XI.           POGLAVLJE

PREDANOST

Do sada smo proučili svedočanstva Mudraca. Iz njih razumemo da je direktan i neposredan način zadobijanja Oslobođenja Traganje za stvarnim Sopstvom, okretanje uma od sveta - to jest, od svega što može da se objektivizira - ka Sopstvu u Srcu. Ipak, nalazimo da to nije lako, zato što u umu postoje vezanosti za objekte, grube i suptilne, i navike mišljenja koje su uglavnom prikrivene, ali koje odjednom pohrle u grozničavu aktivnost, i povuku um prema svetu. To su mentalne mrlje, koje se nazivaju vasane, zato što se stiču zbog bliskog kontakta sa objektima, i koje se zadržavaju u umu, kao miris koji se zadržava u posudi, nakon što se sadržina isprazni. Budući da "njuha" za stvari neko ima više, a neko manje, postoje velike razlike između učenika. Mudrac nam kaže da postoje četiri tipa učenika, koji mogu da se uporede sa barutom, suvim ugljem, običnim gorivom i vlažnim gorivom. Prvom tipu učenika je potrebna samo reč, poput iskre, da istog trenutka sagori njegovo neznanje. Drugom je potrebno nešto učenja i ličnog napora. Trećem je potreban dug period učenja, podučavanja i prakse. Četvrtom tipu je potrebno da se za učeništvo pripremi pomoću praksi  koje odgovaraju njegovom stanju. Iz toga se vidi da bi mnogi učenici morali dugo da istraju u Traganju, kako bi bili sigurni u ostvarenje krajnjeg uspeha. Neuspeh bi možda mnoge obeshrabrio, i naveo da odustanu od poduhvata.Šta bi oni trebalo da čine, kako bi na neki način pouzdano mogli da napreduju ka cilju? Odgovor je: moraju da praktikuju predanost Bogu.

Sada ćemo nešto reći o svedočanstvima svetaca. Već smo videli da su oni daleko pouzdaniji vodiči nego jogiji. Ono što saznajemo od svetaca je samo relativna Istina. Ipak, budući da put koji oni slede na kraju vodi do uništenja ega, Mudraci ga otvoreno odobravaju, ali ne i uskogrudost i nezrelost mnogih njihovih izreka. Činjenica je da mnogi sveci postaju vođe sekti. Sektaštvo je smetnja napredovanju. Zato učenici Mudraca moraju, sledeći put predanosti, da uviđaju razlike između svetaca, i da se paze uplitanja u sektaška verovanja. Učenik Mudraca ne sme da se drži zadrto nijednog verovanja, jer će

svako verovanje jednog dana progutati Plamen Iskustva Sopstva. Mora da prihvati samo ono što kažu sveci koji su ponajviše slični Mudracima, a sve ostalo da odbace. Uz to, učenje mora da razume u svetlu advaitskog učenja Mudraca.

Sam Mudrac nam daje suštinu učenja svetaca. Kaže nam da je pridavanje imena i forme Stvarnosti, pri tome joj pripisujući ličnost i pretvarajući Je u ono što nazivamo Bogom - sasvim dobar i neophodan način mentalnog pročišćenja. Međutim, takođe kaže da na taj način može da se pripiše bilo koje ime i bilo koja forma da je uskogrudo tvrditi da je samo jedna određena forma svetac. Uz to, izjednačuje ovu predanost sa prethodnim učenjem o Traganju i Stanju bez ega, govoreći nam da je cilj poklonika i cilj tragaoca isti.

