I

Odšetala sam do jednog usamljenog mesta, daleko od auto-puta i ljudi da bih nacrtala rane jutarnje senke na čudesnim vulkanskim planinama koje oivičuju Gran Desijerto (Gran Desierto) u južnoj Arizoni. Tamnosmeđe šiljate stene su se presijavale kada bi vatrometi sunčeve svetlosti obasjali njihove vrhove.
Po zemlji su bili rasuti ogromni komadi šupljikavih stena, ostaci lave jedne velike vulkanske erupcije. Udobno se smestivši na jednoj steni, ne razmišljajući ni
o čemu drugom, utonula sam u rad kao što sam često činila na tom divnom krševitom mestu. Baš kad sam završila iscrtavanje kontura pobrda i udubljenja
udaljenih planina primetih kako me posmatra neka žena. Strašno me je ljutila i sama pomisao da će neko da naruši moju osamu. Dala sam sve od sebe da ne
obraćam pažnju na nju ali kada se ona približila da pogleda moj rad, ljutito sam se okrenula ka njoj.
Zbog svojih istaknutih jagodica i crne kose koja joj je dopirala do ramena izgledala je evroazijski. Imala je glatku i meku kožu zbog čega joj je bilo teško
odrediti godine; pristajale bi joj bilo koje godine između tridesete i pedesete. Bila je možda pet centimetara viša od mene, što bi značilo da je bila visoka oko sto
sedamdeset i pet, ali zbog svoje snažne građe izgledala je dvaput krupnija od mene. Ipak, u crnim svilenim pantalonama i istočnjačkoj jakni, delovala je izuzetno
vitko.
Zapazila sam njene oči; bile su zelene i sjajne. Baš taj dobronamerni sjaj odagnao je moju ljutnju i začuh sebe kako je pitam besmisleno pitanje," Da li živite tu u blizini?"
"Ne," reče napravivši nekoliko koraka u mom pravcu. "Krenula sam na američku granicu kod mesta Sonojte. Zastala sam malo da protegnem noge i dospela sam do ovog usamljenog mesta. Toliko sam se iznenadila kada sam videla da nekoga ima ovde, na ovom mestu tako udaljenom od svega, da nisam mogla a da vas ne uznemirim na način koji sam i učinila. Dozvolite mi da se predstavim, Zovem se Klara Grau."
Pružila je ruku, rukovasmo se, a ja bez trunke kolebanja rekoh da su mi dali ime Taiša kad sam se rodila, ali da kasnije, mojim roditeljima ono nije zvučalo dovoljno američki, pa su počeli da me zovu Marta, po majci. Mrzela sam to ime i odlučila sam da mi umesto njega ime bude Meri.
"Zanimljivo!" čudila se. "Imate tri imena koja su tako različita. Zvaću vas Taiša, pošto su vam to ime dali kada ste se rodili."
Bilo mi je drago što je izabrala baš to ime. To je bilo i moje najdraže ime.
Mada sam se u početku slagala sa roditeljima da zvuči suviše strano, toliko nisam volela ime Marta da sam konačno rešila da Taiša bude moje tajno ime.
Grubim tonom, koji je odmah skrila dobroćudnim smeškom, počela je da me bombarduje nizom tvrdnji zaodenutih u pitanja, "Niste iz Arizone," pitala je.
Rekla sam joj istinu, što je bilo neobično za mene, naviknutu na obazrivost prema ljudima, a posebno neznancima. "Došla sam pre godinu dana u Arizonu
da radim."
"Sigurno nemate više od dvadeset godina."
"Napuniću dvadeset jednu za nekoliko meseci."
"Imate jedva primetni strani akcenat. Čini mi se da niste Amerikanka, iako ne mogu da odredim tačno koje ste nacionalnosti."
"Amerikanka sam, ali sam živela u Nemačkoj kao dete," rekla sam. "Otac mi je Amerikanac, a majka Mađarica. Otišla sam od kuće kada sam krenula na fakultet i nikada se nisam vraćala, jer nisam želela da imam bilo šta više sa svojom porodicom."
" Čini mi se da se baš niste slagali sa njima?"
"Nisam. Bilo mi je strašno. Jedva sam čekala da odem od kuće."
Nasmešila se i klinmula glavom kao da zna šta znači želja za bekstvom.
"Da li ste udati?" zapita me žena.
