1.       Gospod je ukazao na molitvu kao na potporu naše nemoći, govoreći: Probudite se, bdite i molite se da ne padnete u napast (Mt.26,41). Molite se i ne budite lenjivi, već u svako vreme budite istrajni (Kol.4,2-3). Ištite, i daće vam se; traŽte, i naći ćete; kucajte, i otvoriće vam se. Jer svaki koji ište, prima; i koji traŽ, nalazi; i koji kuca, otvoriće mu se (Mt.7,7-8). On je tu svoju reĉ naroĉito potvrdio i podstakao nas ka većoj marljivosti priĉom o ĉoveku koji je u ponoć došao svom prijatelju i traŽo mu hleba. Gospod govori: Kaţem vam: Ako i ne ustane da mu dade zato što mu je prijatelj, ali za njegovu bezoĉnost ustaće i daće koliko mu treba (Lk.11,8). I vi se molite i nemojte biti nemarni. Kakvo samo nebivalo podsticanje ka smelosti!

2.      Gospod zna da se sve do smrti od nas ne oduzima mogućnost otpadanja, da nam je promena veoma bliska, tj. prelaz od vrline ka poroku, i da ĉovek i njegova priroda u sebe primaju suprotnost. Stoga nam je On naredio da budemo marljivi i da se podvizavamo u svagdašnjoj molitvi. MeĊutim, On nam je naredio da se molimo ne samo radi saĉuvanja od oĉigledne promene, nego i radi tananosti i neshvatljivosti onoga što se svagda sa nama dešava. Jer, poznanje našeg uma ne moţe da obuhvati stanja u kojima se ĉesto nalazimo i bez svog proizvoljenja. I premda naše misli mogu biti postojane i prilepljene za dobro, Njegov promisao nas više puta ostavlja u granicama iskušenja, kao što je rekao blaţeni Pavle: Dade mi se ţalac u telo (2.Kor.12,7-9).

3.      Ovaj svet je borba i poprište za borbu. Ovo vreme je vreme borbe. U vreme te borbe i u vreme sukoba ne postoji zakon, tj. Car svojim vojnicima nije postavio granicu sve dok ne bude konaĉni sukob i dok svaki ĉovek ne bude priveden vratima Cara nad carevima i ispitan da li je odneo pobedu ili je okrenuo leĊa svoja. Jedini zakon koji tu vaŽ jeste bodrost i suprotstavljanje. Nemojmo biti nemarni za molitvu, niti se olenjimo u traţenju pomoći od Gospoda bez koga ne moţemo ĉiniti ništa što mu je ugodno. Sve dok smo u ovom svetu i u ovom telu treba da se ĉvrsto drŽmo uverenja da ne moţemo biti bez dela i bez truda, pa makar se popeli i do nebeskog svoda.

4.       Savršenstvo tog poprišta se sastoji u sledećem: u pokajanju, u ĉistoti i u usavršavanju sebe. (Onaj ko se pokajao treba da stupi u borbu sa strastima i da se bori sve dok ne oĉisti svoje srce. Oĉišćenje srca je granica borbe i vrata u oblast savršenstva).

5.      Nekoga su pitali: "Šta je pokajanje". On je odgovorio: "Ostavljanje ranijeg i ţalost zbog njega". I još: "Skrušeno i smireno srce".

6.      Još su ga pitali: "Kako ĉovek moţe steći smirenje". On je rekao: "Neprestanim sećanjem na svoja sagrešenja i na blizinu smrti, siromašnim odelom, biranjem poslednjeg mesta u svako vreme, prihvatanjem poslednjih i najniŽh dela u svakom sluĉaju, izbegavanjem  neposlušnosti,  ĉuvanjem  ćutanja,  izbegavanjem  skupova,  ţeljom  da  se

ostane nepoznat  i po strani od izbora, izbegavanje da se bilo koja stvar poseduje, neraspoloţenjem za razgovor sa mnogim licima, odsustvom ljubavi prema sticanju dobitka, umom koji je iznad poricanja ili okrivljavanja bilo kog ĉoveka i iznad zavisti, poloţajem koji iskljuĉuje mogućnost da su nam ruke na svima, ili da su ruke svih na nama, bavljenjem svojim delom u usamljenosti, izbegavanjem brige o bilo ĉemu u svetu, izuzev o sebi samom. Kraće reĉeno: smirenje se raĊa i srce se ĉisti Žvotom stranca, siromaštvom, i prebivanjem u usamljenosti.

7.      Obeleţje onih koji su dostigli savršenstvo jeste sledeće: ukoliko i deset puta na dan budu predani na spaljivanje za ljubav prema bliţnjima oni se ne zadovoljavaju, kao što je pokazao Mojsije (Izl.32,32), i blaţeni Pavle (Rim.9,3) i ostali apostoli. Bog je Sina svog predao na krsnu smrt iz ljubavi prema tvorevini. I da je imao nešto još dragocenije, svakako bi nam ga dao. Podraţavajući mu, i svi sveti se staraju da, stremeći ka savršenstvu, postanu sliĉni Njemu savršenstvom ljubavi prema bliţnjem.

8.      Niko ne moţe uzići na stepen te ljubavi ukoliko ne oseti tajno svoju nadu. Oni koji ljube ovaj svet ne mogu steći ljubav prema ljudima. Onaj ko stekne ljubav ujedno se oblaĉi u samog Boga. Onaj, pak, ko je stekao Boga mora da se saglasi da sa Njim primi i drugo, pa ĉak i da svuĉe svoje telo. Onaj ko se ljubavlju prema svetu obukao u taj svet i u taj Žvot, neće moći da se obuĉe u Boga sve dok ga ne ostavi. Jer, sam Bog je to posvedoĉio, govoreći: Ako neko ne ostavi to i ne zamrzi i dušu svoju, ne moţe biti moj uĉenik (Lk.14,26). Treba to ne samo ostaviti, nego i zamrzeti.

9.      Zbog ĉega je nada tako slatka i zbog ĉega sva dela koja ona prati bivaju tako lagana? U duši svetih se tog ĉasa javlja prirodna ţelja (za blagobićem), te im nada daje da piju iz njene ĉaše, opijajući ih. Zbog toga oni već ne osećaju trud i postaju neosetljivi za napore i nevolje. Ĉitavo njihovo putovanje im izgleda kao letenje po vazduhu, a ne hoĊenje ljudskim stopama, budući da ne vide teŽnu puta, niti brda ni potoke, dok im se oštrice puta ĉine glatkim (Is.40,4). Njihova paţnja je okrenuta nedrima njihovog Oca, a sama nada im, kao prstom, svagda ukazuje na udaljeno i nevidljivo, što se vidi oĉima vere. Ţeljom tog udaljenog ona, kao ognjem, razgoreva sve delove duše. Tamo je usmerena sva ustremljenost njihovih pomisli i oni svagda tamo ţure. Tako ih nada zagreva kao ognjem i oni sebi ne mogu dati odmora u ĉeţnjivom i neprestanom hoĊenju koje vrše sa radošću.

10.   Bestrašće se ne sastoji samo u tome da ne osećamo strasti, već i u tome da ih ne primamo. U svetima strasti iznemogavaju usled mnogih i razliĉnih, primetnih i skrivenih vrlina koje su stekli. One kod njih ne mogu lako ustati na dušu. Njihov um nema potrebe da neprestano bude paţljiv, budući da je u svako vreme ispunjen mislima koje se bude razmišljanjem i besedom o prevashodnim naravima. Ĉim strasti poĉnu da se bude, um se ushićuje nekom poukom i izbegava susret sa njima. Tako strasti, po reĉi blaţenog Marka, u njima ostaju prazne.

11.   Vršeći vrlinska dela i pribliţavajući se poznanju, um, po blagodati BoŽjoj, malo oseća ono što saĉinjava rĊavi i nerazumni deo duše. Jer, poznanje ga podiţe na visinu i otuĊuje od svega što je u svetu. Usled neporoĉnosti, um svetih je tanan, lakopokretan i oštar. Podvigom se on ĉisti i suvoćom njihovog tela - prosvećuje. Usled obuĉavanja u bezmolviju i usled dugotrajnog prebivanja u njemu, oni lako obavljaju svako unutrašnje sagledavanje, koje ih dovodi do izumljenja. Oni obiĉno izobiluju sagledavanjima i njihov um nikada nije bez nekog predmeta za razmatranje. Oni nikada nisu bez onoga što u njima donosi plod Duha. Dugotrajnom navikom iz njihovog srca se izglaĊuju sećanja kojima su se budile strasti, te slabi sila Ċavolske vlasti. Duhovna ĉula duše koja se ne druŽ sa strastima

preko  pomisli,  već  je  neprestano  zauzeta  drugim  staranjem,  ne  mogu  biti  zadrţana noktima strasne sile.

