PREPODOBNI ISAAK SIRIN PODVIŽNIĈKE POUKE

1.  Strah BoŽji je poĉetak vrlina. On je porod vere i seje se u srce kada se um odvoji od svetske rasejanosti. Tada on misli koje kruţe i lutaju sabira na razmišljanje o budućem vaspostavljanju.

2. Da bi se poloŽla osnova vrlina, najbolje je da se ĉovek drŽ po strani od Žtejskih dela i da prebiva u zakonu koji osvetljuje prave i svete staze, kao što je Duh Sveti ukazao preko Psalmopojca(Ps.22,3; 118,35).

3. Poĉetak puta Žvota se sastoji u svagdašnjem pouĉavanju uma u Reĉima BoŽjim i u provoĊenju Žvota u siromaštvu. Napajanje jednim potpomaţe usavršavanje u drugom. Ako se napajaš izuĉavanjem Reĉi BoŽjih imaćeš pomoć u napredovanju u siromaštvu, a usavršavanje u negramţljivosti će ti obezbeĊivati više vremena da napreduješ u izuĉavanju Reĉi BoŽjih. Napredak, pak, i u jednom i u drugom ubrzo će dovesti do podizanja celog zdanja vrlina.

4.  Bez udaljavanja od sveta niko ne moţe da se pribliŽ Bogu. Udaljavanje ja ne nazivam preseljenje telom, već odstranjenje od svetskih dela. Vrlina udaljavanja od sveta se sastoji u tome da se um ne bavi svetom.

5.  Za ĉoveka u kome se umnoŽ blagodat, strah od smrti na putu ka ţeljenoj pravednosti postaje ništavan. On u svojoj duši nalazi mnoge razloge po kojima je, radi straha BoŽjeg, gotov da trpi nevolje kao nešto što mu pripada. Tada sve što je neprijatno telu i što moţe da mu priĉini stradanje u njegovim oĉima izgleda ništavno u poreĊenju sa onim ĉemu se on nada u budućnosti. Ukoliko se, pak, u ĉoveku umanji blagodat, dešava se suprotno reĉenome. Tada kod njega poznanje na osnovu istraŽvanja (koje se oslanja samo na opipljivo) postaje jaĉe od vere. On već nema nadu u Boga pri svakom delu i promisao BoŽji o ĉoveku poĉinje da shvata drugaĉije. Takav ĉovek se postojano podvrgava strahovima zbog zamki onih koji svojim strelama streljaju u mraku(Ps.10,2).

6.  Sumnja srca u dušu unosi bolest, a vera ĉini da je proizvoljenje jako i pri odsecanju udova. Što te više savlaĊuje ljubav prema telu, to si manje smeo i neustrašiv u mnogim borbama koje okruţuju ono što ti je milo.

7.  Celomudren nije onaj u kome za vreme borbe, truda i podviga nestaju sramne pomisli, već onaj ko istinitošću svog srca ucelomudruje gledanje svoga uma, ne dozvoljavajući mu da se pruţa ka nepriliĉnim pomislima. I dok ĉasnost njegove savesti pogledom oĉiju svedoĉi o njegovoj vrednosti (zakonu ĉistote), stid kao zavesa visi u skrivenoj odaji pomisli, a njegova neporoĉnost se, kao celomudrena devica, verom ĉuva za Hrista.

8.  Za odbijanje raspoloţenja duše ka nepristojnosti ništa nije tako moćno kao pogruţavanje u ljubav prema izuĉavanju Boţanstvenog Pisma i dostizanje dubine njegovih misli. Kada se pomisli pogruţavaju u sladost shvatanja mudrosti koja je sakrivena u reĉima ĉovek iza sebe ostavlja svet i zaboravlja sve što je u njemu, po meri prosvećenja koje izvlaĉi iz njih. Ĉak i kad pliva samo po površini mora Boţanstvenih Pisama i ne moţe da pronikne u samu dubinu misli Pisma, umu je dovoljno što je zauzet teţnjom da ih razume. On i tada jednom pomišlju o ĉudesnom krepko vezuje svoje pomisli i spreĉava ih da streme ka veštastvenom i plotskom.

9. U svemu što susretneš u Pismu trudi se da doĊeš do cilja reĉi kako bi proniknuo u dubinu misli svetih i sa većom taĉnošću ih razumeo. Oni koje Boţanstvena blagodat na putu Žvota vodi ka prosvećenju svagda osećaju kao da neka umna luĉa prolazi  po stihovima napisanog i ĉini da um razlikuje gola slova od onoga što je duševnom poznanju reĉeno sa velikom mišlju.

10.  Srce ĉoveka koji mnogoznaĉne stihove ĉita bez udubljivanja ostaje siromašno (tj. ne oseća ništa). U njemu gasne sveta sila koja pri divnom razumevanju duši pruţa najslađi ukus.

11.  Svaka stvar obiĉno stremi ka sebi srodnome. Duša koja u sebi ima udeo duha plameno vuĉe ka sebi sadrŽnu izreke koja u sebi poseduje skrivenu duhovnu silu. MeĊutim, ne pobuĊuje svakog ĉoveka na divljenje ono što je reĉeno duhovno i što u sebi ima skrivenu veliku duhovnu silu. Reĉ o vrlini zahteva srce koje nije zauzeto zemljom. U ĉoveku ĉiji je um obremenjen brigom o prolaznom vrlina ne moţe da probudi pomisao [tj. ţelju] da je zavoli i poţeli da je stekne.

12.  Odvajanje od veštastva prethodi sjedinjenju sa Bogom, premda ĉesto, po domostroju blagodati, kod pojedinih biva da poslednje prethodi prvome. Poredak koji priliĉi domostroju je drugaĉiji od poretka koji je opšti svim ljudima. Ti se drŽ opšteg poretka. Ukoliko u tebi prethodi blagodat, neka je, a ako ne prethodi, ti putem svih ljudi ushodi na visinu duhovnog stuba.

13.  Nenasitost duše u sticanju vrlina preokreće u svoju korist deo vidljivih (ĉulnih) ţelja tela koje je povezano sa njom. Svaku stvar ukrašava mera. Bez mere postaje štetno i ono što se smatra prekrasnim.

14. Da li hoćeš da sa svojim umom budeš u opštenju sa Bogom? PosluŽ milostinji! Ka duhovnoj ljubavi, koja zapeĉaćuje nevidljivi obraz (Boga u ĉoveku), nema drugog puta osim da se pre svega postane štedar sliĉno Ocu našem nebeskom, kao što je rekao Gospod (Lk.6,36).

15.  Vodom koju crta na zidu umetnik ne moţe utoliti svoju ţeĊ. Isto je i sa reĉju koja nije opravdana delatnošću. Onaj koji onome koji ga sluša govori o vrlini koju je ostvario na delu, ĉini isto što i onaj koji drugome daje novac koji je dobio svojim trudom. Onaj ko iz sopstvenog imanja seje uĉenje u sluh onih koji ga prate sa smelošću otvara svoja usta i svojoj duhovnoj deci govori kao prestareli Jakov celomudrenom Josifu: I ja ti dajem jedan deo više nego braći tvojoj, koji uzeh od Amoreja maĉem mojim i lukom mojim (Post.48,22).

16. Neko je prekrasno rekao da strah od smrti ţalosti ĉoveka koga osuĊuje savest. Onaj, pak, ko u sebi ima dobro svedoĉanstvo [savest], smrt ţeli podjednako kao i Žvot.

17. Ono što se duboko spojilo sa tvojom dušom smatraj svojim imanjem ne samo u ovom veku. Veruj da će ono sa tobom poći i u budući vek. I ako je to nešto dobro - veseli se i blagodari Boga u umu svome, a ako je nešto rĊavo - ţalosti se i uzdiši, starajući se da ga se oslobodiš još dok si u telu.

18.  DrŽ uvek u umu svom najteţe nevolje nevoljnika i zlopaćenika kako bi sam uznosio duţnu zahvalnost za male i ništavne skorbi koje ti se dešavaju i kako bi bio u stanju da ih podnosiš sa radošću.

19. U vreme svog ohlaĊenja i lenjosti u svom srcu predstavljaj ranije vreme u kome si bio marljiv, u kome si se starao o svemu, ĉak o sitnicama, u kome si pokazao podvig, u kome si se sa revnošću protivio svima koji su hteli da postave prepreku tom hoĊenju. Takvim sećanjem tvoja duša će se ponovo probuditi kao iz dubokog sna, te će se ponovo obući u plamen revnosti. Ona kao da ustaje iz mrtvih, vatrenim suprotstavljanjem Ċavolu i grehu vraćajući se u svoj raniji poredak.

