PREPODOBNI JOVAN LESTVIĈNIK I

OPŠTA NAĈELA PODVIŽNIŠTVA

1. Bog je Žvot i spas svih koji su obdareni slobodom.

2.  Monah pripada anĊeoskom ĉinu i [vodi] anĊeoski Žvot, koji se ostvaruje u veštastvenom i prljavom telu. Monah je ĉovek koji se drŽ samo BoŽjih zapovesti i reĉi, u svako vreme, na svakom mestu, u svakom poslu. Biti monah znaĉi neprestano primoravati prirodu i neumorno bdeti nad svojim ĉulima. Monah ima posvećeno telo, oĉišćena usta i prosvećen um. Monah je prebolna duša, stalno obuzeta sećanjem na smrt, bilo da bdi ili da

spava. Odvajanje od sveta jeste hotimiĉna mrţnja na ono  što ljudi u svetu hvale, i poricanje prirode radi postignuća onog što je natprirodno.

3.  Svi oni koji su spremno odbacili ono što pripada ovom Žvotu, svakako behu podstaknuti [ţeljom] za budućim Carstvom, ili obiljem grehova, ili, pak, ljubavlju prema Bogu. Ako se ni jednim od spomenutih ciljeva nisu rukovodili, njihovo je napuštanje sveta besmisleno. Samo, i u tom sluĉaju, dobri naš Sudija oĉekuje da vidi kakav će biti kraj njihovog Žvotnog puta.

4.   Svima nama što hoćemo da izaĊemo iz Egipta i pobegnemo od faraona, bezuslovno je potreban neki Mojsije, posrednik po Bogu izmeĊu nas i Boga, koji bi, revnostan u delanju i sagledavanju, za nas pruţao ruke k Bogu, kako bismo pod njegovim voĊstvom prešli more grehova i Amalika strasti naterali u bekstvo.

5. Ljudima koji su se poduhvatili da se sa telom popnu na nebo, potreban je zaista krajnji napor, praćen bezgraniĉnom patnjom (naroĉito u poĉetku ljihovog odricanja), dok se slastoljubiva naša narav i neosetljivo srce pomoću pravoga plaĉa ne pretvore u bogoljublje i ĉistotu. Jer, kajanje, duboko kajanje, i velika, nevidljiva gorĉina su neizbeţni u ovom poduhvatu, a najviše onima koji Žve površno, sve dok naš um, to besno i halapljivo pseto, kroz prostotu, duboku krotost i marljivi trud ne postane budan straţar ĉistote. No, budimo hrabri, svi strasni i nemoćni, i nepokolebivom verom, kao desnicom, prinesimo i priznajmo Hristu nemoć i slabost svoje duše. On će nam neizostavno pomoći ĉak i više nego što zasluţujemo, samo ako se neprestano drŽmo dubokog smirenoumlja.

6.  Oni koji zapoĉinju ovaj podvig, da bi postavili siguran temelj, treba svega da se odreknu, treba sve da prezru, sve da ismeju, sve da odbace. Ĉvrst, trostruki i trostubni temelj ĉine: bezazlenost, post i celomudrenost.

7.  Odluĉan poĉetak biće nam od koristi i kad potom nastupi malaksalost: hrabru dušu, sustalu u podvigu, podstiĉe sećanje na prvobitnu revnost kao bodilo. Neki su se, zahvaljujući tome, ĉesto podizali.

8. Kada duša, izdajući samu sebe, izgubi blaţenu i milu toplinu, neka briţljivo ispita iz kakvog uzroka se je lišila, pa neka svom snagom i revnošću nastoji da ga otkloni. Tu toplinu je nemoguće vratiti kroz druga vrata osim kroz ona na koja je i izašla.

9. U samim poĉecima podviga odricanja od sveta, vrline se, svakako, stiĉu trudom i mukom. Napredujući dalje, postajemo neosetljivi za teškoće, ili ih osećamo još samo malo. A kada revnost potpuno obuzme i osvoji našu telesnu prirodu, vrline već stiĉemo potpuno proţeti radošću, ĉeţnjom i Boţanskim plamenom.

10.  Neki od onih što vode površan Žvot u svetu, postavili su mi sledeće pitanje: "Kako se moţemo pribliŽti monaškom Žvotu i pored svojih ţena i poslovnih briga". Odgovorio sam im: "Svako dobro delo koje moţete uĉiniti, uĉinite. Nikoga nemojte ruŽti. Nikoga ne pljaĉkajte. Nikoga nemojte lagati. Ne pravite se vaţni ni pred kim. Nikoga nemojte mrzeti. Ĉesto posećujte crkvu. Budite milosrdni prema sirotinji. Nikoga ne sablaţnjavajte. TuĊe se ţene ne dotiĉite: neka vam bude dovoljna vaša. Ako tako budete postupali, nećete biti daleko od Carstva nebeskog".

11. Krenimo sa radošću i strahom BoŽjim na ovaj divni podvig, ne plašeći se naših neprijatelja. Jer, oni, mada nevidljivi, paţljivo posmatraju lice naše duše. Kad vide da se promenilo od straha, oni se još ţešće okomljuju na nas, jer opaţaju, lukavi, da smo se prepali. Spremimo se hrabro za borbu sa njima: niko ne sme da se suprotstavi onome koji se svojski bori.