12.    Samomnjenje u dušu unosi nadmenost i daje joj slobodu da na oblacima svojih pomisli kruŽ po svoj tvari. Smirenje, pak, sabira dušu bezmolvijem, pri ĉemu se ona usredsreĊuje u sebe samu. Kao što je duša unutar tela sakrivena od pogleda i od opštenja za drugim ljudima, tako i istinski smirenoumni ĉovek ne samo da ne ţeli da ga vide i znaju ljudi, već se drŽ namere da se pogruzi u samog sebe, da postane nešto što ne postoji i što još nije došlo u biće. I sve dok je skriven, zakljuĉan u sebe i odvojen od sveta, takav ĉovek svecelo prebiva kod svog Vladike.

13.    Smirenoumni se nikada ne zaustavlja da pogleda na skupove, na narodne zborove, na guţvu, meteţ i razuzdanost. On ne obraća paţnju na reĉi, besede, viku i rasejanost ĉula. On ne ţeli da ima mnogo niti da je neprestano u poslovima, već ţudi za slobodnim vremenom, slobodnim od briga, kako mu pomisli ne bi izlazile van. Jer, on je uveren da neće moći da izbegne smućenost pomisli ukoliko se preda mnogim delima. Naime, pri mnogim delima javljaju se mnoge brige i skupina mnogosloţnih pomisli. Njima se, pak, otvaraju vrata strastima, te se gubi tišina rasuĊivanja i vrata mira ostaju zatvorena. Stoga se smirenoumni ĉuva od svega prekomernog. Tako je on uvek u tišini, u pokoju, u miru, u skromnosti, u poboţnosti.

14.    Kod smirenoumnog nikada nema brzopletosti, usplahirenosti, vrelih i lakih misli, već svagda vlada spokojstvo. Nema niĉega što bi ga moglo izumiti, smutiti, privesti u uţas. On se ni u ţalostima ne uţasava, niti menja, niti u veselju dolazi do divljenja ili nadimanja. Sva njegova radost i veselje se sastoje u onome što je ugodno njegovom Vladici.

15.    Smirenoumni ne sme ni Bogu da se pomoli, niti da moli za bilo šta, i ne zna o ĉemu bi se molio. On samo ćuti svim svojim ĉulima, oĉekujući jedino milost i izvoljenje koje će Veliĉanstvo kome se poklanjamo izneti o njemu. On savija svoje lice na zemlju, a njegov unutrašnji pogled srca je uzdignut ka vratima Svetinje nad Svetinjama, gde se nalazi Onaj ĉije je stanište - primrak, i pred kim serafimi pokrivaju svoje oĉi. On se jedino usuĊuje da govori i da se moli: "Neka sa mnom bude po volji tvojoj, Gospode".

16.   Pred Bogom hodi u prostoti, a ne u mudrovanju uma. Za prostotom sledi vera, a za previsprenošću i dovitljivošću mudrovanja - samomnjenje. Za samomnjenjem, pak, sledi udaljenje od Boga.

17.    Stajući pred Boga na molitvu, u svojoj pomisli postani sliĉan nemom detetu. Pred Bogom nemoj govoriti [sa namerom da pokaţeš] svoje znanje, već mu se pribliţuj sa detinjim mislima. Hodi pred Njim [sa namerom] da stekneš Njegovo otaĉko promišljanje, ono koje oci imaju o svojoj deci. Reĉeno je: Gospod ĉuva mladence (Ps.114,5), i to ne samo male telom, već i mudre u svetu koji su, ostavljajući svoje znanje, voljom postali sliĉni mladencima i poĉeli da se uĉe svedovoljnoj mudrosti koja se ne dostiţe trudom (knjiţevnog) obrazovanja. Išti od Boga dar da doĊeš do mere takve vere. O tome se moli bez lenjosti i išti sa vatrenošću. Moli se sa velikom marljivošću sve dok ne dobiješ. Toga ćeš se udostojiti ukoliko se najpre sa verom prisiliš da svoje staranje prebaciš na Boga i da svoju briţljivost zameniš Njegovim promišljanjem. I kada Bog u tebi primeti volju da se sa ĉistom mišlju poveriš Njemu više nego samom sebi, te da si se prisilio da se više nadaš na Njega negoli na dušu svoju, u tebe će se useliti ona nepoznata sila i ti ćeš osetiti da je sa tobom. Osetivši tu silu mnogi su išli u oganj bez straha i išli po vodi bez kolebanja u pomislima, bez bojazni da će potonuti.

18.     Ne ĉini li ti se da to duhovno poznanje ĉovek moţe primiti duševnim poznanjem? MeĊutim, to nije moguće. Onaj ko revnosno upraţnjava duševno poznanje, ne moţe ga ĉak ni osetiti. I ukoliko ţele da se pribliţe duhovnom poznanju, moraće da se odreknu duševnog poznanja, svih njegovih dovitljivih tananosti i mnogoobraznih radnji, te da se prihvate mladalaĉkog oblika misli. Za njih veliku smetnju predstavljaju navike i pojmovi duševnog poznanja sve dok ih, malo po malo, ne izglade. Duhovno poznanje je prosto i ne prosijava u duševnim pomislima. Sve dok se ne oslobodi od mnogih pomisli i ne doĊe do proste ĉistote, razum ne moţe osetiti duhovno poznanje.

19.    Ukoliko si se jednom poverio Gospodu koji je moćan da te saĉuva i da se postara o tebi, više nemoj da se brineš ni o ĉemu takvom, već reci svojoj duši: "Za svako delo mi je dovoljan Onaj kome sam jednom predao dušu svoju. Mene tu nema. On to zna". I tada ćeš na delu videti ĉuda BoŽja. Videćeš kako je On u svako vreme blizu i kako izbavlja one koji ga se boje, kako ih okruţuje Njegov promisao, iako je nevidljiv. Tvoj Hranitelj je nevidljiv, ali ti ne treba da sumnjaš u Njegovo prisustvo. On se ĉesto otkriva i vidljivim oĉima kako bi ti bio dobrodušan.

20.    Ĉim ĉovek od sebe odbaci svaku vidljivu pomoć i ljudsku nadu, te sa verom i ĉistim srcem poĊe za Bogom, odmah ga susreće blagodat otkrivajući mu svoju silu u razliĉitim pomoćima. Ona mu se najpre otkriva u vidljivom, u onome što se tiĉe tela i ukazuje mu pomoć promišljanjem o njemu kako bi on u tome najlakše mogao osetiti silu BoŽjeg promisla o njemu. Shvativši pomoć u otkrivenom, on se uverava u pomoć i u skrivenom, primećujući kako blagodat pred njim otkriva lukave misli i teške pomisli, usled ĉega ĉovek lako dolazi do njihovog znaĉenja, do shvatanja njihove uzajamne veze i varljivosti, te njihovog uzajamnog porekla i pogubnosti za dušu. U isto vreme, blagodat pred njegovim oĉima posramljuje svu podmuklost demona, ukazujući mu kao prstom na ono što bi mu se desilo da za nju nije doznao. Tada se kod njega raĊa misao da svaku stvar, i malu i veliku, on treba u molitvi da isprosi od svog Sazdatelja.

21.    Kada blagodat BoŽja utvrdi njegove misli i on u svemu poĉne da se nada na Boga, iskušenja poĉinju da ga napadaju. I blagodat dopušta da se na njega šalju iskušenja koja odgovaraju njegovoj meri kako bi bio u stanju da ih ponese. U tim iskušenjima mu se osetljivo pribliţava pomoć kako bi bio blagodušan, sve dok se ne obuĉi i ne stekne mudrost, te dok u nadi na Boga ne poĉne da prezire svoje neprijatelje. Jer, ĉovek se ne moţe umudriti u duhovnoj borbi, ni poznati svog Promislitelja, niti osetiti Boga svog i skriveno se utvrditi u veri u Njega ukoliko ne izdrŽ ispitivanja.