20.   Krsna delatnost je dvojaka: jedna se sastoji u trpljenju telesnih nevolja (telesnih lišavanja neizbeţnih u borbi sa strastima - i naziva se delanjem), a druga se

ispoljava u tananoj delatnosti uma, u Boţanstvenom razmišljanju i u prebivanju u molitvi (i naziva se sagledavanjem). Prva ĉisti strasni deo duše, a druga prosvećuje umni deo duše. Svakog ĉoveka koji, pre nego što se savršeno obuĉio prvoj delatnosti prelazi na drugu, privuĉen njenom sladošću, da ne kaţem - svojom lenjošću, postiţe gnev zbog toga što najpre nije umrtvio udove svoje koji su na zemlji (Kol.3,5), tj. što se bez iscelenja nemoći pomisli trpeljivim upraţnjavanjem u delanju krsnog zlopaćenja drznuo da u umu svom mašta o slavi krsta. To je znaĉenje drevne izreke svetih da će um koji ushte da se popne na krst pre nego što mu ĉula, iscelivši se, doĊu do bezmeteţnosti, postići gnev BoŽji. Onaj ĉiji je um oskrnavljen sramnim pomislima i koji je brz na maštarske pomisli biva zaustavljen [na svom putu]. On svoj um nije najpre oĉistio nevoljama, niti je pokorio telesne ţelje, već se pouzdao na ono što je ĉulo njegovo uvo i što je napisano mastilom. On se ustremio napred po putu koji je ispunjen mrakom, premda je slep oĉima.

21. Predstavi sebi da je vrlina telo, sagledavanje - duša, a jedno i drugo - savršeni ĉovek, koji je duhom sastavljen iz dva dela, iz ĉulnog i razumnog. I kao što je nemoguće da duša doĊe u stanje da projavi svoje postojanje bez potpune obrazovanosti tela sa njegovim udovima, tako je nemoguće da doĊe do sagledavanja bez vršenja dela vrlina.

22.  Slušajući da treba da se udaljimo od sveta i da ostavimo svet, da se oĉistimo od svega što postoji u svetu, ti treba od poĉetka da shvatiš i spoznaš što znaĉi sama reĉ svet i iz kakvih razliĉitih [znaĉenja] se ona sastoji. Tada ćeš biti u stanju da shvatiš koliko je tvoja duša daleko od sveta i šta je u njoj još vezano za svet. Svet je opšte ime koje obuhvata ono što zovemo strastima. Kada hoćemo da imenujemo sve strasti zajedno, mi koristimo reĉ svet, a kada hoćemo da ih razlikujemo po vrstama, mi ih nazivamo strastima.

23. Kada budeš saznao šta je svet doznaćeš i to ĉime si vezan sa njim i ĉime si se odvojio od njega. I reći ću kraće: svet je telesni Žvot i mudrovanje ploti. Samim tim što je ĉovek odvojio sebe od toga poznaje se da je izašao iz sveta.

24.  Strah za telo kod ljudi ponekad biva tako silan da ĉesto ostaju nesposobni da izvrše bilo šta slavno i uzvišeno. MeĊutim, kad mu se pribliŽ strah za dušu, on išĉezava kao vosak pred ognjem koji ga proţdire.

25.  Duša je po prirodi bestrasna. Strasti su nešto pridodato. Za njih je kriva sama duša. Ako je nekada bila svetla i ĉista zbog primanja Boţanstvene svetlosti, i ako postaje isto takva po povratku u prvobitno stanje, priroda duše odstupa od svog stanja ĉim stupi u strasno kretanje, kao što tvrde vaspitanici Crkve.

26.  Prirodno stanje duše jeste poznanje BoŽje tvorevine - i ĉulne i mislene. Njeno natprirodno stanje  jeste kretanje (ili dejstvo ili stanje) sagledavanja  nadsuštastvenog Boţanstva. Njeno protivprirodno stanje jeste kretanje (ili nastrojenje i Žvot) koji je svojstven strasnim ljudima, koji sluţe strastima. Prema tome, oĉigledno je da duševne strasti nisu prirodne.

27.  Ako nisi došao do toga da tajne ljudske spoznaješ po duhu, moţeš ih poznati po reĉima, naĉinu Žvota i raspoloţenju svakoga. Onaj ko je ĉist u duši i neporoĉan po naĉinu Žvota svagda sa celomudrenošću izgovara reĉi Duha i saobrazno sa merom svog razumevanja rasuĊuje o Boţanstvenom i o tome što je u njemu samom. Onaj, pak, ĉije je srce ispunjeno strastima, i jezik svoj pokreće sa njima. Ĉak i da poĉne da govori o duhovnom, on će rasuĊivati pod uticajem strasti. Mudri takvog ĉoveka primećuje pri prvom susretu i ĉisti oseća njegov smrad.

28.  Dela monaha su: sloboda od telesnog, telesni trud sa molitvom i neprestano srdaĉno sećanje na Boga.

29.  Jedno delo je molitva, a drugo - sagledavanje u molitvi, premda molitva i sagledavanje jedno u drugom imaju svoj poĉetak. Molitva je sejanje, a sagledavanje je ţetva pri kojoj ţetelac stupa u izumljenje neizrecivim viĊenjem. On se divi tome kako je iz malih i golih zrna pred njim izraslo tako divno klasje.

30. Spasitelj je sa postom zapoĉeo delo našeg spasenja. Na isti naĉin i svi koji idu tragom Spasitelja na toj osnovi polaţu poĉetak svog podviga, budući da je post oruţje koje je Bog pripremio. I ko neće biti prekoren ako ga zapostavi? Kad je postio sam Zakonodavac, zar neće postiti oni koji su obavezni da izvršavaju zakon? Stoga do posta ljudski rod nije znao za pobedu i Ċavo nikada nije iskusio poraz od naše prirode. Od tog, pak, oruţja on je potpuno iznemogao. Naš Gospod je bio voĊa i prvenac te pobede da bi na glavu naše prirode poloŽo prvi pobedni venac. Ĉim na nekom od ljudi vidi to oruţje, Ċavola, tj. protivnika i muĉitelja odmah spopada strah zbog sećanja na poraz koji je u pustinji pretrpeo od Spasitelja. Njegova sila se odmah rasplinjava, i pogled na oruţje koje nam je dao naš Podvigonaĉelnik ga spaljuje. Onaj ko je obuĉen u oruţje posta u svako vreme gori revnošću. Um onoga ko u njemu prebiva ostaje nepokolebiv i pokazuje spremnost da susretne i odbije sve ljute strasti.

31.  Dela i napori tada duši pruţaju bestrašće, umrtvljujući udove... koji su na zemlji. Oni daju spokojstvo pomislima ukoliko se latimo bezmolvija, ukoliko se u duši prekrati smućenje koje nastaje od utisaka spoljašnjih ĉula. Bez toga uspeh se neće steći. Jer, da li će se osušiti koren drveta koje se svakodnevno zaliva? Nestaje li kada vode u sudu koji se svakodnevno dopunjuje? Kada ĉovek stupi u bezmolvije, duša lako raspoznaje strasti. Tada ih unutrašnji ĉovek, probudivši se na duhovno delo, savlaĊuje i svoju dušu iz dana u dan uzvodi ka ĉistoti.

32.  Kada se moţe reći da je neko dostigao ĉistotu? Zaista je ĉist srcem onaj koji sve ljude vidi dobrima i kome niko ne izgleda neĉist i oskrnavljen.

33. Šta podviţnik koji prebiva u bezmolviju u svojoj keliji treba da radi? Zar marljivi ĉovek koji se drŽ trezvoumlja u duši ima potrebu da pita kako da se ponaša kada je usamljen? Kakvo bi drugo zanimanje monah u keliji imao osim plaĉa? I koje je zanimanje bolje od toga? Samo njegovo prebivanje i usamljenost, koja je sliĉna boravku u grobu, daleko od ljudske radosti, treba da ga uĉi da je njegova delatnost plaĉ. I svi sveti su se sa plaĉem preselili iz ovog Žvota. Molimo Gospoda da nam daruje plaĉ. Jer, ako steknemo tu blagodat, koja je bolja i prevashodnija od ostalih darova, mi ćemo, njenom pomoću, dostići ĉistotu. Ukoliko je, pak, dostignemo, ona se od nas neće odvojiti do samog našeg ishoda iz ovog Žvota.

34.  Blaţeni ĉisti srcem stoga što nema vremena u kome se oni ne bi naslaĊivali sladošću suza, u kojoj oni uvek vide Gospoda. Još dok su im suze u oĉima oni se, na visini svoje molitve, udostojavaju viĊenja Njegovih otkrivenja. Kod njih nema molitve bez suza. To i znaĉi ono što je Gospod rekao: Blaţeni koji plaĉu jer će se utešiti (Mt.5,4). Monaha koji se uz pomoć suza udostoji da preĊe oblast strasti i da stupi na ravninu duševne ĉistote susreće uteha koju Gospod daje onima koji plaĉu radi njihove ĉistote. Prolivanje suza i plakanje jeste dar bestrasnih. I ukoliko suze onoga koji povremeno plaĉe i tuguje vode ne samo ka bestrašću, nego i savršeno ĉiste i oslobaĊaju njegov um od sećanja na strasti, šta da se kaţe o onima koji se sa znanjem dan i noć upraţnjavaju u njima?

