PRAKTIČNA UPOTREBIVOST ANALIZE SNOVA

Terapijska upotrebivost analize snova je još uvek vrlo osporavana tema. Mnogi je smatraju neophodnom u praktičnom lečenju neuroza i time san po psihičkoj važnosti podižu do funkcije ekvivalentne svesti. Nasuprot tome, drugi osporavaju važnost analize snova i time san svode na neznatan psihički sporedni produkt. Samo po sebi je razumljivo da svako gledište koje nesvesnom pripisuje odlučujuću ulogu u izbijanju neuroza, priznaje i snu, kao neposrednom izrazu tog nesvesnog, bitni praktični značaj. Isto tako je razumljivo da gledište koje ili osporava nesvesno ili ga bar etiološki smatra bezvrednim, ta-kođe i analizu snova smatra nepotrebnom. Može se smatrati žalosnim da je leta gospodnjeg 1931, više od pola stoleća od kada je Karus stvorio pojam nesvesnog, više od stoleća od kada  je Kant govorio ο »ne-merljivom polju tamnih predstava«, dve stotine godina od kako je Lajbnic postavio temelje psihički nesvesnog, a ne govoreći ο doprinosu jednog Zanea, Flurnoja i mnogih drugih, još uvek, prema svemu sudeći, činjeničnost nesvesnog kontroverzna. Ali na ovom mestu, gde se radi ο isključivo praktičnom pitanju, neću iznositi nikakve apologije nesvesnog, iako se naš posebni problem analize snova podudara i skopčan je sa hipotezom ο nesvesnom. Bez nesvesnog san je samo lusus naturae, besmisleni konglomerat

['l Predavanje održano na VI Kongresu Opšteg lekar-skog društva za psihoterapiju, Drezden 1931. publikovano u Kongresnom izveštaju. Sabr. dela XVI. 1958

88

zdrobljenih dnevnih ostataka. Ako bi bilo tako, onda ne bi postojao čak ni razlog izvinjenja za diskusiju ο upotrebljivosti analize snova. Ovu temu možemo tretirati samo na osnovu prihvatanja postojanja nesvesnog, pošto postavljena svrha analize snova nije nekakva misaona vežba, već nalaženje i privođenje u svest do tada nesvesnih sadržaja, koji se smatraju značajnim za objašnjenje ili lečenje neuroze. Onome kome hipoteza izgleda neprihvatljiva, za njega i ne postoji pitanje upotrebivosti analize snova.

Pošto   na   osnovu   naše   hipoteze   nesvesno   ima

etiološki značaj, i pošto su snovi neposredni odraz nesvesne psihičke delatnosti, pokušaj analize i tumačenja snova najpre sa naučnog gledišta je teorijski opravdan zahvat. Ukoliko ovaj pokušaj uspe, od toga bismo prvenstveno mogli da očekujemo naučni uvid u strukturu psihičke etiologije, sasvim nezavisno od eventualnog terapijskog dejstva. Ali kako praktičaru naučna otkrića u najboljem slučaju predstavljaju prijatan sporedni produkt terapijske delatnosti, onda mogućnost nekog čisto teorijskog rasvetljavanja etio-loških pozadina jedva da bi bio dovoljan motiv ili čak indikacija praktične primene analize snova. Izgledalo bi kao da lekar od ovog razmatranog rasvetljavanja očekuje terapijski efekat. U ovom slučaju on podiže primenu analize snova na nivo lekarske dužnosti. Kao što je poznato Frojdova škola široko zastupa stanovište da je osvetljavanje i objašnjava- nje, to jest potpuno privođenje u svest nesvesnih etioloških faktora od najvećeg terapijskog značaja.

Ako prihvatimo stanovište da je ovo očekivanje opravdano činjenicama, onda samo preostaje pitanje da li je analiza snova isključivo ili relativno, to jest zajedno sa drugim metodama podesna za iznalaženje nesvesne etiologije ili uopšte to nije. Pretpostavljam da je poznat odgovor Frojdovog gledišta. Ovaj odgovor mogu da potvrdim utoliko što snovi, naročito inicijalni snovi, to jest oni iz perioda neposrednog početka lečenja, ne retko nedvosmisleno iznose na svetio dana etiološki bitne faktore. Sledeći primer može poslužiti kao ilustracija rečenog.