Za predanost se u Giti, poglavlje IX, kaže da donosi korist čak i grešnim ljudima. Oni ubrzo postaju dobri, i na kraju dostižu Stanje neprekidnog Mira, Stanje bez ega. Ipak, opšte je pravilo da jedino ljudi čistog uma i dobrog ponašanja postaju predani Bogu, zato što predanost u sebi podrazumeva određen stepen odsutnosti ega, a snaga karaktera je srazmerna stepenu odsutnosti ega. Zato čovek treba da posveti nešto pažnje poboljšanju karaktera. Ovo je, naravno, neophodno za sve, i za tragaoca za Sopstvom, i za obožavaoca. Kakav je čovek, tako se i ponaša; i obrnuto, kako se čovek ponaša, takav će vremenom postati. Čovekova personalnost dostiže bezličnost pomoću uređenja sopstvenog načina ponašanja. Zato je za onoga ko teži najvišem dobru neophodno da uredi svoje ponašanje. U drevnom nasleđu se kaže da onaj ko želi da pronađe Istinu, mora da se kloni loših dela, obuzda svoje strasti i dostigne mentalnu harmoniju. Istina i dobrota su u suštini isto. Sveta knjiga, poznata kao Gita, takođe posebno naglašava ovaj preduslov; tragalac za Sopstvom mora da ima ono što se naziva "božji dar", da bi stigao do cilja. Ovo uključuje neustrašivost, jasno razmišljanje, meditativnost, spremnost da daje, duboko poštovanje svega što je sveto, ljubav prema istini, otvorenost, nepovređivanje, strpljenje, negovorenje laži, saosećajnost, oslobođenost od pohlepe, nežnost, uzdržavanje od loših dela, nehirovitost. Sve ovo čini dobar karakter; ove osobine su miris stvarnog Sopstva koje boravi u našim srcima. Stoga su korisne za sticanje impersonalnosti. Ličnosti pripadaju njima, a ne one ličnostima, jer dobrota nije posed; ona je posednik.

Religije s pravom naglašavaju dobrotu. Čovek lošeg karaktera može da postane dobar matematičar ili naučnik, ali jedino dobar čovek, čistog uma, može da neguje predanost prema nečemu što transcendira svet. Loša dela se čine zbog ego-osećaja. Budući da je Stanje bez ega uistinu naš cilj - ma šta vernici mislili - stalna želja da se čine loša dela mora da se nadvlada, na bilo koji način. Budisti imaju svoj "plemeniti osmostruki put", a hrišćani "Besede na gori". Ponizna pravičnost predstavlja devedeset posto obavljenog posla na putu ka Stanju bez ega.

Predanost već postoji u svim ljudima. Samo je potrebno pročistiti je i usmeriti ka odgovarajućim objektima. Kada je usmerena na nečasne objekte, to se naziva vezanost, ali kada se odvrati od njih i usmeri na svete objekte i ciljeve, tada je to predanost. Za obične ljude je prirodno da osećaju predanost prema nekoj osobi. Predanost postaje čistija ako se usmeri na osobu uzvišenih vrlina. Koristeći prednost ove činjenice, Mudraci i Sveci nam pokazuju nekoga ko je izuzetne i jedinstvene uzvišenosti, naime, Boga. Ko dođe u neki kontakt sa Njim, postaje Njegov poklonik.

Odlika predanosti je da ona nije usiljena. Ona je nenaporna, prirodna. Bog nam ne naređuje da Ga volimo. Volimo ga zato što ne možemo drugačije. Ako imamo toliko sreće da nas On privlači u ljubavi, treba što slobodnije da se prepustimo tom impulsu, jer smo se dugo pokoravali impulsima drugačije vrste. Kažu nam da se čuveni obožavalac, po imenu Pralada, ovako molio: "Neka uvek prema Tebi gajim toliku ljubav, koliku neznalica gaji prema izvorima zadovoljstava koje pronalazi u svetu." Uz to, nije dovoljno da postoji samo predanost Bogu, nego bi trebalo da ona bude čista - oslobođena cenkanja. Predanost ne bi trebalo zamišljati kao sredstvo za postizanje nekog cilja. Ako je tako, ona uopšte nije predanost Bogu.

