PRELAZAK ČAROBNJAKA
Taiša Abelar
Uvodna reč Karlosa Kastanede
Taiša Abelar je jedna iz grupe od tri žene koje su se svojevoljno podvrgle obuci koju su izvodili neki meksički čarobnjaci pod vodstvom Don Huana Matusa
(Don Juan Matus).
Naširoko sam pisao o obuci Don Huana Matusa kroz koju sam i sam prošao, ali nikada nisam ništa pisao o ovoj specifičnoj grupi čiji je Taiša Abelar član.
Medu učenicima Don Huana postojao je prećutni sporazum da ništa ne pričaju o sebi.
Pridržavali smo se ovog sporazuma preko dvadeset godina. I mada smo živeli u neposrednoj blizini, nikada nismo jedni drugima pričali o ličnim iskustvima.
Naime. nikada se nije ni ukazala prilika da razmenimo svoja viđenja o načinu na koji su Don Huan ili čarobnjaci iz njegove grupe zapravo postupali sa svakim
od nas.
Ovakav odnos nije zavisio od Don Huanovog prisustva. Kada su on i njegova grupa napustili ovaj svet, mi smo se i dalje držali ovog sporazuma jer nismo želeli da svoju energiju trošimo na njegovo preispitivanje. Sve svoje raspoloživo vreme i energiju ulagali smo u sprovodenje u delo onoga čemu nas je Don Huan
tako brižljivo učio.
Don Huan nas je podučavao magiji kao pragmatičnom činu pomoću kojeg svako od nas može da percipira energiju. Po njegovom shvatanju, neophodno je
da se oslobodimo svoje uobičajene sposobnosti percepcije da bi se energija percipirala na ovaj način. Oslobađanje i neposredna percepcija energije
predstavljali su zadatak koji je zaokupio sve naše sposobnosti.
Koncepcija čarobnjaka podrazumeva da su parametri uobičajene percepcije nametnuti kao deo socijalizacije, ne u potpunosti svojevoljno već i pod prinudom. Jedno vidjenje ovih prinudnih parametara je sistem tumačenja koji čulne podatke prerađuju u smislene jedinice i uređuje odnose među ljudima u vidu strukture tumačenja.
Naša normalna percepcija unutar uredenih društvenih odnosa zahteva slepu i vernu povezanost sa svim predmetima percepcije, od kojih ni jedan ne pruža
mogućnost za neposrednom percepcijom energije. Na primer, Don Huan tvrdi da je moguće opažati Ijudska bića kao energetska polja nalik na ogromna, duguljasta, beličasto-sjajna jaja.
Da bi se ostvario poduhvat uzdizanja percepcije, potrebna nam je unutrašnja energija. Stoga, problem da se unutrašnja energija učini dostupnom za postizanje ovakvog cilja postaje ključno pitanje za one koji se podučavaju čarobnjaštvu.
Okolnosti našeg vremena i prostora omogućile su Taiši Abelar da piše o svom obučavanju, koje je bilo isto kao i moje a ipak potpuno drugačije. Bilo joj je potrebno dosta vremena da počne da piše zato što je prvo morala da ovlada magijskim sredstvima pisanja. Lično Don Huan mi je stavio u zadatak da pišem o njegovom umeću magije. Sam je odredio način za postizanje ovog cilja rekavši,"
Ne piši kao pisac već kao čarobnjak. "Smatrao je da to moram da učinim u stanju izoštrenije svesti, koje čarobnjaci nazivaju snevanjem. Taiši Abelar je bilo
potrebno mnogo godina da usavrši svoje snevanje do te mere da bi ga koristila kao spisateljsko sredstvo.
U Don Huanovom svetu, čarobnjaci, u zavisnosti od svog osnovnog temperamenta, dele se na dve komplementarne grupe: snevače i tragače.
Snevači su oni čarobnjaci koji poseduju inherentnu sposobnost da ulaze u stanja izoštrenije svesti pomoću kontrole snova. Ova sposobnost se podučavanjem razvija u umeće snevanja. S druge strane, tragači su oni
čarobnjaci koji poseduju unutrašnju sposobnost da se nose sa činjenicama i sposobnost da ulaze u stanja izoštrenije svesti putem manipulacije i kontrole
sopstvenog ponašanja. Ova prirodna sposobnost se podučavanjem pretvara u umeće vrebanja.
Mada je svaki od Don Huanovih čarobnjaka bio u potpunosti upućen u oba ova umeća, pripadali su samo jednoj od ove dve grupe. Taiša Abelar je pripadala grupi tragača koji su je i podučavali. Njena knjiga nosi obeležje čudesne obuke kroz koju je prošla kao tragač.
Predgovor
Posvetila sam svoj život upražnjavanju jednog strogog učenja koje smo, u nedostatku podesnijeg imena, nazvali čarobnjaštvom. Ja sam takođe antropolog,
i svoju doktorsku titulu stekla sam u ovoj oblasti izučavanja. Ove dve oblasti svoga interesovanja navodim upravo ovim redom jer je moje bavljenje
čarobnjaštvom došlo prvo. Obično se najpre postane antropolog, da bi se tek kasnije prešlo na terenski rad na jednom od vidova kulture - na primer, na
ispitivanje magijskih postupaka. U mom slučaju dogodilo se upravo obrnuto: kao učenik umeća magije došla sam do izučavanja antropologije.