Jedan čovek na rukovodećem položaju želeo je da me konsultujjtjS ο jednom problemu. On pati od straš'jivosti. nesigurnosti, vrtoglavice, ponekad sve do povraćanja, glavobolje, otežanog disanja; stanje koje jako podseća na visinsku bolest. Pacijent iza sebe ima izvanredno usppnu karijeru. 2ivot je počeo kao prilježan sin siromašnog seljaka i, zahvaljujući velikom trudu i dobroj nadarenosti, peo se stupanj po stupanj do rukovodećeg položaja, koji je imao izvanredne izglede za još dalji socijalni uspon. U stvari on je upravo dospio do prave odskočne daske, odakle bi mogao da započne let u daljine, da se iznenada nije urribšala njegova neuroza. Pacijent nije imao kuda do da'na ovom mestu izgovori onu toliko poznatu frazu, koja počinje stereotipnim recima: »I to upravo sada, kada . . .« itd. Simptomatologija visinske bolesti izgledala je posebno pogodna da drastično prikaže pacijentovu situaciju. Već u prvoj konsultaciji pacijent je ispričao dva sna iz prethodne noći. Prvi san je glasio: Ponovo se nalazim u malom selu gde sam rođen. Na ulici je nekoliko seoskih mladića od onih koji su išli zajedno sa mnom u školu. J a se pravim kao da ih ne poznajem i prolazim pored njih. Tada čujem kako jedan od njih kaže pokazujući na mene: »Taj se ne vraća često u naše selo.«

Nije potrebno nikakvo akrobatsko tumačenje da bi se u ovom snu prepoznalo ukazivanje na skromni početak njegove karijere i razumelo šta ovaj nagove-štaj hoće da kaže. Očigledno se misli: »Ti zaboravljaš kako si počeo odozdo, kako si nekada bio duboko dole.«

Drugi san glasi: » U velikoj sam žurbi, pošto putujem. Hoću da se spakujem, ali ne nalazim stvari. Vreme leti, vituće uskoro poći. Najzad uspevam du skupim ono malo svojih stvari, žurim na ulicu da bih otkri:} da sam zaboravio torbu sa važnim papirima, bez daha trčim natrag, najzad je nalazim, ponovo trčim na stanicu, ali jedva da se pomeram napred. Najzad krajnjim naporom utrčavam na peron da bih video kako vhè upravo zamiče iz stanične hale. On vozi po čudnovatoj krivini u obliku slova S, vrlo je

dug, a meni pada na pamet da, ako mašinovoda ne bude pazio i da punu paru čim dospe do prave linije, tada će se zadnji vagoni kompozicije još uvek nala-züi u krivini i biće, zbog ubrzanja, izbačeni iz kolo-seka. 1 stvarno, mašinovoda daje punu paru, pokušavam da vičem, poslednji vagoni se užasno klimaju i stvarno ispadaju iz koloseka. Užasna katastrofa. Budim se sa strahom.«

I 6vde nije potreban napor da bi se razumelo iz- laganje sna.  San najpre prikazuje uzaludnu, nervoznu žurbu da se dospe još dalje. Ali kako napred mašinovoda bezobzirno vozi napred, pozadi nastaje neuroza: kolebanje i ispadanje iz koloseka.

Pacijent je očigledno u sadašnjem odsečku života dostigao vrhunac; niže poreklo  i napori dugog uspona iscrpli su njegove snage. On je trebalo da se zadovolji sa postignutim, umesto toga njegovo často-ljublje ga je teralo dalje, sve više u područja sa, za njega, isuviše retkim

vazduhom na koji se još nije navikao. Stoga ga je i snašla neuroza, — kao opomena.

Iz sasvim privatnih razloga nisam mogao da pacijenta zadržim dalje na lečenju a i moje mišljenje nije mu posebno godilo. Ambiciozno je pokušao da iskoristi svoje šanse, ovom prilikom doslovce je ispao iz koloseka, tako da je katastrofa postala stvarnost.

Ono što se iz svesne anamneze može samo naslutiti, naime visinska bolest kao simbolični prikaz nemogućnosti daljeg uspona, kroz san je potvrđeno kao činjenica.