Na ovo bi mogla da se stavi sledeća primedba: "S obzirom da Bog, duša i svet prave trijadu, i budući da je cela trijada nestvarna, kao što je pokazano ranije, Bog ne postoji, pa otuda predanost nema svrhu." Odgovor se može naslutiti u argumentu kojim je dokazana nestvarnost Boga. Njime je pokazano da postoje samo dve alternative: ili su svi činioci trijade nestvarni, ili su svi stvarni. Ovo je slikovito prikazano pomoću analogije sa kokoškom. Znači, za

čoveka koji prihvata učenje da su svet i duša nestvarni, nestvarna je cela trijada, što je navedeno kao argument. Ali za onoga ko ne prihvata, ili nije u stanju da usvoji ovo učenje o svetu i duši, stvari stoje sasvim drugačije. Isti argument i analogija će ga odvesti do zaključka da je Bog stvaran kao Bog, i otuda postoji svrha predanosti sve dok se ego ne izgubi. Pored toga, nas nisu učili da je Bog potpuno nestvaran, već samo da po Svojoj stvarnoj Prirodi On nije Bog - ličnost - već stvarno Sopstvo u Srcu.

Sledeća izreka Mudraca će ovo razjasniti: "Sve dok postoji podeljenost (vibakti), mora da postoji i predanost (bakti); sve dok postoji odvojenost (vijoga), mora postojati metod ponovnog sjedinjenja (joga). Sve dok postoji dualnost, postojaće i Bog i obožavalac. I u Traganju za Istinom postoji dualnost dok se ne stigne do cilja. Isti slučaj je i sa predanošću. Kada se Bog dostigne, više nema dualnosti, premda On nije nešto različito čak ni sada. Jer, Bog je misao koju Sopstvo misli u sebi, što dokazuje da je On zaista jedno sa Sopstvom. Ako neko kome se kaže da se preda Bogu odmah to učini bez ikakvih pitanja, to je dobro. On će automatski postati jedno s Bogom kada za to dođe vreme. Takav čovek je zreo. Međutim, postoji drugi tip ljudi koji će neočekivano reći: 'Postoje dva, Bog i Ja. Pre nego što spoznam Boga, koji je negde daleko, prvo ću da spoznam ovog bližeg, sebe'. Njemu se preporučuje Traganje. Predanost i Traganje su isto." Jednom drugom prilikom Mudrac je nekome rekao: "Bog je stvaran koliko si i ti."

Prema tome, nema stvarnog neslaganja između istine o Bogu kakvu otkrivaju Mudraci - koja je apsolutna istina Njegovog bića - i Božje ličnosti kojoj se treba predati, jer obožavalac boravi - bar na početku - u području relativnosti.

Međutim, budući da je Bog zaista stvarno Sopstvo koje boravi u srcu obožavaoca, on je izvor onoga što se naziva "Milost". Ovo je tako i za one koji znaju da je On stvarno Sopstvo, i za one koji to ne znaju. U praksi je veoma važno podrazumevanje "Milosti", zato je skoro sve religije izuzetno naglašavaju. Kada ona ne bi postojala, nikada ne bi bilo moguće dostići oslobođenje. Jer, svi najveći napori konačnih bića ne mogu nikada da proizvedu beskonačan rezultat. Obožavalac to naziva Milost, dok filosof-učenik nekog Mudraca to naziva Moć Istine koja pobeđuje neistinu.

Može se napomenuti: neko, ne verujući u Boga prolazi kroz filosofsko ispitivanje izloženo u glavnim crtama u prethodnim poglavljima, i pritom biva ubeđen da je Stanje bez ega karakteristično za Mudrace vredno dostizanja. Međutim, uviđa da je ozbiljno hendikepiran mentalnim neskladom i slabošću. Tada neka prihvati veru u Boga i počne da praktikuje predanost Njemu, tako da Njegovom Milošću može da zadobije Stanje bez ega. Radi se o tome da je za onog ko misli da nije dorastao poduhvatu pronalaženja Sopstva, velika prednost ako veruje u Boga i ako ga nadahnjuje predanost Njemu. Ovo ćemo bolje razumeti kada proučimo stanje predanosti, koje se naziva samopredaja.

U predanosti, bar na početku, postoji razlikovanje. Obožavalac smatra Boga Ličnošću, odvojenog od sebe. Iz ovog razloga mnogi advaitisti smatraju da je nešto što je ispod njih. Mudraci ovo ne odobravaju. Neko je Mudracu postavio sledeće pitanje: "Ja nisam u stanju da meditiram na bezobličnog Boga. Meditacija na Boga sa formom je niže vrednosti. Šta da radim?" Mudrac je odgovorio: "Ko ti je rekao da metode razlikuješ kao više i niže? Ako meditiraš na Boga sa obličjem, kao na Ličnost, to će te sigurno dovesti do cilja." Već znamo da ličnost podrazumeva i posedovanje forme.

