Oskrnavljena duša ne ulazi u ĉisto Carstvo, niti se sjedinjuje sa duhom svetih. Lepotu svoje celomudrenosti ukrasi suzama, postovima i usamljenim bezmolvijem.

Mala ţalost radi Boga je bolja od velikog dela koje se vrši bez skorbi. Pravda svetskih ljudi je pravda bez truda, budući da oni milostinju ĉine od suviška, ne stiĉući ništa za sebe. Ti se, pak, podvizavaj u sebi i sapostradaj sa Hristom kako bi se udostojio da okusiš i slavu Njegovu. Um se neće saproslaviti sa Isusom ukoliko telo ne postrada za Hrista.

1.       Postoje dva naĉina na koji se uzlazi na krst: raspeće tela, i ushoĊenje u sagledavanje. Prvi je posledica osloboĊenja od strasti, a drugi - dejstva dela duha.

Um se ne pokorava ukoliko mu se ne pokori telo. Carstvo uma je raspeće tela. Um se, pak, neće pokoriti Bogu ukoliko sloboda nije pokorena razumu. Ko sebe potĉini Bogu, blizu je mogućnosti da mu se sve pokori.

2.      Osnova svega dobrog, povratak duše iz neprijateljskog plena, put koji vodi svetlosti i Žvotu - sadrţani su u sledeća dva podviga: u sabiranju unutar sebe i u postu. To znaĉi posvetiti se premudrom i blagorazumnom pravilu uzdrţanja stomaka, neishodnom prebivanju na jednom mestu i neprestanom zanimanju bogomislijem.

Otuda dolazi pokornost ĉula, trezvoumlje, ukroćivanje svirepih strasti koje se bude u telu, svetla kretanja misli, marljivost u delima vrline, suze i sećanje na smrt, ĉista celomudrenost daleka od svakog maštanja koje iskušava misao, kraće reĉeno - sloboda istinskog ĉoveka, duhovna radost i vaskrsenje sa Hristom u Carstvu.

Ko je nemaran za ova dva podviga neka zna da će imati štetu u svemu što je ranije pomenuto, da će pokolebati samu osnovu svih vrlina, i da će doći do dva poroka koja su suprotna tim vrlinama: do telesnog skitanja i bešĉasnog stomakougaĊanja. To su naĉela koja su suprotna reĉenome. Ona daju mesta svim strastima u duši.

3.      Poznajući vreme naših prirodnih potreba koje pobuĊuju prirodu da ih ispuni, i znajući da od lutanja oĉiju i zadovoljenja stomaka um poĉinje da skita, neprijatelj nastoji da ih uveća i da poseje obraze lukavih pomisli kako bi strasti u napregnutoj borbi nadvisile prirodu i ĉovek ogrezao u grehovnom padu. Stoga i mi, kao i neprijatelj, treba da pazimo na takvo vreme, i da smo mudri, te da ne dozvolimo da brzopleto ispunjavamo volju posejanih pomisli. Mi ne treba da dozvolimo da nas savlada glad, niti da se pomeramo sa

mesta svog bezmolvija. Mi ne treba da idemo tamo gde lako moţemo [pasti u iskušenje] koje nas moţe navesti da potpuno napustimo pustinju.

4.      Neprijatelj danonoćno stoji pred našim oĉima i posmatra, oĉekuje i zapaţa na koji bi otvoreni ulaz naših ĉula ušao. I ĉim mi dopustimo nemar u bilo ĉemu, bestidni pas nas odmah gaĊa svojim strelama.

Ponekad priroda sama od sebe poĉinje da voli pokoj, smelost, smeh, lutanje misli, lenjost, postajući izvor strasti i puĉina meteţa, a ponekad sve to neprijatelj podmeće duši.

Ĉuvaj se da ne popustiš sebi u neĉem malom kako ne bi došao do popuštanja i u velikom i do velikih padova. I mala nebriţljivost, kao što je neko rekao, ĉesto dovodi do velikih opasnosti. Mudrost je da se i u malom i beznaĉajnom uvek bude paţljiv.

5.      Nemoj se predavati uniniju kada se radi o onome što ti donosi Žvot, niti se polenji da umreš za to. Jer, malodušnost je priznak uninija, a nemar - majka i jednog i drugog.

Bojaţljiv ĉovek daje na znanje da strada od dve bolesti, tj. od ljubavi prema Žvotu i od maloverja.

Ljubav prema Žvotu je obeleţje neverja. Onaj, pak, ko ga prenebregava svedoĉi o sebi da svom dušom veruje Bogu i da oĉekuje buduće.

Srdaĉna bodrost i prenebregavanje opasnosti proizilaze iz jednog od dva uzroka: ili od velike vere u Boga, ili od ogorĉenosti. Za ogorĉenošću sledi gordost, a za verom smirenoumlje srca.

6.      Ĉovek ne moţe da stekne nadu na Boga ukoliko prethodno, po svojoj meri, ne ispuni Njegovu volju. Jer, nada na Boga i hrabrost srca se raĊaju od svedoĉanstva savesti. Jedino pri istinskom svedoĉanstvu uma mi imamo uzdanje na Boga. Svedoĉanstvo uma se sastoji u tome da ĉoveka uopšte ne osuĊuje savest da je zanemario nešto od onoga na šta je bio obavezan po meri svojih sila. Ukoliko nas ne osudi naše srce, smelost imamo pred Bogom (1.Jn.Z,21). Stoga smelost jeste posledica napredovanja u vrlinama i dobroj savesti.

7.      Svagdašnje ćutanje i ĉuvanje bezmolvija se kod ĉoveka moţe naći usled tri sledeća uzroka: ili radi slave ljudske, ili iz vatrene revnosti za vrlinu, ili stoga što ĉovek u sebi ima neku Boţanstvenu besedu ka kojoj stremi njegov um.

Vrlina nije projavljivanje mnogih i razliĉitih dela koja se vrše telesno, već srce mudro u svojoj nadi. Njega, naime, pravilan cilj privezuje uz Boga.

Um i bez telesnih dela moţe da ĉini dobro. Telo, pak, bez srdaĉne mudrosti neće imati koristi ĉak ni od dobrih dela.

Uostalom, našavši priliku za ĉinjenje dobrog dela, BoŽji ĉovek ne moţe da istrpi a da svojim trudom ne dokaţe svoju ljubav prema Bogu.

8.      U borbi sa pokretima plotske pohote neka ti najjaĉe oruţje bude udaljavanje od gledanja ţenskih lica. Jer, protivnik u nama ne moţe proizvesti ono što je u stanju da svojom silom uĉini priroda. Nemoj misliti da priroda zaboravlja ono što je Bog posejao u nju radi raĊanja dece i radi ispitivanja onih koji prebivaju u ovom podvigu. Udaljavanje, pak, od predmeta ţelje u udovima umrtvljuje pohotu, istrebljuje [njene pokrete] i dovodi do toga da je zaboravimo.