35. Neko od svetih je rekao da telo koje se boji iskušenja, koje izbegava krajnosti i koje [se boji] da se ne liši Žvota postaje prijatelj greha. Stoga ga Duh Sveti pobuĊuje da umre (savetuje podviţniku da se ne boji smrti). On zna da on neće pobediti greh ukoliko

ne umre. Onaj ko hoće da se u njega useli Gospod svoje telo prinuĊava da mu sluŽ. On se trudi oko zapovesti Duha koje je opisao apostol i svoju dušu ĉuva od plotskih dela koja navodi apostol (Gal.5,19). Telo, pak, koje ima udela u grehu nalazi pokoj u plotskim delima. Duh BoŽji se, meĊutim, ne uspokojava u njegovim plodovima. Kada telo iznemogne od posta i smirenja, duša se ukrepljuje molitvom.

36.  Posle mnogog ugnjetavanja skorbima bezmolvija, posle trpljenja lišavanja i nedostataka i po pribliţavanju konĉini Žvota, telo te obiĉno moli i govori: "Daj mi malo slobode da poŽvim kako priliĉi. Sada ja hodim pravo budući da sam ispitano svakim zlopaćenjima". I ĉim ga ti zbog saosećanja izbaviš od nevolja i uspokojiš, pruŽvši mu predah, poĉeće da ti, malo po malo, našaptava sa laskanjem (a njegova laskanja su vrlo snaţna) da "i blizu sveta moţemo da Žvimo dobro, po istim pravilima po kojim se sada upravljamo. Jer, mi smo ispitani u mnogom. Iskusi me unekoliko, pa ćemo se vratiti ukoliko ne budem onakvo kakvim me ţeliš. Pustinja nam neće pobeći". Ti mu, pak, nemoj verovati makar te i silno umoljavalo i davalo mnoga obećanja. Jer, ono neće ispuniti ono što obećava. Ukoliko pristaneš na njegovu molbu, baciće te u velike padove od kojih nećeš biti u stanju da ustaneš i da se izbaviš.

37. Kada od iskušenja doĊeš do uninija i kad ih se presitiš, kaŽ sam sebi: "Ponovo si poţeleo neĉisti i sramni Žvot". I ako ti telo kaţe: "Veliki je greh ubiti sam sebe", ti mu odgovori: "Ubijam sam sebe stoga što ne mogu da Žvim ĉisto. Umreću ovde da ne bih video istinsku smrt svoje duše - smrt za Boga. Bolje mi je da ovde umrem radi neporoĉnosti i da ne Žvim rĊavo u svetu. Ja sam namerno izabrao tu smrt radi grehova svojih. Sam sebe umrtvljujem stoga što sam zgrešio Gospodu. Više neću da ga razgnevljujem. I zašto bih Žveo daleko od Boga? Trpeću ova zlopaćenja da ne bih bio odvojen od nebeske nade. Šta će Bogu moj Žvot u ovom svetu ukoliko Žvim rĊavo i prognevljujem ga".

38. Za monaha je štetno da vidi svet i svetsko. Kakve se samo promene dešavaju u umu onoga koji, posle dugovremenog bezmolstvovanja, iznenada ponovo upadne u vodenicu sveta, te vidi i sluša ono na šta nije navikao! Neka nas ne varaju oni koji tvrde da nećemo imati nikakve štete od onoga što vidimo i ĉujemo, da smo u svojim mislima jednaki i u usamljenosti i u svetu, da se naša skromnost ne uznemiruje ni u keliji ni van nje, da se ona ne menja na loše, te da mi ne osećamo uznemirenje od strasti pri susretu sa licima i stvarima. To mogu da tvrde samo oni koji su krepki duhom i koji ne osećaju kad primaju rane. Mi, pak, nismo došlo do takvog zdravlja. Mi još imamo smrdljive rane koje odmah raĊaju crve ukoliko ih i jedan dan ostavimo bez brige, ukoliko ostanu nepovezane, bez zavoja i previjanja.

39. Duša koja se jednom sa verom predala Bogu i koja je na osnovu mnogostrukog iskustva poznala Njegovu pomoć više ne brine o sebi, već se opasuje divljenjem i ćutanjem, nemajući mogućnosti da se ponovo vrati naĉinima svog poznanja. Ona ih više ne upotrebljava na delu kako se ne bi lišila promišljanja koje je tajanstveno neuspavljivo nadzire, koje se stara o njoj i neprestano pazi na nju. Ona bi ga se tada lišila, budući da bi se pokazalo da samouvereno mašta o tome da moţe sama o sebi da promišlja, oslanjajući se na silu svog poznanja.

40. Oni u kojima zasija svetlost vere više ne dolaze do bestidnosti kojom bi iznova od Boga u molitvama iskali: "Daj nam to", ili: "Uzmi to od nas". Oni se uopšte ne brinu o sebi samima, budući da duhovnim oĉima vere svakog ĉasa vide oĉinski promisao kojim ih osenjuje istinski Otac koji svojom bezmerno velikom ljubavlju prevazilazi svaku oĉinsku

ljubav, koji moţe više od svih i koji ima silu da nam pomaţe i preko onoga što ištemo, pomišljamo i sebi predstavljamo.

41.  Onaj ko se udostojio da okusi sladost vere, pa se opet vraća ka duševnom poznanju, liĉi na onoga ko je našao mnogoceni biser pa ga menja za bakarni novĉić. On liĉi i na onoga koji ostavlja samovlasnu slobodu i vraća se u stanje siromaštva koje je ispunjeno strahom i ropstvom.

42. Postoje tri mislena sredstva po kojima poznanje uzlazi i nishodi. Ta sredstva su: telo, duša i duh. Poznanje je BoŽji dar prirodi razumnih tvari. On je dat još pri samom sazdanju, i po svojoj prirodi je prost i nedeljiv, sliĉno sunĉevoj svetlosti. MeĊutim, saglasno sa svojim delanjem, on poprima izmene i deljenja. Ĉuj kakav je poredak tog delanja.

43. Prvi stepen poznanja. Kada ide za plotskom ţeljom poznanje saŽma u jedno sledeće stvari: bogatstvo, taštinu, ukrašavanje, telesni pokoj, staranje o knjiţevnoj mudrosti koja je pogodna za upravljanje u ovom svetu i koja toĉi iskustvo u umetnostima, naukama i ostalom u ĉemu se telo ovenĉava u ovom vidljivom svetu. Po tim odlikama poznanje postaje suprotno veri. Ono, naime, iskljuĉuje svako Boţanstveno staranje, te usled prevladavanja tela u um unosi svaku nerazumnu nemoć, pri ĉemu je sva njegova briga posvećena samo o ovom svetu.

Evo kako ono shvata samo sebe: ono je navodno mislena sila koja tajno upravlja ĉovekom, neko boţanstveno staranje koje pazi na njega i koje se savršeno o njemu brine. Stoga ono upravljanje svetom ne pripisuje promislu BoŽjem. Naprotiv, svako dobro u ĉoveku, njegovo spasavanje od svega štetnog, njegovo ĉuvanje od teškoća i od mnogih protivnosti koje tajno i oĉigledno prate našu prirodu njemu izgledaju kao posledica njegovog staranja i sopstvenih preduzetništva.

Takav je pojam maštarskog poznanja o samom sebi. Ono mašta da sve biva po njegovom promišljanju. U tome se ono slaţe sa onima koji tvrde da ne postoji upravljanje svetom. Uostalom, ono ne moţe da proĊe bez neprestanog staranja i bez straha za telo, usled ĉega njime ovladava malodušnost, ţalost, oĉajanje, strah od demona, bojazan od ljudi, strepnja od razbojnika, bojazan od glasina o smrtnim sluĉajevima, briga u bolestima, briţljivost u oskudici i nedostatku potrebnog, strah od smrti, strah od stradanja i zlih zveri, i sve ostalo sliĉno tome. To poznanje ĉini sliĉnim moru koje danonoćno na moreplovce podiţe i navaljuje valove.

Budući da ne ume da staranje o sebi sa verom i nadom prepusti Bogu, to poznanje se neprestano bavi dovijanjem i izmišljanjem sredstava u vezi sa svime što se tiĉe njega samog. Kada se njegovi pronalasci u nekom sluĉaju pokaţu nedejstveni, ono u tome ne vidi tajanstveni promisao, već se prepire sa ljudima koji ga ometaju i protive mu se. U tom smislu je u tom poznanju nasaĊeno drvo poznanja dobra i zla koje iskorenjuje ljubav. U njemu bujaju nadmenost i gordost. Ono se nadima, premda hodi u tami. Ono svoje dostojanstvo vrednuje kroz poreĊenje sa onim što je na zemlji, ne znajući da postoji nešto bolje od toga.

