štetu... Nemojmo tek tako gledati na ţene. Nemojmo davati slobodu svojim oĉima i ne zadrţavajmo se u razgovorima sa njima, budući da se od toga raĊa oganj pohote. Pre se postarajmo da se brzo udaljimo od njih, moleći Boga da nas u taj teški ĉas spase od zamke Ċavolje koja je razapeta nad nama. Neprestano se sećajmo Boga, jer Njegova velika sila (moţe) da pokrije našu nemoć u Hristu Isusu, Gospodu našem.

121.  "Da li je korisno da ostavim svoju ţenu i stupim u manastir". Sine moj, ne treba sam da je ostavljaš zato što ćeš narušiti zapovest apostola koji govori: Jesi li se privezao za ţenu? Ne traŽ da se razdrešiš (1.Kor.7,27). Jer, ako ona sagreši i poĉne rĊavo da Žvi, njen greh će biti na tebi. Moţeš je, meĊutim, ostaviti jedino u sluĉaju da se ona saglasi, i to pošto se posavetuješ sa njom. Ipak, ostavi tu stvar Bogu. On će uĉiniti kako je ugodno Njegovom ĉovekoljublju.

122. Zbog stvari ovog veka uopšte ne treba biti ţalostan, nego samo zbog greha... Radovati se sa radosnima znaĉi biti radostan sa onima koji uspevaju u vrlini po Bogu i vesele se zbog nade na buduća dobra. Plakati, pak, sa onima koji plaĉu znaĉi saosećati sa onima koji greše u njihovom pokajanju zbog greha.

123. (Blaţeni mirotvorci). Bolje je umiriti sopstveno srce. To svakome priliĉi i blaţen je onaj ko to ĉini. Miriti, meĊutim, one koji se svaĊaju ne priliĉi svakome, nego samo onima koji sami mogu da proĊu bez ikakve štete. Nemoćni treba da se raduje zbog mira

svih, ali ne i da sebe ĉine posrednikom izmirenja meĊu ljudima, izuzev onih koje voli po Bogu, i to kada sam neće imati duševne štete.

124. "Trpim uvredu od jednog ĉoveka. Šta da radim". Ĉini mu dobro.

125. "Šta da radim? Ja sam uvek tuţan. Jer, kada mi doĊe neko od otaca nemam neophodne stvari kojim bi ih posluŽo". Ta pomisao je od Ċavola. Dovoljno je da ih posluŽš sa onim što imaš, po reĉenome: Budite zadovoljni onim što imate (Jev.13,5), i Bog će ih uveriti (u tvoje usrĊe)... Kada se desi da poĊeš negde, ne oĉekuj da naĊeš pokoj i nećeš se smutiti. Kada, pak, uzmaštaš da ćeš ga naći i ne naĊeš ga, osuĊivaćeš onoga ko te je primio. MeĊutim, osuĊivanje je smrt za dušu. Zahvaljuj za sve, budući da se u tome sastoji duhovna i dušekorisna hrana i pokoj.

126. Ko pita oce, podraţava Hrista koji je unizio sebe uzevši obliĉje sluge (Fil.2,7- 8). Ĉovek koji Žvi bez saveta, neprijatelj je samom sebi. Jer, [Pismo] govori: Sve ĉini sa savetovanjem (Sir.32,21)... Korisnije je pitati sa smirenjem, negoli ići svojeglavo. Sam Gospod, naime, polaţe savet u usta onoga koga pitamo radi smirenja i ispravnosti srca onoga koji pita.

127. Nikada se ne prepiri o veri. Bog to od tebe ne traŽ. Ti jedino veruj ispravno, kao što si primio od Svete Crkve pri krštenju i ispunjavaj zapovesti Njegove. Ispuni to i spašćeš se... Ako te pitaju, reci: "Oprostite mi, sveti oci. To je iznad mene".

128.  Nemoj ispitivati ništa od onog što Bog ne traŽ od tebe, niti u razgovoru proiznosi reĉi koje te dovode u opasnost, već se zadovolji, kao što sam ranije rekao, ispovedanjem prave vere i ne mudruj ni o ĉemu što je iznad toga.

129. Kad se desi da se naĊeš meĊu svetovnjacima i oni poĉnu da praznoslove, ako nemaš osobite potrebe, idi, a ako imaš potrebu, umom se okreni svojoj molitvi, a njih ne osuĊuj, znajući svoju nemoć... Ako znaš da rado slušaju Reĉ BoŽju, ispriĉaj im nešto korisno iz Žtija svetih i skreni razgovor na nešto dušekorisno.