Predmeti koji se ne vide proizvode lako i jedva primetno kretanje. Oni, pak, koji se vide svojom blizinom bude strast i hrane je kao što ulje hrani plamen svetilnika. Tako se strast, koja je već bila obamrla i zgasla, ponovo rasplamsava.

Prirodno kretanje kome se spolja ništa ne dodaje ne moţe da pomuti ĉistotu proizvoljenja i da uznemiri celomudrenost. Jer, Bog prirodi nije dao silu da nadvlada dobro proizvoljenje koje stremi ka Njemu.

Prirodno krotko kretanje u telu će postati svirepo i neukrotivo ukoliko proizvoljno dozvoljavamo da nas zavede ĉulno, ukoliko se predajemo jelu i piću u preteranoj koliĉini, ili ukoliko se zbliţavamo sa ţenama, gledamo ih i razgovaramo sa njima. Tim dodavanjima prirodi po pobudi naše volje se raspaljuje i brzo širi oganj pohote u telu.

Sve što je Bog stvorio jeste prekrasno i srazmerno. Sve dok se u nama pravilno ĉuva mera koja odgovara prirodi, prirodna kretanja nas ne mogu prinuditi da skrenemo sa puta. U telu se tada samo pojavljuju uravnoteţeni pokreti koji jedino daju na znanje da u nama postoji prirodna strast. Oni, meĊutim, ne izazivaju golicanje i smetenost koji bi mogli da ometu celomudrenost.

9.      Ponekad kretanje u našim udovima biva i po BoŽjem popuštenju zbog našeg samomnjenja. Ta borba nam se javlja posle dugovremene opreznosti i umora usled truda, kad već poĉnemo da mislimo da smo unekoliko napredovali. Bog popušta da je trpimo kako bismo se nauĉili smirenju.

Druge borbe proishode od naše lenjosti i izlišnog pokoja ploti, od napuštanja svega napornog i teškog u poretku našeg Žvota, a naroĉito od izbegavanja neishodnog prebivanja u keliji i tereta telesnog truda. Teskoba, teret i pritešnjenost Žvota vezuju i umrtvljavaju sladostrašće, a udobnost, blagostanje i pokoj ploti ga raspojasavaju, hrane i bude: Bog i Njegovi anĊeli se raduju kada smo u oskudici, a Ċavo i njegove sluge - kada smo u pokoju. Oskudica i teskoba olakšavaju i potpomaţu delanje zapovesti, a pokoj daje mesto strastima, ĉime ometa i preseca izvršavanje zapovesti.

U pritešnjenom telu pomisli ne mogu da se predaju opasnom lutanju. Onaj ko sa radošću na sebi nosi trud i teskobu, lako moţe da obuzda pomisli, budući da se one naporom dovode do mirovanja.

Kada ĉovek kaţnjava sebe, sećajući se svojih ranijih grehova, Bog blagoprijatno gleda na njega. Bog se raduje što je on sam na sebe naloŽo kaznu zbog skretanja sa Njegovog puta, budući da je to znak pokajanja. I što on više prinuĊava svoju dušu, to više raste BoŽje blagovoljenje prema njemu.

Svaka radost, ĉiji se uzrok ne nalazi u vrlini, u onome koji je ima odmah izaziva pohotljive pokrete.

10.   Vrline se nastavljaju jedna na drugu kako njihov put ne bi bio naporan i teţak, kako bi bilo moguće da se u njima napreduje po redu (ĉime se oseća izvesno olakšanje), i kako bi napori koji se susreću postali mili i primali se kao nešto dobro.

Prema tome, niko ne moţe da stekne stvarnu negramţljivost ukoliko se ne pripremi da sa radošću podnese iskušenja.

I niko ne moţe podneti iskušenja ukoliko nije stekao veru da će za skorbi, za koje se pripremio, dobiti nešto što prevazilazi telesni pokoj.

Onaj ko se lišio veštastvenosti, ali od sebe nije udaljio dejstvo ĉula, tj. gledanje i sluh, sebi priprema dvostruku skorb, budući da će biti dvostruko siromašan i tuţan. Već i same mislene predstave stvari u ĉoveku proizvode bolno osećanje. Šta ćemo tek reći [o bolu] koji se javlja u bliskom prisustvu samih stvari? U tom sluĉaju od osećanja koja proizvode stvari ĉovek trpi isto ono što je ranije trpeo pri vršenju dela. Jer, sećanje na naviku koju je imao ne izlazi iz njegovih misli.

Kako je u tom smislu prekrasno otšelništvo! U njemu iskušavaju samo pomisli. Ono mnogo i silno pomaţe ĉak i u ukroćivanju samih pomisli.

11.    Nemoj primati savete od ĉoveka koji ne vodi isti naĉin Žvota kao ti, pa ĉak i ako je vrlo mudar. Bolje je da svoje pomisli poveriš ĉoveku koji nije uĉen, ali iz iskustva poznaje stvari, negoli uĉenom filosofu koji rasuĊuje na osnovu svojih istraŽvanja, a ne na osnovu dela.

Steći iskustvo znaĉi jasno shvatiti korist ili štetu stvari sa kojima se ĉovek dugo susreće, a ne samo prići stvarima i posmatrati ih, bez sticanja poznanja o njima.

Ĉesto neka stvar izgleda štetna, premda je njena unutrašnjost  sva  ispunjena koristi. I obrnuto, ĉesto izgleda da je neka stvar korisna, iako je unutra puna škodljivosti.

Stoga naĊi savetnika koji je sve sam ispitao i koji sa trpljenjem moţe rasuditi i o onome što je za tebe istinski korisno.

12.    Poboj se kada na svom putu nalaziš neizmenjivi mir. Jer, u tom sluĉaju se još daleko nalaziš od prave staze koju su utabale napaćene stope svetih.

Neka ti priznak tvog pribliţavanja gradu Carstva BoŽjeg bude sledeće: susretanje sve silnijih iskušenja. I što se više pribliţavaš i napreduješ, predstojeća iskušenja će se sve više umnoţavati.

Ĉim na svom putu u duši osetiš najveća i najsilnija iskušenja znaj da je zaista u tajnosti stupila na novi viši stepen i da joj je umnoţena blagodat. Jer, Bog dušu uvodi u skorb iskušenja srazmerno sa veliĉinom blagodati koju ima.