Znači da je teorijsko znanje Istine o Nedualnosti daleko od toga da bude prepreka za predanost, zapravo je za nju velika pomoć. Strogi nedualisti su bili iskreni i usrdni obožavaoci. Veliki Sveci su imali Iskustvo sjedinjenja Boga i Sopstva, i to nije uništilo njihovu predanost. Naprotiv, njihova predanost je postala još jača. Jer, dok je ranije njihova ljubav bila podeljena na njihovo Sopstvo i na Boga, sada je preostalo samo Jedno, po čemu se ona sva obasipa. Mudraci su pisali himne Bogu kao Ličnosti, i te himne su strastveno devocijske, premda su u njima takođe izražavali Istinu o Jedinstvu, pokazujući da praktično ne postoji nespojivost te Istine sa predanošću. Zapravo, Sjedinjenje je u transcendentalnom Stanju, dok je predanost u relativnosti.

Advaiti, ili nedualisti, daruju Bogu svu svoju ljubav, dok mu Dvaiti (dualisti) daju samo deo. Sopstvo je najdraže od svega, kao što kažu Upanišade, jer sve što nam je drago, drago nam je Sopstva radi, a ne radi sebe samog. Kada se smatra da su dvoje zaista dvoje, tada je ljubav neizbežno podeljena. Kada su dvoje jedno, ljubav je nepodeljena.  Zato  nam  Mudrac  i  Gita  kažu  da  su  Mudraci

najpredaniji obožavaoci. Zapravo, najviše slavljenje Boga - Njemu najprijatnije, ako možemo tako da kažemo - nije da je On vrhovni Gospod celokupne kreacije, već da je najvoljeniji od svih, kao Sopstvo u srcu. Veličina Boga kao Boga je u relativnosti - u Maji - ali Priroda Boga kao Sopstva je Apsolutna Istina koja nadilazi Maju.

Obožavalac koji poseduje advaitsku veru, smatra Boga proždiračem ega. Ovo je Mudrac izrazio u jednoj od svojih himni na sledeći način: "O, vi, koji ste spremni da napustite telo, izgubivši svu želju za životom! Čak i ovde postoji lek bez premca, koji će zasigurno ubiti lažno malo sopstvo ne oduzimajući život, ako se na njega meditira, čak samo jednom. To je, treba da razumete, besmrtna Arunačala, koja je blažena Stvarna Svest."

Sada ćemo detaljno proučiti kako ona izgleda u praksi.

Predanost se sastoji u spontanom okretanju uma ka Bogu. Ovo može da se dogodi samo kada čovek nalazi sreću u mislima o Bogu. Ova sreća ponekad uzima forme ekstaze, a sećanje na nju produbljuje predanost i vezuje srce za objekat predanosti. Onaj ko je jednom osetio ekstazu predanosti, postaje Svetac, i njegov se um trajno okreće od objekata čula, koji su sredstva uživanja za obične ljude. Kada na taj način čovek postane svet, on se moli Bogu za još dublju predanost, kao cilj sam po sebi. Oni kažu da je predanost toliko dragocena, da bi Bog lakše podario i samo Oslobođenje, ali ne i predanost, sem onima na koje usmerava Svoju posebnu milost.

Predanost je, prema tome, oblik emocije, način na koji se oseća. Ona ima različite nivoe - od potištenosti, do zanosa. Srce Sveca - rekao je jedan veliki Svetac-mudrac, je poput reke Jamune, čiji je tok krivudav, dok je Srce Mudraca poput Ganga, koji teče bezbrižno i veličanstveno. Prema tome, Sveci su kao pesnici, a poezija koju su nam Sveci svih epoha ostavili u nasledstvo je neizmerna. Budući da je poezija zarazna, mnogi postanu obožavaoci samo od mirisa takve poezije, i predaju se zauvek, do ludila, kako to samo poete mogu. Takva poezija postaje njihova hrana i piće. Ponekad padaju u ekstatičnu opijenost samo od čantanja Njegovog imena.

