II

Posle više od tri časa neprestane vožnje, zaustavili smo se u gradu Gvajmas da ručamo. Dok sam čekala da nam stigne hrana, bacila sam pogled kroz prozor u pravcu uzane ulice koja se protezala duž zaliva. Grupa dečaka, golih do pojasa, šutirala je loptu dok su na gradilištu radnici ređali cigle a neki se opet za podnevnu pauzu odmarali i naslonivši se na neotvorene vreće cementa,
pijuckali gazirana pića iz boca. Nisam mogla da se otmem utisku da je u Meksiku sve mnogo bučnije i prašnjavije.
"U ovom restoranu služe izvanredu supu od kornjače," reče Klara ponovo pridobivši moju pažnju.
Upravo tada, nasmejana konobarica sa jednim srebrnim prednjim zubom stavila je na sto dve činije supe. Klara je učtivo razmenila sa njom par reči na
španskom pre no što je konobarica pohitala da usluži druge goste.
"Nikada nisam jela supu od kornjače," rekoh dok sam uzimala kašiku da vidim da li je čista.
"Ješćeš je u slast," reče Klara posmatarajući kako brišem kašiku salvetom.
Nevoljno sam probala supu. Komadići belog mesa koji su plivali u gustoj paradajz čorbi su stvarno bili ukusni.
Uzela sam još nekoliko kašika supe, a potom zapitala. "Odakle nabavljaju kornjače?"
Klara pokaza kroz prozor. "Pravo iz zaliva."
Zgodni sredovečni čovek koji je sedeo za stolom pored našeg, okrenu se i namignu. Njegov postupak, učini mi se, bio je pre pokušaj da bude duhovit nego da se udvara. Nagnuo se prema meni kao da smo se njemu obraćale i reče na engleskom sa stranim naglaskom: "To je bila jedna velika kornjača; ta koju sada
jedete."
Klara me pogleda uzdignuvši jednu obrvu kao da ne može da poveruje da je čovek do te mere drzak.
"Ta kornjača je bila dovoljno velika da nahrani tuce gladnih ljudi," čovek nastavi sa pričom. "Hvataju kornjače u moru. Potrebno je nekoliko ljudi da je
izvuku."
"Pretpostavljam da ih gadaju harpunima kao kitove," primetila sam.
Čovek spretno primače stolicu našem stolu."Ne. Mislim da koriste velike mreže," reče. "Potom ih udaraju toljagama da bi izgubile svest pre nego što im
razrežu stomake. Na taj način meso neće biti tvrdo."
Moj apetit iščeze. Poslednja stvar koju sam želela bila je da nam se neki neuviđavni stranac pridruži za stolom, a ipak nisam znala kako da se vladam u toj prilici.
"Kad smo već kod hrane, Gvajamas je čuven po svojim džinovskim škampima," nastavi čovek sa osmehom koji me je obezoružao. "Dopustite mi da ih naručim za vas dve."
"Ja sam to već učinila," reče Klara odsečno.
Upravo tada naša konobarica se vratila sa tanjirom na kome se nalazio najveći škamp kojeg sam ikada videla. Bio je ogroman, svakako mnogo veći no što bi
Klara i ja mogle da pojedemo ma koliko gladne bile.
Naš neželjeni sagovornik me je pogledao u očekivanju poziva da nam se pridruži. Da sam bila sama, uspelo bi mu da mi se prikači protiv moje volje.
Međutim, Klara je imala druge planove i reagovala je odlučno. Skočila je na noge s mačijom gipkošću, nadnela se nad njega i pogledala ga pravo u oči. "Briši,
bitango!!" prodrala se na španskom. "Kako se usuduješ da sedneš za naš sto.
Moja nećaka nije neka drolja!"
Stav joj je bio toliko nadmoćan a glas toliko prodoran da je sva živost u prostoriji zamrla. Sve oči su bile uprte u naš sto.
Čovek je tako uplašeno podvio rep da mi ga je bilo žao.Tiho ustade i pokunjeno izađe iz restorana.