Ako je duša nemoćna i nema snage za velika iskušenja, te ište da ne upadne u njih, Bog je uslišuje. MeĊutim, znaj najsigurnije da duša koja nema dovoljno snage za velika iskušenja takoĊe ostaje i bez velikih darova. I kao što je prema njoj zagraĊen pristup velikim iskušenjima, tako je zagraĊen pristup i velikim darovima. Bog, naime, ne daje velike darove bez velikih iskušenja. Bog darove opredeljuje srazmerno sa iskušenjima po svojoj premudrosti, koju oni koje je sazdao ne mogu postići.

13.    Iskušenja koja nastaju pri stupanju na dobar Žvot i pri njegovom uzrastanju razlikuju se od iskušenja koja se popuštaju zbog urazumljenja za gordost srca. Iskušenja koja duša trpi od duhovnog ţezla radi svog napretka i rasta, i kojima se obuĉava, ispituje i uvodi u podvig jesu sledeća: lenjost, teŽna u telu, raslabljenost udova, uninije, smućenost misli, sumnjiĉavost usled iznemoglosti tela, privremeno presecanje nade, pomraĉenje pomisli, nedostatak ljudske pomoći, oskudica u potrebnom za telo, i sliĉno.

Od tih iskušenja duša stiĉe osećanje usamljenosti i nezaštićenosti, pomraĉenje srca i smirenje. Promislitelj, uostalom, iskušenje meri prema silama i potrebama onih koji ih trpe. Sa njima se rastvara i uteha i poraz, svetlost i tama, borba i pomoć, kraće reĉeno - teskoba i širina. To sluŽ kao znak da ĉovek napreduje uz BoŽju pomoć.

14.     Iskušenja koja se, po popuštenju BoŽjem, dešavaju ljudima koji se prevaznose pred blagošću BoŽjom i svojom gordošću oskorbljuju Boga su sledeća: oduzimanje sile mudrosti koju imaju ljudi, osećanje bludne misli koje ne daje pokoja i koje se na njih popušta radi smirenja njihovog prevaznošenja, brza razdraţljivost, ţelja da se sve postavi po vlastitoj volji, prepiranje reĉima, iznošenje prigovora, srce koje sve prenebregava, savršena zabluda uma, hula na ime BoŽje, lude misli dostojne smeha, misao da ih ljudi preziru, misao da se poniţava njihova ĉast i tajno i javno, ubeĊenje da im se na razne naĉine nanosi sramota i izrugivanje demona, najzad ţelja da opšte i zajedniĉare sa svetom, ţelja da neprestano govore i bestidno praznoslove, ţelja da uvek

otkrivaju novosti i ĉak laţna proroštva, ţelja da obećavaju preko svojih sila. To su sve duhovna iskušenja.

U broj telesnih iskušenja spada: bolni, sloţeni, dugotrajni, teško izleĉivi napadi, postojano sretanje rĊavih i bezboţnih ljudi, padanje u ruke uvredljivaca, neoĉekivana saplitanja i opasni padovi, razorni sluĉajevi za njih i za njihove srodnike.

Sve izloţeno pripada broju iskušenja gordosti. Ona poĉinju da se javljaju kada ĉovek u svojim sopstvenim oĉima sebi poĉinje da izgleda mudar. On sve te nevolje prohodi po meri usvajanja pomisli gordosti. Koliko ih ĉovek prima, toliko u njega proniĉe gordost.

15.     Postoji i druga vrsta iskušenja - malodušnost usled nedostatka trpljenja. Ukoliko nema trpljenja, svaka teskoba i svaka skorb izazivaju dvostruko muĉenje. Jer, trpljenje u ĉoveku odbija nevolju, a malodušnost je majka muĉenja. Trpljenje je majka utehe i neka sila koja se obiĉno raĊa od širine srca. Ĉovek takvu silu u nevoljama teško nalazi bez Boţanstvenog dara, izazvanog neodstupnom molitvom i izlivanjem suza.

Kada namerava da ĉoveka podvrgne velikoj skorbi, Bog popušta da upadne u ruke malodušnosti. Ona raĊa silu uninija koja ga savlaĊuje i u kome on oseća davljenje duše. To je okušanje geene. Odasvud se toĉe hiljade iskušenja: smućenje, razdraţenje, hula, ţaljenje na sudbinu, prevratne pomisli, preseljenje iz jednog kraja u drugi i sliĉno.

Uzrok svega toga jeste nemar. Ti sam nisi pokušao da naĊeš lek za takvo stanje. Lek za sve to jeste jedan - smirenoumlje srca. Bez njega niko ne moţe razoriti pregradu tih zala. Po meri smirenoumlja se daje trpljenje nevolja. Po meri trpljenja se, pak, olakšava teret skorbi i prima uteha. Po meri utehe se uveliĉava ljubav prema Bogu, a po meri ljubavi se uveliĉava radost u Duhu Svetom. Bog ne oduzima iskušenja od svojih slugu, već im daje trpljenje, podstaknut njihovom verom i predavanjem Njegovoj volji.

16.   Telesni Žvot po Bogu saĉinjavaju telesna dela, tj. telesni podvizi radi oĉišćenja tela od strasti u vrlinskoj delatnosti.

Umni Žvot jeste delo srca, koji se bez popuštanja sprovodi sa briţljivom mišlju o Sudu, neprestanom  molitvom  srca, mišlju o promislu i  staranju BoŽjem, kako pojedinaĉnom, tako i opštem, koje se primećuje o celom svetu, kao i ĉuvanjem od tajnih strasti kako se ne bi susrelo ništa strasno u skrivenoj i duhovnoj oblasti.

17.    Ljudima je posle krštenja dato pokajanje kao blagodat na blagodat. Jer, pokajanje je drugi preporod od Boga.

Pokajanje su vrata milosti. Tim vratima ulazimo u BoŽju milost. I nećeš naći drugog ulaza ka milosti.

Pokajanje je druga blagodat. Ono se raĊa od vere i straha. Strah je otaĉki ţezal koji upravlja sa nama dok ne dostignemo do duhovnog raja dobara. Potom on odlazi od nas.

Raj je ljubav BoŽja u kojoj se nalazi sladost svih blaţenstava. Drvo Žvota je ljubav BoŽja od koje je otpao Adam. Od tog vremena njega više nije obišla radost. On je radio i trudio se na zemlji trnja.

Oni koji su lišeni ljubavi BoŽje treba, ako hoće da idu pravim putem, da jedu hleb znoja u delima svojim, kao što je zapoveĊeno prvosazdanom po njegovom padu.

Onaj ko Žvi u ljubavi donosi plod Žvota u Bogu i još u ovom svetu miriše vazduh vaskrsenja. Ljubav je Carstvo. Gospod je apostolima tajanstveno obećao da će je okusiti u Njegovom Carstvu. Jer, reĉeno: Da jedete i pijete za mojom trpezom u Carstvu mome (Lk.22,30) šta bi drugo oznaĉavalo do ljubav? Eto vina koje veseli srce ĉoveka (Ps.103,15). Blaţen je onaj ko ispije to vino!