12. Oni koji su rešili da ozbiljno sluţe Hristu, pre svega treba da se postaraju kako bi uz pomoć duhovnih otaca i na osnovu svog sopstvenog saznanja izabrali sebi odgovarajuće mesto, naĉin podviga i zanimanje. Nije za svakog opšteŽće, naroĉito ne za one koji su skloni slastoljublju, niti je za svakog isposnica, jer isposniĉki usamljeniĉki Žvot sadrŽ mnogo povoda za gnev. Svaki treba da razmisli koji mu naĉin Žvota najbolje odgovara.

13.  Na tri najglavnije vrste podviga svodi se ĉitav monaški Žvot: na podviţniĉko napuštanje sveta i samoću, na podvig bezmolvija sa jednim ili najviše sa dvojicom, i najzad, na trpeljivo Žvljenje u opšteŽću.

14.  Ĉovek koji odista voli Gospoda i stvarno ište buduće Carstvo, ĉovek koji zaista pati zbog svojih grehova i koga su stvarno ispunile misli o muci i Sudu veĉnom, ĉovek koji ozbiljno strahuje pri pomisli na svoju smrt - više nije u stanju da vodi raĉuna o imovini, novcu i slavi ovoga sveta, o roditeljima, prijateljima, braći, niti o bilo ĉemu zemaljskom. Prestavši sasvim da se brine o tome, omrznuvši svaku pomisao na to, pa ĉak i svoje sopstveno telo, slobodan od svega, bezbriţan, on odvaţno ide za Hristom i stalno gleda u nebo, od njega oĉekujući pomoć, po reĉima svetoga: Pripila se duša moja uz tebe (Ps.62,9), i kao što reĉe i drugi nezaboravni: A ja se neumorih prateći te, i ne zaţeleh dana niti odmora ljudskog, Gospode (Jer.17,16).

15.  Za nas je najveća sramota da mislimo na nešto što nam u ĉasu nevolje, tj. smrti, ne moţe dobra doneti, kada smo već sve pomenuto ostavili na poziv kojim nas je Gospod a ne ĉovek pozvao. To je baš ono što reĉe Gospod: osvrtati se za sobom, i ne biti dostojnim Carstva nebeskog.

16. Da ĉujemo šta je Gospod rekao mladiću koji je skoro sve zapovesti izvršio: Još ti jedno nedostaje - da prodaš sve i razdaš siromasima (Lk.18,22; Mt.19,21), te da sam postaneš siromah koji prima milostinju.

17.  Pripazimo, da se ne naĊemo u zabludi govoreći kako idemo uzanim i tesnim putem, dok, u stvari, hodimo po širokom i prostranom putu. Uzani put se prepoznaje po morenju stomaka, svenoćnom stajanju, ograniĉenom uzimanju vode, oskudevanju u hlebu, oĉišćavajućem piću sramote, podsmeha, poruge i grdnje, odsecanju svojih prohteva, trpljenju uvreda, podnošenju prezira bez roptanja; prepoznaje se po tome - ako se ne srdiš kada te klevetaju, ako se ne ljutiš kada te poniţavaju, ako si smiren kada te osuĊuju. Blago onima što idu putem koji je ovde pokazan, jer je njihovo Carstvo nebesko!

18.  Ko je omrznuo svet, umakao je od tuge. A ko je ostao privrţen bilo ĉemu vidljivom, još se od tuge nije izbavio.

19.  U luci se moţe naći spasenje, ali i propast. To dobro znaju oni koji plove po duhovnom moru. Ţalostan je to prizor, kada u samoj luci pretrpi brodolom onaj koji se sa puĉine već bio spasao.

20. Kad si se odvojio od sveta, ne dotiĉi ga se više, jer se strasti lako vraćaju.

21. BeŽ od prilike za greh kao od biĉa: plod koji se ne vidi - toliko se i ne ţeli.

22. Potrudimo se da budemo kao Lot, a ne kao ţena njegova (up. Post.9,26). Jer, duša koja se vrati tamo odakle je izašla, postaće kao so koja je izgubila svoj ukus (Mt.5,13), i ostaće i dalje nesposobna da napreduje. BeŽ iz Egipta glavom bez obzira! Srca koja su se tamo vratila, ne ugledaše Jerusalim, zemlju bestrašća.

23.  Neka ti otac bude ĉovek koji moţe i hoće da se pomuĉi sa tobom, kako bi se rasteretio bremena svojih grehova. A mati neka ti bude - umilenje, koje te moţe oprati od

neĉistote. Brat neka ti je satrudnik i sarevnitelj na stazi koja se penje gore, ka onome što je na nebu. Za nerazdvojnu drugaricu uzmi sećanje na smrt. A deca tvoja mila neka ti budu uzdisaji srca. Rob neka ti bude tvoje telo, a prijatelji - svete nebeske sile, koje ti, ako ti postanu bliski, mogu koristiti u ĉasu ishoda duše. Takav je rod onih koji traţe Gospoda (Ps.23,6).

24.  Udaljavajući se od sveta, treba da izaberemo najskromnije mesto, u kome nema niĉega što bi nas tešilo ili navodilo na gordost. Inaĉe, mi nosimo sa sobom i svoje strasti.

25. Kao što je nemoguće gledati jednim okom na nebo a drugim na zemlju, tako ni onaj koji se dušom i telom nije potpuno odvojio od svih srodnika i nesrodnika ne moţe a da dušu svoju ne izloŽ velikoj opasnosti.

26. S velikim trudom i podvigom stiĉe se poštena i sreĊena narav. Ono, pak, što je sa velikom mukom steĉeno moţe se izgubiti u jednom magnovenju. Jer, zli razgovori kvare dobre obiĉaje (1.Kor.15,33).