1.       Onaj ko moţe da sa radošću podnese uvredu, ĉak i ako u rukama ima sredstvo da je odbije, primio je od Boga utehu po svojoj veri u Njega. Onaj, pak, ko sa smirenoumljem trpi okrivljavanja koja podiţu na njega, dostigao je savršenstvo i njemu se dive sveti anĊeli. Jer, ni jedna druga vrlina nije toliko visoka i toliko teško ispunjiva.

2.       Nemoj verovati da si snažan sve dok ne budeš iskušan i ne pokažeš se nepromenjiv.

Nemoj se uzdati u svoju silu da ne bi bilo popušteno da padneš zbog nemoći. Jer, tada ćeš iz samog pada doznati svoju nemoć.

Nemoj imati poverenje u svoje znanje da te neprijatelj ne bi ulovio svojim lukavstvom.

Nikada reĉima nemoj hvaliti dela svoja da ne bi bio postiĊen.

Bog popušta da se ĉovek izmeni u svemu onome ĉime se hvalio kako bi se ponizio i nauĉio smirenju.

3.        Svoje oko neprestano uzvodi ka Bogu. Jer, pokrov i promisao BoŽji obuhvataju sve ljude, premda ostaju nevidljivi. Oni se otkrivaju samo onima koji su se oĉistili od grehova i koji svagda pomišljaju o Bogu, i to samo o Njemu jedinom. Njima se prvenstveno otkriva promisao BoŽji kada Boga radi ulaze u iskušenje. Tada oni promisao BoŽji kao da vide telesnim oĉima, saobrazno sa merom i uzrokom iskušenja koje postiţe svakog od njih. To ih podstiĉe na hrabrost. To vidimo u sluĉaju Jakova, Isusa Navina, tri mladića, i ostalih svetih kojima se promisao BoŽji javljao u nekom ljudskom vidu, podstiĉući ih i utvrĊujući u blagoĉastivosti.

4.      Treba li nešto govoriti o podviţnicima koji su tuĊi svetu i o otšelnicima? Oni su od pustinje napravili grad, i uĉinili je naseljem i obitelju anĊela. Ka njima su, usled blagoustrojstva njihovog Žvota, uvek dolazili anĊeli i, kao ratnici jednog Vladike, povremeno ratovali zajedno sa njima. Oni su u sve dane svog Žvota voleli pustinju, i iz ljubavi prema Bogu Žveli u gorama, pećinama i provalijama zemaljskim. Budući da su oni, ostavivši zemaljsko, zavoleli nebesko i postali podraţavaoci anĊela, sami sveti anĊeli od njih, po pravdi, nisu sakrivali svoj izgled, već su ispunjavali svaku njihovu ţelju i u svemu im pomagali.

5.      Ko je jednom za svagda sebe posvetio Bogu, provodi Žvot u spokojstvu uma.

Bez negramţljivosti duša ne moţe da se oslobodi od meteţa pomisli. Ne privevši osećanja ka bezmolviju, ona neće osetiti mir u mislima.

Ne ulazeći u iskušenja, niko neće steći duhovnu mudrost. Bez priljeţnog ĉitanja nećeš spoznati tananost pomisli. Bez tišine pomisli um se neće uzdići do skrivenih tajni.

Bez nade po veri duša ne moţe da se smelo odvaŽ na iskušenja.

Bez iskustva oĉiglednog BoŽjeg pokroviteljstva srce neće biti u stanju da se nada na Boga.

Duša neće imati opštenje sa Hristom ukoliko sa poznanjem ne okusi od Njegovih stradanja.

6.       Ko miluje siromašnog, obrešće Boga za staratelja. Ko osiromaši Boga radi obrešće neoskudne riznice. Bog nema potrebe ni za ĉim, ali se veseli kad vidi da ĉovek uspokojava Njegov obraz i poštuje ga Njega radi. Ukoliko ti neko ište nešto od onoga što imaš nemoj govoriti u srcu svom: "To ću ostaviti duši svojoj kako bi se uspokojila, a njemu će ono što mu je potrebno Bog dati iz drugog mesta". Takve misli priliĉe nepravednim ljudima koji ne znaju za Boga. Pravedni i dobri ĉovek svoju ĉast neće dati drugom, niti će dozvoliti da mu vreme blagodati prolazi bez dela. Bog će siromašnog i potrebitog ĉoveka opskrbiti, budući da Gospod nikog ne ostavlja, ali se ti, udaljujući od sebe siromašnog, uklanjaš od ĉasti koju ti On daje i odbacuješ Njegovu blagodat. Stoga se veseli kada daješ i govori: "Slava ti, Boţe, što si me udostojio da naĊem nekoga koga ću uspokojiti". Ako, pak, nemaš ništa što bi dao još više se raduj i, blagodareći Boga, govori: "Blagodarim ti, Boţe moj, što si mi dao blagodat i ĉast da osiromašim radi tvog imena i što si me udostojio da, u bolesti i siromaštvu, okusim od skorbi koja je postavljena na putu zapovesti tvojih, kojim su išli i sveti tvoji".

7.      Naša priroda je postala lako dostupna strastima. U današnjem svetu je mnogo iskušenja i od tebe zlo nije daleko: ono se toĉi u tebi i nalazi se pod tvojim nogama. Kao što su trepavice na oĉima blizu meĊu sobom, tako su i iskušenja bliska ljudima. Bog je to premudro ustrojio radi tvoje koristi, tj. da bi ti postojano udarao u Njegova vrata, da bi se strahom od nevolja u tvoj um sejalo sećanje na Njega, da bi mu se  pribliţavao  u molitvama i da bi se tvoje srce osvećivalo neprestanim sećanjem na Njega. Bog te nije stvorio nedodirljivim za nevolje kako, poţelevši da postaneš bog, i ti ne bi nasledio ono što je nasledilo onaj ko je najpre bio danica, a zatim se, zbog prevaznošenja, pretvorio u satanu. On te nije stvorio ni nepokolebivim ni nepokretnim kako ne bi postao sliĉan prirodi neoduševljenih stvari.

8.      Neprestano se ĉisti pred Bogom, imajući u srcu sećanje na Njega da ne bi, ostavši dugo bez sećanja na Njega, ostao i bez smelosti u trenutku kada mu prilaziš. Jer, smelost pred Bogom jeste posledica ĉestog razgovora sa Njim i mnogih molitava.

Opštenje sa ljudima biva preko tela, a opštenje sa Bogom preko duševnog sećanja na Njega, preko paţnje u molitvama i preko svecelog predavanja Njemu.

Dugovremenim ĉuvanjem sećanja na Boga duša povremeno dolazi do izumljenja i divljenja. Neka se uzveseli srce onih koji traţe Gospoda. TraŽte Gospoda, osuĊeni, i utvrdite se nadom. TraŽte lice Njegovo pokajanjem (Ps. 104,3-4), osvetite se svetinjom lica Njegovog, i oĉistite se od grehova svojih.