18.    Kao što se veliko more ne moţe preći bez broda i laĊe, tako se bez straha ne moţe dostići do ljubavi.

Smradno more koje se nalazi izmeĊu nas i raja mi ćemo prepoloviti samo na laĊi pokajanja sa veslaĉima straha. I ukoliko veslaĉi straha ne upravljaju brodom pokajanja na kome po moru ovog sveta plovimo ka Bogu, mi ćemo se utopiti u smradnom moru.

Pokajanje je laĊa, strah je njegov kormilar, a ljubav - Boţanstveno pristanište. Strah nas uvodi u laĊu pokajanja i prevozi po smradnom moru Žvota, upravljajući nas ka Boţanstvenom pristaništu koje je ljubav.

U to pristakište dolaze svi koji su obremenjeni i natovareni pokajanjem. Kada dostignemo ljubav, dostigli smo Boga i naš put je završen.  Mi smo došli na ostrvo tamošnjeg mira, gde su Otac i Sin i Duh Sveti.

19.    Postoji poznanje koje prethodi veri i poznanje koje se raĊa od vere. Poznanje koje prethodi veri jeste prirodno poznanje, a ono koje se raĊa od vere jeste duhovno poznanje.

Prirodno poznanje razlikuje dobro od zla i imenuje se prirodnim rasuĊivanjem, kojim po prirodi i bez uĉenja razlikujemo dobro od zla.

To rasuĊivanje je Bog poloŽo u razumnu prirodu. Uz pomoć uĉenja ono raste i uvećava se.

Nema ĉoveka koji bi bio bez njega. To je sila prirodnog poznanja u razumnoj duši. U njoj se ona neprestano privodi u dejstvo.

Ĉast razumne duše je rasuĊivanje koje razlikuje dobro od zla. One koji su ga izgubili prorok je pravedno uporedio sa beslovesnim skotovima (Ps.48,13).

20.    Prirodno poznanje, koje prethodi veri, jeste put ka veri i ka Bogu. Budući Bogom poloţeno u našu prirodu, ono nas ubeĊuje da treba da verujemo Njega koji nas je priveo u biće.

Ta vera u nama proizvodi strah, a strah nas podstiĉe na pokajanje i delanje, za koje se ĉoveku daje duhovno poznanje ili osećanje tajni, koje raĊa veru istinskog sagledavanja.

Duhovno poznanje se ne raĊa prosto od gole vere, već vera raĊa strah BoŽji, a on, kada poĉnemo da po njemu dejstvujemo, raĊa duhovno poznanje, kao što je rekao sveti Zlatoust.

"Onaj ko stekne volju koja odgovara strahu BoŽjem i pravilnom naĉinu mišljenja, ubrzo će primiti otkrivenje skrivenog". Otkrivenjem skrivenog on naziva duhovno poznanje.

21.    Strah BoŽji raĊa ovo duhovno poznanje. To poznanje se daruje kao dar za delanje straha BoŽjeg. Delo straha BoŽjeg jeste pokajanje. Prošavši sav svoj tok, pokajanje privodi sticanju duhovnog poznanja.

Duhovno poznanje je osećanje skrivenog. U onome ko oseti to nevidljivo raĊa se nova vera. Ona nije protivna prvoj veri, već je utvrĊuje. Nju zovu sagledateljnom verom. Dotle je postajao sluh, a sada postoji sagledavanje, koje je nesumnjivije od sluha.

22.    Sve se to raĊa od onog prirodnog poznanja koje razlikuje dobro i zlo. Ono je dobro seme vrlina.

To prirodno poznanje u ĉoveku sledi svagdašnja griţa savesti, neprestano sećanje na smrt i neka muĉna briga koja se produţuje do samog ishoda, pa zatim tuga, potištenost, strah BoŽji, prirodna stidljivost, ţalost zbog ranijih grehova, priliĉna marljivost,

sećanje na opšti put, briga o pripremi za njega, suzno iskanje od Boga dobrog ulaska u vrata kroz koja treba da proĊe svaka priroda, prenebregavanje sveta i silna borba za vrlinu.

Sve se to stiĉe prirodnim poznanjem. Neka svako sa tim poredi svoja dela.

Ĉovek koji je to stekao ide prirodnim putem. A onaj ko ga prevaziĊe ulazi u ljubav i postaje iznad prirode. Za njega prestaje borba, strah, trud, umor.

Eto posledica prirodnog poznanja. I to nalazimo u sebi ukoliko poznanje ne pomraĉujemo svojom slastoljubivom voljom. Na tom stepenu ćemo ostati sve dok ne pristupimo ljubavi koja nas oslobaĊa od svega toga.

Neka svako na osnovu onoga što smo rekli pogleda i ispita gde se nalazi: da li u onome što je protivprirodno, u onome što je prirodno, ili u onome što je natprirodno.

23.    Dobra misao pada u srce samo Boţanstvenom blagodaću. Lukava pomisao se ĉoveku pribliţava samo radi iskušenja i ispitivanja.

Ĉovek koji je poznao meru svoje nemoći stiĉe savršeno smirenje. Darove BoŽje privlaĉi srce koje stalno uznosi blagodarnost.

Gospod podnosi svakakve nemoći ljudske. MeĊutim, On ne trpi ĉoveka koji uvek ropće i ne ostavlja ga bez urazumljenja.

Smirenje prethodi blagodati, a samomnjenje kazni.

Gordeljivom [Bog] popušta da padne u hulu, onome koji se prevaznosi delatnom vrlinom - u blud, a onome koji se nadima svojom mudrošću - u tamne zamke neznanja.

24.    Onaj ko pri sećanju na Boga poštuje svakog ĉoveka, po tajnom BoŽjem ustrojstvu od svakog ĉoveka prima pomoć.

Onaj ko štiti uvreĊenog stiĉe Boga za zaštitnika. Onome ko svoju ruku pruţa na pomoć bliţnjemu Bog prostire svoju mišicu na zaštitu.

Onome ko svoga brata okrivljuje za porok Bog postaje tuŽlac.

Onaj ko svoga brata ispravlja u klijeti svojoj isceljuje sopstveni porok, a ko ga okrivljuje pred saborom, uveliĉava bol sopstvenih rana.

Prijatelj koji izobliĉava tajno jeste mudar lekar, a onaj koji leĉi pred oĉima mnogih jeste rugatelj.

25.    Bog urazumljuje sa ljubavlju, i ne sveti se (ne bilo toga!). On samo pokušava da isceli svoj obraz, i ne ĉuva gnev.

Ko ĉini dobro radi nagrade, brzo se menja.