"Nisam. Nemam nikoga na svetu," rekoh sa izvesnom dozom samosažaljenja što se uvek dešavalo kada sam govorila O sebi.
Nije ništa prokomentarisala, ali je počela da govori smireno i precizno kao da želi da svakom rečenicom pruži što je više moguće podataka o sebi.
Dok je pričala, odložila sam olovke u futrolu ali pri tom mi je pogled ostao prikovan za nju. Nisam želela da stekne utisak da je ne slušam.
"Bila sam jedinica i oba moja roditelja su umrla," rekla je. "Otac mi potiče iz jedne meksičke porodice a majka iz američke porodice nemačkog porekla. Oni su sa istoka ali sada žive u Feniksu. Upravo sam se vratila sa venčanja jednog svog rođaka."
"Da li i vi živite u Feniksu?" upitah je.
"Jednu polovinu života provela sam u Arizoni a drugu u Meksiku," odgovorila je. "Ali poslednjih godina moj dom je u državi Sonora u Meksiku."
Počela sam da zatvaram torbu. Susret i razgovor sa ovom ženom me je toliko uznemirio da sam znala da neću biti u stanju da bilo šta radim toga dana.
"Putovala sam takođe po Istoku," reče, ponovno privukavši moju pažnju. "Tamo sam proučavala akupunkturu, borilačke i isceliteljske veštine a čak sam izvestan broj godina živela u jednom budističkom hramu."
"Zaista?" pogledala sam njene oči. Odavale su osobukoja mnogo vremena
provodi meditirajući. Bile su vatrene a ipak smirene.
"Mene veoma zanima Istok," rekla sam, "posebno Japan. I ja sam proučavala budizam i borilačke veštine."
"Zaista?" poput mog odjeka. "Želela bih da mogu da vam kažem svoje budističko ime, ali tajnu imena ne bi trebalo otkrivati sem u odgovarajućim okolnostima."
"Ali ja sam vama rekla svoje tajno ime," rekoh zatežući kaiševe na torbi.
"Da, Taiša, rekla si mi, i cenim to," rekla je sa preteranom ozbiljnošću. "Ali sad je još uvek vreme samo za upoznavanje."
"Da li ste se dovezli dovde?" pitala sam, pogledom tražeći njen automobil.
"I ja sam baš htela da vas isto upitam," reče.
"Ostavila sam kola na oko četvrt milje južno odavde, na jednom neasfaltiranom putu. A gde su vaša?"
"Da li je beli ševrolet tvoj?" veselo me upita.
"Da."
"Pa, parkirala sam kola pored tvojih. "Zakikotala se kao da je napravila neku šalu. Iznenadila sam se koliko me je njen smeh nervirao.
"Moram sada da krenem," rekla sam. "Drago mi je što smo se upoznale.
Dovidenja!"
Krenula sam prema automobiiu misleći da će žena da ostane da uživa u predelu.
"Nemoj još da ideš," usprotivila se mojoj odluci. "Krenuću i ja sa tobom."
Išle smo jedna pored druge. U poređenju sa mojih pedeset pet kilograma, žena je izgledala poput stene. Srednji deo tela joj je bio zaobljen i snažan.
Izgledala je gojazno mada zapravo to nije bila.
"Gospođo Grau, mogu li da vas upitam nešto lično?" rekoh, tek da prekinem neprijatnu tišinu.
Zastala je i okrenula se ka meni. "Nisam ja ničija gospoda," odbrusila je, "Ja sam Klara Grau. Možeš da me zoveš Klara, i svakako, pitaj me šta god želiš.
"Čini mi se da ne mariš za ljubav i brak,"  prokomentarisala sam, reagujući na njen ton.
Na tren me je oštro pogledala, ali se istog trena odobrovoljila. "Za robovanje - svakako ne," reče." Ali to se ne odnosi samo na žene." Dakle, šta si to htela da
me pitaš?"
Njena reakcija je bila toliko neočekivana da sam zaboravila šta sam htela da je pitam i našla se u neprijatnoj situaciji, zureći u nju.
"Zbog čega si prešla toliko da bi došla baš do ovog mesta?" brzo izgovorih pitanje.
"Došla sam ovde zato što je ovo mesto, mesto puno energije." Pokazala je
rukom na ostatke lave. "One planine su nekada šikljale iz srca zemlje, poput krvi.