"Znam da si istrenirana tako da dozvoljavaš muškarcima da dobijaju ono najbolje što poseduješ, samo zbog toga što su muškarci," reče Klara pošto je
ponovo sela. "Uvek si bila ljubazna prema muškarcima, a oni su ti uvek uzimali sve što imaš. Zar ne znaš da se muškarci hrane ženinom energijom!"
Bilo mi je isuviše neprijatno da bih se raspravljala sa njom. Osećala sam kako su sve oči u prostoriji uprte u mene.
"Sažaljevaš ih i na taj način dopuštaš da te maltretiraju," nastavi Klara. "U dubini svoje duše očajnički želiš da se staraš o nekom muškarcu, bilo kom škarcu. Da je onaj idiot bio žena, ti joj sama ne bi dozvolila da sedne za naš sto."
Apetit mi je nepovratno iščezao. Obuze me potištenost i zamišljenost.
"Pogodila sam te u bolnu tačku," reče Klara kiselo se smeškajući.
"Napravila si scenu; to je neučtivo," rekoh prekorno.
"Naravno," odgovorila je smejući se. "Ali sam ga isto tako nasmrt preplašila."
Lice joj je bilo tako otvoreno i izgledala je tako srećna da sam i ja na kraju morala da se nasmejem setivši se koliko je čovek bio zaprepašcen njenim ponašanjem.
"Ista sam kao moja majka," negodovala sam. "Uspela je kada su muškarci u pitanju, da od mene napravi bojažljivog miša."
U trenutku kada sam izgovorila ono što sam tada i mislila, moja potištenost nestade i opet osetih glad. Smazala sam takoreći ceo tanjir škampa.
"Ni sa čim se ne može uporediti osećanje kao kada punog stomaka okrećešm novu stranicu," reče Klara.
Osetih strah zbog kojeg su mi škampi kao kamenje stajali u želucu.
Zahvaljujući svom tom uzbuđenju, nije mi palo na pamet da pitam Klaru nešto više o njenoj kući. Pomislih kako je to možda neka koliba poput onih koje sam
vidala dok sam vozila kroz meksičke gradove. Šta li jesti? Možda mi je ovo poslednji pristojan obrok. Da li je voda za piće? Zamislih samu sebe sa akutnim
stomačnim tegobama. Nisam znala kako da pitam Klaru bilo šta u vezi sa smeštajem a da pri tom ne zazvučim uvredljivo i nezahvalno. Klara me pogleda
kritički. Kao da je osetila moje uznemirenje.
"Meksiko je surovo mesto," reče."Moraš stalno da budeš na oprezu. Ali navići ćeš se."
"Severni deo zemlje je čak suroviji od ostalih delova. Ljudi u velikom broju dolaze na sever u potrazi za poslom ili im je on usputna stanica pre nego što
predu granicu SAD-a. Dolaze teretnim vozovima. Neki ostaju a ostali putuju u vagonima u unutrašnjost zemlje da rade na velikim poljoprivrednim kombinatima
koji su u vlasništvu privatnih korporacija. Ali jednostavno nema dovoljno ni hrane ni posla za svakoga, tako da većina ovih ljudi odlaze u SAD kao
braserosi."
Pojela sam i poslednju kap supe, jer bi me grizla savest da nešto ostavim.
"Pričaj mi još o ovom kraju, Klara."
"Svi Indijanci koji ovde žive su Indijanci iz plemena Jaki, koje je meksička vlada raselila."
"Hoćeš da kažeš da oni nisu oduvek ovde živeli?"
"Ovo je njihova prapostojbina," reče Klara, "ali dvadesetih i tridesetih godina, na desetine hiljada ovih ljudi je oterano u centralni deo Meksika. A onda,
četrdesetih godina, vratili su ih u Sonorsku pustinju."
Klara je sebi sipala mineralnu vodu, a potom i meni. "Život u Sonorskoj pustinji je težak," reče. "Kao što si mogla da primetiš dok smo se vozile, zemlja je
surova i negostoljubiva. Ipak Indijanci nisu imali drugog izbora nego da se nasele u blizini mesta gde je nekada bila reka Jaki. Tu su, u drevna vremena, Jaki
Indijanci gradili svoje svete gradove i živeli u njima stotinama godina, sve dok nisu došli Španci."