Ma koliko se u ovom Žvotu usavršavao u svom stremljenju ka Bogu, ĉovek sve ide iza Njega. U budućem veku Bog će mu pokazati svoje lice, premda ne i ono što je On sam.

Ma koliko ovde ulazili u sagledavanje Boga, pravednici vide samo Njegov obraz i to kao u ogledalu, dok će tamo ugledati javljanje istine.

26.   Oganj koji se zapali u suvim drvima teško se gasi. Tako se ni plamen srca koje se odreklo sveta i u koje padne BoŽja varnica ne gasi lako. On je jaĉi i od ognja.

Kada sila vina uĊe u udove, um zaboravlja na strogost u svemu. Tako i sećanje na Boga, koje ovlada pasištem duše, u srcu istrebljuje sećanje na sve vidljivo.

Osećanje budućeg veka u ovom svetu liĉi na malo ostrvo u moru. Onaj ko mu se pribliŽ više se ne trudi u valovima viĊenja ovog veka.

Sve dok vidi potrebu za vremenom da bi se još potrudio, monah ţali zbog razdvaja sa telom. Ĉim, pak, u svojoj duši oseti da je iskupio vreme i da je dobio svoj zalog, on ĉezne za budućim vekom.

Dok je na moru, trgovac u svojim udovima oseća strah od talasa i od mogućnosti da potone nada njegovog delanja. I monaha, dok je u svetu, obuzima strah od bure koja moţe da uništi delo nad kojim se trudio od mladosti svoje.

27.    Ploveći posred mora moreplovac gleda na zvezde i po njima upravlja svoj brod, sve dok ne doĊe do pristaništa. Monah, pak, gleda na molitvu koja ispravlja njega samog i svoj put upravlja ka pristaništu ka kome je je njegov Žvot usmeren u svakoĉasovnoj molitvi.

Plivaĉ se bez odeće baca u more kako bi našao biser. I monah sa sebe skida sve ovoga Žvota kako bi našao biser - Isusa Hrista. Našavši ga, on ne traŽ više ništa od onoga što postoji.

28.    Za devicu je štetno da bude na narodnim zborovima i u gomili ljudi, a umu inoka da bude u razgovoru sa mnogima.

Ma gde bila, ptica stremi u svoje gnezdo u kome se nalazi njen porod. I rasudljivi monah ţuri u svoje mesto kako bi doneo plod svog Žvota.

Oblaci zaklanjaju sunce. I mnogopriĉljivost pomraĉuje dušu koja je poĉela da se prosvećuje molitvenim sagledavanjem.

Priĉaju da postoji ptica sirena koja ima tako sladak glas da svako ko je ĉuje biva opijen i ide za njom po pustinji. Od sladosti pevanja on zaboravlja i sam svoj Žvot, pada i umire. Nešto sliĉno se dešava sa dušom. Kada u nju padne nebeska sladost, od slatkog zvuka BoŽjih reĉi ona se sva ustremljuje za njima. Zbog osećanja koja se zapeĉaćuju u umu ona zaboravlja svoj telesni Žvot. Telo se lišava svojih ţelja, a duša se uznosi iz ovog Žvota ka Bogu.

29.    Ukoliko najpre ne skine sa sebe ranije listove, drvo neće dati nove. Ni monah koji iz svog srca ne izbaci sećanje o svojim ranijim delima neće prineti nove plodove i grane u Hristu Isusu.

U školjci se, prilikom raĊanja bisera, kao što govore, munjom proizvodi neka vrsta iskre koja iz vazduha prima veštastvo. Dotle ona ostaje prosto telo. I srce monaha i njegovo delo jesu nešto obiĉno sve dok shvatanjem u sebe ne primi nebesko veštastvo. Sve dotle ono u svojoj školjci neće obresti plod utehe.

Pas koji liţe svoju ranu i pije sopstvenu krv od sladosti ne oseća bol. I monah koji je sklon da se opija taštinom pije svoj Žvot i od naslade koju povremeno oseća ne primećuje svoju štetu.

30.    Ka reĉima tajni koje se sadrţe u Boţanstvenom Pismu nemoj pristupati bez molitve i iskanja pomoći od Boga, već govori: "Daj mi, Gospode, da osetim silu koja se sadrŽ u njima". Molitvu smatraj kljuĉem za istinski smisao reĉenog u Boţanstvenim Pismima.

Ţeleći da se svojim srcem pribliŽš Bogu, najpre mu svoju ljubav dokaŽ telesnim trudovima. U njima se sastoji poĉetak Žvota. I Gospod će ih postaviti u osnovu savršenstva.

Lenjost smatraj poĉetkom pomraĉenja duše, a pomraĉenjem pomraĉenja - izlazak radi razgovora. Ĉak i kad su korisne, ukoliko nemaju meru, reĉi proizvode pomraĉenje. A kako je tek sa sujetnim reĉima! Duša postaje ništavna zbog mnoštva dugotrajnih beseda.

31.   Mera i izvesno pravilo u Žvotu prosvećuju um i ne dopuštaju smućenje.

Smućenje uma usled nedostatka poretka (od odsustva postojanih pravila) u duši proizvodi pomraĉenje, a pomraĉenjem se opet proizvodi smućenje.

(Duševni) mir je posledica dobrog poretka, a od mira se raĊa svetlost. Od svetlosti i mira u umu sija ĉisti vazduh.

32.   Koristoljubiva duša se lišava premudrosti, a milosrdna biva umudrena Duhom.

Srcu se kljuĉ za Boţanstvene darove daje ljubavlju prema bliţnjem. Po meri odrešenja od telesnih uza srcu se otvaraju vrata poznanja.

Koliko je prekrasna i pohvalna ljubav prema bliţnjem, samo ukoliko nas ne odvaja od ljubavi BoŽje!

33.    Kako je prijatna beseda sa našom duhovnom bratijom, samo ukoliko pri njoj moţemo da oĉuvamo i razgovor sa Bogom.

Dobro je starati se o razgovorima sa duhovnom bratijom sve dok se u tome ĉuva srazmernost, tj. dok ne poĉne da se gubi skriveno delanje i Žvot, i neprestani razgovor sa Bogom.

Drugo dolazi do poremećaja pri samom poĉetku prvog. Jer, um nije u stanju da vodi dva razgovora.

Ĉak i razgovor sa duhovnom bratijom postaje štetan ukoliko je neumeren. Gledanje, pak, svetskih ljudi je štetno ĉak i kad su daleko. Ĉak i sam zvuk njihovog glasa poremećuje pokoj srca.

34.    Kao što je duša po prirodi bolja od tela, tako je i duševno telo bolje od telesnog.

Kao što je prvonaĉelno stvaranje tela prethodilo udahnjivanju Žvota u njega, tako i telesna dela prethode duševnim delima.