Ovde  se  sukobljavamo  sa činjenicom  preko  svake

mere značajnom za upotrebljivost analize snova: san pokazuje unutrašnju situaciju snevača, čiju istinitost i stvarnost svest uopšte ne priznaje ili samo silom. Svesno on ne vidi ni najmanji razlog zbog čega ne bi trebalo da ide dalje; naprotiv, on častoljubivo gura napred i odriče svoju sopstvenu nesposobnost, koja zatim isuviše jasno dolazi do izražaja kroz kasnije događaje u njegovom životu. U području svesti uvek smo nesigurni u ovakvim slučajevima. Njegova anamneza može se protumačiti i ovako i onako. Na

kraju krajeva i običan vojnik nosi maršalsku palicu u svom rancu, a nije samo jedan sin siromašnih roditelja dospeo do najvećeg uspeha. Zašto to i ovde ne bi bio slučaj? Moja procena može biti nejasna, zašto bi moja nagađanja bila bolja od njegovih? Sada se ovde upliće san kao izraz nevoljnog, nesvesnog psihičkog procesa, izdvojenog od uticaja svesti, koji unutrašnju istinu i stvarnost predstavlja onakvima kakve jesu; ne zbog toga što ja naslućujem da su takve i ne onakve kakve bih želeo da budu, već kakve jesu. Stoga sam sebi od toga načinio pravilo da snove u prvom redu posmatram kao fiziološke

izraze: ako se u mokraći utvrdi da postoji šećer, onda je

to šećer u mokraći, a ne belančevina ili urobilin ili bilo šta

drugo  što  bi  možda  mnogo  bolje  odgovaralo  mojim

očekivanjima.  Drugim  recima,  san  prihvatam  kao  di-

jagnostički upotrebljivu činjenicu.

Moj mali primer sna dao je, što je uvek slučaj sa snovima, nešto više od naših očekivanja. San nam nije dao samo etiologiju neuroze, već i prognozu, pa čak i više

—  skoro  neposredno  smo  saznali  gde  treba  početi  sa

terapijom. Moramo da sprečimo pacijenta da krene punom parom. On je to, uostalom, sebi rekao u snu.

Za sada ćemo se zadovoljiti ovim tumačenjem i vratiti se našim razmišljanjima, da li su snovi pogodni da objasne etiologiju neke neuroze. U ovom smislu moj primer sna je pozitivan slučaj. Ali vrlo lako bih mogao navesti bezbroj inicijalnih snova u kojima nema ni traga od etiološkog faktora, čak ι kada se radilo ο povezanim,

shvatljivim snovima. Ze-leo bih, naime, da privremeno

ostavim  po  strani  snove,  kojima  su  potrebni  brižljiva

analiza i tumačenje.

Kao što je poznato, ima neuroza čija stvarna etiologija postaje jasna tek na kraju, a ima i neuroza čija je etiologija više ili manje beznačajna. Na ovaj način ponovo zadirem u hipotezu od koje smo pošli. naime od pretpostavke da je terapijski neophodno privođenje u svest etiološkog faktora. U ovoj pretpostavci još se krije dobar deo stare teorije snova. Doduše, ni u kom slučaju ne poričem činjenicu da su

mnoge neuroze traumatogene, međutim, osporavam da su sve neuroze uzrokovane traumatski u smislu presudnog doživljaja u detinjstvu. Ovo shvatanje, naime, uslovljava kauzalističku, pretežno na prošlost usmerenu pažnju lekara, koja onda uvek traga za onim zašto ne vodeći računa ο bitnom čemu, često na veliku štetu po pacijenta, koji je na ovaj način prinuđen da u datom slučaju godinama traga za nemogućim doživljajem iz detinjstva, uz očevidno zanemarivanje stvari, koje bi neposredno bile od važnosti. Cisto kauzalistički stav je isuviše uzak i nije podesan za istraživanje niti suštine sna niti suštine ne- uroze. Zbog toga je pitanje, koje bi snove htelo da koristi samo za nalaženje etiološkog faktora, prejudicirano i previđa najveći deo snenog učinka. Upravo naš primer može pokazati cVa je, doduše, jasno istaknuta etiologija, ali da je pored toga data još i prognoza ili anticipacija a izvan toga i terapijski mig. Ovde spada i veliki broj inicijalnih snova, koji ne dodiruju etiologiju, već se bave sasvim drugim problemima, na primer, stavom prema lekaru. Kao primer za ovo naveo bih tri sna iste pacijentkinje, koja je sanjala u početku terapije kod tri različita analitičara. Prvi san glasi: »Treba da pređem državnu granicu, međutim nigde je ne nalazim a niko mi ne može reći gde je granica.«