"Hoćemo li se voziti pored tih gradova?" upitah.
"Nećemo. Nemamo vrmena. Želim da stignemo do Navohoe pre mraka. Možda ćemo jednom moći da napravimo izlet do ovih svetih gradova."
"Zašto su ti gradovi sveti?" upitala sam.
"Zato što za Indijance mesta na kojima su svi gradovi uz reku simbolično odgovaraju mestima u njihovim mitovima. Kao i iz vulkanskih planina u Arizoni
i iz ovih mesta zrači enegija. Indijanci imaju izuzetno bogatu mitologiju.
Veruju da mogu u jednom trenutku da uđu u svet snova i da iz njega izadu. Vidiš, njihovo poimanje stvarnosti nije kao naše.
"Prema mitovima Jaki Indijanaca, ovi gradovi takođe postoje i u tom drugom svetu." nastavi Klara," i upravo iz tog eteričnog sveta oni crpe svoju moć a sebe
nazivaju ljudima bez razuma, da bi se razlikovali od nas, ljudi sa razumom.
"Kakvu to moć crpe?" zapitah je.
"Svoju magiju, čarobnjaštvo, znanje. Sve ovo do njih stiže neposredno iz sveta snova. A taj svet je opisan u njihovim legendama i pričama. Jaki Indijanci imaju
bogato, opsežno usmeno predanje."
Pogledom sam preletela preko prepunog restorana, pitajući se koji su gosti, ukoliko ih uopšte ima, Indijanci a koji su Meksikanci. Neki su bili visoki i vižljasti,
a drugi opet niski i nabijeni. Svi su mi ti ljudi izgledali strano i potajno osetih da sam iznad njih i postade mi jasno da mi tu nije mesto.
Klara je pojela svoje škampe, kao i pasulj i pirinač. Iako sam bila više nego sita, Klara je uprkos mom protivljenju, navaljivala da za desert naručimo karamel
krem.
"Bolje ti napuni rezervoar," reče i namignu. "Nikad ne znaš kada ćeš sledeći put nešto jesti i šta će to biti. Mi u Meksiku uvek jedemo ono što tog dana ulovimo."
Znala sam da me zadirkuje, ali ipak sam naslućivala istinu u njenim rečima.
Jednom prilikom sam videla mrtvog magarca na auto-putu. Znala sam da ljudima u seoskim oblastima nedostaje sistem za rashladivanje i da stoga jedu
bilo kakvo meso koje im dođe do ruke. Nisam mogla a da se ne zapitam kakav će mi biti sledeći obrok. Potajno reših da svoj boravak kod Klare ograničim na samo nekoliko dana.
Klara nastavi da priča ozbiljnijim tonom. "Okolnosti su se pogoršale za ovdašnje Indijance," reče. "Kada je vlada sagradila branu kao deo jednog projekta u vezi sa hidroelektričnim potencijalom, tok reke Jaki se tako drastično promenio da su ljudi morali da se spakuju i nastane na nekom drugom mestu."
Surovost ovakve vrste života sukobio se sa mojim vaspitanjem u čijem okrilju je bilo uvek dovoljno hrane i udobnosti. Pitala sam se da nije moj dolazak u
Meksiko izraz neke duboke želje za potpunom promenom. Celog života sam tragala za pustolovinom, a sada kada je ona bila na pomolu, spopao me je strah
od nepoznatog.
Uzeh zalogaj karamel krema i iz svoje glave proterah taj strah koji je rastao još od trenutka kad sam upoznala Klaru u Pustinji Arizona. Bilo mi je drago što sam u njenom društvu. Džinovski škamp i supa od kornjače su me u potpunosti zasitili i mada je to možda bio, kako je Klara natuknula, moj poslednji pristojan obrok, odlučila sam da steknem poverenje u nju i dopustim da pustolovina otpočne.