I ne tako visoki Žvot, koji se neizmenjivo produţava, prestavlja veliku silu. Jer, slaba kaplja koja postojano kaplje probija tvrdi kamen.

Kada se pribliŽ vreme da u tebi vaskrsne duhovni ĉovek, u tvojoj duši se zagreva radost i tvoje pomisli se zakljuĉavaju u tebi sladošću koja se nalazi u tvom srcu. Ako, pak, svet pokušava da ponovo ustane u tebi, umnoţava se lutanje misli.

Svetom nazivam strasti koje se raĊaju od lutanja uma.

Kada se rode i dostignu zrelost one postaju gresi i umrtvljuju ĉoveka.

Kao što se deca ne raĊaju bez majke, tako se ni strasti ne raĊaju bez lutanja misli. Ni ĉinjenje greha ne biva bez razgovaranja sa strastima.

35.    Ukoliko trpljenje raste u dušama našim oĉigledno je da smo tajno primili blagodat utehe.

Kada je duša opijena radošću svoje nade i veseljem BoŽjim, telo ne oseća nevolje iako je slabo. Tada je ono u stanju da ponese dvostruku teŽnu, ne projavljujući oskudicu u snazi.

Ukoliko saĉuvaš svoj jezik Bog će ti dati blagodat srdaĉnog umilenja kako bi te njime prepoznao kao svoju dušu i kako bi njime ušao u duhovnu radost.

Srce ĉoveka poprima smelost u molitvi saglasno sa merom stupanja u podvig radi Boga. Srazmerno sa rasejanošću mnogim [stvarima] ĉovek se lišava pomoći BoŽje.

36.    Prva misao koja, po BoŽjem ĉovekoljublju ulazi u ĉoveka i rukovodi dušu ka Žvotu, jeste misao o  prolaznosti ove prirode. Za tom pomišlju prirodno sledi prenebregavanje sveta, ĉime u ĉoveku zapoĉinje svaki dobri pokret koji vodi ka Žvotu. To Boţanstvena sila, koja prati ĉoveka, postavlja kao osnovu kada hoće da u njemu projavi Žvot. Ukoliko tu misao ne ugasi Žtejskim brigama i praznoslovljem, već je, naprotiv, uzraste u bezmolviju i zadrŽ sagledavanjem, ĉovek će bi priveden dubokom sagledavanju koje niko ne moţe izobraziti reĉima. Satana mrzi tu pomisao i svim silama pokušava da je istrebi iz ĉoveka. I kada bi bilo moguće, on bi ĉoveku dao carstvo celog sveta sa ciljem da rasejanošću iz njegovog uma izgladi tu pomisao. Jer, lukavi zna da ĉovek, u ĉijem umu prebiva ta pomisao, više ne stoji na zemlji prevare i da se njegove zamke njemu više ne pribliţavaju.

37.   Posle pomisli, kao drugo, dolazi delanje, tj. kada ĉovek dobro provodi ispravan Žvot. Tada se on pribliţava okušanju sagledavanja i njegovog delanja i sviše  prima blagodat okušanja sladosti duhovnog poznanja.

Poĉetak takvog delanja se sastoji u sledećem: ĉovek se najpre osvedoĉuje u BoŽji promisao, prosvećuje se ljubavlju prema Tvorcu, i ujedno se divi stvaranju razumnih bića i velikom staranju BoŽjem o njima.

Od toga se u njemu zaĉinje Boţanstvena sladost i razgara ljubav prema Bogu. Razgorevši se u srcu, ona spaljuje duševne i telesne strasti.

Pri silnom raĉeniju i dobroj savesti, ova ljubav zatim poĉinje da se odjednom rasplamsava, tako da se ĉovek njome opija kao vinom i njegovo srce postaje plen BoŽji.

Srazmerno sa staranjem za dobri Žvot, sa opreznošću i provoĊenjem vremena u ĉitanju i molitvi, u ĉoveku se utvrĊuje i uĉvršćuje [duhovna] sila.

38.   Nemojmo se smućivati kada se naĊemo u pomraĉenju. Mislim na ono posebno pomraĉenje u kome se duša muĉi i u kome kao da se nalazi usred valova. Bilo kog dela da se ĉovek lati, bilo da ĉita Pismo, ili da vrši sluţbu, pomraĉenje ide za pomraĉenjem.

Stoga on ostavlja delo, i ĉesto mu se ne dozvoljava ni da mu se pribliŽ. Taj ĉas je ispunjen oĉajanjem i strahom. Nadu na Boga i utehu vere u Njega duša potpuno odbacuje i sva se ispunjava sumnjom i strahom.

MeĊutim, Bog dušu u takvom stanju ne ostavlja dugo, već ubrzo prekraćuje iskušenje (1.Kor.10,13).

Ja ću ti primetiti nešto i dati ti savet: Ako nemaš snage da vladaš sobom i da padneš na lice svoje u molitvi, obavij glavu svoju mantijom i spavaj dok te proĊe taj ĉas pomraĉenja. Samo ne izlazi iz kelije.

Tom iskušenju se najviše podvrgavaju oni koji ţele da provode umni Žvot i oni koji u svom hodu ištu utehe vere. Stoga ih taj ĉas kolebanjem uma muĉi i pritišće više nego bilo šta drugo. Njemu ĉesto posleduje hula, a ponekad na ĉoveka nailazi sumnja u vaskrsenje i ponešto drugo o ĉemu ne treba ni govoriti.

Blaţen je onaj koji to pretrpi ne izlazeći kroz vrata. Uostalom, ta borba se ne završava za jedan ĉas. I blagodat ne dolazi odjednom u dušu, već se postepeno u nju useljava. I jedno se smenjuje sa drugim: iskušenje i uteha.

39.    Ĉovek koji ne revnuje po razumu nikada ne dolazi do mira uma. A onaj ko je tuĊ miru, tuĊ je i radosti. Ukoliko se mir uma naziva savršenim zdravljem, i ukoliko je revnost bez razuma protivna miru, oĉigledno je da onaj u kome postoji ta lukava revnost strada od teške bolesti.

Srce koje je ispunjeno ţalošću zbog nemoći i slabosti u telesnim delima, sobom zamenjuje sva ta telesna dela. Telesna dela bez ţalosti uma su isto što i telo bez duše.

Onaj ko tuguje srcem a daje slobodu svojim ĉulima liĉi na ĉoveka koji strada telom i kod koga su usta otvorena za svaku štetnu hranu, ili na onoga koji ima sina jedinca koji ga, malo po malo, kolje sopstvenim rukama.

40.   Celomudrenost i razgovor sa ţenom je isto što i lavica i ovca u jednom domu. Dela bez milosrĊa pred Bogom su isto što i ĉovek koji kolje sina u prisustvu oca.