Ova terapija je, kao bezuspešna, prekinuta posle kraćeg vremena. Drugi san glasi: »Treba da pređem granicu. Noć je tamna tako da nisam u stanju da nađem carinarnicu. Posle dugog traženja otkrivam slabu svetlost u daljini i pomislim da je tu granica. Ali da bih dospela tamo, moram da pređem preko jedne doline i kroz mračnu šumu, gde gubim orijentaciju. Tada primećujem da neko prilazi. Ovaj me iznenada grčevito grabi i ja se budim u strahu.«

Ovaj terapijski postupak je prekinut posle nekoliko nedelja, pošto je došlo do nesvesnog identiteta analitičara i  analizovane  pacijentkinje,  što  je  dovelo  do  potpune

dezorijentacije.

Treći san se zbio kada je pacijentkinja bila kod mene

na lečenju. On glasi: »Moram da pređem gra

nicu, to jest već sam je prešla i nalazim se u švajcar-skoj carinarnici. Imam samo ručnu torbu i ubeđena s a m da nemam ništa za carinjenje. Ali carinik pre-bira torbu i na moje čuđenje izvlači iz nje dva dušeka.«

Za vreme terapijskog postupka kod mene paci- jentkinja se udala, iako je u početku gajila žestok otpor. Etiologija neurotskog otpora bila je jasna tek posle mnogo meseci i u ovim snovima nije bila naznačena ni jednom jedinom rečju. Snovi su ovde bez izuzetka anticipacija i odnose se na očekivane teškoće kod dotičnog lekara.

Ovi primeri, umesto  mnogih drugih  sličnih, mogu pokazati da su snovi vrlo često anticipacije, koje pri čisto kauzalističkom posmatranju sasvim gube  svoj pravi smisao. Ovi snovi daju sasvim nedvosmislenu informaciju ο analitičkoj situaciji, čije je ispravno poznavanje terapijski od najvećeg značaja. Lekar br. 1 ispravno shvativši situaciju uputio je pacijentkinju lekaru br. 2. Kod ovog pacijentkinja je sama izvela zaključak iz njenih snova i dobrovoljno otišla trećem lekaru. Moje tumačenje ju je, doduše, razočaralo, ali činjenica da je  san najavljivao prelazak granice kao već ostvareni korak, pomogla joj je da izdrži uprkos svim teškoćama.

Inicijalni snovi su često začuđujuće jasni i razumljivi. AH sa uznapredovalom analizom snovi uskoro gube svoj jasni karakter. Ako ga izuzetno zadrže, onda čovek može biti siguran da analiza još uopšte nije dodirnula bitni deo ličnosti. Po pravilu, uskoro po početku analitičkog postupka snovi postaju sve nejasniji i zbrisaniji, čime je znatno otežano njihovo tumačenje, ovo i stoga što se obično uskoro dopire do onog nivoa gde lekar stvarno više ne sagledava situaciju. Dokaz za ovo je što snovi postaju sve nejasniji, što je, naravno, sasvim (sa aspekta lekara) subjektivni zaključak. Razumevanju nije ništa nejasno, samo nerazumevanju stvari izgledaju nejasne i zamršene. Po sebi snovi su, naravno, jasni, to jest, upravo onakvi kakvi moraju biti u trenutnim uslovima. Ako se jednom u kasnijem stadijumu terapijskog postupka

ili čak posle nekoliko godina ponovo sagledaju nekadašnji snovi, čovek se često hvata za glavu kako je onda mogao biti tako slep. Dakle, ako se sa uznapre-dovalom analizom srećemo sa snovima koji su u po-ređenju sa jasnim inicijalnim snovima znatno tamniji, onda lekar ne treba snovima da pripisuje zamršenost, zbunjenost, niti da pacijenta optuži za na-merni otpor, već da nalaz shvati kao znak svog rastućeg nerazumevanja, isto kao i psihijatar koji bi kada pacijenta naziva »smetenim«, ovo trebalo da shvati kao projekciju i sebe nazove smetenim, pošto je njegovo razumevanje smeteno neobičnim ponašanjem bolesnika. Izvan ovoga terapijski je neobično važno da se blagovremeno uvidi svoje nerazumevanje, jer pacijentu nije ništa nepodnošljivije do da ga uvek razumeju. On se tako i tako prepušta tajanstvenoj moći lekara i time ovog upliće sa njegovom profesionalnom taštinom, štaviše on se bukvalno naseljava ι živi na samosigurnom, »dubokom« razumevanju lekara,  gubeći na taj način svako čulo za stvarnost, što je podloga za tvrdokorna prenošenja i usporavanja terapijskog uspeha.