Klara je insistirala da plati račun. Napunile smo rezervoare i ponovo se našle na putu. Posle nekoliko sati vožnje, stigle smo u Navohou. Nismo se zaustavile,
samo smo prošle kroz grad i za sobom ostavile autoput da bismo se našle na drumu od sitnog tucanika koji je vodio u pravcu istoka. Već je poodmaklo posle podne a ja uopšte nisam bila umorna. U stvari, uživala sam u ostatku puta. Što smo išle dalje prema jugu to je osećanje sreće i smirenosti potiskivalo moje uobičajeno neurotično i depresivno stanje.
Posle više od jednočasovne vožnje neravnim drumom, Klara je skrenula sa njega i dala mi znak da je pratim. Sišle smo na čvrsto tlo koje se prostiralo duž visokog zida čiji je vrh bio prekriven rascvetalim cvećem. Parkirale smo se na čistini na kraju zida gde je zemlja bila dobro utabana.
"Ovde živim," doviknula mi je.
Došla sam do njenih kola. Izgledala je umorno i nekako je bila još krupnija.
"Izgledaš sveže kao kad smo krenule," prokomentarisala je." Eto šta znači biti mlad!"
S druge strane zida, potpuno sakrivena iza drveća i gustog žbunja, promolila se ogromna kuća sa krovom od opeke, prozorima sa rešetkama i nekoliko balkona. Kao omađijana, prošla sam prateći Klaru kroz kapiju od kovanog gvožđa a potom kroz otvoreno dvorište stigla do teških drvenih vrata kroz koja sam ušla u zadnji deo kuće. Podne pločice od terakote u prohladnom, praznom
predvorju, uvećale su osećaj ogoljenosti okrečenih zidova i mrkih greda od pirodnog drveta na tavanici. Iz njega smo ušle u prostranu dnevnu sobu.
Beli zidovi su bili oivičeni izvanredno oslikanim pločicama. Dva besprekorna kauča bež boje i četiri fotelje bili su grupisani oko masivnog čajnog stočića.
Na njemu su stajali otvoreni časopisi na engleskom i španskom. Imala sam utisak da ih je neko baš čitao sedeći u jednoj od fotelja ali da je užurbano izašao
kad smo nas dve ušle na zadnji ulaz.
"Kako ti se sviđa moja kuća?" upita me Klara ponosno se osmehujući.
"Kao iz bajke!" rekla sam. "Ko bi pomislio da može da naiđe na ovakvu kuću u ovoj divljini?" Tada se zavidljivi deo moje ličnosti probudio i počela sam da se osećam krajnje nelagodno. To je bila kuća o kakvoj sam oduvek sanjala a ipak sam znala da nikad neću moći sebi da je priuštim.
"Nisi ni svesna koliko si u pravu kada kažeš da je kuća kao iz bajke," reče Klara. "O ovoj kući jedino mogu da ti kažem da je kao i one vulkanske planine koje smo jutros videle prožeta energijom. Nečujnom energijom koja struji kroz nju kao što elektrika protiče kroz žice."
Kada sam ovo čula, desilo mi se nešto neobjašnjivo: moja zavist nestade.
Potpuno je iščezla sa poslednjom reči koju je izgovorila.
"Odvešću te do tvoje sobe," reče. "Dogovorićemo se i o nekim osnovnim pravilima kojih ćeš se morati pridržavati dok si moj gost.
Bilo koji deo kuće koji se nalazi desno od dnevne sobe ili iza nje stoji ti na raspolaganju a to podrazumeva i prostor oko kuće. Ali ne smeš da ulaziš ni u jednu spavaću sobu, izuzev svoje, naravno. Tu možeš da koristiš šta god poželiš.
Možeš čak i da razbijaš stvari ako te spopadne bes ili da na njima ispoljiš nežnost ako osetiš takvu potrebu. Međutim, levo krilo kuće ti nije ni na koji način ni u bilo kom obliku pristupačno. I zato nemoj ni da mu se približavaš."
Zaprepastio me je ovaj čudni zahtev ali sam je ipak uveravala da je u potpunosti razumem i da ću se povinovati svim njenim željama. A stvarno sam mislila da su joj zahtevi nepristojni i hiroviti. U stvari, što je od mene više zahtevala da se držim podalje od nekih delova kuće, ja sam bila znatiželjnija da ih vidim.