22.    Ĉim primeti da je u pomisli ĉoveka poĉela da se javlja sumnja i da je poĉeo o sebi da misli visoko, blagodat odmah popušta da se protiv njega osnaţe i uĉvrste iskušenja kako bi poznao svoju nemoć i opet se sa smirenjem uhvatio za Boga.

23.    Nemoj se ĉuditi što se na tebe odasvud izlivaju ţestoke i silne nevolje kada pristupiš ka vrlini. Jer, prava vrlina ne moţe da se upraţnjava bez teškoće. Zbog toga je sveti Jovan rekao: "Vrline obiĉno prate teškoće. Ona nije dostojna pohvale ukoliko je vezana za pokoj". I blaţeni Marko govori: "Svaka savršena vrlina se naziva krst, budući da ispunjava zapovest Duha". I apostolsko uĉenje kaţe: Svi koji hoće da Žve poboţno u Hristu Isusu biće gonjeni (2.Tim.Z,12) Gospod, pak, govori: Samo onaj ko izgubi dušu svoju mene radi, naći će je (Mt.16.25). On ti na prvim koracima predlaţe krst upravo stoga da bi se prvo odluĉio na njega, pa tek onda pošao za Njim.

24.    Ništa nije tako silno kao oĉajanje. Ono ne zna da li ga je neko pobedio bilo zdesna bilo sleva. Nema nikog drskijeg od ĉoveka koji je u svojoj misli svoj Žvot lišio nade.

Niko od neprijatelja ne moţe da opstane pred njim i nema nevolje koja bi njegovu misao dovela do iznemoglosti. Jer, svaka nevolja je lakša od smrti, a on saginje glavu da bi primio smrt.

25.    Ţelja za pokojem je u sva vremena podsticala ljude da zaboravljaju na veliko, na dobro i na vrline. I pre nas i do sada ljudi su upravo zbog toga iznemogavali i lišavali se pobede, gubeći ĉak i ono najbolje. Prema tome, ĉovek zanemaruje Carstvo BoŽje zbog nade na neku malu ovdašnju utehu. Ko ne zna da se ptice pribliţavaju zamci, imajući u vidu pokoj?

26.    Kada um porevnuje za vrlinu, ni spoljašnja ĉula ne dopuštaju da ih savladaju nikakve teškoće. Kada srce porevnuje duhom, telo se ne ţali u nevoljama, ne plaši se i ne skuplja od straha. Tada um, kao dijamant, svojom ĉvrstinom stoji ispred svih iskušenja. Porevnujmo, te će od nas pobeći svaki nemar koji raĊa lenjost. Revnost raĊa odvaţnost i duši pridaje pobedonosnu silu. I kakva sila demona moţe opstati ukoliko duša protiv njih podigne svoju prirodnu revnost?

27.    Znajući da um naš ne moţe u svako vreme stojati na jednom [mestu] i ĉuvati straţu, i da ne moţe uvek uvideti ono što mu škodi, drevni oci naši su se oblaĉili u negramţljivost kao u oruţje i odlazili u pustinju gde nema Žtejskih briga, koje sluţe kao uzrok strastima. Tamo oni nisu imali povode za razdraţljivost, ţelje i zlopamćenje. Protiv svega toga i sliĉnoga oni su se njome uĉvršćivali i ograĊivali kao nerušivim stubom.

28.    Ĉoveku koji prebiva u negramţljivosti neprestano na misao dolazi seoba iz ovog Žvota. On prilaţe svagdašnje staranje o pripremi za to, beŽ od svakog pokoja, pri ĉemu misao o prenebregavanju sveta treperi u njegovom umu. On stiĉe krepko srce koje opasnosti susreće bez straha, ne boji se smrti budući da svakoĉasovno ka njoj ustremljuje svoj pogled, nevolje koje ga zadese susreće sa veseljem i radovanjem znajući da dostavljaju vence. Ukoliko se, pak, desi da stekne bilo šta prolazno, istog ĉasa se u njegovoj duši budi ljubav prema telu, niĉu pomisli o telesnom pokoju i o naĉinima da se doĊe do onoga što tome sluŽ. Od njega se, dalje, oduzima tvrdoća srca koju je imao dok je u svojoj negramţljivosti bio iznad sveta, i njegovu dušu poĉinju da uznemiravaju misli koje navode strah za Žvot, usled ĉega od njega odlazi krepko uzdanje na Boga.

29.    Razne izreke. Onaj kome se glava nalazi u vodi ne moţe da udahne tanani vazduh. Tako ni onaj ko svoju misao pogruţava u ovdašnje brige ne moţe da udahne osećaj novog sveta.

Kao što smrtonosni gas razara telesni sastav, tako i nepristojni prizor uništava mir uma.

Kao što staklo ne moţe ostati celo pri sudaru sa kamenom koji se nalazi u blizini,

tako ni svetitelj ne moţe da ostane pri svojoj ĉistoti i neoskrnavljenosti ukoliko dugo ostane zajedno sa ţenom i razgovara sa njom.

Kao što silni i postojani pritok vode drveće ĉupa sa korenjem, tako se pritokom iskušenja ustremljenih na telo iz srca iskorenjuje i ljubav prema svetu.

Kao što gorki lekovi istrebljuju neĉistotu rĊavih sokova u telu, tako i ţestina skorbi ĉisti srce od lukavih strasti.

Kao što onaj ko štedi svog neprijatelja na polju borbe ne moţe ostati nepovreĊen, tako ni podviţnik koji štedi svoje telo ne moţe izbaviti od pogibli svoju dušu.

Uplašena izgledom neĉeg strašnog, mlada devojka trĉi ka roditeljima, hvata se za njihovu odeću i traŽ pomoć. Tako i duša, koja je pritešnjena i skrušena strahom od

iskušenja, ţuri da se pripije uz Boga, prizivajući ga u neprestanoj molitvi. I dok iskušenja produţavaju da, jedno za drugim, napadaju, ona umnoţava moljenje. MeĊutim, ĉim stekne slobodu, ona se predaje lutanju misli.

Kao što se onaj ko caru donese veliki dar nagraĊuje ljubaznim pogledom, tako i onom ko u svojoj molitvi ima suze veliki car vekova, Bog, oprašta sve grehove i nagraĊuje ga blagoprijatnim pogledom.

Ĉovek koji kod sebe ima dragoceni biser obuzet je neprestanim strahom dok prolazi putem oko koga se nalaze razbojnici, prezajući od mogućnosti da bude napadnut i opljaĉkan. Tako i ĉovek koji ima biser celomudrenosti i ide po svetu koji je pun neprijatelja na putevima, ne moţe biti slobodan od straha od razbojnika sve dok ne doĊe u obitelj groba, tj. u zemlju pokoja.

Ĉovek koji u dan plaĉa pije vino i opije se, zaboravlja svaku ţalost i svoj teţak poloţaj. Tako i onaj ko je opijen ljubavlju BoŽjom u ovom svetu, tj. u domu plaĉa, zaboravlja sve svoje napore i ţalosti. Zbog svoje opijenosti on postaje neosetljiv za sve grehovne strasti, njegovo srce se osnaţuje nadom na Boga, duša mu je laka kao ptica, a um mu se svakoĉasovno uznosi sa zemlje. On svojim mislima lebdi iznad svega ljudskog i naslaĊuje se besmrtnošću kod Svevišnjeg.

30.    Smirenoumlje je odeća Boţanstva. U njega se obuklo Slovo koje se oĉoveĉilo. Preko njega je Ono razgovaralo sa nama u telu našem. Ono je smirenoumljem prikrilo uzvišenost svoje veliĉine i svoje slave, kako tvar ne bi bila saţeţena pogledom na Njega. Tvar ne bi mogla da pogleda na Njega da od nje nije uzeo njen deo i poĉeo sa njom da besedi. Stoga se svako ko se obuĉe u tu odeću smirenja oblaĉi u samog Hrista. Jer, on je poţeleo da se unutrašnjim ĉovekom obuĉe u podobije u kome je za tvar bio vidljiv i u kome je poŽveo sa njom sam Hristos.

31.    Smirenje je neka tajanstvena sila koju, po završetku svog Žvota, primaju savršeni sveti. Ova sila se silom blagodati daje samo savršenima u vrlini, budući da u sebi sadrŽ sve.