44.   Drugi stepen poznanja. Ostavivši prvi stepen i zauzevši se duševnim pomislima i ţeljama, ĉovek u svetlosti prirode duše obavlja sledeća prevashodna dela: post, molitvu, milostinju, ĉitanje Boţanstvenih Pisama, vrlinski Žvot, borbu sa strastima i ostalo. Sva dobra dela, sve prekrasne odlike koje se primećuju u duši i divne naĉine koji se upotrebljavaju za sluţenje u dvoru Hristovom na drugom stepenu poznanja savršava Duh Sveti. I On srcu ukazuje na stazu koja vodi veri. U njemu On sabira zalihu za istinski vek.

MeĊutim, i ovde je poznanje još uvek telesno i sloţeno. U njemu se jedino nalazi put koji nas vodi ka veri. Postoji, pak, još viši stepen poznanja. Onaj koji bude napredovao naći će mogućnost da se, uz Hristovu pomoć, uzdigne i do njega, ukoliko kao osnovu svog delanja postavi bezmolvno udaljavanje od ljudi, ĉitanje Pisama, molitvu i ostala dobra dela koja se odnose na drugo poznanje. Njime se vrši sve prekrasno i ono se imenuje poznanjem dela. Jer, ĉulnim delima, posredstvom telesnih ĉula, ono vrši svoje delo na višem stepenu.

45.  Treći stepen poznanja - stepen savršenstva. Poĉuj sada kako se ĉovek usavršava, kako stiĉe duhovno, i kako se u Žvotu upodobljuje nevidljivim silama koje svoje sluţenje ne vrše ĉulnim delima, već staranjem uma. Kada se poznanje uznese nad zemaljskim i nad brigama o zemaljskim delima, kada poĉne da ispituje svoje pomisli o onome što je skriveno od oĉiju, kada se prostre gore i poĊe za verom u staranju o budućem veku, o onome što nam je obećano i o skrivenim tajnama, sama vera ga guta i preobraća i ponovo raĊa, tako da u celosti postaje duhovno.

Tada ono moţe da se uznese na krilima u oblast besplotnih, da se dotiĉe dubina nedodirljivog mora, da u umu predstavlja Boţanstvena i divna dejstva upravljanja prirodom mislenih i ĉulnih bića, da ispituje duhovne tajne koje se shvataju prostim i tananim umom. Tada se unutrašnja ĉula bude za duhovno delanje po poretku koji će vaŽti u onom besmrtnom i netruleţnom Žvotu, budući da je još u ovdašnjem, kao u tajni, primilo misleno vaskrsenje kao istinsko svedoĉanstvo o sveopštem vaskrsenju.

46. Eto tri naĉina poznanja. Od vremena u kome ĉovek poĉinje da razlikuje zlo od dobra pa dok ne izaĊe iz ovog sveta, poznanje njegove duše prebiva u te tri mere. I punotu svake nepravde i neĉastivosti, i punotu pravde, i kosnuće svih dubina tajni duha proizvodi jedno poznanje u tri navedene mere. U njemu se sastoji svaki pokret uma, bilo da ushodi ili nishodi, bilo da je u dobru ili u zlu, ili u srednjem izmeĊu dobra i zla. Te mere se kod otaca nazivaju: prirodnom, protivprirodnom i natprirodnom. To su tri smera po kojima ushodi i nishodi sećanje razumne duše kada, kao što je reĉeno, ili po prirodi ĉini pravdu, ili se iznad prirode ushićuje sagledavanjem Boga, ili nishodi da pase svinje kao onaj ko je rasuo bogatstvo svoje razboritosti, sluţeći mnoštvu demona.

47. Prvi stepen poznanja hladi dušu za dela hoĊenja po Bogu. Drugi zagreva dušu za brzo hoĊenje ka onome što je po veri. Treći, pak, jeste pokoj od dela u jednom upraţnjavanju uma koji se naslaĊuje tajnama budućeg. MeĊutim, naša priroda ne moţe da se savršeno uzdigne iznad stanja umrtvljenosti i teŽne tela. Stoga dok Žvi u telu, ĉovek ostaje u prelaznom stanju izmeĊu jednog i drugog. Duša ĉas kao ubogi siromah poĉinje da vrši sluţenje na drugom, srednjem stepenu vrline, ĉas se, sliĉno onima koji su primili duh usinovljenja, u tajni slobode naslaĊuje duhovnom blagodaću po daru Darodavca. Zatim se ona opet vraća ka smirenju dela koja vrši uz pomoć tela. Jer, u nesavršenom veku nema savršene slobode.

48.   Delo poznanja na drugom stepenu se sastoji u delanju i dugotrajnom upraţnjavanju. Njegovo delo na trećem stepenu jeste delanje vere koje se ne sprovodi delima, već duhovnim predstavama uma i ĉistim duševnim delanjem. Ono je iznad ĉula. Pod verom ja ne podrazumevam [sadrţaj uma] kojim on rasuĊuje o razlikama u mnogopoštovanim Boţanstvenim ipostasima i o divnom domostroju Ovaploćenja u kome je primljena naša priroda (iako je i ona krajnje visoka), već svetlost blagodati u duši koja umnim svedoĉanstvom potkrepljuje srce kako se ne bi pokolebalo u nesumnjivosti nade koja je daleka od svake sumnje. Ta vera se ne projavljuje kroz sluh, nego preko duhovnih

oĉiju koje vide tajne skrivene u duši, te nevidljivo Boţanstveno bogatstvo koje je sakriveno od oĉiju sinova ploti. Ono se otkriva onima koji se hrane sa Hristove trpeze, pouĉavajući se u zakonu Njegovom, kao što je rekao Gospod: Ako zapovesti moje vršite, poslaću vam Duha Utešitelja, Duha Istine koga svet ne moţe primiti... On će vas nauĉiti svemu (Jn.14,17; 26).

49. Evo još jednog razlikovanja poznanja. Poznanje koje se zanima vidljivim i koje ĉulima prima ono što se predaje vidljivim naziva se prirodno poznanje. Poznanje koje se zanima mislenom silom i prirodom besplotnih bića naziva se duhovno poznanje, budući da osećanja prima duhom a ne ĉulima. I zbog uzroka ta dva roĊenja (tj. opaţanja vidljivih i duhovnih stvari) oba poznanja u dušu dolaze spolja. Poznanje, pak, koje daje Boţanstvena sila naziva se natprirodnim. Ono je nespoznatljivo i zapravo - iznad spoznanja. Sagledavanje ovog poznanja duša ne prima od veštastva koje je izvan nje (kao kod prva dva poznanja), već u samoj sebi neveštastveno, kao dar. Ono se skoro i izvan oĉekivanja obnaruţava i otkriva u samoj unutrašnjosti. Po reĉi Hristovoj, Carstvo BoŽje unutra je u vama (Lk.17,21). Ono nema potrebu za praobrazima, niti dolazi sa zadrţavanjem. Ono se unutar obraza, zapeĉaćeno u skrivenom umu, otkriva samo sobom, bez ikakvog primišljanja. Prvo poznanje je posledica neprestanog zanimanja i marljivosti u obuĉavanju. Drugo je posledica dobrog Žvota i razumne vere, a treće je dato kao nasleĊe veri kojom se ukida poznanje i prekidaju dela.

50.  Nemoj sumnjati u silu molitava našeg bogosluţenja iako za vreme molitve ili svakoĉasovnog ĉitanja ne sledi snaţno uzbuĊenje i neprestana skrušenost.

51. Reĉ koja je izreĉena na osnovu iskustva obavezno prihvataj, ĉak i ako onaj koji je izrekao nije knjiţevan ĉovek. Jer, ni carske riznice, premda i veće od svih na zemlji, ne odbijaju novĉić uzet od siromaha. Osim toga, velike reke se navodnjavaju iz malih potoka.

52.  Sećanje na dobro ili na zlo kao prstom ukazuje ili na sramotu naših pomisli, ili na visinu našeg Žvota. I svako po svome rodu u nama ukrepljuje ili desne ili leve pomisli i pokrete. Mi se njima zanimamo u skrivenosti našeg uma. U tom mislenom bavljenju se izobraţava udeo našeg Žvota i mi u njemu moţemo da vidimo sami sebe.

