PREPODOBNI JOVAN KASIJAN PREGLED DUHOVNE BORBE

II

SAGLASNO SA TIM CILjEM

TREBA ODREDITI I VRSTU NAŠEG ODRICANjA OD SVETA

1.     Postoje tri vida  odricanja od sveta: prvo, u  kome telesno ostavljamo sva bogatstva i sticanja u svetu; drugo, u kome ostavljamo pređašnje navike, poroke i strasti, kako duševne, tako i telesne; i treće, u kome, odvlaĉeći um od svega sadašnjeg i vidljivog, sagledavamo samo buduće i ĉeznemo za onim što je nevidljivo. Gospod je Avraamu zapovedio da istovremeno izvrši sva ova tri odricanja, rekavši: Idi iz zemlje svoje, i od roda svoga, i iz doma oca svoga (Post.12,1). Iz zemlje svoje, tj. od svetskog bogatstva i od zemaljskog sticanja; od roda svoga, tj. od preĊašnjeg naĉina Žvota, ranijih navika i poroka, koji su nam veoma srodni, kao da su jednokrvni sa nama, prilepivši nam se od samog roĊenja; iz doma oca svoga, tj. od svakog sećanja na svet i na sve što u njemu sreće naš pogled. To se ostvaruje kada, umrevši sa Hristom za svetske stihije, po apostolu, gledamo već ne na ono što je vidljivo, nego na ono što je nevidljivo (Jer je ono što se vidi privremeno, a ono što se ne vidi, veĉno)  (2.Kor.4,18); kada, izašavši srcem iz  ove privremene i vidljive kuće, svoje oĉi i um obraćamo prema domu u kome imamo prebivati veĉno; kada, Žveći po telu, ne vojujemo po telu u Gospodu (2.Kor.10,3), delom i Žvotom objavljujući onu izreku blaţenog apostola: Naše Žvljenje je na nebesima (Fil.3,20).

2.   Nećemo imati mnogo koristi ukoliko, sa svim ţarom vere izvršivši prvo odricanje, sa istom revnošću ne izvršimo i drugo, kako bismo, uspevši da ga steknemo, postigli i treće, u kome ćemo, izišavši iz kuće našeg preĊašnjeg oca po starom ĉoveku, svecelo ustremiti pogled našeg uma prema nebeskom. Stoga, ako ţelimo da postignemo istinsko savršenstvo, treba da stremimo, da ostavivši telesno roditelje, otadţbinu, bogatstva i svetska zadovoljstva, i srcem ostavimo [sve što smo napustili], te da se više nikada ne vraćamo sa pohotom na ono što smo sa prezrenjem odbacili. [Inaĉe ćemo biti] sliĉni Izrailjcima koji su, po izlasku iz Egipta i posle kušanja nebeske mane, zaţeleli neĉista i skverna jela Egipatska, govoreći: Dobro nam je bilo u Egiptu, kada smo sedeli kod lonaca sa mesom (Izl.16,3; Broj.11,5). I svako ko se, po odricanju od sveta, vraća ranijim brigama, ili primamljuje ranijim ţeljama, delom i mišlju govori isto što i oni: Dobro nam je bilo u Egiptu (tj. svetu). Nama neće doneti nikakve koristi ako svet napustimo samo telom, ili ako preseljenje iz ovog Egipta bude samo po mestu. Mi na isti naĉin treba da steknemo i odricanje srcem, koje je mnogo više i korisnije. Evo šta je objavio apostol o odricanju koje smo nazvali telesnim: I ako razdam sve imanje svoje, i ako predam telo svoje da se sažeže, a ljubavi nemam, ništa mi ne koristi (1-Kor.13,3). To znaĉi da mi neće doneti nikakvu korist odricanje [od svega] i saţeţenje spoljašnjeg ĉoveka, kao ni muĉeništvo i saţeţenje svog tela (koje predajemo za Hrista), ukoliko sam, sa druge strane, netrpeljiv, gnevljiv, zavidljiv ili gord, ukoliko se budem raspaljivao zbog uvreda drugih, ili traŽo svoje, ukoliko budem pomišljao o onome što je zlo, ili netrpeljivo i nerado podnosio sve što mi se dogodi. Jer, unutrašnji ĉovek je, pri tome, još [uvek] obloţen ranijim strastima.

3.    Prema tome, sa svom upornošću treba da ţurimo k tome da i naš unutrašnji ĉovek zbaci sa sebe i rasturi sve što je sabrao u prethodnom Žvotu, tj. bogatstvo strasti koje su, pricepljujući se telu i duši, u pravom smislu naše. I ukoliko, dok smo još u ovom telu, one ne budu odseĉene i odbaĉene, ni po ishodu neće prestati da nas prate. Kao što vrline (ili sama ljubav, koja je izvor vrlina) koje se steknu u ovom veku, i po konĉini ovog Žvota, svoga ljubitelja ĉine prekrasnim i svetlonosnim, tako i poroci, pokrivši nekako dušu odvratnim bojama, ne odstupaju od nje uprljane i u onom prebivalištu bez kraja. Lepota ili odvratnost duše se raĊa od kakvote vrlina ili poroka. Neka od tih boja, koja se dobija od njih ĉini je ili tako svetlom i prekrasnom da je dostojna da ĉuje proroĉku reĉ: I Car će poţeleti lepotu tvoju (Ps.45,11), ili potpuno crnom, smradnom i bezobliĉnom, tako da moţe sama, ispovedajući svoje skverni, da kaţe: Usmrdeše se i zagnojiše se rane moje od bezumlja moga (Ps.38,6). Stoga su one (vrline i  strasti) naše liĉno bogatstvo, koje nerazluĉno prebiva sa dušom, i koje nam ni car ne moţe dati, niti neprijatelj oteti od nas. One su upravo naše bogatstvo, koje ni sama smrt nije moćna da otrgne od duše.

(Potrošiti zlo bogatstvo strasti znaĉi umrtviti ih, što nije moguće postići bez borbe sa njima. Stoga onima koji su se odrekli od sveta neizbeţno predstoji borba sa strastima. Nje oni treba da se prihvate od poĉetka. Kod svetog Kasijana o ovoj borbi nalazimo i opšta rasuĊivanja u ĉetvrtom razgovoru: O borbi ploti i duha, i u petom: O osam glavnih strasti, a postoji i pojedinaĉan iscrpan opis borbe sa svakom od osam glavnih strasti u Knjizi pravila. - Pozajmićemo iz svega ono što je najbitnije).