Što je šaka peska baĉena u more, to su gresi svake ploti u poreĊenju sa BoŽjim promislom i BoŽjom milošću. I kao što se izvor koji je obilan vodom ne pregraĊuje šakom prašine, tako se milosrĊe Sazdatelja ne savlaĊuje porocima tvari.

Biti zlopamtljiv i moliti se isto je što i sejati po moru i oĉekivati ţetvu.

Plamen ognja ne moţe a da ne uzlazi naviše. Tako ni molitve milosrdnih ne mogu a da ne ushode na nebo.

Kakvo je teĉenje vode na nagnutom mestu, takva je sila razdraţljivosti kada naĊe dostup u našem srcu.

41.   Smirenje moţe biti iz straha BoŽjeg, iz ljubavi prema Bogu i od radosti. Smirenog  iz  straha  BoŽjeg  u  svako  vreme  prati  skromnost  u  svim  udovima,

pristojnost ĉula i skrušeno srce.

Sabor smirenih Bog voli kao sabor serafima.

Celomudreno telo je pred Bogom dragocenije od ĉiste ţrtve.

Te dve vrline - smirenje i celomudrenost, u duši za Svetu Trojicu pripremaju zalog obruĉenja.

42.    Pazi na stomak, premda ne u istoj meri kao na gledanje. Jer, domaća borba je, bez sumnje, lakša nego spoljašnja.

Nemoj verovati, brate, da unutrašnje pomisli mogu ostati bez privoĊenja tela u dobro ili rĊavo stanje.

Boj se navika više nego neprijatelja. Onaj ko u sebi hrani naviku liĉi na ĉoveka koji daje hranu ognju.

Navika koja jednom traŽ nešto i ne bude uslišena, idući put postaje slabija. Ako joj, pak, jednom ispuniš volju, drugi put će te napasti sa mnogo većom silom.

43.    Nemoj biti prijatelj onome koji voli smeh i koji voli da se istiĉe pred ljudima, inaĉe će te nauĉiti navici da se predaješ raslabljenosti.

Ako neko pred tobom poĉne da osuĊuje brata tvog, obori lice. Ĉim to uĉiniš, pokazaćeš se oprezan i pred Bogom i pred njim.

Ukoliko nešto daješ potrebitom, neka veselost tvoga lica predupredi tvoje davanje i dobrom reĉju uteši njegovu ţalost. Uĉinivši tako, tvoja ljubaznost će u njegovom umu biti dragocenija i od tvog davanja, ĉak i ako bi prevazilazilo njegove potrebe.

Neka sva tvoja dela predupreĊuju telesna celomudrenost i ĉistota savesti. Jer, bez njih je pred Bogom uzaludno svako delo.

44.    Neka tebe gone, ali ti ne goni. Neka te razapinju, ali ti ne razapinji. Neka te vreĊaju, samo ti nemoj vreĊati. Neka te kleveću, samo ti nemoj klevetati.

Izaći na sud nije delo hrišćanskog Žvota. Jer, o tome nema ni nagoveštaja u Hristovom uĉenju.

Veseli se sa veselima, i plaĉi sa onima koji plaĉu. Sa onima, pak, koji se kaju - raduje se.

Budi druţeljubiv prema svim ljudima, ali svojom mišlju prebivaj sam.

45.    Nikoga ne izobliĉavaj, ne vreĊaj, ĉak ni one koji su krajnje rĊavog Žvota. Raširi svoju odeću nad onim koji je pao i pokri ga.

Znaj da mi iz kelije i ne treba da izlazimo upravo stoga da ne bismo znali za rĊava dela ljudska. Tada ćemo u neznanju svoga uma sve ljude videti kao svete i dobre.

Ako ne moţeš da se potrudiš telom, barem se misleno drŽ skorbi.

Ako ne moţeš da postiš dva dana, posti barem do veĉeri, a ako ne moţeš ni do veĉeri, barem se, u krajnjoj meri, ĉuvaj presićavanja.

Ako nisi mirotvorac, barem nemoj voleti meteţ.

Ako nisi u stanju da zatvoriš usta onome koji osuĊuje druge, barem, u krajnjoj meri, nemoj sa njim stupati u opštenje.

46.    Ukoliko iz tebe izaĊe oganj i saţeţe druge, Bog će od ruke tvoje traŽti duše koje su saţeţene. Ukoliko, pak, oganj ne postavljaš ti, ali se saglašavaš sa onima koji ga postavljaju i naslaĊuješ se njime, na Sudu ćeš biti u broju njihovih sauĉesnika.

Ni na jednom putu po kome ljudi hode u svetu ne moţe se naći mir, sve dok se ne pribliţe nadi na Boga.

Srce se neće umiriti od truda i saplitanja sve dok u njega ne doĊe nada i ne uspokoji ga, prolivajući radost na njega. O njoj su prevashodna usta rekla: Hodite k meni svi koji ste umorni i natovareni i ja ću vas odmoriti (Mt.11,28).

47.     Sin BoŽji je pretrpeo krst. Zbog toga se mi grešni smelo uzdamo na pokajanje.

Skorb uma je dovoljna da zameni svako telesno delanje.

Sveti Grigorije govori: "Hram blagodati je onaj ko je sjedinjen sa Bogom i ko je uvek zauzet mišlju o Sudu".

Blaţeni Vasilije je rekao: "Neprestana molitva u duši proizvodi jasnu misao o Bogu. Ustoliĉenje sećanja na Boga u nama znaĉi useljenje Boga u nas". Tako mi postajemo hram BoŽji. Skrušeno srce sluŽ kao priprema upokojenja u Bogu.

48.     Ono što stiĉemo za vreme svog nerada posramljuje nas za vreme naše molitve.

Trezvoumlje ĉoveku pomaţe više nego delo, a razrešenje (raspuštanje pomisli) mu škodi više nego (telesni) pokoj.

Od pokoja proizilazi domaća borba koja uznemirava ĉoveka, premda on ima mogućnost da je prekrati. Jer, ĉim ĉovek ostavi pokoj i vrati se na mesto svog dela, ta borba ga odmah ostavlja i udaljava se. MeĊutim, ono što se raĊa od razrešenja nije isto što i ono što se raĊa od pokoja. Sve dok za vreme pokoja prebiva u svojoj slobodi, ĉovek moţe ponovo da se vrati i ispravi sebe po ustavu svog pravila. On je, naime, još u oblasti svoje slobode. MeĊutim, dajući sebi razrešenje (na pomisli sa naslaĊivanjem) on izlazi iz oblasti svoje slobode. Kad ĉovek ne bi potpuno odbacio straţenje nad sobom ne bi bio sa nasiljem i nevoljno prinuĊen da se pokori onome što mu ne pruţa spokojstvo.