53.  Postoji ljubav koja je sliĉna malom svetilniku na ulje, koji se gasi kada se ono potroši, ili potoku posle kiše, ĉije teĉenje se prekida sa oskudevanjem vode od kiše. MeĊutim, postoji i ljubav sliĉna izvoru koji izbija iz zemlje i koji nikada ne oskudeva. Prva ljubav je ljudska, a druga Boţanska, koja ima Boga kao vinovnika.

54.  Da li hoćeš da se nasladiš stihovima za vreme svoje sluţbe i da postigneš smisao reĉi Duha koje izgovaraš? Potpuno ostavi po strani koliĉinu stihova i ne uzimaj u obzir meru u stihovima, ostavivši obiĉnu glasnost i udubi se svojim umom u izuĉavanje reĉi Duha, sve dok se tvoja duša ne pobudi na visoka shvatanja i ne pokrene na slavoslovlje ili na korisnu tugu. U ropskom delanju (u išĉitavanju naloţenog) um nema mira. Smućenost obiĉno otima ukus smisla i shvatljivosti i rasipa misli. Smućenje se sa pravom moţe nazvati Ċavolskom kolesnicom, budući da satana ima obiĉaj da, sliĉno koĉijašu, zasedne na um. Uzevši sa sobom hrpu strasti, on ulazi u nesrećnu dušu i pogruţava je u smućenje.

55. Nemoj protivreĉiti pomislima koje neprijatelj seje u tebe, već bolje sa molitvom Bogu prekidaj besedu sa njima. MeĊutim, mi ne moţemo u svako vreme tako protivreĉiti suprotnim pomislima i prekidati ih. Naprotiv, mi od njih ĉesto dobijamo rane koje se dugo vremena ne mogu izleĉiti. Bez obzira na svu tvoju mudrost i na svu tvoju blagorazumnost, neprijatelji uspevaju da te poraze. Ĉak i kad ih pobediš, neĉistota pomisli oskrnavljuje tvoj

um i njihov smrad dugo ostaje u tvojim nozdrvama. Upotrebivši prvi naĉin, ti ćeš biti slobodan od svega toga i od straha. Jer, niotkuda nema pomoći osim od Boga.

56.  Prebivajući u kelijnom bezmolviju i prihvatajući se rukodelja, nemoj otaĉku zapovest preokretati u pokrivalo za svoje srebroljublje. Radi izbegavanja uninija drŽ se neznatnog posla koji ne uznemiruje um. Ipak, ne zaboravljaj da je molitva iznad svega.

57.  Budi uveren da je tvoj Ĉuvar uvek sa tobom i da i ti, zajedno sa drugim tvarima, stojiš pod jednim Vladikom koji jednim pokretom sve dovodi do kretanja i sve ustrojava. Stoj hrabro i blagodušno. Ni demoni, ni divlje zveri, ni poroĉni ljudi ne mogu da ispune svoju volju na tvoju štetu i pogibao ukoliko im Upravitelj ne dozvoli i to do odreĊene mere. Stoga govori svojoj duši: "Ja imam Ĉuvara koji me štiti. Bez naredbe sviše nijedna od tvari ne moţe da se javi pred mene. Ako je volja mog Vladike da lukavi ovladaju sazdanjem, ja se neću ogorĉiti. Ja ću to prihvatiti, budući da ne ţelim da volja Gospoda mog ostane neispunjena". Na taj naĉin ćeš u svojim iskušenjima biti ispunjen radošću kao onaj koji je saznao i taĉno poznao da njime upravlja i rukovodi Vladiĉin pokret. Tako potkrepljuj svoje srce nadom na Gospoda.

58.  Ĉuvanje jezika ne samo da podstiĉe um da se vine ka Bogu, već i spoljašnjim delima, koja se vrše pomoću tela, pruţa veliku snagu, prosvećujući i tajno delanje, kako su govorili oci. Jer, ĉuvanje usta podstrekava savest da se uzdigne ka Bogu. Naravno, ćutanje treba da se ĉuva sa znanjem.

59.  Svaku misao dobre ţelje prati revnost koja svojom vatrenošću liĉi na uţareni ugalj. Ona obiĉno ograĊuje tu misao, ne dopuštajući da joj se pribliŽ neka suprotnost, smetnja ili prepreka. To je vrlina bez koje se ne moţe doći do dobra. Neko, ko je bio obuĉen u Hrista, ovu revnost nazva psom ili straţarem zakona BoŽjeg.

Ta sila revnosti se budi, ukrepljuje i zagreva na dva naĉina, sa ciljem da ĉuva dom (duše), kao što se na dva naĉina iscrpljuje, uspavljuje i olenjuje.

BuĊenje i rasplamsavanje revnosti se (najpre) dešava kada ĉoveku na misao doĊe neki strah koji ga navodi da se boji da dobro koje je stekao, ili koje ima u vidu da stekne, ne bude ukradeno ili uništeno. Kada je taj strah probuĊen, revnost se razgoreva dan i noć kao raspaljena peć. Ona, sliĉno heruvimu, neprestano pazi na ono što se dešava okolo i usrdno ĉuva svoje blago od svih neprijateljskih iskušenja spolja i iznutra.

Drugi naĉin pobuĊivanja te revnosti jeste porast ţelje za vrlinom u duši. Srazmerno sa porastom te ţelje, i revnost postaje vatrenija.

Prvi, pak, povod za njeno hlaĊenje jeste umanjenje ili prekraćenje ţelje za dobrom u duši. Drugi povod je pojava u duši pomisli koja donosi uverenost da ĉovek više nema razloga da se boji da će pretrpeti štetu od bilo kakve sile. Odvaţnost i utvrĊivanje ove misli u duši ĉoveka navodi na nadu i mišljenje [da je obezbeĊen], usled ĉega sa sebe skida oruĊe revnosti, ostavljajući dom bez straţe. Tada pas pada u san i zadugo ostavlja straţu.

I jedno i drugo se dešava stoga što je u dušu ušla tanana pomisao gordosti i ugnezdila se u njoj, ili stoga što je ĉovek poĉeo da se više predaje brigama o prolaznom, ili stoga što ga je ĉesto opštenje sa svetom dovelo do obmane. Dešava se to i zbog [obremenjivanja] stomaka, koji je gospodarica svega rĊavog. Svaki put kad podviţnik stupi u opštenje sa svetom duša mu dospeva do iznemoglosti. Isto se dešava i kad stupa u opštenje sa mnogima koji sa taštinom satiru njegovu dušu. Um podviţnika koji stupa u opštenje sa svetom liĉi na kormilara koji spokojno plovi po moru i iznenada zapada u vodu punu podvodnih stena, te doŽvljava brodolom.

60. Davati prednost dobrom proizvoljenju jeste delo onoga koji ţeli, a dovršiti izbor dobrog proizvoljenja jeste delo  BoŽje. Za tako nešto  ĉovek ima potrebu  za BoŽjom pomoći. Ĉim se u nama pojavi dobra ţelja prihvatimo se ĉestih molitava sa iskanjem da nam se ne samo ukaţe pomoć, već i poznanje da li je naša ţelja ugodna volji BoŽjoj ili ne. Jer, nije svaka dobra ţelja koja dolazi u srce od Boga, već samo ona koja je korisna.

61.  Ponekad ĉovek ţeli dobro, ali mu Bog ne pomaţe. To je stoga što ponekad takva ţelja dolazi od Ċavola i nije nam na korist, ili stoga što nije po našoj meri, budući da još nismo dostigli Žvot koji joj odgovara, ili stoga što ne priliĉi obrazu koji smo primili, ili stoga što još nije došlo vreme kada se ona moţe ispuniti ili kada se moţe poĉeti sa njenim ispunjavanjem, ili stoga što nemamo ni poznanja ni telesnih sila koje su neophodne za nju, ili stoga što okolnosti vremena ne odgovaraju za nju. MeĊutim, Ċavo se na svaki naĉin trudi da takvo delo oboji blagovidnošću kako bi, podstakavši na njega, rastrojio duševni pokoj ili telu priĉinio povredu. Stoga treba marljivo rasuĊivati i o dobrim ţeljama. Najbolje je da sve radiš uz savetovanje.

62. Vrlina je majka tuge, od tuge se raĊa smirenje, a smirenju se daje blagodat. I nagrada se potom ne daje vrlini, ni trudu radi nje, već smirenju koje se raĊa od njih. Ukoliko se ono izgubi, i prvi će biti uzaludni.

63.  Gospod ne oĉekuje samo vršenje zapovesti, već još više ispravljenje duše radi koga je i uzakonio zapovesti. Telo podjednako dejstvuje i u desnim i u levim delima. Um se, pri tom, pokazuje ili kao ispravan, ili kao grešan, sudeći po nastrojenju.

64.  Dar bez iskušenja jeste pogibao za one koji ga primaju. Ukoliko pred Bogom ĉiniš dobro i On ti da dar, umoli ga da ti daruje i umeće da se smiriš onoliko koliko ti priliĉi, ili da ti da straţara nad njim, ili da ti ga uzme kako ti ne bi bio uzrok pogibli. Jer, nije za sve korisno da ĉuvaju bogatstvo.