9.      Nepravednik na koga nailazi iskušenje nema nade kojom bi prizvao Boga i od Njega oĉekivao spasenje, budući da se u dane svog pokoja udaljavao od volje BoŽje.

Bogu se moli pre nego što na tebe naiĊe nevolja. Tako ćeš ga i u vreme gorĉine naći i uslišiće te.

Nojev kovĉeg je bio napravljen u vreme mira. Njegova drva su obraĊena sto godina ranije. I u vreme gneva nepravedni su poginuli, a za pravednika je on postao pokrov.

10.    Oni u kojima je svet mrtav sa radošću trpe uvrede. Oni, pak, u kojima je svet Žv ne mogu da trpe uvrede već, pokretani taštinom, padaju u gnev i od nerazumnog pokreta dospevaju u smućenje ili ih obuzima tuga.

Onaj ko hoće da napreduje u vrlini trpljenja uvreda i velikodušnosti treba da se udalji od svojih srodnika i da postane stranac. Jer, u svojoj otadţbini ĉovek ne moţe napredovati u toj vrlini.

Jedino veliki i silni mogu takva stradanja da podnose meĊu svojim srodnicima. To mogu samo oni u kojimaje umro svet, budući da oni u sadašnjem svetu već ne oĉekuju nikakvu utehu.

11.   Kao što je blagodat bliska smirenoumlju, tako su bolne nevolje bliske gordosti.

Oĉi Gospodnje su na smirenoumnima da bi ih obradovale. Lice, pak, Gospodnje se okrenuto protiv gordih da bi ih smirilo.

Rado primaj pogrde u svojoj veliĉini, i izbegavaj veliĉanje u svojoj malenkosti.

Ĉast beŽ od onoga koji stremi za njom. Onoga, pak, ko be-Ž od nje, ona verno

prati.

Bog će napojiti svojim dobrima onoga koji gladuje i ţeĊuje Njega radi. Bog oblaĉi u odeću netruleţnosti i slave onoga koji trpi nagotu Njega radi.

Onaj koji osiromaši Boga radi, biće utešen Njegovim istinskim bogatstvom. Ĉitavog svog Žvota se smatraj grešnikom da bi bio opravdan za ĉitav svoj Žvot. Opšti sa onima koji imaju smirenje i nauĉićeš se njihovoj naravi.

Neka odlika tvoje naravi bude da si prema svima uvek ljubazan i uljudan.

12.    Bog je popustio da duša bude dostupna strastima radi njene koristi.  On je

smatrao da ne bi bilo korisno da je postavi iznad strasti pre drugog preporoda. Duši je korisno da bude dostupna strastima zbog ranjavanja savesti, iako je prebivanje u strastima

-  drsko i bestidno.

Kao što se od stomakougaĊanja  raĊa  meteţ pomisli, tako se od priĉljivosti i nepaţljivih razgovora raĊa besmislenost i skliznuće uma iz svog poretka.

Briga o Žtejskim stvarima dušu privodi smućenju. Smućivanje njima pomućuje i um i lišava ga tišine.

Inoku koji se posvetio nebeskom delanju priliĉi da bude izvan svake Žtejske brige kako bi, pogruzivši se u sebe samog, bio izvan svega što pripada ovom veku. Poĉinuvši od svega toga, on već moţe bez rasejanosti da se dan i noć pouĉava u zakonu Gospodnjem.

13.    Telesni napori bez ĉistote uma su isto što i besplodna utroba i usahle dojke. Jer, oni se ne mogu pribliŽti poznanju BoŽjem. Oni umaraju telo ali se ne staraju da iz uma iskorene strasti. Stoga ništa ne mogu poţnjeti.

Kao što onaj ko seje po trnju ništa ne moţe da poţanje, tako ni onaj ko se upropašćuje zlopamćenjem i gramţljivošću ni u ĉemu ne moţe da uspe, već stenje na postelji svojoj od besanice usled briga o delima koje ga pritiskaju.

14.     U duši koja je prosijala sećanjem na Boga i neuspavljivim danonoćnim bdenjem Gospod sazdaje oblak koji je štiti, koji je osenjuje danju i koji je noću osvetljuje ognjenom svetlošću. U njenom mraku sija svetlost.

15.    Kao što oblak sakriva svetlost meseca, tako isparavanja stomaka izgone iz duše BoŽju premudrost.

Ono što je plamen u suvim drvima, to je telo sa punim stomakom.

Kao što jedno zapaljivo veštastvo, dodato drugom, uvećava plamen ognja, tako i raznovrsnost jela uveliĉava pohotno kretanje u telu.

U slastoljubivom telu ne obitava poznanje BoŽje. Onaj ko voli svoje telo neće steći blagodat BoŽju.

Kao što se pri poroĊajnim bolovima na svet pojavljuje plod koji veseli onu koja raĊa, tako se pri muĉenju grla u duši raĊa plod poznanja tajni BoŽjih.

Kao što se otac stara o deci, tako se i Hristos brine o telu koje se zlopati radi Njega. On uvek stoji blizu njegovih usta.

16.   Stranac je onaj ko je svojom mišlju stao izvan svega Žtejskog.

Monah je onaj ko prebiva izvan sveta i onaj ko uvek moli Boga da mu daruje buduća dobra.

Bogatstvo monaha je uteha koja se nalazi u plaĉu i radost od vere koja zasijava u skrivnicama uma.

Devstvenik je onaj koji je telo saĉuvao neoskrnavljenim od plotskog spajanja, i koji se stidi i najmanjeg spominjanja o tome.

Ako voliš celomudrenost sramne pomisli odgoni upraţnjavanjem u ĉitanju i dugotrajnoj molitvi. Tada ćeš imati oruţje protiv prirodnih pobuda. Bez toga se u duši ne moţe videti ĉistota.

17.    Ako si istinski milosrdan, nemoj se ţalostiti u unutrašnjosti kada ti se nešto oduzme nepravedno, niti kome stranom pominji o gubitku.

Neka gubitak koji su ti naneli uvredioci bude progutan tvojim milosrĊem, kao što se oporost vina potire mnoštvom vode.

Mnoštvo svog milosrĊa dokaŽ dobrima koja daješ onima koji su te uvredili, kao što je blaţeni Jelisej postupio sa neprijateljima koji su nameravali da ga uzmu u plen (4.Car.6,13-23).

18.    Onaj ko je istinski smirenouman ne smućuje se kad mu ĉine nepravdu i ništa ne govori u svoju zaštitu, već prima klevete kao istinu. On se ne stara da ljude uveri u to da je oklevetan, već traŽ oproštaj. Poneki su dobrovoljno na sebe navlaĉili naziv neĉistih, iako nisu bili takvi; drugi su trpeli naziv preljuboĉinca iako su bili daleki od preljube, suzama svedoĉeći da na sebi nose plod greha koji nisu uĉinili, i sa plaĉem moleći od uvreĊenih oproštaj za bezakonje koje nisu uĉinili, budući da im je duša bila uvenĉana svakom ĉistotom i neporoĉnošću. Drugi su se, da ih ne bi proslavljali zbog prevashodnih pravila Žvota koja su ispunjavali u tajnosti, predstavljali kao suludi, iako su bili rastvoreni Boţanstvenom solju i nepokolebivi u svojoj tišini, tako da su na visini svog savršenstva imali svete anĊele kao svedoke svojih uspeha.