Razumevanje je, kao što je poznato, sasvim su- bjektivni proces. Ono ne može biti jednostrano tim pre što lekar razume a pacijent ne. U ovom slučaju lekar smatra svojom dužnošću da ubedi pacijenta, ako mu to ne uspe, onda mu lekar prebacuje da gaj: određeni otpor. U ovom slučaju, to jest tamo gde je razumevanje jednostrano, ja bih mirno govorio ο ne-razumevanju. pošto je, u suštini uzev, vrlo malo važno da li lekar razume; međutim, sve zavisi od toga da li pacijent razumni Stoga razumevanje bi pre trebalo da bude sporazum, saglasnost koja je plod uzajamnog razmišljanja. Opasnost kod jednostranog ra- zumevanja sastoji se, naime, u tome što lekar stvara sud ο snu na osnovu predubedenja, koji se ortodoksno slaže sa nekim učenjem ili je čak, u krajnjoj liniji, u suštini tačan. Ali ovaj ne postiže dobrovoljnu saglasnost pacijenta i zbog toga je praktički netačan: ne-tačan i stoga što anticipira a time i parališe razvitak pacijenta. Naime pacijenta ne moramo podučavati

nekoj istini — u tom slučaju obraćamo se samo njegovom razumu — već on mora da se razvije prema ovoj istini, a tako se dopire do njegovog srca, što inače dublje zahvata i jače deluje.

Ako je jednostrano lekarevo tumačenje samo u skladu sa nekom teorijom ili kakvim predubedenjem. onda se eventualno pacijentovo ubeđenje ili izvestan terapijski uspeh temelji na sugestiji, što treba da bude svakome jasno. Sugestivno dejstvo, istina, po sebi nije ništa za odbacivanje, ali njegov uspeh ima isuviše poznate granice, pri čemu sugestija svojim nepoželjnim sporednim

dejstvom deluje na samostalnost karaktera, što bi na duže staze radije trebali« da se izbegava. Onaj ko se bavi analitičkim terapijskim postupkom implicitno veruje u smisao i vrednost privođenja u svest, pomoću čega se do tada ne-svesni delovi ličnosti podvrgavaju svesnom izboru ι kritici. Na taj način pacijent se suočava sa problemima uz podsticaj da donese svesnu procenu i sve-snu odluku. Međutim, to ne znači ništa manje do direktnu provokaciju etičke funkcije, čime se angažuj© celokupna ličnost. Zbog toga u odnosu na sazrevanje ličnosti analitički postupak se nalazi znatno više od sugestije, koja je neka vrsta čarobnog sredstva koje dela u mraku i nikada ne postavlja neki etički zahtev od ličnosti. Sugestija je uvek varljiva i čisto naredbodavno sredstvo,i trebalo bi, ako je ikako moguće, da sc  ne koristi i to kao princip koji je nespojiv sa analitičkim terapijskim postupkom Naravno, ona se može izbeći samo tamo gde je lekar svestan njene mogućnosti. Nesvesno preostaje još dosta  i  previše sugestivnog dejstva.

Ko hoće da izbegne svesnu sugestiju, mora dakle određeno tumačenje sna smatrati nevažećim sve dok ne bude nađen onaj obrazac kojim se postiže i pacijentova saglasnost.