Izgledalo je kao da se Klara setila još nečega pa dodade, "Naravno, možeš da koristiš dnevnu sobu, čak možeš tu i da spavaš ako si isuviše umorna ili te mrzi da odeš do svoje spavaće sobe. Ali ne smeš da koristiš ni prostor ispred glavnog ulaza a ni sam glavni ulaz. Ta vrata će izvesno vreme biti zaključana a ti uvek ulazi na zadnja vrata."
Klara mi nije dala vremena da bilo šta kažem. Provela me je duž dugačkog hodnika, pored nekoliko zatvorenih vrata, koja su kako reče, vrata spavaćih soba, pa mi je stoga bilo zabranjeno da ih otvaram. Iz hodnika smo ušle u jednu veliku spavaću sobu. Prva stvar koju sam zapazila kad sam ušla, bio je veliki drveni kitnjasti bračni krevet. Na njemu je bio divan heklani prekrivač. Pored
prozora, na zidu naspram zadnjeg dela kuće, stajala je ručno izrezbarena polica, krcata antikvitetnim predmetima, porecelanskim vazama i figurinama,
kutijama i malim činijama. Na drugom zidu nalazio se odgovarajući ormar, kojeg je Klara otvorila. Unutra su visile skupocene ženske haljine, kaputi, šeširi, cipele, suncobrani, štapovi. Bilo je očigledno da su svi ovi predmeti bili brižljivo odabrani.
Pre nego što sam stigla da zapitam Klaru odakle joj sve te divne stvari, ona zatvori vrata ormara. "Slobodno koristi sve što ti se dopada. Ovo su tvoje stvari a ovo je tvoja soba sve dok si gost u ovoj kući." Potom se osvrnu preko ramena kao da je u sobi prisutan još neko pa dodade," A ko zna koliko će to potrajati!"
Izgledalo je kao da ima u vidu neku dužu posetu. Dlanovi su mi se oznojili kada sam joj nespretno rekla da u najboljem slučaju mogu da ostanem samo nekoliko
dana. Klara me je uveravala da ću tu sa njom biti potpuno bezbedna. Mnogo bezbednija, u stvari, nego bilo gde drugde. Dodala je kako bi bilo glupo da propustim ovu priliku da proširim znanje.
"Ali moram da tražim posao," rekla sam da bih našla izgovor. "Nemam novca."
"Ne brini za novac," rekla je. "Pozajmiću ti koliko ti je potrebno ili ću ti jednostavno dati novac. To nije nikakav problem."
Zahvalila sam joj se na ponudi ali sam joj objasnila da su me vaspitali tako da smatram da je prihvatiti novčanu ponudu nepoznate osobe krajnje nedolično bez obzira koliko je ta ponuda dobronamerna.
Ona se odbrecnu," Mislim da znam u čemu je tvoj problem, Taiša. Uvredilo te je to što zahtevam da ne ulaziš u levo krilo kuće, niti da koristiš glavna vrata.
Znam da misliš da se ponašam hirovito i da previše tajim. Sada želiš da ostaneš samo dan, dva iz pristojnosti. Možda čak misliš da sam ekscentrična luda baba."
" Ne Klara. Nije stvar u tome. Moram da plaćam stanarinu. Ako uskoro ne nađem posao, neću imati novca a to da primam novac od bilo koga, kad sam ja u
pitanju, ne dolazi u obzir."
Hoćeš da kažeš da te nije uvredio moj zahtev da izbegavaš pojedine delove kuće?"
"Naravno da nije."
"Zar nisi znatiželjna da čuješ zašto to od tebe zahtevam?"
"Da, jesam."
"Razlog tome je što neki drugi ljudi žive u tom krilu kuće."
"Tvoji rođaci?"
"Da. Mi smo velika porodica. Ovde, u stvari, žive dve porodice.
"Jesu li obe porodice velike?"
"Jesu. Svaka ima osam članova, što znači, sve u svemu, šesnaes-toro ljudi živi zajedno."
"I svi žive u levom krilu kuće?" Nikada u životu nisam čula da neko ima tako čudan dogovor..