19.    Spasitelj je mnogim obiteljima kod Oca nazvao razliĉite mere umova koji se nastanjuju sa one strane, tj. razlike i osobenosti duhovnih darova kojima se naslaĊuju umovi. On je obitelji nazvao mnogima usled razlike u stepenu darova, a ne zbog razlike u mestu. Ĉulnim suncem se naslaĊuje svako saobrazno sa ĉistotom i silom prijemĉivosti oĉiju. Isto tako jedan svetilnik u jednom domu odaje razliĉitu svetlost, premda se svetlost ne deli na mnoge delove. Tako će i u budućem veku svi pravednici neodvojivo prebivati na

jednom mestu, ali će svako po svojoj meri biti ozaren mislenim Suncem i po svom dostojanstvu privlaĉiti radost i veselje iz jednog vazduha, od jednog mesta, prestola, prizora i obraza. I niko neće videti meru svog bliţeg, niti višeg, niti niţeg, kako razlika u blagodati ne bi bila uzrok tuge i ţalosti. Tamo će se svako, po danoj mu blagodati, unutrašnje veseliti u svojoj meri. Za sve je jedan prizor i jedna oblast: osim dva stepena, tj. gornje i donje strane, u sredini postoji raznovrsnost u darovima.

20.     Hoteći da um oskrnavi bludnim sećanjem, Ċavo najpre ispituje njegovo trpljenje ljubavlju prema taštini, pokušavajući da prilog te pomisli ne predstavi kao strast. On obiĉno tako postupa sa onima koji ĉuvaju svoj um i u koje ne moţe lako da poloŽ bilo kakvu nepriliĉnu pomisao. Kada, pak, ĉoveka istrgne iz njegove ĉvrstine, primetivši da poĉinje da razgovara sa prvom pomisli, Ċavo ga susreće sa neĉim što napominje blud i njegov um svraća na nešto nepristojno. Um se najpre smućuje zbog iznenadnog priloga, a zatim se miri sa njim i od misli već prelazi na dela. MeĊutim, ukoliko odstupi nazad i predupredi prvi napad pomisli, um, uz pomoć BoŽju, moţe lako da savlada i strast.

21.   Bolje je strasti odbijati sećanjem na vrline, negoli protivljenjem. Jer, istupajući iz svoje oblasti i podiţući se na borbu, one u umu zapeĉaćuju svoje obraze i likove. Ta borba stiĉe veliku vlast nad umom, silno smućujući i privodeći u smetenost pomisli. Ukoliko se, pak, postupi na prvi naĉin, po odgnanju strasti u umu ne ostaje njihov trag.

22.    Sve dok ne primi Utešitelja, ĉoveku su potrebna Boţanstvena Pisma kako bi mu se sećanje na dobro zapeĉatilo u misli i kako bi se neprestanim ĉitanjem u njemu obnavljalo stremljenje ka dobru, ĉuvajući njegovu dušu od tananosti grehovnih puteva. To mu je neophodno stoga što još nije primio silu Duha koja udaljuje zabludu i zarobljuje dušekorisna sećanja. Kada, pak, sila Duha siĊe na dejstvenu duševnu silu u ĉoveku, u srcu se ukorenjuju zapovesti Duha. Tada se on tajno uĉi od Duha, nemajući više potrebu za pomoću od ĉulnog veštastva. Jer, dok se srce uĉi od veštastva, uĉenje prate zabluda i zaborav, a kad se uĉi od Duha, sećanje ostaje nepovreĊeno.

23.    Ptica bez krila jeste um koji je kroz pokajanje tek nedavno napustio put strasti. On se u vreme molitve upinje da se uzvisi nad zemaljskim, ali ne moţe, već gamiţe po površini zemlje, nemajući sile da poleti. Pa ipak, uz pomoć ĉitanja, delanja, straha i staranja o mnoštvu vrlina on sabira svoje pomisli. On samo to i zna. I to mu na kratko vreme ĉuva um neoskrnavljenim. MeĊutim, kasnije dolaze sećanja i smućuju i oskrnavljuju srce, budući da ĉovek još nije osetio spokojan vazduh slobode. U njega um ulazi tek posle dugog vremena, kada zaboravi na zemno. Jer, on najpre ima samo telesna krila, tj. vrline koje se vrše spolja, budući da je još dalek od sagledateljnih vrlina i od njihovog osećanja. I upravo one predstavljaju krila uma na kojima se ĉovek pribliţava nebeskom i udaljava od zemaljskog.

24.    Sve dok Gospodu sluŽ neĉim ĉulnim, u ĉovekovim pomislima se zapeĉaćuju njegovi obrazi i on Boţanstveno predstavlja u telesnim obrazima. Kada, pak, stekne osećaj unutrašnjeg, njegov um će se po meri osećanja, sa vremena na vreme, uzvišavati iznad obraza stvari.

25.    Priznak toga da ti se duša pribliţava izlasku iz tame jeste sledeći: srce ti gori i kao oganj se raspaljuje dan i noć, usled ĉega ti ceo svet izgleda kao smeće i pepeo, i ti ne ţeliš ĉak ni hranu od sladosti novih i plamtećih pomisli koje se neprestano bude u tvojoj duši. Tebi se iznenada daje izvor suza koje teku kao potok bez prinude i prate svako tvoje delo, tj. i ĉitanje, i molitvu, i razmišljanje, i primanje hrane i pića. Uvidevši to u svojoj duši, ispuni se dobrom nadom, budući da si preplivao more. Budi priljeţan u svojim delima i

marljivo budi na oprezu kako bi se blagodat u tebi umnoţavala iz dana u dan. I sve dok to ne obreteš u sebi nisi završio put svoj, niti si stupio na goru BoŽju. MeĊutim, teško tebi ako bez neke telesne nemoći izgubiš suze koje si primio i obreo i ako se ohladi tvoja vatrenost bez izmene u neĉemu drugom! Ti si ih tada izgubio ili usled samomnjenja, ili zbog nemara, ili zbog lenjosti. A o onome što ide iza suza napisaću ti kasnije.

26.   Ukoliko nemaš dela, nemoj govoriti o vrlinama.

Pred Bogom su nevolje za Njega i radi Njega dragocenije od svake molitve i ţrtve. Miris njihovog znoja je iznad svakog blagouhanja.

Svaku vrlinu koja je izvršena bez telesnog truda smatraj prevremenom i mrtvim plodom stomaka.

Prinosi pravednih su suze njihovih oĉiju. Ţrtva koja je prijatna Bogu jesu njihovi uzdasi za vreme bdenja.

Kada pravedni i oni koji su pritisnuti teŽnom tela prizovu Gospoda i kada u bolu uznesu molitvu Bogu, u pomoć im dolaze sveti ĉinovi. Na vapaj njihovog glasa oni ih bodre i teše nadom. Jer, zbog svoje blizine svetim ljudima, sveti anĊeli imaju opštenje u njihovim stradanjima i nevoljama.