Kad god sam u Arizoni, skrenem sa puta da bih došla ovde. Ovo mesto odiše nekom posebnom energijom koja potiče iz zemlje. Dopusti da ja tebe pitam isto pitanje, zbog čega si ti izabrala baš ovo mesto?"
"Često dolazim ovde. To mi je najdraže mesto za crtanje."
Nisam želela da to što sam rekla zvuči kao šala, ali ona prasnu u smeh.
"Ova pojedinost sve objašnjava!" uzviknu a potom nastavi da govori tišim glasom. "Predložiću ti nešto što će ti se možda učiniti čudnim a možda čak i
blesavim, ali molim te, saslušaj me. Volela bih da dođeš u moju kuću i da tu provedeš nekoliko dana kao moj gost."
Podigla sam ruku da bih joj se zahvalila i odbila poziv, ali me je nagovorila da još malo razmislim. Uveravala me je da naše zajedničko interesovanje za Istok i ratničke veštine garantuje ozbiljnu razmenu ideja.
"Gde tačno živiš" zapitah.
"Blizu grada Navoha."
"Ali to je više od četiri stotine milja udaljeno odavde."
"Da, poprilično je daleko. Ali tako je lepo i mirno da sam uverena da će ti se dopasti." Na trenutak je zaćutala kao da očekuje odgovor. "Pored toga, čini mi se da nemaš ništa određeno što bi te u ovom trenutku obavezivalo a ne možeš da pronađeš ono što bi želela da radiš. Pa, ovo bi moglo da bude ono što si čekala."
Bila je u pravu kad je rekla da ne znam šta da radim sa svojim životom.
Upravo sam sebi dala slobodno vreme da se odmorim od posla sekretarice i da nastavim sa slikanjem tamo gde sam stala. Ali svakako nisam imala ni najmanju
želju da budem gost u nečijoj kući.
Osvrnula sam se oko sebe ne bih li videla nešto što bi me navelo na sledeći korak. Ne znam gde sam stekla tu predstavu da čovek može da dobije pomoć iz svog okruženja. Ali obično sam i dobijala pomoć na taj način. Imala sam tehniku koja kao da je do mene dolazila niotkuda i pomoću koje sam dolazila do mogućnosti koje su mi do tada bile nepoznate. Obično sam puštala misli da mi odlutaju uperivši pogled u južni horizont, iako nikad nisam znala zašto biram baš jug. Posle nekoliko minuta provedenih u tišini, obično bi mi se javljale nove predstave koje bi mi pomogle da odlučim šta da radim ili kako da postupim u odredenoj situaciji.
Dok smo hodale uprla sam pogled u južni horizont i iznenada sam pred sobom videla sopstveni život kako se proteže poput jalove pustinje. Istini za volju, iako sam znala da je cela površina južne Arizone, jedan delić Kalifornije i polovina države Sonora u Meksiku u stvari Sonorska pustinja, nikada nisam primetila koliko je usamljena i gola ova pustara.
Bio je potreban samo jedan tren da bi mi do svesti došlo saznanje da je moj život prazan i jalov poput nje.
Prekinula sam niti sa porodicom a sopstvenu nisam zasnovala. Nisam čak imala nikakvih izgleda za budućnost. Bila sam bez posla.
Do tada sam se izdržavala od malog nasledstva koje mi je ostavila tetka po kojoj sam dobila ime, ali i ovaj prihod je presušio. Bila sam potpuno sama na
svetu. Ogromno prostranstvo koje su pružalo svuda naokolo, tako surovo i ravnodušno, izazvalo je u meni poražavajuće osećanje samosažaljenja. Osetila sam potrebu da imam prijatelja, nekoga ko bi prekinuo samoću moga života.
Znala sam da bi bilo nepromišljeno da prihvatim Klarin poziv i da uletim u nešto neizvesno nad čim nemam kontrolu. Međutim, njena neposrednost i telesna živahnost pobudile su u meni radoznalost kao i poštovanje. Uhvatila sam sebe kako se divim, pa čak i zavidim njenoj lepoti i snazi. Pomislila sam kako
je to jedna izuzetno jaka, nezavisna, samosvesna i stabilna žena a koja u isto vreme, nije ni gruba ni bez duha. Posedovala je baš one osobine koje sam oduvek
priželjkivala za sebe. Ali iznad svega, ona kao da se svojim prisustvom razračunavala sa mojom jalovošću. Prostor koji ju je okruživao postajao je moćan, pun energije i neslućenih mogućnosti.