65. Vrline su povezane sa skorbima. Onaj ko se udaljuje od nevolja nesumnjivo se razdvaja i od vrlina. Ukoliko ţeliš vrline, predaj se svakoj skorbi. Jer, nevolje raĊaju smirenje. Sve dok ne steknemo istinsko poznanje mi se smirenju pribliţavamo posredstvom iskušenja. Onome koji u svojoj vrlini prebiva bez skorbi širom su otvorena vrata gordosti.

66.  Ukoliko ĉovek prebiva u gordosti, od njega se udaljuje anĊeo koji o njemu promišlja, koji je blizu njega i koji u njemu budi staranje o pravednosti. Kada uvredi tog anĊela, i kad se on udalji od njega, ĉoveku se pribliţava tuĊi (duh tame) i od tog vremena kod njega već nema staranja o pravednosti.

67.   Bog ĉesto popušta da se vrlinski ljudi iskušaju neĉim. On dozvoljava da odasvud navaljuju iskušenja na njih; poraţava njihovo telo, kao kod Jova, baca ih u siromaštvo, ĉini da ih ostavljaju ljudi, oduzima im ono što su stekli. Jedino duše njihove ne dotiĉe. I uopšte, nemoguće je da ne susretnemo ţalosti, da nam telo ne iznemogne u bolestima i naporima, ili da ostane neizmenjeno ukoliko idemo putem pravde i ukoliko zavolimo da Žvimo u vrlini. Ĉovek koji svoje hoĊenje vrši po Bogu ne treba da se uklanja sa svoje staze kada susretne nešto sliĉno, već treba da se raduje i da bez znatiţelje prima ono što mu se desi blagodareći Boga što mu je poslao takvu blagodat i što se udostojio da radi Njega upadne u iskušenje, te postane sauĉesnik u stradanjima sa prorocima, apostolima i ostalim svetima koji su radi tog puta pretrpeli skorbi. Ma od koga da dolazi iskušenje - od ljudi, od demona ili od tela, on treba da blagodari. Jer, nije moguće da Bog onome koji poţeli da prebiva sa Njim uĉini neko dobroĉinstvo ne poslavši na njega iskušenje za istinu. Isto tako, ĉovek bez blagodati Hristove ne moţe postati dostojan da primi takvu veliĉinu, tj. da uĊe u iskušenja i da se raduje.

To delo, tj. da ĉovek postrada radi nade na Boga, toliko je veliko da ga sveti Pavle otvoreno naziva darom, govoreći Filipijcima: Jer je vama darovano za Hrista, ne samo da verujete u Njega, nego i da stradate za Njega (Fil.1,29). I sveti Petar piše u svojoj poslanici: Nego ako i stradate pravde radi, blaţeni ste (1.Pt.Z,14), budući da ste postali sudeonici u stradanjima Hristovim.

Tebi ne priliĉi da Žviš prostrano i da se raduješ. Isto tako ne treba da smraĉuješ lice u skorbi niti da smatraš da je tuĊa putu BoŽjem. Jer, Njegov put se oduvek i u svim pokolenjima prosecao krstom i smrću. I otkuda tebi takva misao (da sa ugodnošću moţeš da prohodiš put BoŽji)? Shvati iz toga da se nalaziš izvan puta BoŽjeg i da nećeš da ideš za stopama svetih, već da pokušavaš da ustrojiš neki vlastiti put po kome bi išao slobodan od stradanja. Put BoŽji je svakodnevni krst. Niko nije ushodio na nebo Žveći u ugodnostima. Mi znamo gde završava široki put.

68.   Istinski pravednici uvek pomišljaju u sebi da su nedostojni Boga. Sama ĉinjenica da su istinski pravednici otkriva se iz toga što se smatraju okajanim i nedostojnim staranja BoŽjeg i što to ispovedaju i tajno i javno, umudrivani Svetim Duhom da prebivaju u trudu i teskobi sve dok se nalaze u ovom Žvotu. Vreme pokoja Bog im je saĉuvao u budućem Žvotu. Oni koji u sebi imaju Žvog Gospoda uopšte ne ţele da budu u pokoju i da se oslobode od skorbi, iako im se povremeno daje tajanstvena uteha u duhovnom.

69.  Volja Duha je da Njegovi ljubljeni prebivaju u trudu. Duh BoŽji ne prebiva u onima koji Žve u pokoju. Sinovi BoŽji se od drugih razlikuju upravo time što Žve u skorbima, a svet se gordi raskošom i pokojem. Bog nije blagovoleo da Njegovi ljubljeni budu u pokoju dok su u telu, već hoće da, dok su u svetu, prebivaju u skorbi, u teskobi, u trudu, u oskudici, u nagoti, u potrebi, u poniţenju, u uvredama, u izmuĉenom telu, u tuţnim mislima, kako bi se na njima ispunilo reĉeno: U svetu ćete imati ţalost (Jn.16,33). Gospod zna da oni koji Žve u pokoju ne mogu da prebivaju u Njegovoj ljubavi. Stoga im On i uskraćuje pokoj i naslaĊivanje njime.

70.  Na osnovu ljubavi koju su pokazali prema Bogu, stradajući za ime Njegovo, sveti u srcu primaju smelost da na Njega gledaju nepokrivenim licem i da ga mole sa uzdanjem. Velika je sila smele molitve. Bog popušta da Njegovi sveti budu iskušani svakom ţalošću kako bi opitno poznali Njegovu pomoć i koliko promišlja o njima. Usled iskušenja oni stiĉu mudrost i iz opita crpu poznanje o svemu kako ne bi pretrpeli podsmeh od demona. Kad bi ih Bog veţbao samo u dobru, oni bi ostali neiskusni u Drugoj strani i u borbi bi bili slepi.

71.  Ĉovek koji najpre ne stekne iskustvo rĊavog neće imati iskustvo ni u dobrom. Kada se u rĊavom naĊe nešto dobro, on ga neće iskoristiti sa znanjem koje bi bilo njegova sopstvenost. Koliko je prijatno znanje koje je steĉeno na delu iz opita i upraţnjavanja i kakvu silu ono pruţa onima koji su ga stekli dugotrajnim opitom znaju samo oni koji su okusili njegovu pomoć kao i nemoć prirode i pomoć Boţanstvene sile. Oni to shvataju tek kad ih Bog, zadrţavši svoju silu i prekinuvši da im pomaţe, privede u poznanje nemoći prirode, teŽne iskušenja, neprijateljskog lukavstva, kad pojme sa kime se bore, u kakvu su prirodu obuĉeni, kako ih je ĉuvala Boţanska sila, koliko su put prešli, koliko ih je uzvisila BoŽja sila, i koliko su nemoćni u borbi sa strastima ukoliko se od njih udalji BoŽja sila. Zbog svega toga oni stiĉu smirenje, pribliţuju se Bogu, poĉinju da oĉekuju Njegovu pomoć i da prebivaju u molitvi. I kako bi oni znali za sve to da nisu stekli iskustvo u mnogom rĊavom, upavši u njega po BoŽjem popuštenju, kao što govori apostol: I da se ne bi pogordio zbog mnoštva otkrivenja, dade mi se ţalac u telo, anĊeo satanin (2.Kor.12,7).

Ipak, mnogokratno osetivši BoŽju pomoć u iskušenju, ĉovek stiĉe tvrdu veru. Usled toga on postaje hrabar i stiĉe blagodušnost u iskušenjima.

72.  Iskušenje je korisno za svakog ĉoveka. Podviţnici se iskušavaju da bi svom bogatstvu dodali još po nešto; raslabljeni, da bi se saĉuvali od štetnog; pogruţeni u san da bi se probudili; oni koji su daleko da bi se pribliŽli Bogu; bliski Bogu da bi mu se veselili sa smelošću. Nijedan nepripremljen sin ne prima na korist bogatstvo iz doma Oca svoga. Stoga Bog najpre iskušava i muĉi, a zatim uruĉuje darove.

73.  Dok je nemaran, ĉovek se boji smrtnog ĉasa, a kada se pribliŽ Bogu, boji se dolaska Suda. Kada se, pak, svecelo preda budućem, ljubavlju guta i jedan i drugi strah. Zbog ĉega? Sve dok ostaje u telesnom poznanju i Žvotu, ĉovek se uţasava smrti. Ako se, pak, nalazi u duhovnom poznanju i dobrom Žvotu, njegov um je svakog ĉasa zauzet sećanjem na budući Sud. On pravo stoji u svojoj prirodi, kreće se u duševnom poretku, zanima se svojim poznanjem i Žvotom i pripravan je da se pribliŽ Bogu. Kada, meĊutim, dostigne poznanje istine, pošto pozna tajne BoŽje i utvrdi se u nadi budućeg, u njemu ljubavlju biva progutan i onaj telesni ĉovek (sliĉno Žvotinji koja se boji klanja), i razumni ĉovek (koji se boji Suda BoŽjeg). Tada on postaje sin koji stiĉe ukras ljubavi i koji se više ne urazumljuje ţezlom straha, već govori: Ja i dom oca moga ćemo sluŽti Gospodu (Is.Nav.24,15).