27.   Vino zagreva telo, a Reĉ BoŽja um.

Oni koji se zagrevaju vatrenošću ushićuju se razmišljanjem o onome ĉemu se nadaju i svoju misao pripremaju za budući vek.

Oni koji se napiju vinom pred sobom ne vide pregrade. Tako ni oni koji su opijeni nadom ne znaju za skorbi niti za bilo šta svetsko.

Blaţeni su oni koji su za more skorbi, radi ljubavi prema Bogu, svoja bedra opasali prostotom i neljubopitljivom naravi, i koji ne okreću leĊa.

Oni koji su nadom stupili na neravan put ne zaustavljaju se, niti se vraćaju nazad kako bi ulazili u ispitivanje puta. Preplovivši more i gledajući na napornost puta, oni prinose blagodarnost Bogu koji ih je izbavio od teskoba, provalija i takve napornosti puta. Sve to oni uopšte nisu ni primećivali.

Puštajući se u plovidbu nada plovi sa prvobitnom vatrenošću ni malo se ne starajući o telu i ne razmišljajući o tome da li će biti nekog uspeha od zapoĉetog truda.

Ţeleći da zapoĉneš delo BoŽje, najpre naĉini zaveštanje kao ĉovek koji više neće Žveti na ovom svetu, kao onaj ko se sprema za smrt, kao onaj ko je prekinuo sa ovim Žvotom i koji je dostigao kraj svog vremena.

Svako dobro delo zapoĉinji sa hrabrošću, a ne sa dvojedušnošću. Takvim delima nemoj pristupati kolebajući se u srcu u nadi na Boga kako ti trud ne bi bio beskoristan i delo na osudu.

28.   Dela onih koji Žve po Bogu su sledeća:

Jedan celog dana udara svojom glavom u zemlju. To on ĉini umesto vršenja sluţbe, tj. ĉasova.

Drugi sa postojanim i dugotrajnim preklanjanjem kolena sjedinjuje brojne molitve. Drugi, opet, mnoštvom suza zamenjuje BoŽje sluţbe i zadovoljava se time.

Drugi se stara da pronikne u smisao onoga što ĉita, pridodajući i odreĊeno pravilo. Drugi svoju dušu muĉi glaĊu tako da uopšte nije u stanju da vrši sluţbu.

Drugi prebiva u plamenom pouĉavanju u Psalmima i svoju sluţbu ĉini neprekidnom.

Drugi vreme provodi u ĉitanju i zagreva svoje srce.

Drugi pada u zanos pokušavajući da odgonetne smisao Boţanstvenih Pisama.

Drugi se izumljuje ĉudima  koja se navode  u  stihovima  i prestaje  sa  obiĉnim ĉitanjem, obuzet ćutanjem.

Drugi je okusio sve to i nasitio se, te se vraća nazad i postaje bezdejstven. Drugi je okusio nešto malo i predao se nadmenosti, upavši u zabludu.

Drugog je teška bolest i nemoć spreĉila da vrši svoje pravilo, a drugog - nadmoć neke navike, ili neka ţelja, ili vlastoljublje, ili taština, ili gramţljivost, ili pristrašće prema

sabiranju veštastvenog.

Drugi se sapleo, ali je i ustao, i nije okrenuo leĊa sve dok nije stekao mnogoceni

biser.

29.   Poĉetak svega je dobra namera pred Bogom (rešenost da se ugaĊa Bogu). Posle udaljavanja od Žtejskih dela, tome sledi: gladovanje, ĉitanje, svenoćno i

trezvoumno bdenje (po silama) i mnoštvo poklona koje treba ĉiniti u dnevne sate, a ĉesto i

noću.

završi.

Neka ti najmanja mera poklona bude trideset, posle ĉega se pokloni ĉasnom krstu i

MeĊutim, postoje i takvi koji po meri svojih sila uvećavaju taj broj poklona. Jedni u

jednoj molitvi provode tri sata, drţeći se trezvoumlja i pruŽvši se licem prema zemlji, slobodni od prinuĊavanja i lutanja pomisli.

30.    Naš suparnik Ċavo ima drevni obiĉaj da sa onima koji stupaju u podvig brzo raširi svoju borbu. Upotrebljavajući protiv njih razna oruţja i prilagoĊavajući se sa namerama lica, on menja naĉin ratovanja.

Prvi naĉin neprijateljske borbe. Na one koji su lenjivi proizvoljenjem i nemoćni pomislima on od samog poĉetka silno napada, podiţući na njih velika iskušenja, kako bi ih od prvog podviga obuzeo bol, kako bi im se put pokazao ţestok i teško prohodan, te kako bi rekli: "Ako je poĉetak puta tako teţak i naporan, kako ćemo do samog kraja izdrţati mnoge borbe koje nam predstoje".

Sa njima Ċavo ne vodi dugo borbu, već ih brzo obraća u bekstvo. To je stoga što su oni sa sumnjom i hladnoćom stupili na put Gospodnji. Bog, meĊutim, nalaţe da se na taj podvig stupa sa spremnošću da se umre radi ugaĊanja Njemu, obećavajući da će vernog podviţnika ovenĉati ĉašću muĉeništva.

Oni se pokazuju slabi upravo stoga što na poĉetku nisu rešili da se predaju na smrt. U svim svojim borbama oni pokazuju odsustvo ĉvrstine, budući samoljubivi i iznad svega štedeći svoje telo. I neprijatelj ih goni kao vihor, ne videći u njima duševnu silu koju je navikao da viĊa kod svetih.

Saglasno proizvoljenju ĉoveka da stremi k Njemu i Bog sadejstvuje, pomaţe, i javlja svoje promišljanje o njemu. I ukoliko ĉovek ne postane nemaran ili ukoliko Bog ne dopusti, Ċavo mu se ne moţe pribliŽti, niti navesti svoja iskušenja na njega.

31.   Drugi naĉin. Onima koji su hrabri i koji ni u šta ne raĉunaju smrt, već ishode na delo sa velikom revnošću, Ċavo ne izlazi odjednom u susret, niti pri prvom njihovom ustremljenju lako pobediti.

Sve dok ih vidi takvima, on se ne usuĊuje ĉak ni da ih se dotakne, ĉekajući da ohladne u svojoj revnosti i da sa sebe skinu Boţanstvene reĉi i sećanje koje im pomaţe i podrţava ih, te da za sebe pripreme svoja oruţja u mislima.

On se bespoštedno ustremljuje na njih ĉim primeti da su poĉeli da se uklanjaju od svojih prvih pomisli i da sami poĉinju da pronalaze ono što bi moglo da posluŽ za njihovo savlaĊivanje. Lakomislenim mudrovanjem oni sami sebe iscrpljuju, a lenjošću koja proizilazi od lutanja pomisli oni sami sebi kopaju rov pogibli. Time u njihovim mislima i srcima ovladava hladnoća.