Međutim, ja sam se ipak držala svog čvrstog prinicipa da nikada ne prihvatam pozive ljudi da budem gost u njihovoj kući a pogotovo ne nečiji koga sam srela
usred divljine.
Imala sam mali stan u Tusonu a prihvatanje poziva bi značilo da bih morala da uzvratim gostoprimstvo za šta nisam bila spremna. Na trenutak sam nepomično
stajala ne znajući šta da radim.
"Molim te, reci da pristaješ," navaljivala je Klara. To bi mi mnogo značilo."
"Pa, valjda nema ništa lošeg u tome da pođem sa tobom," rekoh beživotno,
želeći da kažem upravo suprotno.
Pogledala me je ushićeno a ja sam istog trenutka prikrila svoje panično stanje veselošću koju nisam ni najmanje osećala. "Koristiće mi promena sredine," rekoh.
"Biće to prava avantura!"
Klimnula je glavom u znak odobravanja. "Nećeš zažaliti," reče uvereno, što mi je pomoglo da raspršim sve sumnje." Vežbaćemo zajedno borilačke veštine."
Napravila je rukom nekoliko odsečnih pokreta koji su u isto vreme bili i graciozni i energični. Učinilo mi se nespojivim da ova žena može da bude u isti mah tako robusna i tako gipka.
"Koji konkretni stil ratničkih veština si izučavala na Istoku?" pitala sam primetivši da je lako zauzela stav borca sa motkom.
"Na Istoku sam izučavala sve stilove a ipak nijedan posebno," odgovorila je jedva se osmehnuvši. "Kada stignemo mojoj kući, biće mi drago da ti ih
demonstriram."
Ostatak puta smo prepešačile u tišini. Kad smo stigle do mesta gde su bili parkirani automobili, zaključala sam svoj pribor u prtljažnik i čekala da Klara kaže nešto.
"Pa, krenimo," reče. "Ja ću da idem prva. Voziš li brzo ili sporo, Taiša?"
"Kaopuž."
"I ja. Život u Kini me je izlečio od potrebe da žurim."
"Mogu li nešto da te pitam u vezi sa Kinom?"
"Naravno da možeš. Već sam ti rekla da možeš da me pitaš šta god želiš i da me ne pitaš za dopuštenje."
"Pretpostavljam da si bila u Kini pre Drugog svetskog rata, zar ne?"
"Da, to je bilo vrlo davno. Verovatno nikada nisi bila u unutrašnjosti Kine ?"
"Ne, nisam. Bila sam samo na Tajvanu i u Japanu."
"Naravno, stvari su bile drugačije pre rata," razmišljala je Klara. "Nit koja spaja sadašnjost sa prošlošću je tada još bila netaknuta. Sada je sve prekinuto."
Ne znam zašto sam se plašila da je upitam šta je htela time da kaže, pa sam je umesto toga pitala koliko dugo ćemo se voziti do njene kuće. Klara je bila zabrinjavajuće neodređena u svom odgovoru; samo me je upozorila da se pripremim za naporan put. Potom joj glas postade mekši i reče kako izuzetno ceni moju hrabrost.
"Poći tako bezbržno sa nepoznatom osobom," reče, "potpuno je luckast i neverovatno odvažan korak."
"Obično sam mnogo obazrivija," objasnila sam," ali ovog puta ne mogu da sebe prepoznam."
To je bila istina i što sam više razmišljala o svom neobjašnjivom ponašanju to je moja nelagodnost bila veća.
"Molim te, ispričaj mi nešto više o sebi," uljudno me zamoli. Prišla je i stala pored vrata mog automobila kao da želi da me na taj način opusti.
I opet sam uhvatila sebe kako saopštavam istinite podatke o sebi. "Majka mi je Mađarica ali potiče iz stare austrijske porodice," rekoh. "Upoznala je oca u
Engleskoj za vreme Drugog svetskog rata, gde su oboje radili u poljskoj bolnici.
Posle rata su se preselili u SAD a potom su otišli u Južnu Afriku."
"Zašto su otišli u Južnu Afriku?"
"Moja majka je želela da bude sa svojim rođacima koji su tamo živeli."
"Imaš li braće ili sestara?"
"Imam dvojicu braće između kojih je razlika godinu dana. Stariji sada ima dvadeset šest godina."