Poznih šezdesetih, dok sam živela u Tusonu u Arizoni, srela sam jednu Meksikanku po imenu Klara Grau koja me je pozvala da budem gost u njenoj kući u državi Sonora u Meksiku. Ona je tamo dala sve od sebe da me uvede u svoj svet, jer Klara Grau je bila čarobnica i pripadala je jednoj kompaktnoj grupi koja se sastojala od šesnaest čarobnjaka. Neki od njih su bili Indijanci iz
piemena Jaki (Yaqui); ostali su bili Meksikanci iz raznih sredina, različitog porekla, dobi i pola. Većina su bile žene. Sve su jednodušno stremile istom cilju: rušenju uobičajenih pretpostavki percepcije, kao i predrasuda koje nas drže zatočene u granicama svakodnevnog normalnog života i sprečavaju nas da prodremo u druge čulno saznatljive svetove.
Za čarobnjake, rušenje uobičajenih pretpostavki percepcije nam omogućava
da preskočimo barijeru i uronimo u svet nezamislivog. Ovakav skok oni nazivaju "prelaskom čarobnjaka. "Nekada ga nazivaju "apstraktnim letom", zato što povlači za sobom uzdizanje iz sveta konkretnog i fizičkog u svet proširene percepcije i bezličnih apstraktnih oblika.
Ovi čarobnjaci su želeli da mi pomognu da se vinem u ovaj apstraktni let i da im se na taj način pridružim u njihovim osnovnim nastojanjima.
Moje akademsko školovanje postalo je sastavni deo moje pripreme za prelazak čarobnjaka. Vođa grupe čarobnjaka sa kojima sam se udružila, nagual kako ga zovu, osoba je koja poseduje živo interesovanje za formalnu akademsku erudiciju. Stoga, svi oni za koje se on starao, morali su da razvijaju sposobnost za apstraktno, jasno mišljenje koje se stiče jedino na modernim univerzitetima.
Kao žena, imala sam čak i veću obavezu da ispunim ovaj zahtev. Uopšteno uzevši, žene su od ranog detinjstva uslovljene da stvaraju pojmove i iniciraju
promene u zavisnosti od muških pripadnika društva. Čarobnjaci koji su me podučavali imali su veoma jasan stav po ovom pitanju. Smatrali su da je neophodno da žene razvijaju svoj intelekt i povećavaju sposobnost za analizu i apstrakciju da bi bolje shvatale svet koji ih okružuje.
Uvežbavanje intelekta je takođe sredstvo kojim se istinski vračevi služe da bi postigli druge ciljeve. Time što svest namerno održavaju u stanju zaokupljenosti analizom i rasuđivanjem, Čarobnjaci mogu slobodno i
neometano da istražuju druga područja percepcije. Drugim rečima, dok je racionalna strana svesti zaokupljena formalnim akademskim poslovima,
energetska ili neracionalna strana, koju Čarobnjaci nazivaju "dvojnikom," obuzeta je ispunjenjem magijskih zadataka. Na ovaj način, manje je verovatno da će skeptična i analitična svest zadirati u neracionalni domen ili da će čak primećivati šta se odigrava u njemu.
Pandan mom akademskom napredovanju bilo je razvijanje sposobnosti za svesnost i percepciju: oba ova procesa zajednički dovode do razvitka celovitog
bića. Funkcionišući kao celina, oni su me izveli iz činjeničnog sveta u kojem sam se rodila i u kojem sam se socijalizovala kao žena, u jedno novo područje koje mi pruža veče perceptivne mogućnosti od onih koje mi pruža normalan svet.
Ovim ne želim da kažem da je bilo dovoljno posvetiti se jedino svetu magije da bi se osigurao uspeh. Privlačnost svakodnevnog života je tako jaka i istrajna da uprkos najrevnosnijem vežbanju svi se uvek iznova nadu u središtu najprizemnijeg straha, gluposti i popuštanja kao da nikad ništa nisu naučili.
Učitelji su me upozorili da nisam izuzetak i da samo neumorna i neprestana borba može da uravnoteži čovekovu prirodnu ali zapanjujuču upornost u želji da
se ne menja. Preispitavši svoje konačne ciljeve, ja sam, zajedno sa svojim saradnicima, došla do zaključka da moram da opišem podučavanje kroz koje sam prošla, da bi onima koji idu za nepoznatim skrenula pažnju na važnost razvijanja sposobnosti opažanja koje prevazilazi normalnu percepciju. Takva povećana percepcija mora da predstavlja trezveni i pragmatični novi način
percipiranja. Ono ni pod kojim uslovima ne može da bude puki nastavak percepcije svakodnevnog sveta.
Događaji o kojima pripovedam u ovoj knjizi opisuju početne faze obuke u magiji čarobnjaka tragača. Ova faza obuhvata očišćenje od uobičajemh načina
mišljenja, ponašanja i osećanja putem jednog tradicionalnog postupka čarobnjaštva kojeg svaki početnik treba da izvede, a to je "rekapitulacija". Da bih
upotpunila rekapitulaciju učili su me nizu postupaka pod imenom "magijski postupci," koji obuhvataju pokrete i disanje. Da bi ovi postupci postigli
odgovarajuću čvrstu povezanost, podučili su me pratećim filosofskim osnovama i objašnjenjima.
Cilj svega čemu su me učili je preraspoređivanje normalne energije i njeno uvećanje kako bi mogla da se koristi za neuobičajene veštine percipiranja koje nalaže obuka u čarobnjaštvu. Zamisao na kojoj počiva obuka je da čim se prinudni obrazac starih navika, misli i očekivanja sruši pomoću rekapitulacije, čovek nepobitno dolazi u položaj da nagomila dovoljno energije da živi u skladu sa novim postavkama koje nameće tradicija čarobnjaštva - i da potkrepi te osnove tako što će neposredno percipirati jednu drugačiju stvarnost.