One koji sa plamenom revnošću streme Bogu, nadaju se na Njega i veruju u Njega, okruţuje neka sila. Stoga Ċavo izbegava da ih napada. Bog od njih odbija ljutinu Ċavolske zlobe i ona im se ne pribliţuje. Neprijatelj se obuzdava videći Ĉuvara koji ih uvek ĉuva. Jer, Zastupnik i Pomoćnik se nikada ne udaljuje od njih, sve dok od sebe ne odbace uzrok pomoći - molitve i napore smirenoumlja.

32.    Ti koji ideš za Bogom sećaj se u sve vreme svog podviga poĉetka i prve revnosti pri stupanju na taj put, kao i plamenih pomisli sa kakvim si prvi put izašao iz svog doma i stupio u vojni red. Svakoga dana ispituj sebe kako vatrenost tvoje duše ne bi ohladnela ni u jednom od oruĊa u koja si se obukao, niti u revnosti koja je u tebi plamtela u poĉetku tvog podviga. I neprestano povišuj glas svoj usred vojniĉkog staništa, bodreći i podstiĉući na hrabrost svoju decu sa desne strane, pokazujući ujedno levoj strani da se drŽš trezvoumlja. Zajedno sa tim sa nadom prizivaj Boga, plaĉi pred Njegovom blagošću, prolivaj suze i trudi se, sve dok On ne pošalje Pomoćnika. Tada već nećeš biti pobeĊen.

33.    Treći naĉin. Videći kakvu silu ĉovek prima od Boga za svoju revnost i za prizivanje Boga sa verom, neprijatelj se stara da pronaĊe neki naĉin da ga udalji od anĊela koji pomaţe, tj. da u njemu probudi pomisli gordosti, naime da pomisli u sebi da sva njegova sila zavisi od njegove vlastite kreposti i da on svojom silom sebe štiti od svog protivnika i ubice. Onaj ko poveruje takvim pomislima koje seje neprijatelj ostaje bez BoŽje pomoći i pada u ruke neprijatelja. Protiv onoga, pak, ko se ne podaje tim nagovaranjima, ko se krepko seća svog Pomoćnika i oko svog srca ne prestaje da ustremljuje ka nebu, neprijatelj, pak, izmišlja nove naĉine borbe.

34.    Ĉetvrti naĉin neprijateljske borbe sastoji se u tome što on poĉinje da ugnjetava ĉoveka njegovim prirodnim potrebama (naroĉito potrebom za ţenom, i potrebom posedovanja sredstava za Žvot).

(Odnosno ţene). Premda ĉoveka ne moţe da navede da bilo šta uĉini telom, s obzirom da je ograĊen bezmolvijem, da je njegovo stanište daleko od povoda i uzroka za greh, on se ipak upinje da um podviţnikov [predmet ţelje] vidi u prividu, starajući se da u njima pod vidom istine obrazuje laţne mašte. Da bi oni pri tome došli do ţelje za maštanim on u njima izaziva golicanje i pobuĊuje ih da se mišlju zadrţavaju na sramnim pomislima, da se saglašavaju sa njima, ĉineći ih krivcima. Jer, neprijatelj zna da se kod podviţnika pobeda ili poraz dešavaju u pomislima i u jednom trenutku. Poraz se, naime, dešava ĉim se samo pomisao pomeri sa svog mesta i sa visine svoje siĊe na zemlju, kao što se i zbilo sa mnogima pri maštarskoj predstavi ţenske krasote. Ukoliko su se oni pribliţavali svetu na jedno ili na dva poprišta, neprijatelj je ĉesto udešavao da ţena stvarno doĊe ka njima. Time je ponekad neprijatelj pobeĊivao nemarne i slabe srcem. MeĊutim, drugi su se pokazivali jaĉi od iskušenja, te su, pomagani blagodaću BoŽjom, pobeĊivali neprijatelja i njegova maštanja.

(Odnosno druge potrebe). Neprijatelj je takoĊe ĉesto udešavao da oni vide prividno zlato, dragocene stvari i drugo blago, a ponekad bi im pokazivao i stvarno [zlato] u nadi da će nekoga od njih uspeti da zaustavi na njegovom putu i ulovi u jednu od svojih mreţa i zamki. To se popušta da bi se poznalo da li su oni, pri udaljenosti od tih stvari u otšelništvu i pri svojim lišavanjima i oskudici, zaista bogoljubivi, te da li se staraju da ih, kada ih sretnu, preziru iz ljubavi prema Bogu, ne dopuštajući im da ih savladaju iako ih izazivaju, smatrajući ih za ništa u poreĊenju za ljubavlju BoŽjom. Istinski podviţnici se ne daju. Po ispitivanju oni se pokazuju kao ĉisti, sliĉno zlatu u topionici. Nemarne, pak, i slabe u sluĉaju nedostatka savlaĊuje i mala potreba, te se vraćaju nazad odriĉući se podviga.

35.    Onaj ko spozna svoju nemoć i zaista je oseti odmah podiţe svoju dušu iz raslabljenosti i ukrepljuje se opreznošću. MeĊutim, niko ne moţe osetiti svoju nemoć ukoliko na njega ne bude popušteno makar i najmanje iskušenje, bilo telesno ili duševno, i ukoliko mu ne bude darovano izbavljenje od njega. Jer, tada će on jasno uvideti besplodnost sopstvenih napora i mera. On će uvideti da opreznost, uzdrţanje i ograda duše, na koje se nadao, nisu doneli nikakvu korist, te da je izbavljenje došlo mimo svega toga. Otuda on stiĉe uverenje da sam ne predstavlja ništa i da spasava jedino pomoć BoŽja.

Onaj ko je spoznao da ima potrebu za BoŽjom pomoći vrši mnoštvo molitava. I srazmerno sa umnoţavanjem molitava njegovo srce stiĉe smirenje. Jer, onaj ko se moli i ko ište ne moţe a da se ne smiri. Skrušeno i smireno srce Bog neće poniziti (Ps.50.19).

Ĉoveka koji se smiri odmah okruţuje milost. Srce tada oseća Boţanstvenu pomoć i u sebi pronalazi neku silu koja ga podstiĉe na poverenje (u Boga). A kada ĉovek oseti da mu pomoć BoŽja zaista pomaţe, srce mu se stvarno ispunjava verom.

Iz toga on shvata da je molitva pribeŽšte onih koji ištu pomoć, istoĉnik spasenja, skrivnica uzdanja, pristanište onih koji se spasavaju od uzburkanosti, potpora nemoćnih, po-krov u vreme iskušenja, štit koji izbavlja u vreme bitke, oštra strela za neprijatelje. Njemu se otkriva da svo mnoštvo duhovnih darova postaje dostupno upravo molitvom. Od tada on već poĉinje da se naslaĊuje molitvom vere. On se više ne moli sa naporom i zamorom, već sa srdaĉnom radošću i divljenjem, neprestano raĊajući blagodarne pokrete pri bezbrojnim kolenopreklanjanjima.