74.  Blaţen je onaj ko uvek misli o Bogu i ko sa Njim jedinim prebiva u razgovoru svog poznanja. Radost u Bogu je snaţnija od ovdašnjeg Žvota. Ko ju je obreo neće se obazirati na stradanja, ĉak neće obratiti paţnju ni na sam Žvot svoj. Ljubav je slaĊa od Žvota. I razumevanje po Bogu, od koga se raĊa ljubav, slaĊe je od meda i saća. Ljubavi ne predstavlja ţalost da primi tešku smrt za ljubljene. Ljubav je porod  poznanja, a poznanje je porod duševnog zdravlja. Duševno, pak, zdravlje je sila koja proizilazi od dugotrajnog trpljenja.

75.  Veĉni Žvot je uteha u Bogu. Onaj ko je stekao utehu u Bogu svetsku utehu smatra suvišnom.

Da li je primio mudrost Duha ĉovek će poznati od same mudrosti koja se nalazi u njegovoj unutrašnjosti i koja njegova ĉula uĉi smirenoj naravi. Da li je dostigao smirenje ĉovek će poznati iz toga da li mu je gnusno da ugaĊa svetu dok opšti sa njim, i ukoliko mu je mrska njegova slava.

76.  Strasti (u dejstvu) su neki dodaci koji, izazvani stvarima ovog sveta, pod izgovorom neophodnosti navode na zadovoljavanje. Ti dodaci ne nestaju sve dok stoji ovaj svet. Ĉovek, pak, koji se udostojio Boţanstvene blagodati i koji je okusio nešto više od toga ne dozvoljava da oni ulaze u njegovo srce. U njemu je, naime, zavladala druga, bolja ţelja. Njegovom srcu se ne pribliţavaju ti dodaci, ni njihov porod, već ostaju bezdejstveni, i to ne stoga što već ne postoje, nego stoga što je srce koje ih prima mrtvo za njih i što Žvi neĉim drugim. Ĉovek se nije uspokojio usled ĉuvanja rasuĊivanja i dela, već stoga što u njegovom umu nema meteţa, što je njegovo saznanje sito, primivši sladost od neĉeg drugog.

77.  Ukoliko budemo ĉuvali zakon trezvoumlja i delo rasuĊivanja sa znanjem borba sa strasnim prilozima se uopšte neće pribliŽti umu. Njima se ne dozvoljava ulaz u srce ne usled borbe, već usled presićenosti saznanjem i poznanjem kojim je ispunjena duša, kao i ţeljom divnih sagledavanja koja se nalaze u duši.

Sve dok je Žv ĉovek ima potrebu za trezvoumljem, staranjem i bodrošću kako bi saĉuvao svoju riznicu. MeĊutim, ako ostavi granicu koja mu je naznaĉena (post), postaće nemoćan i biće pokraden.

Mi treba da se trudimo i podvizavamo ne samo do pojave ploda, već do samog ishoda. Jer, ĉesto i zreli plod strada od iznenadnog grada.

78.  Ukoliko se priuĉimo na dobro razmišljanje (pouĉavanje u srcu) stidećemo se strasti ĉim se susretnemo sa njima. MeĊutim, stidimo se strasti već i zbog njihove kriviĉnosti.

79. Ţeleći da iz ljubavi prema Bogu uĉiniš neko delo, kao granicu svoje ţelje postavi smrt. Tako ćeš se udostojiti da se popneš na stepen muĉeništva u borbi sa svakom strašću i, ukoliko pretrpiš do kraja i ne oslabiš, nećeš pretrpeti nikakvu štetu od onoga što će te susresti u toj granici. Pomisao nemoćnog razuma ĉini nemoćnom i silu trpljenja, a tvrdi um i onome ko sledi njegovim pomislima saopštava silu koju nema priroda.

80. Žvot ovog sveta liĉi na tablu sa slovima. Ko hoće, na njoj dodaje ili briše, ĉineći promenu u slovima. Žvot, pak, budućeg veka liĉi na rukopis izveden na ĉistom svitku, zapeĉaćenom carskim peĉatom. Na njemu nema više ni dodavanja ni oduzimanja. Stoga, sve dok smo u okvirima promena i dok imamo vlast nad rukopisom svog Žvota postarajmo se da ga dopunimo dobrim Žvotom, te da izbrišemo nedostatke ranijeg ponašanja. Jer, dok smo u ovom svetu Bog ne udara peĉat ni na dobro ni na rĊavo, do samog izlaska iz ovog Žvota.

81.  Molitva ima potrebu za upraţnjavanjem kako bi se um umudrio dugotrajnim prebivanjem u njoj. Molitvi prethodi otšelništvo (usamljenost, izvlaĉenje misli od svega sporednog). Otšelništvo je neophodno radi molitve, a molitva da bi se stekla ljubav BoŽja. Jer, posredstvom molitve se otkrivaju uzroci za ljubav BoŽju.

82.  Mi treba da znamo da se svaki razgovor sa Bogom koji se vrši tajno, svako staranje dobrog uma o Bogu, svako razmišljanje o duhovnom ustanovljuje molitvom i naziva molitvom. Pod tim imenom se pod jedno svode razliĉita ĉitanja, glas usta u slavoslovljenju Boga, briţljiva ţalost u Gospodu, telesni pokloni, psalmopojanje, i sve ostalo iz ĉega se sastoji pravilo molitve od koje se raĊa ljubav BoŽja. Jer, ljubav je od molitve, a molitva od prebivanja u usamljenosti. Usamljenost nam je, pak, potrebna da bismo lakše razgovarali sa Bogom.

83.  Ĉuvaj se od samomnjenja za vreme dobrih promena u sebi. Svoju nemoć i neznanje u shvatanju tananosti tog samomnjenja marljivo otkrivaj Gospodu u molitvi kako ne bi bio ostavljen i kako ne bi okusio nešto sramno. Jer, za gordošću sledi blud, a za samomnjenjem - prevara.

84. Kada na jednu stranu poloŽš sva ostala podviţniĉka dela, a na drugu - ćutanje, naći ćeš da će ono pretegnuti na vagi. Kod ljudi postoje mnogi saveti. MeĊutim, za onoga ko se zbliŽ ćutanju svi oni postaju izlišni, kao što izlišna postaju i prethodna dela. I pokazaće se da ih je on prevazišao, budući da se pribliŽo savršenstvu.

85. Neka kod tebe uvek prevagne milostinja. Naša milostivost neka bude ogledalo u kome ćemo u sebi videti podobije i istinski obraz koji postoji u BoŽjoj prirodi i u biću BoŽjem. Surovo i nemilosrdno srce se nikada neće oĉistiti. Milostiv ĉovek je lekar svoje duše. On kao da silnim vetrom iz svoje unutrašnjosti razgoni pomraĉenje strasti. To je, po jevanĊelskoj reĉi Žvota, dobri dug koji dajemo u zajam Bogu.

86. Pribliţavajući se svojoj postelji reci: "Moţe biti da ćeš mi ove noći biti grob. I ne znam da li će na mene ove noći umesto privremenog sna naići veĉni budući san". Stoga, sve dok imaš noge idi za delom pre nego što budeš svezan uzama koje više ništa ne moţe da razreši. Dok imaš prste razapni se na molitvi, preduhitrujući smrt. Dok imaš oĉi ispunjavaj ih suzama, pre nego što budu pokrivene prahom. Ĉim dune vetar ruţa vene. I ti ćeš umreti ako dune na jednu od stihija iz kojih se sastojiš. PoloŽ, ĉoveĉe, u srcu svome da ti predstoji brzi odlazak i neprestano govori sebi: "Eto, već je kod vrata poslenik koji je poslat radi mene. Zašto ja sedim? Moje preselenje je veĉno. Povratka više neće biti".

87.  Onaj ko voli da besedi sa Hristom, voli usamljenost. A ko voli da ostaje sa mnogima jeste prijatelj ovog sveta. Ako voliš pokajanje, zavoli i bezmolvije. Jer, bez bezmolvija pokajanje neće dostići savršenstvo. Ukoliko voliš bezmolvije, tj. majku pokajanja, sa zadovoljstvom zavoli i malu telesnu štetu, i uvrede, i zlostavljanja koja će se na tebe proliti zbog bezmolvija. Privrţenost bezmolviju jeste neprestano oĉekivanje smrti. Ko bez te pomisli stupa na bezmolvije neće biti u stanju da podnese ono što je vezano sa tim naĉinom Žvota.