Naravno, nije svaka predanost u istoj meri efikasna. Jedan stih, koji se pripisuje velikom Svecu, Šri Krišna Čejtanji, nam kaže: "Skromniji od skrušene vlati trave, strpljiviji nego drvo, nikada ne

zahtevajući poštovanje drugih, već otvoreno poštujući sve - takav uvek treba da koristi ime Božje."

Budući da je u suštini poeta, obožavalac poseduje sve slabosti i vrline. Često greši zbog preterivanja, ali je takođe prijemčiv za nadahnuća. Na ovaj način pokušava da postane čudesno mudar. Jer, istina je, obožavalac je na neki misteriozan način mnogo bliži stvarnom Sopstvu nego njegov manje srećni brat filosof. Naravno, postoje razlike između početnika i naprednijeg obožavaoca. Izreke početnika su često nezrele i uskogrude. Napredniji obožavalac to po pravilu svojom zrelošću prevazilazi. Ali, činjenica je da vernici ne mogu uvek znati šta da odaberu. Ishod je da religije koje naglašavaju predanost nastaju uglavnom na greškama nezrelih obožavalaca. Fanatik obično uspeva da obrazloženjima zaseni mudriju intuiciju zrelog obožavaoca, i tako se religije izobličuju i teže da razdvoje, umesto da ujedinjuju ljude. I, ovo nas dovodi do glavne razlike između Sveca i Mudraca. Ovaj prvi ima još malo ega; Mudrac ga uopšte nema. Znači, Svetac ima um i drži se verskog ubeđenja. Mudrac nema ni um ni versko ubeđenje. Svetac može da postane fanatik svoje religije, Mudrac nikada. Moguće je da se Svetac vrati lošem ponašanju, što bi odložilo njegovo sticanje Oslobođenja. Naravno, Mudrac može da bude i Svetac, a bilo je, i biće Svetaca koji su slični Mudracima po svojoj širokogrudosti i slobodi od fanatizma.

Činjenica je, obožavalac ne mora da ima izrazito versko ubeđenje. U takvom slučaju bilo bi dobro da se ne vezuje za ograničena verovanja. Jer verovanja moraju da se povremeno menjaju, kako um postaje pročišćeniji. Prilagodivo versko ubeđenje bi bilo neškodljivo. Međutim, obožavaoci sami ne mogu da pronađu takvo versko ubeđenje. Da bi ga pronašli moraju da odu kod Mudraca. Razlog leži u tome što je predanost poetične prirode i što pravi katastrofalnu i kobnu grešku kada se lati proze.

Mudrac može da bude i Svetac, ali je teško da Svetac bude i Mudrac, budući da se u Stanju bez ega nalazi potencijal svega što je dobro i uzvišeno, dok je onaj ko još uvek zadržava ego neizbežno nesavršen.

Predanost u nekim slučajevima sazreva u mistično raspoloženje ljubavi koje je teško razlikovati od Stanja bez ega. O ovome možemo

puno da saznamo iz literature o Šri Ramakrišni, kao i iz poezije o predanosti, koja je predanjem došla do nas. Mudrac sa Arunačale aludira na to da između zrelog Sveca i Mudraca postoji vrlo mala razlika. On kaže: "To što u srcima svih boravi kao Čista Svesnost je sam taj Neko. Tako, kada se srce utopi u ljubavi, i kada se otkrije Pećina Srca u kojoj On sija, otvara se Oko Svesnosti i On se ostvaruje kao stvarno Sopstvo". Kada je ljubav savršena, Svetac postaje Mudrac.