36.    Ĉovek se iz velike ţelje za pomoću BoŽjom pribliţava Bogu, prebivajući u molitvi. I koliko se on svojom namerom pribliţava Bogu, toliko se i Bog njemu pribliţava svojim darovima i zbog njegovog velikog smirenja mu ne oduzima blagodat. Ipak, ponekad štedri Bog zadrţava dar svoje blagodati kako bi ga podstakao da mu se pribliŽ i kako bi radi svoje potrebe neodvojivo prebivao pred Njim koji je gotov da izlije ono što sluŽ na korist.

Neke od prozbi Bog ispunjava brzo, naime one bez kojih se niko ne moţe spasti, a poneke ostavlja neispunjene dugo vremena. U jednim okolnostima On od ĉoveka odbija i rasejava vatrenu silu neprijatelja, a u drugim popušta da padne u iskušenja kako bi ga teskoba navela da mu se pribliŽ, kako bi se nauĉio opitnosti u iskušenjima i kako bi se, imajući pred oĉima svedoĉanstvo o svojoj nemoći, još više utvrdio u smirenju.

Dela pravednika koji nije spoznao svoju nemoć kao da se nalaze na oštroj britvi: on nije daleko od pada i od pokvarenog lava gordosti. Onome ko ne zna svoju nemoć svakako nedostaje smirenje. Ko, pak, nema smirenja nije dostigao savršenstvo. Ko nije dostigao savršenstvo svagda prebiva u strahu, budući da njegov grad nije utvrĊen na ţeleznim stubovima i gvozdenim pragovima, tj. smirenju. Ĉovekovo delo bez smirenja ne moţe biti

savršeno, i na rukopis njegove slobode ne moţe biti stavljen peĉat Duha: sve dotle on je još rob i njegovo delo nije slobodno od straha.

37.    Gospod svetim svojim ostavlja razloge za smirenje i skrušenje srca u usiljenoj molitvi kako bi mu se oni koji ga ljube pribliţavali putem smirenja. On ih ĉesto plaši strastima njihove prirode i saplitanjem u sramne u neĉiste pomisli, a ĉesto i uvredama, ozlobljenjima i udarcima od ljudi, ponekad bolestima i nevoljama telesnim, drugi put siromaštvom i oskudicom najnuţnijih stvari, pa muĉninom silnog straha, ostavljanjem, otkrivenom borbom Ċavola, i raznim strašnim dogaĊajima. Sve to on ĉini da bi oni imali razlog za smirenje i da ne bi upali u san nemara.

38.    Ponekad se dešava da ti se duša unutra ispunjava tamom, kao što sunĉane zrake pokriva magla oblaka. Ona se privremeno lišava duhovne utehe, svetlost blagodati unutra zamire usled oblaka strasti koji osenjuje dušu i usled umanjenja radostotvorne sile, i um pritiska neobiĉna magla. Ti se, pak, nemoj smućivati mišlju, nego potrpi ĉitajući knjige uĉitelja, prinuĊavajući sebe na molitvu, i ĉekajući pomoć. I ona će brzo doći tako da i ne primetiš. Kao što se površina zemlje obasjava sunĉanim zracima posle vazdušne tame, tako molitva istrebljuje i rasejava oblake strasti iz duše i ozaruje um svetlošću veselja i utehe.

39.    Sve dok ne dostigneš do oblasti suza, tvoja unutrašnjost još sluŽ svetu, tj. ti još vodiš svetski Žvot. Tada ti delo BoŽje vršiš samo spoljašnjim ĉovekom, dok unutrašnji ĉovek ostaje besplodan. Plod njegov, naime, zapoĉinje suzama.

Kada dostigneš do oblasti suza znaj da je tvoj um izašao iz tamnice ovog sveta i svoju nogu postavio na stazu novog veka, poĉevši da oseća miris novog divnog vazduha. Suze poĉinju da se liju zbog toga što se pribliŽlo roĊenje duhovnog mladenca. Blagodat, opšta majka svih, ţeli da Boţanstveni obraz tajanstveno izvede na svetlost budućeg veka.

MeĊutim, taj poredak suza nije onaj koji povremeno biva kod bezmolvnika (ponekad pri sagledavanju, ponekad pri ĉitanju, a ponekad za vreme molitve). Ja ne govorim o tom poretku suza, nego o onom koji biva neprekidno, danonoćno.

Oĉi onoga koji je dostigao do te mere postaju kao istoĉnik vode od dve i više godine. Stoga on dospeva do umirenja pomisli.

Po umirenju pomisli on, po meri prijemĉivosti prirode, stupa u pokoj o kome je govorio sveti Pavle (Jev.4,3).

U tom mirnom uspokojenju um poĉinje da sagledava tajne.

Tada Duh Sveti poĉinje da mu otkriva nebesko. U njega se useljava sam Bog i u njemu vaskrsava plod Duha.

Poĉuj još nešto: kada ulaziš u oblast umirenja pomisli od tebe se oduzima mnoštvo suza. Suze se umeravaju i javljaju samo u odreĊeno vreme.

40.    Postoje tri ĉina u kojima ĉovek napreduje: ĉin poĉetnika, srednji ĉin i ĉin savršenih.

Kod onoga ko se nalazi u prvom ĉinu obraz misli je naklonjen dobru, premda mu se um kreće u strastima.

Drugi ĉin je nešto srednje izmeĊu strasnog i bestrasnog stanja. I desne i leve pomisli se podjednako bude u ĉoveku i on ne prestaje da toĉi i svetlost i tamu.

Takav ĉovek će se uvući u strasti ĉim makar na kratko prekine ĉitanje Boţanstvenih Pisama, ĉim mu um prestane sa predstavljanjem Boţanstvenog, i ĉim se zaustavi opreznost prema spoljašnjem od koje se inaĉe raĊa i unutrašnje ĉuvanje.

Ukoliko on svoju vatrenost ka duhovnom bude hranio na reĉeni naĉin, tj. ištući, stremeći, ĉitanjem Pisma vaspitavajući dobre pomisli i spreĉavajući da skliznu na levu stranu, sa ljubavlju ĉuvajući svoju dušu, prilepljujući se uz Boga sa trpljenjem u neumorivoj molitvi, Bog će mu najzad otvoriti svoja vrata, i to prvenstveno zbog njegovog smirenja. Jer, otkrivenje tajni poverava se smirenoumnim (što i jeste treći ĉin).

41.   Nadi na Boga prethodi trud za Boga i znoj proliven na delanju.

Dobro ĉiniš ako veruješ u Boga. MeĊutim, vera zahteva dela i nada na Boga se projavljuje u zlopaćenju za vrlinu.

Da li veruješ da Bog promišlja o svojim tvarima i da je svemoćan? Neka tvoju veru prati doliĉno delanje pa će te Bog uslišiti. Nemoj se truditi da vetar zadrŽš u šaci, tj. [da pokazuješ] veru bez dela.

Ĉesto se dešava da neko, ne znajući, ide putem na kome se nalazi neka divlja zver, ili ubice, ili nešto sliĉno. I opšti promisao BoŽji ga spasava od nevolje ili tako što neĉim zadrţava njegovo putovanje dok divlja Žvotinja ne ode u stranu, ili tako što ga primorava da skrene sa puta zbog nekog susreta.