130.  Ako se neko od tvojih poznanika drŽ jeretiĉkih mišljenja, posavetuj ga da pozna pravu veru, ali se ne prepiri sa njim i nemoj ţeleti da se udubljuješ u njegovo mudrovanje, da se i sam ne bi zarazio njegovim otrovom. Ako on ţeli da stekne korist za sebe i da ĉuje istinu vere BoŽje, privedi ga svetim ocima koji mogu da mu ukaţu korist u Hristu. Na taj naĉin ćeš mu pomoći po Bogu, bez štete za sebe. Ukoliko se, pak, on posle prvog i drugog savetovanja ne ispravi, kloni ga se, po reĉima. apostola (Tit.3,10).

131. "Pomisao mi govori da ne izlazim ĉesto iz svoje kuće, ali se dešava da tokom nedelje nekoliko puta bude crkvena sluţba. Da li da idem na nju ili je bolje da se (molim) kod kuće". Ako znaš da ti susreti pri izlasku iz kuće nanose štetu, bolje je da ne izlaziš ĉesto, pa makar povod [za izlaske] bio i crkvena sluţba. Moţeš ići samo povremeno, budući da bezmolvije izbavlja od mnogih zala.

132.   "[Dešava se] da je potrebno da izaĊem iz kuće bilo zbog vlastite neophodnosti, bilo zbog otaca. Zar mi neće biti na opterećenje savesti ako (u takvom sluĉaju) ne poĊem i na crkvenu sluţbu". Ako imaš veliku potrebu da izaĊeš iz kuće ili naredbu otaca, postaraj se da svoje delo ispuniš sa strahom BoŽjim. Nemoj se smućivati što nećeš biti na crkvenoj sluţbi nego se vrati kući i sećaj se svojih grehova. Ukoliko, pak, iz kuće izaĊeš iz lenjosti i rasejanosti, onda je korisnije poći na crkveno sabranje i ne biti rasejan nego paziti na sebe.

133. "Da li je dobro ići noću u crkvu (na bdenje) ili, pak, bdenje [treba] vršiti kod kuće, shodno svojim moćima". Dobro je vršiti bdenje u domu zato što u crkvi ĉesto ima razgovora.

134.  "Pomisao me podseća na nedostatak potrebnih stvari našaptavajući mi da neću moći da prehranim sebe i svoje ukućane". To je ljudska ţalost. Kad bismo imali nadu u Boga, On bi nama upravljao po svojoj volji. Prema tome, poloŽ na Gospoda ţalost svoju (Ps.54,29), jer je On moćan da tebi i tvojim ukućanima podari (sve neophodno) bez ţalosti i nevolje. Reci mu: "Neka bude volja tvoja", i On te neće ostaviti u ţalosti i nevolji.

135. "[Dešava se da] uĉinim neku nepravdu, ali i da se zatim ispravim. Tada moja pomisao pada u visokoumlje našaptavajući mi kako sam uĉinio nešto dobro. Šta treba u tom sluĉaju da kaţem". KaŽ joj: "Bez Boga ne moţemo ĉiniti ništa dobro, budući da je sam rekao: Bez mene ne moţete ĉiniti ništa (Jn.15,5). A i apostol govori: Šta li imaš što nisi primio? A ako si primio, što se hvališ kao da nisi primio (1.Kor.4,7)? Prema tome, ako ne moţemo visoko da mislimo o sebi kada ĉinimo dobro, utoliko pre ne moţemo da se nadimamo kada se udaljavamo od zla. Veliko je bezumlje uraĉunavati sebi u pohvalu ĉinjenicu da ne grešimo.

136. "Svaka hrana ima prirodnu sladost. Da li ona šteti onome koji uzima hranu". Vladika je svakoj vrsti hrane dao sladost. Onaj ko je prima blagodarno nema štete. Pristrašća se, pak, uvek treba ĉuvati, jer ono nanosi štetu duši.

137.  "Da li je nepriliĉno da nešto radim ĉisto. Na primer, kada zidam zgradu ili štogod drugo". Nije neumesno raditi neku stvar tako da bude ĉista i lepa za upotrebu, jer se i Gospod raduje svakoj ĉistoti. [Naravno, to treba vršiti] bez pristrasnosti. Ukoliko, pak, u sebi primećuješ pristrasnost prema nekoj stvari, seti se njenog kraja, tj. kako će propasti, i uspokojićeš se. Jer, nema ni jedne stvari koja bi ostala trajna ujednom i istom obliku, nego je sve truleţno i promenjivo.