88.  Zavolimo bezmolvije sve dok se svet ne umrtvi u srcima našim. Svagda se sećajmo smrti i tom pomišlju se pribliţujmo Bogu svojim srcem. Tako ćemo prezreti svetska zadovoljstva.

89.  Jedan od bezmolvnika je govorio: "Ja se podvizavam u bezmolviju da bi mi se usladili stihovi pri ĉitanju i molitvi. I kada moj jezik umukne od zadovoljstva pri razumevanju, kod mene, kao u snu, dolazi do saŽmanja ĉula i misli. I kada moje srce, posle dugotrajnog bezmolvija, utihne od meteţa uspomena, šalju mi se talasi radosti preko unutrašnjih pomisli. One iznad oĉekivanja iznenada dolaze i naslaĊuju moje srce".

90.  Drugi je govorio: "Bezmolvije odseca povode i uzroke za nove pomisli. Ono unutar svojih zidova dovodi do ostarelosti i uvenulosti sećanja o onome što smo preduzimali. I kada u misli ostare stara veštastva, um se, ispravljajući ih, vraća u svoj poredak".

91.   Drugi je još govorio: "Izaberi sebi sladosno delanje - neprestano bdenje noćima, budući da su tako svi oci sa sebe svukli starog ĉoveka i udostojili se obnovljenja uma. U tim ĉasovima duša oseća onaj besmrtni Žvot. Tim osećanjem ona skida odeću tame i u sebe prima Duha Svetog".

92. I još: "Ta (spoljašnja) ĉula ne mogu da se potĉine vlasti duše bez bezmolvija i otuĊenja od ljudi. Jer, kao suštinski sjedinjena i spojena sa ĉulima, razumna duša se nevoljno povodi za svojim i njihovim pomislima, ukoliko ĉovek nije bodar u skrivenoj molitvi".

93.  Kao što od semena znoja postova izrasta klas celomudrenosti, tako od sitosti niĉe pohotna vatra, a od prejedanja - neĉistota. Kod gladnog i smirenog stomaka u dušu nikako neće proniknuti sramne pomisli.

94.  Kako se samo prosvećuje krasota tvoja, celomudrenosti, leţanjem na goloj zemlji, trudom gladovanja koje oduzima san, zlopaćenjem ploti koja, pri uzdrţanju od jela, izmeĊu rebara i stomaka postaje sliĉna dubokom rovu. Svako jelo i svaki pokoj tela u nama obrazuju sramne predstave i bezobrazna maštanja. RaĊajući se, ona nas razdraţuju na tajnu saglasnost sa sramnim delima. Praznina stomaka, pak, naše misli ĉini pustinjom koju ne uznemiravaju pomisli, bezmolvnu u odnosu na sve meteţne pomisli.

95.  Neke neophodne napomene bezmolvniku: Ukoliko si za vreme raznih sluţbi dalek od lutanja uma, ako ti se stih iznenada preseca na jeziku i ako se bez uĉešća tvoje

slobode na tvoju dušu polaţu okovi ćutanja (nakon dugotrajnog prebivanja u bezmolviju), znaj da se pruţaš napred i da je krotost poĉela da se udubljuje u tebi. Jer, prosto bezmolvije bi zaista bilo za osudu.

Ukoliko u duši svojoj primetiš da se pri svakoj pomisli koja u njoj niĉe, pri svakom prisećanju i za vreme sagledavanja koja imaš u svom bezmolviju tvoje oĉi pune suzama i da one bez prinuĊavanja teku po tvom licu, znaj da su pred tobom poĉele da se ruše pregrade koje su spreĉavale pobedu nad neprijateljima.

Ukoliko primećuješ da se povremeno, bez prethodne tvoje namere i van obiĉnog poretka, tvoja misao pogruţava u tvoju unutrašnjost i prebiva u tom stanju oko ĉasa, te da potom u tvojim pomislima caruje mir, znaj daje oblak poĉeo da osenjuje tvoju skiniju.

Nemoj se ĉuditi ako, stupajući na to delo, ne nalaziš mira od strasti koje te uznemiravaju. Kada se sunĉeve luĉe udalje od sveta, mrak vlada zadugo. I miris lekova i aroma mirisa koji se razlivaju po vazduhu zadrţavaju se dugo pre nego što se potpuno raziĊu. Isto tako i strasti, sliĉno psima koji su, ukoliko nemaju obiĉnu hranu, navikli da liţu krv u prodavnici mesa, stoje i laju sve dok se ne slomi sila preĊašnje navike.

Kao znak tvog napretka neka ti posluţe sledeće pojave u tvojoj duši: u svemu ćeš se ukrepljivati nadom i obogaćivati molitvom, u tvom umu neće oskudevati ono što ti sluŽ na korist prilikom susreta sa ljudima i osećanja nemoći ljudske prirode (svaki takav sluĉaj će te ĉuvati od gordosti), nedostaci bliţnjih će u tvojim oĉima postati nedostojni paţnje, poţelećeš da izaĊeš iz ovog tela u srazmeri sa ţeljom za budućim vekom, nalazićeš da ti se svaka spoljnja i unutrašnja nevolja koja te susreće pribliţava po pravdi i po sudu, te ćeš za sve Bogu uznositi blagodarnost.

96.  Strasti se dovode u pokret ili nekim likovima, ili osećanjima bez likova, ili sećanjem bez strasnih pokreta i pomisli, koje zatim izazivaju razdraţenje.

97. Svagdašnje bdenje sa ĉitanjem i ĉesti pokloni će marljivima ubrzo pruŽti mirno stanje srca. Onaj ko ga je obreo, obreo ga je baš tim sredstvima. Oni koji ţele da ga ponovo steknu, treba da prebivaju u bezmolviju i ujedno u navedenim delima. Oni, pre svega, ne treba da se vezuju svojom mišlju ni za šta drugo osim za svoju dušu, da se upraţnjavaju u unutrašnjem delanju i u onom delanju koje nam osobito omogućava osećaj koji nas utvrĊuje u dobrom nastrojenju.

98. U svakoj razumnoj prirodi se dešavaju bezbrojne promene i sa svakim ĉovekom se svakoĉasovno ostvaruju izmene. Razboriti moţe da se umudri na shvatanju toga, vršeći ispitivanje na samom sebi. Ukoliko bude bio trezvouman i ako umom bude pratio sebe lako će doznati kada se kakva izmena desila u njegovoj misli, te kako je iznenada iz mirnog stanja stupio u smućenost i iz kojih razloga.

I sveti Makarije je pisao pouku bratiji da u vreme izmene na suprotno ne padaju u oĉajanje. Jer, i sa onima koji se nalaze na stepenu ĉistote se dešava da padnu iz boljeg u lošije stanje, kao što se i vazduh ponekad hladi, iako kod njih nema nemarnosti ni popuštanja sebi. Naprotiv, iako se drţe svog reda, sa njima se dešavaju sliĉne promene, nasuprot nameri njihove volje.

Isto tvrdi i blaţeni Marko, govoreći: "U svakom se dešavaju promene kao u vazduhu". U svakom, tj. ne samo kod niŽh i lošijih, nego i kod savršenih. U prirodi je ĉas hladno, ĉas vruće, ĉas grad, i nešto kasnije - vedro. Tako je i na našem delu - ĉas borba, ĉas pomoć od blagodati. Ponekada je duša u buri i na nju ustaju ţestoki talasi, pa ponovo dolazi promena pošto je posećuje blagodat koja srce ĉoveka puni radošću i mirom od Boga, te celomudrenim i mirnim pomislima.

99.  I tako, nemoj oĉajavati ni kad budeš u buri, niti se, pak, prevaznosi kada si osenjen mirom. Naprotiv, bolje razmotri u sebi neĉiste pomisli i nepriliĉne likove koji su se u tvom umu utvrdili u vreme bure i u ĉasu smetenosti i neurednosti pomisli, te razmisli o brzini sa kojom si se naklonio strastima, razgovarajući sa njima u pomraĉenju uma. Ipak, znaj da je sve to radi našeg smirenja na nas naveo promisao BoŽji koji o svakom od nas promišlja i udešava svaku korist.

100.  Smirenje i bez podviga ĉini da nam se opraštaju mnoga sagrešenja, a bez smirenja su i podvizi beskorisni i pripremaju nam mnogo toga rĊavog. Ono što je so za svaku hranu, to je smirenje za svaku vrlinu. Radi njegovog sticanja treba da se neprestano ţalostimo mišlju sa uniţavanjem i rasudljivim bolom. I ono će nas, ako ga steknemo, uĉiniti sinovima BoŽjim.