Ponekad zla zmija neprimetno leŽ na putu. MeĊutim, Bog koji ne ţeli da ĉoveka preda tom iskušenju, ĉini da zmija odjednom poĉinje da šišti, da se pomera sa mesta i da puzi ispred putnika koji je primećuje, preduzima mere predostroţnosti i spasava se.

Ĉesto se dešava da padne kuća, ili stena, ili kamen i da neko sedi u blizini. I Bog po ĉevekoljublju nareĊuje anĊelu da zadrŽ ono što pada dok ne odu ili dok ne pozovu one koji tamo sede. I ĉim oni odu, ono što je krenulo da padne odmah pada.

Eto, to i tome sliĉno jeste delo opšteg i svakodnevnog promisla BoŽjeg. Pravednik, pak, nad sobom ima osobito neodvojivo promišljanje.

Ostalim ljudima Bog je naredio da razumno upravljaju svojim delima i da se, pri BoŽjem promišljanju, koriste i svojim poznanjem. MeĊutim, pravednik je umesto poznanja stekao veru kojom je izagnao svaki strah, te kao lav hodi u nadi (Priĉ.28,1).

I kao što je njegovo postojano staranje posvećeno Bogu, tako  i  Bog  govori  o njemu: S njim sam u skorbi, i izbaviću ga i proslaviću ga. Ispuniću ga duŽnom dana i javiću mu spasenje moje (Ps.90, 15-16).

Raslabljeni i lenjivi za svoje delo ne moţe da ima takvu nadu. Onaj, pak, ko u svemu prebiva sa Bogom pribliţava mu se dobrotom svojih dela i oĉi svoga srca neprestano ustremljuje ka Njegovoj blagodati. On o sebi moţe da kaţe ono što je rekao boţanstveni David: Išĉezoše oĉi moje u nadanju na Boga moga (Ps.68,4)

42.    Prilikom ţelje za bekstvom iz sveta u nama ništa toliko ne umrtvljuje strasti i ne oŽvotvorava nas za duhovno, udaljujući nas od svega svetovnog, kao plaĉ i srdaĉan bol sa rasuĊivanjem. Sa druge strane ništa nas toliko ne ĉini sudeonicima sveta i ne udaljuje od skrivnica premudrosti i poznanja tajni BoŽjih, kao smehotvorstvo i lutanje pomisli pri smelosti u ophoĊenju. To i jeste delo demona bluda.

Umoljavam te ljubavlju da se ĉuvaš od zlobe neprijateljske kako se ne bi desilo da ludim reĉima u svojoj duši ohladiš vatrenost ljubavi prema Hristu, koji je radi tebe okusio ţuĉ na drvetu krsta, i kako ti neprijatelj, umesto sladosnog upraţnjavanja i smelosti pred Bogom, za vreme tvog bdenja ne bi dušu ispunjavao mnogim maštama, a za vreme sna te plenio ruţnim sanjarijama ĉiji smrad anĊeli ne trpe. PrinuĊavaj se da podraţavaš Hristovo smirenje kako bi se u tebi što pre razgoreo oganj koji je u tebe poloţen, kojim se iskorenjuju  svi  pokreti  sveta  koji  ubijaju  novog  ĉoveka  i  oskrnavljuju  dom  svetog  i

svemogućeg Gospoda. Jer, zajedno sa svetim Pavlom ću se osmeliti da kaţem da smo mi hram BoŽji (1.Kor.Z,16). Stoga oĉistimo hram BoŽji kao što je ĉist On sam kako bi poţeleo da se useli u njega. Kao što je On sam svet, osvetimo i hram Njegov i ukrasimo ga svakim dobrim i ĉasnim delima, te ga oblagouhajmo mirisom pokoja  volje BoŽje  i ĉistom i srdaĉnom molitvom. Tada će oblak Njegove slave oseniti dušu i svetlost Njegovog veliĉanstva zasijati unutar srca.

43.    Mnogobriţni ĉovek ne moţe biti bezmolvnik, budući da mnoštvo dela razaraju njegovu tišinu i bezmolvije i bez njegove volje.

Monah koji istinski hoće da ĉuva svoj um treba da se postavi pred lice BoŽje i da svoje oko svagda uzvodi k Njemu. On treba da odbacuje tuĊe pokrete koji se prokradaju u njega i da u tišini pomisli razlikuje ono što ulazi i izlazi.

Bez osloboĊenja od briga nemoj iskati svetlosti u duši svojoj, niti tišinu i bezmolvije pri raspuštenosti ĉula svojih. Bez neprestane molitve nije moguće pribliŽti se Bogu. Ako se na um poloŽ nova briga posle molitvenog truda, doći će do rasejavanja misli.

Suze, udaranje u grudi za vreme molitve i plamena usrdnost za dugotrajnu molitvu u srcu bude vatrenost prema sladosti suza. Tada srce sa pohvalnim ushićenjem ushodi ka Bogu uzvikujući: Oţedne duša moja za tobom, za Bogom krepkim i Žvim. Kada ću doći i javiti se licu tvome (Ps.41,3). Onaj ko je pio od tog vina i zatim ga se lišio jedini zna u kakvom ţalosnom stanju je ostavljen i šta je od njega oduzeto usled njegove raslabljenosti.

44.    Za one koji Žve u bezmolviju susret sa ljudima i razgovor sa njima je veoma štetan. Silni grad koji iznenada padne uništava i obara plodove drveća. Tako i viĊenja sa ljudima, ma kako kratka bila, kidaju cvetove vrlina koji tek što su se rascvetali i raskošno ukrasili stablo duše nasaĊeno pored izvora voda pokajanja (Ps.1,3).

Silno inje uništava zelen koja tek što je nikla iz zemlje. Tako i viĊenje sa ljudima uništava koren uma koji je poĉeo da proizvodi klicu vrlina.

Blagorodni i ĉasni ĉovek zaboravlja na svoje blagorodstvo kad se opije, te postaje predmet rugla zbog tuĊih misli koje dolaze od vina. Tako se i celomudrenost duše pomućuje od gledanja lica ljudi i razgovora sa njima: ĉovek zaboravlja na svoju opreznost, iz njegovih misli se briše namera njegove volje i osnova za pohvalno ustrojstvo Žvota biva iskorenjena.

45.   Nemoj ĉoveĉe misliti da je u ĉitavom monaškom Žvotu bilo kakvo delo vaţnije od noćnog bdenja. Ukoliko kod podviţnika ne bude rasejanosti telesnim delima i brigom o prolaznom, njime će njegov um za kratko vreme uzleteti gore kao na krilima i uzvisiti se do naslaĊivanja Bogom. Monah koji sa rasuĊivanjem prebiva u bdenju uma kao da prestaje da je plotonosac. Nije moguće da one koji sav svoj Žvot provode u tom delanju Bog ostavi bez ikakvih darova [i da ne pogleda] na njihovo trezvoumlje, na bodrost srca, na marljivo ustremljenje njihovih pomisli ka Njemu. Duša koja se trudi oko prebivanja u bdenju stiĉe heruvimske oĉi kojima neprestano uzdiţe svoj pogled i sagledava nebeski prizor.