32.    Nije svako ko je skroman, ćutljiv i krotak već dostigao stepen smirenoumlja. Ĉak ni onoga ko se smirava sećajući se svojih grehova i skrušavajući se zbog njih, nećemo nazvati smirenoumnim, premda je i to pohvalno. On još ne poseduje smirenje, iako ga smišljeno pribliţava sebi: on samo ţeli smirenje, premda ga još nema. Savršeno smirenoumni nema potrebe da svojim mudrovanjem izmišlja uzroke za smirenoumlje, već u svemu projavljuje smirenje bez truda i samoprinuĊavanja.

33.    Ako neko pita kako da se stekne smirenje, odgovorimo mu: Dosta je uĉeniku da bude kao uĉitelj njegov i slugi kao gospodar njegov (Mt.10,25). Pogledaj kako projavljuje smirenje Onaj koji ga je zapovedio i koji ga i daruje. Podraţavaj mu i steći ćeš ga.

34.    Na svaki naĉin treba da izbegavamo sve što u nama razdraţuje zle strasti, i naroĉito da u sebi odsecamo uzroke strasti i ono što makar i najmanju strast privodi u dejstvo. Kada i pored toga stupe u dejstvo, treba da im se odupremo i da stupimo u borbu sa njima. Radi toga je najbolje da se pogruţavamo u svog unutrašnjeg ĉoveka i da tamo prebivamo, neprestano obraĊujući vinograd svog srca. Ukoliko naš um tamo prebiva usamljen i otšelniĉki, sa strastima već borbu vodi blagodat.

35.     Cilj Spasiteljevog dolaska (prilikom koga nam je dao svoje Žvotvorne zapovesti kao lekove koji ĉiste naše strasno stanje) beše da oĉisti našu dušu od povrede koju je izazvao prvi prestup i da je vaspostavi u prvobitno stanje. Ono što su lekovi za

bolesno telo, to su zapovesti za strasnu dušu. Oĉigledno je da su zapovesti postavljene kao suprotnost strastima, radi iscelenja prestupne duše.

36.    Povreda nam je došla zbog prestupa zapovesti. Iz toga je oĉigledno da nam se zdravlje vraća njihovim ispunjavanjem. Bez ĉinjenja zapovesti i pre nego što krenemo putem koji vodi ka duševnoj ĉistoti, uopšte ne treba da ţelimo ili da se nadamo oĉišćenju duše. I nemoj govoriti da nam Bog i bez ĉinjenja zapovesti po blagodati moţe darovati oĉišćenje duše. To su Gospodnji sudovi, i Crkva nam ne nalaţe da ištemo tako nešto. Judejci su na svom povratku iz Vavilona u Jerusalim išli prirodnim putem, dok je Jezekilj natprirodno stigao u Jerusalim i u Boţanstvenom otkrivenju video buduće obnovljenje. Nešto sliĉno treba misliti i o duševnoj ĉistoti. Jedni utabanim putem, kroz ispunjavanje zapovesti u mnogotrudnom Žvotu, svojom krvlju dolaze do duševne ĉistote, a drugi se nje udostojavaju po daru blagodati. I ĉudno je to što nam nije dozvoljeno da u molitvi ištemo ĉistotu koja  se daruje po blagodati, niti da se odriĉemo Žvota  ispunjenog delanjem zapovesti. Jer, bogatašu koji je zapitao: Šta mi treba ĉiniti da nasledim Žvot veĉni, Gospod je jasno rekao: "Ispunjavaj zapovesti" (Lk.10,25). Na ţelju bogataša da sazna nešto više, On je rekao: Ako hoćeš savršen da budeš, idi prodaj sve što imaš i podaj siromasima, i imaćeš blago na nebu, pa hajde za mnom (Mt.19,21). To znaĉi: umri za sve što imaš u sebi, te Žvi u meni; iziĊi iz starog sveta strasti i stupi u novi svet duha. Jer, rekavši: "Uzmi krst svoj" (Mt.16,24), Gospod je nauĉio ĉoveka da umre za sve u svetu. I pošto je u sebi umrtvio starog ĉoveka ili strasti, On mu je rekao: "Idi za mnom". Stari ĉovek ne moţe da ide Hristovim putem.

37.    Ljubitelji pustinje i hvalioci bezmolvija, blaţeni Vasilije Veliki i blaţeni Grigoriji su na bezmolvije otišli tek pošto su proŽveli u svetu upraţnjavajući se u vršenju zapovesti koje su odgovarale onima koji Žve u zajednici. Nakon toga oni su dospeli do duševne ĉistote i udostojili se duhovnog sagledavanja. Zatim su oni poţurili i izašli na pustinjsko bezmolvije. Od tog vremena oni su prebivali sa svojim unutrašnjim ĉovekom. Zbog toga su postali umozritelji, prebivajući u duhovnom sagledavanju sve dok blagodaću nisu bili prizvani za pastire Hristove Crkve.

38.    Pustinja uspavljuje strasti. I od ĉoveka se zahteva da ih uspava, ili da ih iskoreni, tj. savlada kada budu ustajale na nas. Uspavane strasti se opet bude ĉim samo susretnu uzrok kojim stupaju u dejstvo. Ţelimo pustinju ne samo stoga što uspavljuje strasti, već i zbog toga što u njoj, usled nedostatka ĉulnog i udaljenja od svih, moţemo da se umudrimo i da se u nama obnovi unutrašnji, duhovni ĉovek u Hristu, što svakog ĉasa moţemo pratiti sami sebe, i što naš um moţe da postane bodar u ĉuvanju sebe, izbegavajući gubitak sećanja na svoju nadu.

39.   Gospod nam je naznaĉio milosrĊe kao put da se upodobimo veliĉini Oca našeg nebeskog. Monasi, meĊutim, pretpostavljaju bezmolvije. Kako to povezati?

Gospod je naznaĉio milosrĊe kao naĉin da se upodobimo našem Nebeskom Ocu. Ono, naime, milosrdne pribliţava Bogu. I mi monasi poštujemo bezmolvije, ne iskljuĉujući milosrĊe. Mi se staramo da se, koliko je moguće, udaljimo od sujetnih briga i meteţa. Mi nemamo nameru da se protivimo dugu (prema bliţnjima), već se staramo o bezmolviju (kako bismo vernije ispunili viši dug) da se prebiva u bogomisliju, kojim se u najvećoj meri moţemo vratiti u ĉistotu i pribliŽti Bogu. Ukoliko, pak, ponekad bude neophodna izvesna pomoć bratiji, ne treba da budemo nemarni. Neprestano se prinuĊavajmo da u svako vreme u unutrašnjosti budemo milosrdni prema svakoj razumnoj prirodi. Jer, tako nam saopštava uĉenje Gospodnje i u tome se, a ne u neĉemu drugom praznom, sastoji obeleţje

našeg bezmolvija. I mi ne treba samo da ĉuvamo to unutrašnje milosrĊe, već i da svoju ljubav, kada nas pozovu okolnosti, pokaţemo spolja.

40.     Žvotodavac je punotu zapovesti saţeo u dve zapovesti koje sobom obuhvataju sve ostale - u ljubavi prema Bogu i sliĉnoj ljubavi prema obrazu BoŽjem. Prva zadovoljava ciljeve duhOvnog sagledavanja, a druga - sagledavanja i delanja. Jer, priroda BoŽja je prosta,  nevidljiva i po prirodi nema potrebe ni za ĉim. I svest je u svom samoudubljivanju i u odnosu prema Bogu prirodno bez potrebe za telesnom delatnošću. Njena delatnost u tome je prosta i projavljuje se u jednom delu uma; saobrazno sa prostotom mnogopoklanjanog Uzroku koji je iznad telesnih ĉula. Druga, pak, zapovest, tj. ĉovekoljublje, usled dvojnosti prirode zahteva da je ispunjavamo i nevidljivo u svesti, i - telesno.

Delatnost svagda prethodi sagledavanju. Stoga niko ne moţe da se uzvisi do oblasti višeg ukoliko najpre nije na delu ispitao niţe. Ni jedan ĉovek ne sme da kaţe da u ljubavi prema bliţnjem napreduje svom dušom ukoliko je zapostavio deo koji se, srazmerno sa silama, vremenom i mestom, ispunjuje telesno. Jer, tek po njegovom ispunjenju postaje oĉigledno da u ĉoveku postoji savršena ljubav. I ukoliko smo u tome verni i istiniti, duši se daje sila da se u prostim i ni sa ĉim uporedivim pojmovima pruţa do velike oblasti visokog i Boţanstvenog sagledavanja. Gde, pak, nema mogućnosti da se ljubav prema bliţnjem ostvari u vidljivim telesnim delima, pred Bogom je dovoljno da pokaţemo svoju ljubav prema bliţnjem koja se ostvaruje samo dušom.