Uzimanje u obzir ovih osnovnih pravila izgleda mi

neophodno prilikom obrade onih snova, čija neprozirnost najavljuje nerazumevanje kako lekarevo tako i pacijentovo. Ovakve snove lekar treba uvek da posmatra kao novum, kao informaciju 0 uslovima ne-

1 4  Jung. Odabrana dela. Ili                                                                                 20«

poznate prirode, ο kojoj treba da nauči isto onoliko koliko i pacijent. Pri tom treba da je samo po sebi razumljivo da lekar ne računa ni sa jednom teorijskom pretpostavkom i da je voljan da u svakom pojedinačnom slučaju otkrije sasvim novu teoriju snova, pošto je ovde pionirskom radu još uvek otvoreno nemerljivo polje. Davno prevaziđeno gledište je da su snovi samo potisnuto ispunjenje želja. Sigurno da ima snova koji manifestno prikazuju ispunjene želje ili strahovanja. Ali čega tu još nema? Snovi mogu biti nemilosrdne istine, filozofske sentence, iluzije, divlje fantazije, sećanja, planovi, anticipacije, pa čak telepatske vizije, iracionalni doživljaji i bogzna šta još. Naime, ne smemo zaboraviti jedno: skoro р_о1о.г vina našeg života odvija se u više ili. manje nesvesnom stanju. Specifični svesni izraz nesvesnog jeste snevanje. Kao što duša ima jednu dnevnu stranu, svest, tako ima i noćnu, nesvesno psihičko funkcioni-sanje, koje se može shvatiti kao sneno maštanje. Kao što i u svesti nema samo želja i strahovanja već i beskrajno mnogo drugih stvari, tako postoji i najveća moguća verovatnoća da naša snena duša raspolaže sličnim bogatstvom sadržajnih i životnih mogućnosti, možda čak i mnogo većim od svesti, čija je esencijalna priroda koncentracija, ograničenje i isklju- čivost.

Kod ovakvog stanja stvari nije neopravdano, već upravo preporučljivo da se smisao sna unapred ne ograničava nekom doktrinom. Naime, mora se znati da ne retko ima snevaća koji oponašaju čak i lekara u svojim snovima prema staroj sentenci: »Canis pa-nem somniat, piscator pisces.« Ovim nije rečeno da ribe, ο kojima sanja ribar, nisu uvek ništa drugo do ribe. Nema jezika koji ne bi mogao da se zloupotrebi. Lako se može predstaviti kako čoveka sve ovo može zavesti na pogrešan put; čak izgleda da nesvesno pokazuje tendenciju da lekara sasvim uplete u njegove sopstvene teorije. Zbog toga upravo kod analize snova udaljujem se koliko je moguće više od teorija, uostalom ne sasvim, jer nam je nešto teorije uvek po- trebno da bismo bili u stanju da jasno sagledamo stvari. Tu spada i teorijsko očekivanje da san uopšte ima neki smisao. To se, naime, ne može striktno dokazati u svim slučajevima, pošto ima snova koje čovek naprosto ne razume, ni lekar ni pacijent. Ipak, moram da načinim jednu ovakvu hipotezu da bih imao hrabrosti da uopšte nešto započnem sa snovima. Dalja teorija je da san svesnoj spoznaji dodaje nešto bitno i da je, stoga, san koji tako nešto ne čini, nedovoljno protumačen. I ovu hipotezu morao sam da načinim da bih sebi objasnio zašto uopšte analiziram snove. Međutim, sve dalje hipoteze, na primer ο funkciji i strukturi sna, su čista zanatlijska pravila i moraju biti pristupačne stalnim modifikacijama. Pri ovom radu ne srne se ni na trenutak izgubiti iz vida da se čovek kreće po varljivom tlu, gde je nesigurnost jedino sigurna. Kada ne bi bilo paradoksno, čovek bi tumaču snova skoro doviknuo: »Samo ne zaželi da razumeš!«

Kod neprozirnog sna na prvom mestu se ne radi ο tome da se razume i protumači, već ο brižljivoj obradi konteksta. Pod tim ne mislim na beskonačno »slobodno asociranje« podstaknuto snenim slikama, već na brižljivo, svesno rasvetljavanje onih asocijativnih spojeva, koji su objektivno grupisani oko neke snene slike. Za ovaj rad mnogi pacijenti moraju tek da se obuče, pošto oni, kao i

lekar, pokazuju nesavladivu sklonost da odmah razume ju i protumače, naročito onda kada su pomoću lektire ili neuspešne analize pripremljeni a samim tim i loše upućeni. Zbog toga oni prvo asociraju teorijski, to jest

-.4*

samo čista projekcija nerazumevanja. to jest čovek govori ο fasadi samo stoga što nema uvida u san. Zato bolje recimo da se radi ο nečemu što je kao neki nerazumljivi tekst, kod kojeg uopšte nema fasade, već kojeg jednostavno nismo u stanju da pročitamo Tada nije potrebno da tumačimo šta je iza njega već prvo moramo da naučimo da ga pročitamo.