Oči joj se usredsrediše na mene. Sa lakoćom koja mi je do tada bila potpuno nepoznata, oslobodih se bolnih osećanja koje sam nosila u sebi celog života.
Braća mi nikada nisu posvećivala pažnju zato što sam bila devojčica. Kad sam bila mala, imali su običaj da me kao psa vežu konopcem za stub dok su oni trčali po dvorištu i igrali fudbal. Jedino što sam mogla da učinim bilo je da vučem svoj konopac i gledam kako se oni lepo provode. Kasnije, kad sam bila starija, trčala sam za njima. Ali tada su oni već imali bicikle i nikada nisam mogla da ih sustignem. Kad god bih se požalila majci ona bi rekla da su dečaci dečaci a da ja treba da se igram lutkama i da pomažem u kući.
"Majka te je podizala u skladu sa evropskom tradicijom," rekla je.
"Znam. Ali to mi nije nikakva uteha."
Kada sam jednom počela, izgledalo je kao da nema načina da prestanem da pričam ovoj ženi o svom životu. Ispričala sam joj kako sam ja, dok su moja braća
odlazila na putovanja a kasnije na škole, morala da ostanem kod kuće. Želela sam da imam avanture kao njih dvojica, ali moja majka je smatrala da devojke treba da nauče da nameštaju krevete i peglaju. Staranje o porodici je dovoljna avantura.
Žene su rođene da bi bile poslušne. Bila sam na ivici suza kad sam rekla Klari kako otkad znam za sebe imam tri muška gospodara: oca i dvojicu braće.
"Bogme, pristojan broj!" primeti Klara.
"Bilo je strašno. Otišla sam od kuće da bih pobegla od njih što dalje mogu, "rekoh. "A i da potražim avanturu. Ali do sada se baš nešto nisam provodila a ni doživljavala neka posebna uzbuđenja. Pretpostavljam da jednostavno nisam vaspitana da budem srećna i bezbrižna."
Bila sam izuzetno uznemirena zbog činjenice da potpuno nepoznatoj osobi pričam svoju životnu priču. Prekinula sam da govorim i pogledala Klaru, iščekujući
reakciju koja bi ili smanjila moju uznemirenost ili je povećala do te mere da se predomislim i konačno ne pođem sa njom.
"Pa, čini mi se da postoji samo jedna stvar koju znaš dobro da radiš pa bi mogla to da dovedeš do savršenstva," rekla je. Mislila sam da će reći da znam da crtam ili slikam, ali na moju veliku žalost ona reče, "Sve što znaš da radiš je da se sažaljevaš."
Stegla sam kvaku na vratima automobila. "To nije istina," usprotivila sam se.
"Ko si ti da to kažeš?"
Prasnula je u smeh i zatresla glavom. "Ti i ja smo vrlo slične. Učili su nas da budemo pasivne, poslušne i da se prilagođavamo situaciji ali unutra nešto kipti u nama. Nas dve smo poput vulkana koji samo što nije proradio a ono što nas još više osujećuje je to što nemamo snova i nadanja sem jednog jedinog da će jednog dana naići pravi čovek koji će nas izvući iz bede."
Zanemela sam.
"Pa, jesam li u pravu, jesam li u pravu?" zapitkivala me je. "Budi iskrena, da li
sam u pravu?"
Stisla sam pesnice, spremajući se da ospem paljbu na nju. Klara se toplo nasmeši, zračeći energijom i srećom zbog čega nisam osećala potrebu ni da lažem
ni da skrivam svoja osećanja.
"Pa, lepo si me opisala," složila sam se.
Morala sam da priznam da je jedina stvar koja je osmišljavala moje sumorno postojanje, pored mog crtanja, bila neka nejasna nada da ću jednog dana sresti čoveka koji će me razumeti i ceniti zbog mojih izuzetnih osobina.
"Možda će ti se život promeniti nabolje," rekla je glasom koji kao da je nešto obećavao.
Ušla je u svoj automobil i dala mi znak rukom da je pratim. Došlo mi je do svesti da me uopšte nije pitala imam li pasoš, dovoljno odeće i novca ili nekih
drugih obaveza. To me nije ni uplašilo ni obeshrabrilo. Ne znam zašto, ali oslobodila sam ručnu kočnicu i počela da vozim. Bila sam sigurna da sam donela ispravnu odluku. Možda će mi se život ipak promeniti.