Vrste predanosti se uvek razlikuju, zavisno od mentalnog nivoa obožavaoca. Mudrac sa Arunačale i drevno nasleđe pominju dva stepena predanosti. Nezreli umovi ne mogu  čak ni teorijski da razumeju učenje da Bog na kraju mora da se ostvari kao Stvarno Sopstvo. Oni gaje predanost Bogu sa osećajem da su od Njega različiti i da su inferiorni. Za njih je Bog univerzalni Gospodar koga moraju verno da služe i da time zadobiju Njegovu Milost. Budući da je njihova ideja o Bogu antropomorfna, za Njega misle da je veoma superiorna vrsta čoveka. Pokušavaju da ostvare sve vrline - da budu dobri prema drugim bićima - zato što misle da Bog, kao sveopšti Gospodar svih, to od njih očekuje. Prirodno, ova predanost je sebična - obožavalac priželjkuje ličnu nagradu. Večno postojanje svoje individualnosti smatra prirodnim. Ovaj tip predanosti daje egu svežu snagu.

Zreli obožavalac na neki način uviđa da je ovo antropomorfizam koji ne može da se uzme kao istina. Uči se da Bog nije različit od njega, već da se samo prividno razlikuje. On zna da će nepogrešiva snaga Njegove Milosti istopiti čak i ovu prividnu razliku, i nimalo se toga ne plaši. Prestao je da se brine o očuvanju svoje individualnosti i brzo se približava Stanju bez ega. Prirodno, priliv Milosti je u njegovom slučaju obilniji, jer je ego taj koji zaustavlja i smanjuje priliv.

Cilj obožavaoca je da uspostavi lični odnos sa Bogom - da Ga vidi u vizijama, da priča sa Njim, i tako dalje. Ponekad mu se ispuni želja, i tada ga to zaista ponese. Ipak, vizije iščezavaju, i postaje jako potišten. Mudrac sa Arunačale nam kaže da su forme Boga u ovim vizijama čisto mentalne prirode, i da su kratkotrajne, jer nisu stvarne. Kaže da sve dok i tračak egoizma ostane, Bog ne može da se vidi onakav kakav zaista jeste. Videti Ga kakav zaista jeste, ne znači ništa drugo do boraviti u Stanju bez ega, do kojeg obožavalac,

na kraju, stiže Božjom Milošću. Konačni cilj obožavaoca i tragaoca za stvarnim Sopstvom se nimalo ne razlikuje. Zov stvarnog Sopstva do ljubitelja Istine dolazi u jednom obliku, a obožavaocu Boga u drugom. U tome je sva razlika. Filosofi koji žele da zauvek održe svoju individualnost ovo poriču. Citat u kome je Mudrac sa Arunačale rekao šta je istinska predaja sopstva Bogu, pokazaće im da greše.

Cilj koji tragalac dostiže Traganjem, obožavalac dostiže samopredajom. Do ovoga dolazi kroz razumevanje koje se javlja delovanjem onoga što se naziva Milost, moći kojom Bog sebi privlači duše. Obožavalac sve više uviđa da je "duša" puko ništa i da jedino Bog postoji. Uviđa i to da jedino Boga vredi dobiti, i da je dobro izgubiti ceo svet zarad Njega; to vodi do samopredaje.

"Milost" je, naravno, jedna potpuno nefilosofska reč, ali je ime za nešto što je stvarno i delotvorno. Sastoji se u istini da je Bog čak i sada stvarno Sopstvo. Ova istina se ostvaruje na neki misteriozan način, ali obožavalac to ne može da nazove drugim imenom nego "Milost".

Milost, saznajemo, ima tri stupnja: na prvom se krajnja Istina pojavljuje kao Bog, koji je toliko daleko da ne može da se dođe do Njega. Predanošću Bogu se dostiže drugi stupanj. Tada se Bog približava kao Guru, odnosno Mudrac koji govori o stvarnom Sopstvu, i predanost njemu zauzima mesto predanosti Bogu. Ova predanost vodi do manifestacije najviše Milosti, Iskustvu stvarnog Sopstva u Stanju bez ega - trećeg, poslednjeg stupnja.

Samopredaja je uslov za savršen protok Milosti. Može da bude delimična ili potpuna, ali u svakom slučaju, teži ka oslobađanju od ega, i u određenoj meri anticipira sve dobro koje postoji u takvom stanju. Onaj ko se predao, kaže Mudrac, ne treba da se brine zbog svojih prošlih dobrih i loših dela. Njihove posledice neće mu štetiti, jer će Milost urediti da se okrenu u njegovu korist. Zadatak Milosti je da otkloni omotače, nakon čega će ostati jedino stvarno Sopstvo.