41.    Onaj ko ţeli da zavoli Boga iznad svega treba da se postara o ĉistoti svoje duše. Ĉistota, pak, duše stiĉe se savlaĊivanjem i istrebljivanjem strasti. Strasti su vrata koja su zatvorena pred licem ĉistote. Onaj ko ne otvori ta zakljuĉana vrata neće ući u neporoĉnu i ĉistu oblast srca. Bez toga, pak, duša ne moţe da ima smelost u ĉasu molitve. Jer, smelost je plod ĉistote i napora da se ona stekne. Evo poretka kojim se to dešava: trpljenje sa samoprinuĊavanjem se sa strastima bori za ĉistotu. Duša koja pobedi strasti stiĉe ĉistotu, a istinska ĉistota ĉini da um stiĉe smelost u vreme molitve.

42.     Odrecimo se  od toga da od Boga traŽmo bilo šta visoko. Iznad svega steknimo trpljenje za sve što se dešava sa nama. Sa velikim smirenjem i skrušenošću zbog onoga što je u nama i zbog pomisli naših ištimo otpuštenje grehova svojih i duševni mir. Jedan od otaca je pisao: "Gospod ne prima molitvu onoga ko sebe ne smatra grešnikom". Napisano je da Carstvo BoŽje ne dolazi na vidljiv naĉin (Lk.17,20). Mi se sa svoje strane na svaki naĉin postarajmo da prostor svog srca delima pokajanja i Žvotom koji je Bogu ugodan dovedemo do blagoustrojstva. Ono što je Gospodnje doći će samo od sebe ukoliko mesto u srcu bude bilo ĉisto i neoskrnavljeno. Crkva BoŽja ne odobrava ono što ištemo na vidljiv naĉin, tj. visoke darove BoŽje. Oni koji su ih sticali, nasleĊivali su gordost i pad. Jer, to nije znak da ĉovek voli Boga, već da je duševno bolestan. I kako ćemo se mi otimati za visoke darove BoŽje kada se Pavle hvalio nevoljama i kada je visokim darom BoŽjim smatrao zajedniĉarenje u Hristovim stradanjima.

43.    Sve dok boluje strastima, duša ĉulima ne oseća duhovno, niti ume da ga ţeli. Ona ga ţeli samo po sluhu ušiju i po napisanom. Duševnu silu od tih bolesti leĉi skriveno delanje zapovesti i zajedniĉarenje u Hristovim stradanjima. Naša prvobitna priroda je u Hristovom Oĉoveĉenju primila obnovljenje i postala sudeonik u Njegovom stradanju i smrti. Zatim se, po obnovljenju izlivanjem krvi, osvetila i postala sposobna da primi nove i savršene zapovesti. Da su nove zapovesti ljudima bile dane pre izlivanja krvi i pre obnove i osvećenja naše prirode moţe biti da bi, sliĉno drevnim zapovestima, samo odsecale porok

od duše, nemajući snage da iskorene njegov koren. Sada, pak, nije tako. Skriveno delanje i nove i duhovne zapovesti koje duša ispunjava, drţeći se straha BoŽjeg, obnavljaju i osvećuju dušu i skriveno isceljuju sve njene delove. Jer, svima je oĉigledno kakvu strast neĉujno u duši isceljuje svaka zapovest. Njihovo dejstvo je primetno i za Iscelitelja i za isceljenog, kao što je bilo i sa krvotoĉivom ţenom.

44.    Isceljenje strasnog dela duše moţe da se izvrši i blagodaću, kao što je bilo sa blaţenim apostolima. MeĊutim, to je delo posebnog BoŽjeg izbranja. Duša, pak, zdravlje obiĉno stiĉe zakonitim putem. Taj put se sastoji u savlaĊivanju strasti putem vršenja zapovesti i napornih dela istinskog Žvota. Ko je prošao tim opštim putem odojen je mlekom izvan veštastvenosti ovog sveta. On je u sebi odsekao prethodnu narav i preporodio se, kao i prvobitno, u duhovnom. Po blagodati je on stekao pojmove unutrašnjeg ĉoveka i postao vidljiv za oblast duha, primivši u sebe novi prosti svet.

45.    Kada je um obnovljen i srce osvećeno svi pojmovi koji u njemu niĉu su saobrazni sa prirodom sveta u koji stupa. U njemu se najpre budi ljubav prema Boţanstvenom i on ĉezne za opštenjem sa anĊelima i otkrivenjima tajni duhovnog sveta. Duhovno poznanje tvari ĉisti njegov um, te u njemu zasijava sagledavanje tajni Svete Trojice, kao i tajni mnogopoštovanog domostroja preduzetog radi nas. Zatim on svecelo ulazi u sjedinjenje sa poznanjem nade na buduće.

46.    Kada bi duša, dok je zakljuĉana u oblasti strasti, mogla istinski da razume duhovno, ne bi imala potrebe da pita i saznaje o tajnama duhovnog sveta. MeĊutim, oĉigledno je da vaspitavanje i poznanje pri strastima ne donosi korist i da nije dovoljno za otvaranje vrata koja su zakljuĉana pred licem ĉistote. Kada se od duše oduzmu strasti, um se prosvećuje i postavlja na ĉistom mestu prirode, nemajući više potrebe za pitanjima. On tada jasno vidi dobra koja se nalaze na svom mestu. Spoljašnja ĉula osećaju stvar koju susreću prirodno, a ne na osnovu veţbanja. Na isti naĉin razumi i o duhovnom sagledavanju. Jer um, ukoliko je zdrav u svojoj prirodi, prozire u skrivene tajne duha i u potpunosti sagledava slavu Hristovu. On ne pita, niti se uĉi, već se naslaĊuje tajnama novog sveta, iznad slobode volje, srazmerno vatrenosti vere i nadi u Hrista.

47.    Ukoliko ţeliš da ti srce postane obitelj tajni novog sveta, najpre se obogati telesnim delima - postom, bdenjem, sluţbom, podviţništvom, trpljenjem, obaranjem pomisli, i ostalim. Svoj um vezuj ĉitanjem Pisama i udubljivanjem u njih. Pred svojim oĉima napiši zapovesti, a neprestanim molitvenim razgovorom i samoudubljivanjem u molitvoslovlja iz srca iskorenjuj svaki obraz i svako podobije koje si ranije primio. Priuĉavaj svoj um da se uvek udubljuje u tajne Spasiteljevog domostroja, prestani da išteš poznanje i sagledavanje koje u svom mestu i u svoje vreme previšavaju slovesno opisivanje i produţavaj sa delanjem zapovesti i trudom oko  sticanja ĉistote. Moli Gospoda da te udostoji umnog Žvota. Poĉetak, sredina i kraj ovog Žvota saĉinjava sledeće: odsecanje svega sjedinjenjem sa Hristom. Ukoliko ţeliš sagledavanje tajni, u sebi neguj zapovesti delom, a ne samo stremljenjem da ih spoznaš. Duhovno sagledavanje dejstvuje u oblasti ĉistote.

48.    Sagledavanje tajne vere je kod sinova povezano sa verom i napasa se na poljima Pisma. Reĉi koje su nedostiţne poznanju postaju shvatljive pomoću vere. Poznanje o njima mi stiĉemo u sagledavanju koje se ostvaruje po oĉišćenju. Za duhovne tajne koje su više poznanja i koje ne osećaju ni telesna ĉula, ni razumna sila uma, Bog nam je dao veru. Njome samo saznajemo da te tajne postoje. Od te vere se u nama raĊa nada na njih (tj. nada da ćemo ih razumeti). Verom ispovedamo da je Bog Gospod, Vladika, Tvorac i

Ustrojitelj svega. Podsticani, zatim, savešću mi rešavamo da treba da vršimo Njegove zapovesti i da razumemo da stare zapovesti ispunjava strah, a Žvotvorne Hristove zapovesti - ljubav, kao što govori Gospod: Ako me ljubite, zapovesti moje drŽte. I ja ću umoliti Oca, i daće vam drugog Utešitelja (Jn.14,15-16). Dolazak Utešitelja On naziva darom otkrivenja duhovnih tajni. Stoga se u primanju Duha, koga su primili apostoli, sastoji sve savršenstvo duhovnog poznanja. I Gospod je obećao da će umoliti Oca da im da Utešitelja kako bi, ukoliko vrše zapovesti i oĉiste sebe, sa njima ostao u vekove. Vidiš li da se zbog ĉuvanja zapovesti um udostojava blagodati tajanstvenog sagledavanja i otkrivenja duhovnog poznanja.