"Ne. Samo osmoro živi tamo. Ostali su moja najbliža porodica i oni žive sa mnom u desnom krilu kuće. Ti si moja gošća i moraš da ostaneš u desnom krilu.
Vrlo je važno da ovo razumeš. Možda je sve to malo neobično ali sasvim lepo može da se razume."
Zadivila me je moć koju je imala nada mnom. Njene reči su mi umirivale osećanja ali ne i misli. Shvatala sam da su mi neophodne i uznemirene misli i uzburkane emocije da bih mogla da reagujem inteligentno u bilo kojoj situaciji.
U suporotnom slučaju, bila sam pasivna, u iščekivanju spoljnog podsticaja koji bi me uzdrmao. To što sam bila sa Klarom nateralo me je da shvatim da sam uprkos
svojoj borbi za nezavisnost bila nesposobna da razborito mislim i donosim sopstvene odluke.
Klara mi je uputila krajnje neobičan pogled, kao da je pratila moje neizrečene misli. Pokušala sam da prerušim svoju zbrkanost tako što sam brzo rekla, "Klara, kuća ti je divna. Je li vrlo stara?"
"Naravno da jeste," reče, ali nije bilo jasno da li misli da je lepa ili stara. Uz osmeh, ona dodade, "Sad pošto si videla kuću - naime jednu njenu polovinu - imamo jedan poslić da obavimo."
Skinula je baterijsku lampu sa komode i iz ormara izvadila postavljenu kinesku jaknu i par čizama za pešačenje. Rekla mi je da ću morati da ih obučem
posle užine zato što ćemo ići u šetnju.
"Ali tek smo stigli," usprotivila sam se. "Zar neće uskoro da se smrkne?"
"Hoće, ali hoću da te odvedem do vidikovca u brdima odakle se vidi cela kuća sa imanjem. Najbolje je videti kuću po prvi put u ovo doba dana. Svi mi smo je
prvi put videli u suton"
"Na koga misliš kada kažeš "mi" ? ", upitah je.
"Šesnaestoro ljudi koji ovde žive, naravno. Svi mi radimo potpuno iste stvari."
"Svi se bavite istim poslom?" pitala sam je i nisam bila u stanju da sakrijem svoje iznenađenje.
"Pobogu, ne," reče i stavi ruku na lice pošto se nasmejala. "Htela sam da kažem da kada neko od nas uradi nešto što mu je obavezno svi ostali moraju to isto da urade. Svako od nas je morao prvo da vidi kuću i imanje u suton, pa je to doba dana kada i ti moraš da je vidiš."
"Zašto uključuješ mene u sve to, Klara?"
"Recimo, zato što si moja gošća."
"Hoću li kasnije sresti tvoje rođake?"
"Sve ćeš ih upoznati," uveravala me je. "Trenutno u kući nema nikog sem tebe i mene i psa čuvara." "Jesu li otišli na put?"
"Upravo to, svi su otišli na veliko putovanje a ja i pas čuvamo kuću."
"Kada očekuješ da će še vratiti?"
"Neće se vratiti još nekoliko nedelja a možda i meseci."
"Kuda su otišli?"
"Uvek smo u pokretu. Ponekad ja odem na nekoliko meseci a neko drugi ostaje da se brine o imanju."
Baš sam opet htela da je zapitam gde su ostali otišli kada ona odgovori na moje pitanje. "Svi su otišli u Indiju," reče.
"Svih petnaestoro?" upitah s nevericom.
"Zar to nije nešto izuzetno? Koštaće čitavo bogatstvo!" To je izgovorila tonom koji kao da je bio karikatura moje skrivene zavisti da sam uprkos svoje volje morala da se nasmejem. A onda mi je palo napamet da neću biti bezbedna, sama sa Klarom, u jednoj tako usamljenoj i praznoj kući."
"Same smo ali u kući nema ničega čega bi se plašila," reče i donese čudan zaključak. "Izuzev psa, možda. Kada se vratimo iz šetnje, upoznaću te sa njim.
Ali moraš da budeš potpuno mima . Prozreće te a onda i napasti ako oseti bilo kakvo neprijateljstvo ili strah sa tvoj strane."