To se najbolje može postići, kako sam rekao, pomoću obrade konteksta. Sa takozvanim slobodnim asooiranjem ne dosp-evam do cilja, naime, isto toliko uspešno kao kad bih pokušao da ovom metodom odgonetnem hetitsko pismo. Naravno da tom metodom dolazni do svih svojih kompleksa, ali za tu svrhu m i nije p.ireban san, već mi za to isto tako dobro može poslužiti neki saobraćajni znak zabrane ili neka re-čenica iz novina. Sa slobodnim asociranjem nailaze i kompleksi, ali smisao sna samo izuzetno. Da bih ra-zumeo smisao sna, moram da se što je moguće bliže držim slike sna. Ako neko sanja »sto od jelovine, onda nije dovoljno ako sa tim asocira svoj pisaći sto. iz jednostavnog razloga što njegov pisaći sto nije od jelovine. San, međutim, izričito misli na sto od jelovine. Uzmimo sada da se snevač ovde više ničega n t doseća, onda ovaj zastoj ima objektivno značenje, pošto ukazuje da u neposrednom susedstvu slike sna vlada posebna tama, koja nekog može zavesti na različite misli. Naravno, postojale bi desetine asocija cija sa jelovim stolom; ali značajno je da na izgled ne postoji nijedna. U ovom slučaju potrebno je vratiti se slici sna, i ja obično kažem pacijentu: Pretpostavimo da ja uopšte ne znam šta znači reč 'sto od jelovine' i stoga mi opišite taj predmet i njegov isto-rijat sve dok najzad ne shvatim ο kakvom se pred- metu radi.«

Na  ovaj  način  se  uspeva  da  se  približno  utvrdi

eelokupni kontekst slike sna. Kada se to učim za ceo san, tada se može preuzeti rizik tumačenja.

Svako tumačenje je hipoteza, samo jedan pokušaj čitanja nepoznatog teksta. R^ltko je da se jedan. izoi**/ani, neprozirni san može tumačiti bar sa približnom sigurnošću. Stoga i tumačenju pojedinačnih snova pridajem malo važnosti. Relativnu sigurnost postiže tumačenje tek u seriji snova, pri čemu sledeći snovi ispravljaju zablude u tumačenju prethodnih. Takođe se u seriji snova mnogo lakše mogu uočiti osnovni sadržaji i motivi. Zbog toga mojim pacijentima nalažem da brižljivo vode dnevnik svojih snova i tumačenja. Takođe ih upućujem da snove pripremaju na naznačeni način tako svoj san zajedno sa već zapisanim kontekstom mogu doneti na idući čas. Na ovaj način pacijent uči da i bez lekara sa svojim ne-svesnim ispravno postupa.

Kada bi snovi bili samo izvor informacija za eti-ološki važne momente, onda bi se čitava obrada snova mirno mogla prepustiti lekaru. Ili ako bi lekar snove koristio samo za to da iz njih dobije neki koristan mig ili da stekne psihološki uvid, onda bi moja metoda sigurno bila izlišna. Ali kako snovi, kao što pokazuju moji primeri, sadrže nešto više od onoga što bi moglo profesionalno da služi lekaru, analizi snova se mora pokloniti posebna pažnja, pošto se ponekad radi čak ο neposrednoj životnoj ugroženosti. Između mnogih slučajeva ovakve vrste jedan mi je ostao posebno upečatljiv. Radilo se ο kolegi lekaru. koji je, nešto stariji od mene, imao običaj da me pri običnim susretima zadirkuje zbog »čitanja snova«. Tako sam ga jednom sreo na ulici i on mi doviknu: »Pa, kako si? Još uvek tumačiš snove? A propos, nedavno sam sanjao nekakav blesavi san. Znači li to nešto?« On je sanjao: »Penjem se na visok breg ivicom strmog glečera. Penjem se sve više i više, vreme je vanrednu lepo. Sto se više penjem, tim mi je prijatnije, imam osećanje kao da bih mogao večito tako da se penjem. Moje osećanje sreće i moj zanos kada sam dospeo do vrha toliko su veliki da prosto osećam da bih mogao dalje da se penjem u svemir. Odjednom ovo sam u slanju i da učinim i dižem se u vazduh. Probudio sam se u punoj ekstazi.«

Na ovo sam mu odgovorio: »Dragi kolega, pošto znam da ipak nećete napustiti planinarenje, hteo bih da vas tako reći usrdno zamolim da se manete penjanja sami. Ako idete, uzmite dva vodiča kojima pod časnom reči obećajte   apsolutnu   poslušnost.«   On   se   nasmejao.