49.    Ĉuvanje zapovesti projavljuje takvu silu jedino kada se vrši iz ljubavi prema Darodavcu, a ne iz straha. Stoga zakonita vrata koja vode u sagledavanje jeste ljubav. Boţanstvena ljubav one koji su je stekli uznosi u sva otkrivenja poznanja i tajanstvenih sagledavanja. Stoga najpre treba steći ljubav. Posle toga će sagledavanje duhovnog za nas biti nešto prirodno. Shvati mudrost blaţenoga Pavla koji je ostavio sve darove koje saopštava blagodat i iskao samo najsuštinskije, tj. ono ĉime se primaju i ĉuvaju darovi - ljubav (1.Kor.13). Ona je mesto otkrivenja. Na tom mestu se sagledavanje pokazuje samo od sebe. Po meri prirodnog uzrastanja duša stiĉe novo i novo poznanje o onom što postoji u svetu, svakog dana se sve više uĉeći. Tako se ĉovek i u duhovnom sagledavanju i Boţanstvenom osećanju obuĉava srazmerno sa uzrastanjem u razumnom Žvotu. Došavši u oblast ljubavi, on duhovno sagledava na njegovom mestu.

50.    Duhovno se ne pokorava sve dok ĉovek primenjuje usilje da ga svede sebi. I ukoliko on drsko uzmašta da ga razume pre vremena i podiţe svoj pogled ka njemu, njegov vid će otupeti i on će primećivati jedino prizrake i likove. Ĉim to budeš shvatio svojim rasudljivim umom, više se nećeš truditi da sagledavanje stekneš pre vremena. Ukoliko ti se uĉini da i sada (pre stupanja u oblast ĉistote i ljubavi) imaš sagledavanje, radiće se, zapravo, o senci prizraka, a ne o sagledavanju. Jer, kod svega mislenog postoji sliĉnost i maštarski obraz, a postoji i istinsko sagledavanje. I u prirodnoj oblasti se nekad vidi stvarnost, a nekad njena suprotnost: oko umesto stvarnosti vidi senku, vidi vodu tamo gde je nema, vidi zdanja koja vise u vazduhu, iako stoje na zemlji. Sliĉne pojave postoje i u mislenom.

51.    Ukoliko viĊenje ne bude oĉišćeno delanjem zapovesti i delima bezmolvnog Žvota, ukoliko ne stekne savršenu svetlost ljubavi i ne uznapreduje u uzrastanju u Hristovom obnovljenju, um ne moţe postati istinski vidilac Boţanstvenog sagledavanja. I svi obrazi duhovnog koje um misli da je sastavio u sebi nazivaju se prividom, a ne stvarnošću. I ĉinjenica da um vidi jedno umesto drugog proizilazi od toga što se nije oĉistio. To se desilo i sa spoljašnjim filosofima koji su duhovnim smatrali ono što nisu primili od istinskog uĉenja od Boga. Oni su o tome govorili sa nepriliĉnim samomnjenjem, razdeljujući jednog Boga u mnogoboštvu, izlaţući i slaţući se meĊu sobom kroz neozbiljnost pomisli, i tu maštu bezumlja svojih pomisli nazivajući umozrenjem priroda.

52.    Istinsko sagledavanje ĉulnih i nadĉulnih priroda, kao i same Svete Trojice, udeljuje se Hristovim otkrivenjem. Njemu je ljude nauĉio i na njega ukazao Hristos kada je prvonaĉelnom svojom Ipostasju ostvario obnovljenje ljudske prirode, vrativši joj prvu slobodu. On je svojim Žvotvornim zapovestima probio put ka istini. Naša priroda će postati sagledatelj istine, a ne mašte, tek kad ĉovek, trpeći stradanja, delanja i skorbi, sa sebe svuĉe starog strasnog ĉoveka, kao što novoreĊenĉe sa sebe skida posteljicu prilikom

izlaska iz majĉine utrobe. Preporodivši se duhovno, tada um postaje sposoban da primi sagledavanje svoje otadţbine.

53.    To sagledavanje jeste hrana uma, sve dok ne doĊe u stanje da primi još više sagledavanje. Jedno sagledavanje, naime, ĉoveka predaje drugome, sve dok um ne bude uzveden u oblast savršene ljubavi. Ljubav je obitelj duhovnog i naseljava se u ĉistotu duše. Kada um dospe do oblasti ljubavi blagodat poĉinje da dejstvuje. Um prima duhovno sagledavanje i postaje vidilac skrivenog.

54.    Kao što sam već govorio, dar otkrivenja umnog sagledavanja daje se na dva naĉina. Ponekad se daje blagodaću zbog vatrene vere, a ponekad zbog vršenja zapovesti i ĉistote. Po blagodati je dat blaţenim apostolima. Oni um nisu oĉistili vršenjem zapovesti, već vatrenom verom. Oni su u prostoti poverovali u Hrista i svakako sa zapaljenim srcem išli za Njim. I kad je izvršio svoj predivni domostroj, Hristos im je poslao Duha Utešitelja koji ih je oĉistio i usavršio njihov um, stvarno umrtvivši u njima starog strasnog ĉoveka, i stvarno oŽvotvorivši u njima novog duhovnog ĉoveka. I blaţeni Pavle je bio tajanstveno obnovljen, primivši sagledavanje otkrivenja tajni. Nije napisano ono što je Hristos sa njim razgovarao, već se navodi samo ono što mu je rekao Ananija: Savle brate, Gospod naš Isus, koji ti se javio na putu... poslao me je da progledaš i da se ispuniš Duha Svetoga (Dap.9,17). I.kad ga je krstio, on se ispunio Duha Svetog. On je osetio skrivene tajne otkrivenja, kao što se desilo i sa svetim apostolima kojima je Gospod Isus govorio: Još vam imam mnogo govoriti, ali sada ne moţete nositi. A kada doĊe On, Duh Istine, uvešće vas u svaku istinu... i javiće vam ono što dolazi (Jn.16,12-13).

55.    Tek kad je primio Duha Svetog i kad se Njime obnovio, blaţeni Pavle se udostojio tajni otkrivenja i poĉeo da duhom sagledava otkrivenja, naslaĊujući se sagledavanjem, slušajući neiskazane reĉi, upraţnjavajući sagledavanje iznad prirode, oduševljavajući se sagledavanjem nebeskih sila i naslaĊujući se duhovnim. Takvo ushoĊenje on nije dostigao po svojoj ţelji, kao što u svom bezumlju tvrde jeretici (evhiti). Um uopšte ne moţe da ushodi tamo. Naprotiv, Pavle je bio uzdignut duhom otkrivenja, kao što je sam pisao u Poslanici Korinćanima (2.Kor.12,2-4), nasuprot sujetnim ljudima koji su se poredili sa svetim apostolima i koji su maštu svojih pomisli nazivali duhovnim sagledavanjima.

56.     RasuĊujući o ljudima koji su obremenjeni strastima pa ipak stupaju u ispitivanje o zakonima telesnog i bestelesnog (ni u ĉemu se ne razlikujući od bolesnika koji nude pravila o ĉuvanju zdravlja), jedan od svetih je napisao: "Saznavši da uĉenici koji su zanemarivali zapovesti i koji nisu savladali strasti ţele blaţenstvo sagledavanja tajni (koje je moguće samo po oĉišćenju od strasti), blaţeni Pavle je rekao: "Svucite najpre starog ĉoveka strasti. Tada poţelite da se obuĉete u novog ĉoveka, obnovljenog poznanjem tajni na podobije Tvorcu, i ne ţelite blaţenstvo koje imam ja i ostali apostoli, koje je dato dejstvom blagodati, stoga što Bog neke miluje, a neke otvrdoglavljuje, kako sam hoće (Rim.9,18)". Jer, ko će stati pred lice Njegovo, ili ko će se usprotiviti Njegovoj volji? Ponekad Bog dariva ni za šta, a ponekad traŽ dela i oĉišćenje pa tek onda šalje dar. A ponekad ni posle dela i oĉišćenja ne daje ovde, nego ga ĉuva da bi sagledavanje dao na svom mestu".