"Ali mene jeste strah," izlanuh se. Već sam počela da se tresem. Mrzela sam pse još od detinjstva, kada je jedan od očevih dobermana skočio na mene i oborio me na zemlju. Pas me nije ujeo, ali je režao i kezio oštre zube. Vrištala sam upomoć pošto nisam imala hrabrosti da se pokrenem. Toliko sam se uplašila da sam se
pomokrila. Još uvek se sećam kako su me braća ismejavala kada su me videla i
kako su me nazivala bebom koja treba da nosi pelene.
"Ni ja nimalo ne volim pse," rekla je Klara,"ali ovaj naš pas u stvari ni nije pas. On je nešto sasvim drugo."
Zagolicala je moju radoznalost, ali to nije odagnalo zlu slutnju.
"Ako hoćeš prvo malo da se osvežiš, otpratiću te do sporedne kuće da slučajno ne naletiš na psa," reče.
Klimnula sam glavom. Bila sam umorna i razdražljiva. Konačno me je stigao umor zbog duge vožnje. Želela sam da sa lica sperem prašinu sa druma i raščešljam zamršenu kosu.
Klara me je provela kroz jedan drugi hodnik a onda smo izašle na zadnji izlaz.
Dve male zgrade nalazile su se nadomak glavne kuće.
"To je moja sala za vežbanje," reče i pokaza rukom na jednu od dve zgrade. "Ni u nju ti nije dozvoljeno da ulaziš. Sve dok ja jednog dana ne nadem za shodno da te pozovem."
"Da li tu vežbaš borilačke veštine?"
"Da", odgovori Klara škrto. "Ona druga zgrada je sporedna kuća. Čekaću te u dnevnoj sobi. Tu možemo da pojedemo sendvič. I nemoj da se mučiš oko kose,"
reče, kao da je primetila šta me zabrinjava," ovde nema ogledala. Ogledala su kao satovi: beleže protok vremena. A bitno je da se ono vrati unazad."
Htela sam da je pitam šta podrazumeva pod vraćanjem vremena unazad ali ona me pogura u pravcu sporedne kuće. Unutra sam zatekla nekoliko vrata. Pošto se Klara nije izjasnila u pogledu pravila koja bi se odnosila na levo i desno krilo sporedne kuće i pošto nisam znala gde je toalet, rešila sam da je celu istražim.
S jedne strane središnjeg predvorja nalazilo se šest malih toaleta a u svakom od njih po jedan drveni čučavac. Ono neobično bilo je to što se nije osećao neprijatni miris koji se obično oseća iz septičkih jama niti snažni miris krečom napunjenih rupa za smeće. Čula se voda koja protiče ispod drvenih toaleta ali nije moglo da se odredi kako i odakle je tu sprovedena.
Na drugoj strani predvorja, nalazile su se tri podjednako lepe, popločane prostorije. U svakoj se nalazila starinska kada i duguljasta komoda na kojoj je stajao bokal sa vodom i odgovarajući porculanski umivaonik. Nije bilo ogledala ni u ovim prostorijama niti bilo kakvog pribora od nerđajućeg čelika gde bih mogla da uhvatim svoj odraz. Naime, uopšte nisu postojale vodovodne instalacije.
Sipala sam vodu u umivaonik, poprsklala lice, i provukla vlažne prste kroz upetljanu kosu. Iz straha da ne uprljam neki od mekanih belih turskih peškira, obrisala sam ruke papirnatim maramicama koje su se nalazile u kutiji na komodi. Nekoliko puta sam duboko udahnula i protrljala ukočeni vrat pre nego što sam izašla da se ponovo suočim sa Klarom.
Zatekla sam je u dnevnoj sobi kako aranžira cveče u plavo-beloj kineskoj vazi.
Časopisi koji su ranije bili otvoreni sada su bili uredno složeni a pored njih se nalazio tanjir sa hranom. Nasmešila se kada me je ugledala.
"Izgledaš sveže kao rosa," reče. "Izvoli sendvič. Uskoro će suton. Nemamo vremena za gubljenje."