Milost nije nešto posebno, ona je zapravo univerzalna. To je jedina moć dobrog koja postoji, i svi podjednako učestvuju u njenoj dobroti. Međutim, ego se upliće i umanjuje njeno dejstvo. Samopredajom se ovo uplitanje sve više smanjuje, te Milost postaje sve delotvornija.

U praksu prirodnog izlečenja čovek kreće sa pretpostavkom da su um, život i telo potpuno zavisni od božanske milosti, i da je za očuvanje zdravlja najbolja potpuna samopredaja. Korišćenje lekova ili nečeg drugog se osuđuje kao nešto što će manje više smetati prirodnom procesu samoizlečenja. Uspešnost ovog metoda lečenja je prima facie dokaz da postoji impersonalna, ali milostiva sila, koja radi iznutra.

Neko je pitao Mudraca šta treba da čini da bi zaslužio Milost, a Mudrac je odgovorio: "Da li ovo pitanje postavljaš bez Milosti? Milost je na početku, u sredini i na kraju, jer, Milost je Sopstvo. Ipak, zbog neznanja o Sopstvu, očekuješ da dođe odnekud izvan tebe."

Mudrac je objasnio šta je istinska samopredaja: "Sve što čovek treba da učini je da se preda Izvoru samoga sebe. Nema potrebe da se zbunjuje imenovanjem tog Izvora Bogom i pretpostavkom da se On nalazi negde spolja. Čovekov Izvor je unutar njega samog. Tom Izvoru treba da se predamo. Odnosno, čovek treba da traga za tim Izvorom i da snagom (samog) traganja uroni u Njega. Pitanje "Gde je Izvor?" može da se javi samo ako se misli da se Sopstvo razlikuje od Izvora. Ako ego uroni u svoj Izvor, tada on više ne postoji, nema individualnost duše; to jest, tragalac postaje jedno sa Izvorom. Budući da je tako, da li postoji predaja? Ko mora da se preda, i kome? I, postoji li nešto što treba da se preda? Ovaj gubitak individualnosti - koja čak ni sada zapravo ne postoji - jeste predanost, mudrost i Traganje."

"Vaišnavski Svetac Namalvar pevao je ovako: "Ne znajući istinu o sebi, zaluđivale su me ideje "ja" i "moje". Znači, istinska predanost znači dobro poznavati sebe, i to se poklapa sa verskim ubeđenjem Vaišnava. Međutim, njihovo tradicionalno verovanje se izražava na sledeći način: Duše su Božja tela; one moraju da postanu čiste da bi se predale Njemu. Zatim odlaze u Njegov raj, u kojem Ga uživaju! Tvrde da ako duša postane Bog, neće biti uživanja, isto kao što čovek ne može da proba šećer ako sam ne postane to isto. Znači, žele da budu odvojeni od Boga i da Ga uživaju. Ali, ovo što smatraju pročišćenjem, je uništenje egoizma. Zar je Bog beživotan, kao šećer? Ako je predaja stvarna i potpuna, zar može da bude bilo kakve odvojenosti?"

"Uz sve to, veruju da, dok su i dalje razdvojeni u Njegovom Raju, moraju da Ga služe i obožavaju. Zar Boga zaluđuju ove priče - služenje? Zar Njega zanima njihova služba? Ne bi li On, budući da je Čista Svest, mogao da kaže: 'Ko ste vi, što ste odvojeni od mene?'"

"Oni kažu da ako se individualna duša preda Bogu, postaje kao Božje telo i da je Bog Sopstvo te dušetela. Individualna duša se naziva malo sopstvo, a Bog veliko Sopstvo. Može li da postoji Sopstvo nad sopstvom? Koliko sopstava može da postoji? Šta je, zapravo, Sopstvo? Sopstvo je jedino ono što preostaje kada se otkloni sve što nije Sopstvo - telo, um, i tako dalje; sve što se tokom ovog procesa otkloni je ne-Sopstvo. Ako se kaže da je u ovom procesu ono što preostane malo sopstvo, a da je Bog Sopstvo tog malog sopstva, to samo znači da se proces otklanjanja nije sproveo do samog kraja kako bi trebalo. Kada bi se to uradilo, videlo bi se da malo sopstvo nije istinsko Sopstvo - da je jedino veliko Sopstvo ono istinsko. Ono što preostane kad se proces otklanjanja dovrši, jeste veliko Sopstvo. Otuda se vidi da su se oni vezali za pogrešno, a ne stvarno Sopstvo."