57.    Smatramo da On tako postupa i odnosno manjeg dara, naime, oproštaja grehova. Jer, On krštenje poklanja kao dar, ne traţeći savršeno ništa izuzev vere. U pokajanju za grehe, pak, On oproštaj ne daje kao dar, već zahteva trud, skorb, ţalost,

skrušenost, suze, dugotrajni plaĉ. I tek tada oprašta. Razbojniku je odmah oprostio zbog ispovedanja reĉju na krstu, obećavši mu Carstvo, a od grešnice je zahtevao veru i suze.

58.   Duša koja voli Boga samo u Njemu nalazi svoje spokojstvo.

Da bi srcem bio u svezi sa Bogom moraš prethodno da raskineš svaki spoljašnji savez. Jer, sjedinjenju sa Bogom prethodi razrešenje od veštastva.

Mladencu se hleb daje kao hrana tek pošto je othranjen mlekom. I ĉovek koji namerava da napreduje u Boţanstvenom treba da se najpre odvoji od sveta, kao dete od naruĉja i dojki maternjih.

Telesno delanje prethodi duševnom, kao što je prah prethodio duši koja je bila udahnuta u Adama. Ko nije stekao telesno delanje, ne moţe imati ni duševno. Jer, drugo se raĊa od prvog, kao klas iz golog pšeniĉnog zrna. Ko, pak, nema duševno delanje, lišiće se duhovnih darova.

59.    Kao što posle sejanja suza slede pregršti radovanja, tako i posle zlopaćenja Boga radi sledi radost.

Zemljodelcu je sladak hleb kojije dobio znojem. Slatka su i dela pravde srcu koje je primilo Hristovo poznanje.

Sa dobrom voljom pretrpi i uvredu i poniţenje kako bi imao smelost pred Bogom.

Ĉovek koji sa poznanjem trpi ruţnu reĉ od onoga kome nije uĉinio nepravdu na svoju glavu polaţe trnov venac. Blaţen je on jer se ovenĉava netljenošću, premda toga ni sam nije svestan.

60.   Onaj ko sa poznanjem beŽ od sujetne slave u svojoj duši je osetio budući vek. Um onoga ko u sadašnjem Žvotu beŽ od pokoja već sagledava budući vek. Onaj,

pak, ko je svezan gramţljivošću jeste rob strasti.

Nemoj misliti da je samo sticanje zlata i srebra gramţljivost. Ono je prisutno kod svakog sticanja stvari za koje je privezana tvoja volja.

Nemoj hvaliti onoga koji se zlopati telesno, ali daje na volju ĉulima, tj. sluhu, otvorenim i neuzdrţanim ustima i bludećim oĉima.

61.     Znaj da ostavljanje grehova duţnicima pripada delima pravde. Tada  ćeš uvideti tišinu i svetlost po celom umu svom.

Milostivi koji nije viši od svoje pravde nije milostiv, tj. pravi milostivi ne daje ljudima milostinju samo iz svog sopstvenog, nego i sa radošću od drugih trpi nepravdu i miluje ih.

Milostiv je onaj ko dušu svoju polaţe za brata, a ne onaj ko samo davanjem ukazuje milost svome bratu.

Milostiv je i onaj ko nije toliko bestidan da bratu, koji ga udari, uzvrati i oţalosti njegovo srce.

62.   Zavoli trud bdenja kako bi našao utehu u onome što je blisko tvojoj duši. Zanimaj se ĉitanjem u bezmolviju kako bi tvoj um svagda bio uznošen ka ĉudesima

BoŽjim.

Zavoli siromaštvo sa trpljenjem kako bi ujedno sabrao svoj um u odnosu na maštanje. Omrzi prostran Žvot kako bi tvoje pomisli ostale bezmeteţne. Uzdrţavaj se od mnogoga i pobrini se samo o duši kako bi je spasao od rasturanja unutrašnje tišine.

63.   Zavoli celomudrenost da se u vreme svoje molitve ne bi postideo pred Bogom.

Stekni ĉistotu u delima svojim kako bi ti se ozarila duša na molitvi i kako bi ti se sećanjem na smrt u umu rasplamsala radost.

Nemoj biti lenjiv u svom delanju da se ne bi postideo kad staneš meĊu svoje prijatelje.

Nemoj svoju slobodu vezivati onim što sluŽ nasladi kako ne bi postao sluga slugu. Neka ti odeća bude siromašna kako bi ponizio pomisli koje se raĊaju u tebi, tj.

visokoumlje srca. Ko voli sjaj neće moći da stekne slobodne misli, budući da se srce

unutrašnje usmerava prema izgledu spoljašnjih obraza.

64.   Za smirenoumljem sledi uzdrţanje i ograniĉavanje u svemu.

Usled postojanog ograniĉavanja, smirenoumlje dolazi do sagledavanja i dušu ukrašava celomudrenošću. Taština, pak, usled neprestanog meteţa i smućenja pomisli, iz svega što susreće sabira neĉisto imanje i oskrnavljuje srce. Ona nepristojnim pogledom gleda na prirodu stvari i um zanima sramnim predstavama. Smirenoumlje, pak, sebe duhovno ukrašava sagledavanjem, pobuĊujući onoga koji ga je stekao na slavoslovlje.

65.    Bolje je da sam sebe razrešuješ od uza greha, negoli da robove oslobaĊaš od ropstva.

Bolje je da se umiriš u duši svojoj, u jednomisliju trodelnog sastava u tebi, tj. tela, duše i duha, negoli da svojim uĉenjem umiruješ raznomislene. Grigorije govori: "Dobro je bogoslovstvovati radi Boga, ali je bolje da se ĉovek oĉisti za Boga".

Za tebe je korisnije da se postaraš o tome da ono što je u tvojoj duši palo od strasti podigneš podsticanjem svojih pomisli da se okreću ka Boţanstvenom, negoli da vaskrsavaš mrtve.

66.    Sve dane svog Žvota, ma gde se našao, smatraj se strancem kako bi bio u stanju da se izbaviš od štete koja se raĊa od slobodnog opštenja.

Svagda blagosiljaj ustima pa te neće vreĊati, budući da se uvreda raĊa od vreĊanja, a blagoslov od blagosiljanja.

Na svakom delu se smatraj oskudnim kako bi uĉio, i ĉitavog Žvota ćeš se pokazivati

mudar.

Nemoj priĉati drugome ono što sam nisi ispitao kako se ne bi postideo sam sebe i

kako se po uporeĊivanju tvog Žvota ne bi otkrila tvoja laţ.

67.    Ĉuvaj se da ne ĉitaš jeretiĉka uĉenja. Jer, to više nego bilo šta drugo na tebe moţe podići duha hule.

Ĉesto i nenasito ĉitaj knjige uĉitelja o promislu BoŽjem. One, naime, um rukovode ka poimanju poretka u tvorevini i delima BoŽjim i ukrepljuju ga. Svojom tananošću one ga pripremaju za primanje svetlozarnih misli i ĉine da on u svojoj ĉistoti ide ka poznanju tvari BoŽjih.

Ĉitaj JevanĊelje koje je zaveštao Bog radi poznanja cele vaseljene kako bi se tvoj um pogruzio u ĉuda BoŽja.

Tvoje ĉitanje neka se odvija u nepomućenoj tišini. Budi slobodan od mnogobriţljivosti o telu i od Žtejskog meteţa kako bi, pri sladosnom razumevanju, u duši osetio najslaĊi ukus koji prevazilazi svaki osećaj i kako bi tvoja duša istrajala u tom osećanju.

68.    Ĉisti svoju dušu, zbaci sa sebe brigu o onome što je izvan tvoje prirode, na svoje pojmove i pokrete stavi zavesu celomudrenosti i smirenja. Tako ćeš naći ono što je unutar tvoje prirode, budući da se smirenima daje otkrivenje tajni.