49.    Nemoj, ĉoveĉe, davati slobodu nijednom od svojih ĉula da ne bi došao do nemogućnosti da se opet vratiš ka slobodi. Pokoj je štetan samo mladima, a razrešenje - i starim i savršenim. Oni koji usled pokoja dolaze do rĊavih pomisli mogu ponovo da se

vrate ka paţnji nad sobom i da se utvrde u svom visokom Žvotu. Oni, pak, koji su, u nadi na dela, zanemarili paţnju nad sobom, od visokog Žvota su kao zarobljenici odvedeni u raspusni Žvot.

50.   Nemojmo tugovati samo onda kada se sapletemo, već i kada se zadrţavamo u tom stanju. Jer, saplitanje se ĉesto dešava i savršenima, a u padu se zadrţavaju samo potpuno pomraĉeni.

Tuga koju osećamo pri svojim saplitanjima blagodaću nam se uraĉunava umesto ĉistog delanja.

Ko u nadi na pokajanje sa raĉunom ponovo pada, lukavo postupa sa Bogom. Na njega će iznenada napasti smrt, te neće imati vremena da izvrši dela vrline na koja se nadao.

51.   Svaki onaj koji daje na volju ĉulima, daje na volju i srcu. Jer, delanje srca sluŽ kao uzda za spoljašnja ĉula.

Postoje tri pojave na osnovu kojih je jasno da li se neko sa rasuĊivanjem bavi tim delanjem: ako nije svezan telesnim ugodnostima, ako ne voli stomakougaĊanje, ako ne dopušta razdraţljivost. Tamo gde su ove tri [stvari], ne postoji ispravno unutrašnje ustrojstvo, ĉak i ako je spoljašnjost besprekorna.

Umereno prenebregavanje telesnog raĊa slobodu od svega, te zanemarivanje pokoja i ljudske privrţenosti.

Onaj ko sa gotovošću i radošću prima štetu Boga radi pokazuje unutrašnju ĉistotu.

Onaj ko na onoga ko ga hvali ne gleda sa prijatnošću i ne negoduje na onoga ko ga bešĉasti, u ovom Žvotu je postao mrtav za svet.

52.    Nemoj mrzeti grešnika, budući smo svi odgovorni. Ako na njega ustaješ po Bogu, potrudi se da zaplaĉeš zbog njega.

I zbog ĉega da ga mrziš? Mrzi greh njegov i moli se za njega, kako bi se upodobio Hristu koji se nije gnevio na grešnike, već se za njih molio.

Budi propovednik BoŽje blagosti stoga što Bog upravlja i tobom nedostojnim. Jer, ti mu mnogo duguješ, a Njegovo potraŽvanje se ne vidi. Za mala dela koja si uĉinio, On ti uzvraća velikim.

53.    Boj se Boga iz ljubavi prema Njemu, a ne zbog groznog imena koje mu se

pridaje.

Zavoli ga,  kao  što si obavezan da ga voliš,  ne zbog onoga što  će ti dati u

budućnosti, već zbog onoga što smo dobili u sadašnjosti i zbog ovog sveta koji je stvorio za nas.

Ko je Njega u poĉetku ubedio da nas privede u biće? Ko ga umoljava za nas kad ga se ne sećamo?

Ko je probudio u Žvot ovo naše telo kad nas još nije bilo? Otkuda misao poznanja pada u prah?

Kakva bezmerna blagost prirodu nas grešnih ponovo uzvodi ka presazdanju?

PriĊite razboriti i zadivite se! Ko će se od onih koji imaju mudri i znatni um dostojno zadiviti milosti našeg Sazdatelja?

54.     U meri u kojoj prenebregava svet i revnuje za strah BoŽji, ĉoveku se pribliţava promisao BoŽji. On tajno oseća dejstvo promisla i dobija ĉiste pomisli kako bi ga razumeo.

Onoga ko se dobrovoljno lišava svetskih dobara prati milosrĊe BoŽje. Njega podrţava BoŽje ĉovekoljublje srazmerno sa njegovim odricanjem.

Duše koje nemaju snage da steknu istinski Žvot dobrovoljnim odricanjem od svega, On nevoljnim skorbima privodi ka vrlini, kao što vidimo kod ništeg Lazara.

Bog je blizak srcu koje je u skorbi i koje mu vapije. Premda je ponekad i podvrgava telesnim lišavanjima i drugim nevoljama, Gospod ka duši koja je u skorbi pokazuje veliko ĉovekoljublje, srazmerno sa ţestinom njenih stradanja u nevolji.

55.   Ukoliko ĉeţnja Hristove ljubavi u tebi ne diše do te mere da od radosti u Hristu postaješ bestrasan u svakoj svojoj skorbi, znaj da svet u tebi Žvi snaţnije negoli Hristos. Ukoliko bolest, nemaština, iscrpljenost tela, bojazan od štetnog za telo tvoju misao uznemiravaju dotle da te odvajaju od radosti uzdanja i od staranja oko ugaĊanja Gospodu, znaj da u tebi Žvi telo a ne Hristos.

Prosto reĉeno, u tebi Žvi ono što privrţenošću koju izaziva nadvladava sve ostalo.

Ukoliko nemaš nedostataka u onome što je potrebno telu, ako ti je telo zdravo i ne bojiš se niĉeg protivnog, pa ipak govoriš da moţeš ĉisto ići ka Hristu, znaj da si bolestan umom i lišen kušanja slave BoŽje.

56.    Kako ne bi mogao da kaţeš da nema ĉoveka ĉiji bi se um savršeno uzvišavao iznad nemoći dok se telo muĉi u iskušenjima i skorbima, te da nema ĉoveka kod koga ljubav prema Hristu mogla da savlada tugu uma, podsetiću te na muĉenike. Pogledaj samo kako je njihovo trpljenje, potkrepljivano silom Hristove ljubavi, pobeĊivalo veliku muku i telesni bol.

I nisu samo oni pokazivali takvu ĉvrstinu. Bilo je i filosofa neznaboţaca, lišenih poznanja istinskog Boga, koji su pokazali ĉudnu silu hrabrosti. Jedan od njih se zarekao na ćutanje i nije odstupio od svog rešenja bez obzira što mu je oĉigledno pretila smrt. Drugi su potpuno potrli prirodnu pohotu, treći su lako podnosili uvrede, ĉetvrti su bez tuge trpeli ţestoke bolesti, a peti pokazivali svoje trpljenje u nevoljama i velikim bedama.

Oni su to trpeli radi puste slave i nade. Zar nismo utoliko više duţni da trpimo mi monasi, koji smo prizvani na opštenje sa Bogom?