"Sva ova pometnja se javlja usled mnogobrojnih značenja reči 'Atma', što znači, 'Sopstvo'. Ta reč označava telo, čula, životnu snagu, um, maštu, hipotetičko malo sopstvo, i stvarno veliko Sopstvo. Na taj način je moguće opisati malo sopstvo kao telo velikog Sopstva. Ali, stih iz Gite: 'Ja sam Sopstvo koje prebiva u srcima svih', jasno pokazuje da je Bog stvarno Sopstvo u svima. U ovom stihu se ne kaže da je On Sopstvo sopstva.

"Misliti o sebi kao o nečemu odvojenom od Izvora, naime, Boga, je samo po sebi krađa; jer na taj način uzimaš ono što pripada Bogu. Ako želiš da i dalje budeš odvojen, čak i nakon pročišćenja, i da uživaš Boga, to je prevelika krađa. Zar On ne zna za sve to?"

"Iz svega ovoga možemo da zaključimo da onaj ko želi  da sačuva svoju odvojenost kao individua, ne može da se  istinski preda. On se predaje sa velikom rezervom."

Mudrac je jednom prilikom dao praktični nagoveštaj istinske prirode samopredaje jednom mladiću koji je došao kod njega s poremećenim umom. Verovao je da je imao viziju Boga, u kojoj su mu, ako se preda, obećane velike stvari. Rekao je da je tako i uradio,  ali  da  Bog  nije  ispunio  Svoje  obećanje.  Zahtevao  je  od

Mudraca: "Pokaži mi Boga, i ja ću mu odrubiti glavu, ili ću ga pustiti da On to meni učini." Mudrac je od nekoga zatražio da pročita deo jednog tamilskog komentara na njegove zapise. Nakon toga je rekao: "Ako je predaja istinska, da li tada preostaje neko ko može da sumnja u Božja dela?" Mladićeve oči su se otvorile. Priznao je da je pogrešio i otišao smiren. Samopredaja mora da bude bezrezervna i bezuslovna. U njoj ne postoji mogućnost cenkanja.

Za uobičajenu predstavu o samopredaji - da je ona čovekov dar Bogu, Mudrac je izjavio da je pogrešna. On kaže: "Ponuditi sebe Bogu je isto kao i ponuditi figuri Ganeše od žada, komadiće žada sa iste figure. Ne postoji individualno Sopstvo odvojeno od Njega" (Guru Vachaka Kovai, stih 486). Kao što je ranije pokazano, to je krađa. Uz to, to je krađa koja neprestano traje. Ono na šta se zaista misli pod terminom samopredaje je naprosto prestanak te krađe, poklonikovim priznanjem da nema odvojeno postojanje.

Mudrac je indirektno ukazao na praktičan ishod samopredaje sledećim: "S obzirom da Bog nosi sav teret sveta, nestvarna duša koja pokušava da nosi taj teret je kao karijatida (isklesana u temelju hramskog tornja) koja izgleda kao da nosi toranj (na svojim plećima). Ako čovek putuje prevoznim sredstvom u koje može da smesti težak prtljag, a drži ga na glavi i tako trpi bol, ko je za to kriv?" (Ulladu Narpadu Anubandham, stih 17). U ovoj izreci su upotrebljena dva poređenja. Prvo nas podseća da takozvana individualna duša ne poseduje svoju svest, te da zato ne podnosi teret života, koga podnosi jedino Bog. Drugo poređenje nam pokazuje da onaj ko ne želi da se preda Božjoj milosti mora da trpi beskrajne brige, dok je obožavalac koji neguje predanost oslobođen briga i zato je srećan čak i sada.