69.    Ukoliko si rešio da svoju dušu predaš na delo molitve koja oĉišćava um i na prebivanje u bodrosti noću kako bi stekao svetao razum, treba da se udaljavaš od gledanja na svet, da prekratiš susrete sa ljudima, da ih ne primaš u svoju keliju, ĉak ni pod vidom koristi, izuzev jednodušnih, jednomislenih i onih koji znaju tvoje tajne. Budi oprezan u odnosu na smućenje od duševnih beseda, te po odsecanju spoljašnjih razgovora sa svojom molitvom sjedini milostinju da bi ti duša ugledala svetlost istine. U meri u kojoj srce prestaje da se uznemirava spoljašnjim predmetima um urazumljuje misli i obavlja Boţanstvena dela, dolazeći do izumljenja. Jer, ukoliko pokaţemo neznatnu marljivost, duša obiĉno brzo jednu besedu zamenjuje drugom.

70.   Da bi jednu besedu zamenio drugom (praznu - dušespasonosnom) treba da se baviš ĉitanjem Pisma i Žtija svetih. Jer, kada budeš stao na molitvu i na svoje pravilo, umesto razmišljanja o onome što si video i ĉuo u svetu, u sebi ćeš obresti razmišljanje o Boţanstvenim Pismima koja si ĉitao. To razmišljanje će izazvati zaborav svetskih uspomena, ĉime um dolazi do ĉistote. To je znaĉenje reĉenoga da ĉitanje pomaţe duši kada stane na molitvu i da se duša molitvom prosvećuje u ĉitanju. Ĉitanje, opet, umesto spoljašnje smese, pruţa hranu raznim vidovima molitve. Prema tome, duša se ĉitanjem prosvećuje za svagdašnju marljivu i nesmućenu molitvu.

71.     Teloljupci i stomakougodnici ne treba da ulaze u ispitivanje duhovnih predmeta, kao što ni bludnica ne treba da razgovara o celomudrenosti.

Krajnje bolesno telo ne podnosi masnu hranu. Ni um koji je zauzet svetskim ne moţe da se pribliŽ ispitivanju Boţanstvenog.

Oganj se ne raspaljuje u sirovim drvima. Ni Boţanstvena vatra se ne razgoreva u srcu koje voli pokoj.

Onaj ko svojim oĉima ne vidi sunce, na osnovu samog sluha drugome ne moţe opisati njegovu svetlost. On ĉak i ne oseća njegovu svetlost. Isto biva i sa onim koji svojom dušom nije osetio sladost duhovnih dela.

72.     Ono što ti pretekne od tvojih dnevnih potreba podaj siromasima, te sa smelošću poĊi da prineseš svoje molitve, tj. da sa Bogom besediš kao sa Ocem.

Ništa ne moţe toliko srce pribliŽti Bogu kao milostinja. I ništa u duši ne raĊa toliko tišine kao dobrovoljno siromaštvo.

Kada daješ, daj sa velikodušnošću i sa osmehom na licu, i opskrbi u većoj meri nego što traţe.

Nemoj se truditi da shvatiš ko je dostojan, a ko nije. Neka pred tobom svi ljudi budu jednaki s obzirom na dobro delo. Jer, na taj naĉin moţeš i nedostojne privući dobru, budući da se duša pomoću telesnog brzo dovodi u strah BoŽji.

73.    Svoju keliju oĉisti od suvišnih stvari. To će te privesti uzdrţanju, ĉak i da nisi voljan. Oskudica u svemu ĉoveka uĉi uzdrţanju.

Oni koji su odneli pobedu u spoljašnjoj borbi (mislim na borbu koju na dušu podiţu ĉula sluha, vida i ostala) ne moraju se bojati ni unutrašnje borbe.

Kada zatvori gradska vrata, tj. ĉula, ĉovek ratuje unutra i ne boji se zlobnika izvan

grada.

Blaţen je onaj ko to zna i ko se ne obremenjuje mnoštvom dela, već svu telesnu delatnost obraća na molitveni trud.

74.    U trenucima kad Bog bude tvoje srce privodio u umilenje, potrudi se da neprestano ĉiniš poklone i da preklanjaš kolena.

Nemoj svom srcu dopuštati da se brine o bilo ĉemu u vreme kad demoni poĉnu da te ubeĊuju da se latiš drugih poslova. Tada posmatraj i divi se onome što će proizići iz toga.

MeĊu podviţniĉkim borbama ništa nije toliko vaţno i teško i ništa ne izaziva toliko zavisti kod demona kao pruţanje pred Hristovim krstom i danonoćna molitva, koji ĉine da izgleda da su ĉoveku ruke vezane pozadi.

Lati se tota ukoliko nećeš da tvoja vatrenost ohladni i da ne osiromašiš u suzama. Bićeš blaţen ako se o tome budeš starao dan i noć, i ako ne budeš iskao bilo šta drugo.

Ukoliko se ne budeš podvizavao, nećeš naći, i ukoliko sa vatrenošću ne budeš udarao u vrata i neprestano prebivao pored njih u bdenju, nećeš biti uslišen.

75.    U ĉovekovom srcu se neće probuditi sladost Duha BoŽjeg, njegovi udovi neće primiti ĉistotu  u ovom  Žvotu i  Boţanstvene misli neće ući  u njegovu dušu  (ostajući neprimećene i sakrivene), sve dok spoljašnji ĉovek ne umre za sve svetsko (ne samo za greh, nego i za svako delo), i unutrašnji ĉovek za lukave misli, i dok prirodni pokreti tela ne iznemognu, postavši nemoćni da u srcu probude grehovnu sladost. U ĉoveku se neće probuditi duhovna opijenost sve dok u svom srcu ne umrtvi staranje o Žtejskom (izuzev o neophodnim zahtevima prirode) i dok brigu o tome ne prepusti Bogu.

76.    Ko sa ubeĊenjem i osećanjem u umu drŽ [misao] o jednakosti ka kojoj vodi opšti kraj svih, neće imati potrebe za drugim Uĉiteljem da bi se odrekao od Žtejskog.

Onaj ko se dobrovoljno ne udaljuje od uzroka strasti, nevoljno se uvlaĉi u greh. Uzroci, pak, greha su sledeći: vino, ţene, bogatstvo, telesno zdravlje. Oni to, ipak, nisu po samoj svojoj prirodi, već stoga što priroda preko njih lako naginje ka grehovnim strastima. Stoga ĉovek treba da se marljivo pazi toga.

Ljudi se gnušaju siromaštva, a Bog još više - visokoumne duše i nadmenog uma. Ljudi poštuju bogatstvo, a Bog smirenu dušu.

77.    Ukoliko hoćeš da postaviš poĉetak dobrom delanju najpre se pripremi za iskušenja koja te susreću. Jer, neprijatelj ima obiĉaj da onoga koji je sa vatrenom verom zapoĉeo dobar Žvot susretne sa raznim strašnim iskušenjima. Njegova namera je da u njemu izazove strah kako bi ohladneo u dobrom proizvoljenju i izgubio vatrenost u bogougodnom delanju. Stoga se pripremi da hrabro susretneš iskušenja koja se podiţu na vrlinu, pa tek onda zapoĉinji delanje.

78.    Zapovesti BoŽje su više od svih riznica sveta. Ko ih je stekao, u sebi je obreo

Boga.

Onoga ko se uvek uspokojava u BoŽjem staranju, Bog ĉini pristavnikom doma. Onoga ko ţeli ispunjenje volje BoŽje vode nebeski anĊeli.

Onaj ko se boji greha bez saplitanja vrši strašno putovanje i u vreme mraka pred

sobom i unutar sebe nalazi svetlost.

Stope onih koji se boje greha ĉuva Gospod. U vreme saplitanja njih preduhitruje milost BoŽja.

Onaj ko svoja sagrešenja smatra malim, pada u još gore od prethodnih i nosi sedmostruku kaznu.

79.   U smirenju sej milostinju pa ćeš na Sudu poţnjeti milost.

Onim ĉim si izgubio dobro treba da ga ponovo stekneš. Ako si izgubio celomudrenost i prebivaš u bludu, Bog od tebe neće primiti milostinju. Jer, On od tebe hoće svetinju tela.

I svaka druga bolest se leĉi lekovima koji su joj svojstveni. Ako si pobeĊen zavišću, zbog ĉega se upinješ u borbi sa snom (a ne protiv zavisti)?

80.   Još dok je prestup mali, dok nije sazreo, dok ne pusti grane u širinu i ne sazre potrudi se da ga iskoreniš. Nemoj se predavati nemaru dok ti nedostatak izgleda mali, inaĉe će kasnije postati neĉoveĉni gospodar. Tada ćeš beţati od njega kao rob i zarobljenik. Ko se, pak, s poĉetka suprotstavi strasti, ubrzo će zagospodariti nad njom.