46.    Onaj ko je izabrao ovaj Boţanstveni trud treba da se na svaki naĉin danju ĉuva od meteţa skupova i od briga o delima, inaĉe će mu trud uzdrţanja od sna biti besplodan. Jer, um u tom sluĉaju neće biti u stanju da u psalmopojanju i molitvama uĉestvuje kao što priliĉi, Onaj ko se umesto briga danju drŽ ĉitanja Boţanstvenih Pisama, koje ukrepljuje um i sluŽ kao rosa za molitvu, pomaţući bdenje koje je tesno povezano sa molitvom, stiĉe putevoditelja na pravu stazu i nalazi seme koje hrani molitveno sagledavanje, koje zadrţava pomisli od lutanja i koje neprestano u duši seje sećanje na Boga.

47.    Svagdašnje bezmolvije zajedno sa ĉitanjem, umerena ishrana i bdenje brzo pobuĊuju misao ka izumljenju, ukoliko se ne pojavi neki razlog koji narušava bezmolvije. Misli koje se raĊaju kod bezmolvnika same od sebe, bez nameravanog napora, ĉine da oba oka, sa suzama koje se liju iz njih i koje omivaju obraze, liĉe na banju krštenja.

48.   Sve dok od srca ne omrzi uzroke greha, ĉovek se neće osloboditi naslade koju proizvodi dejstvo greha. Ta borba (sa sladošću greha) je najţešća i ne popušta ni sa prolivanjem krvi. U njoj se iskušava njegova sloboda u jedinstvu i ljubav prema vrlini.

U toj borbi se nalazi sila greha kojom neprijatelj obiĉno smućuje duše celomudrenih. Ona ih prinuĊava da probaju ono što nikada nisu u sebe primili. To je vreme nevidljivog podviga koji je krajnje teţak, naroĉito kada borba poprimi veliku silu zbog steĉene navike u predavanju i slaganju sa sopstvenim pomislima.

49.    Ĉuvajte se lenjosti. U njoj je, naime, sakrivena smrt. Bez nje nije moguće upasti u ruke onih koji se trude da nas zarobe. U onaj dan Bog nas neće osuditi zbog toga što smo ostavljali Psalme i molitve, već zbog toga što se tim izostavljanjem daje pristup demonima. A kada, našavši sebi mesto, uĊu i zakljuĉaju vrata naših oĉiju, oni muĉiteljski u nama vrše ono što nas podvrgava BoŽjoj osudi i najstroţoj kazni.

Ispunjavanje tog (ĉina psalmopojanja i molitava) unutar kelije ustanovili su mudri [oci] duhom otkrivenja radi oĉuvanja našeg Žvota. Nemudri, pak, njegovo izostavljanje smatraju nevaţnim. Budući da ne uzimaju u obzir štetu koja proizilazi odatle, poĉetak i sredina njihovog puta je neznalaĉka sloboda koja je majka strasti.

50.    Mi ne moţemo izdejstvovati da u nama ne postoje uzroci strasti. Stoga se mi iskušavamo i bez svoje volje. Mi ne ţelimo greh, ali se dešava da uzroke koji nas privode ka njima primamo sa zadovoljstvom. Tada oni postaju vinovnici dejstvenosti greha. Onaj ko voli povode za strasti, nevoljno će postati rob i samih strasti.

Onaj ko mrzi svoje grehe prestaje da greši. I onaj ko ih ispoveda prima oproštaj. Nije moguće da ĉovek ostavi grehovnu naviku ukoliko najpre ne stekne mrţnju prema grehu. I onaj ko ne ispovedi pregrešenja neće dobiti otpuštenje.

51.    Sve dok u sebi nosi otrov pijanstva gresima ĉoveku sve što ĉini izgleda pristojno. Ukoliko priroda izlazi iz svog ustrojstva, sasvim je beznaĉajno da li je opijena vinom ili strastima. Jer, i jedno i drugo izvodi iz redovnog stanja, te i jedno i drugo izaziva podjednaku raspaljenost u telu. Naĉini su razliĉiti, ali je dejstvo jedno.

52.    Ukoliko prebivaš sam u keliji i još nisi stekao silu istinskog sagledavanja, zanimaj se ĉitanjem tropara i katizmi, sećanjem na smrt i nadom na buduće.

Sve to sabira um i ne daje mu da luta, sve dok ne doĊe istinsko sagledavanje. Jer, sila duha je snaţnija od strasti.

U nadi na buduće zanimaj se sećanjem na Boga. Staraj se da dobro shvatiš smisao tropara i ĉuvaj se svega spoljašnjeg što moţe da te pobudi na ţelju. Isto tako budi paţljiv i u svemu neznatnom što ĉiniš u svojoj keliji.

Ispituj svoje pomisli i moli se da ti se na svakom tvom poslu otvore oĉi. Od toga će poĉeti da se javlja radost. Tada ćeš naći takve skorbi koje su slaĊe od meda.

53.    Strasti se ne mogu pobediti bez vidljivih i osetnih vrlina. Lutanje uma niko ne moţe savladati bez izuĉavanja duhovnog poznanja.

Um naš je lagan. Ukoliko ga ne sveţemo nekim razmišljanjem, on neće prestati sa lutanjem. Bez usavršavanja u navedenim vrlinama nije moguće steći navedeno ĉuvanje. Jer, onaj ko ne pobedi neprijatelje ne moţe biti u miru.

Strasti predstavljaju pregradu za skrivene vrline duše. Ukoliko one ne budu savladane vidljivim vrlinama, unutrašnje vrline se uopšte neće videti.

54.    Ljubav prema Bogu je po prirodi plamena. Duša onoga koji je stekne bez mere postaje ushićena. Na onome ko je osetio tu ljubav primećuje se neobiĉna promena: njegovo lice postaje ognjeno i radosno, telo mu se zagreva, strah i stid odstupaju od njega, strašnu smrt on smatra radošću, sagledavanje njegovog uma ne dopušta nikakvo napuštanje razmišljanja o nebeskom, on ne oseća pokrete koje pobuĊuju predmeti, budući da uopšte ne oseća ono što ĉini, njegov um je uznet sagledavanjem i njegova misao uvek kao da besedi sa nekim.

Tim duhovnim pijanstvom su se nekada opijali apostoli i muĉenici. Jedni su obišli svet trudeći se i trpeći uvrede, a drugi su u uţasnim stradanjima bili velikodušni, trpeći ih hrabro. Drugi su lutali po pustinjama, gorama i pećinama, ostajući mirni i u najvećim neredima. Njih su smatrali bezumnima, iako su bili mudriji od najmudrijih.

55.     Podviţništvo je majka svetinje. Od njega dolazi prvo poznanje osećaja Hristovih tajni, što se još naziva prvim stepenom duhovnog poznanja.