»Nepopravljiv si«, rekao je i oprostio se. Više ga nisam

video. Dva meseca posle ovoga naišao je prvi udar. Kao usamljenog planinara zatrpala ga je lavina, ali ga je ipak u poslednjem trenutku spasla vojna patrola koja se slučajno nalazila na tom terenu. Tri meseca kasnije došao je kraj: tokom penjanja, bez vodiča, sa jednim mladim prijateljem prilikom spusta kročio je preko litice bukvalno u va-zduh, što je sve posmatrao udaljeni vodič koji je stajao u podnožju, pao na glavu prijatelja koji ga je čekao dole, da bi se obojica smrskani skotrljali u ponor. To je bila ekstaza u svakom pogledu.

I pored sve skepse i kritičnosti nikada nisam do-speo dotle da snove smatram za quantità négligeable. Ako nam izgledaju besmisleni, onda smo samo mi besmisleni, očigledno bez mogućnosti da tačno pročitamo zagonetnu poruku naše noćne strane. Međutim, utoliko više treba lekarska psihologija da oštri svoja čula pomoću sistematskog rada na snovima, pošto se bar polovina našeg duševnog života odigrava na ovoj noćnoj strani, i u istoj meri u kojoj naša svest zadire u tu noć, nesvesno prodire iz nje u naš dnevni život. Niko ne sumnja u značaj svesnog doživljaja, zašto bi se onda sumnjalo u značaj nesvesnog zbivanja? To je isto tako naš život, ponekad čak i opasniji ili korisniji od dnevnog života.

Kako nas snovi iz vesta va ju ο unutrašnjem, in- timnom, skrivenom životu i razotkrivaju komponente ličnosti pacijenta, koje u dnevnom životu znače samo neurotske simptome, pacijent se, zapravo, onda ne može tretirati samo sa aspekta svesti i u svesnim pod- ručjima, već mu je potrebna i terapija  nesvesnog. Koliko naše današnje znanje dopire, ovo se ne može postići  drugačije  do  asimilacijom  {nesvesnih  sadržaja

u svest.                       ~~^ZZZZ-~^

'Pod  »asimilacijom«  u  ovom  slučaju  se  misli  na

međusobno prožimanje svesnih i nesvesnih sadržaja a ne

samo jednostrana procena, davanje drugog tumačenja i iskrivljavanje nesvesnih sadržaja pomoću svesti, kako se ovo obično zamišlja a i praktikuje. U

ovom  pogledu  postoji  mnogo  pogrešnih shvatanja ο vrednosti i značaju nesvesnih sadržaja.  Kao  što  je  poznato  Frojdovo shvatanje    vidi     nesvesno         u                  sasvim negativnom svetlu, kao što je i primitivni čovek, prema mišljenju te škole, tako reći čudovište.  Bajke dadilja ο              strašnom pračoveku   zajedno  sa     učenjem      ο infantilno-perverzno-kriminalnom nesvesnom doveli su do toga da se nešto prirodno,   što   nesvesno   zapravo   jeste, smatra opasnim monstrumom. Kao da se sve dobro, sve pristojno, sve vredno i sve lepo nalazi samo u svesti! Zar nam svetski rat sa svojim grozotama stvarno još nije otvorio  oči,  tako  da  još  uvek  nismo  u stanju da sagledamo da je naša svest još de-monskija  i  perverznija  od  prirodnog bića nesvesnog?

Nedavno mi je prebačeno da moje učenje ο asimilaciji nesvesnog potkopava kulturu i naše najveće vrednosti predaje primitivizmu. Ovakvo mišljenje može biti zasnovano samo na potpuno pogrešnoj pretpostavci da je nesvesno monstrum. Ovo shvatanje potiče iz straha od prirode i od opipljive stvarnosti. U svrhu spašavanja od imaginarnih pandži nesvesnog Frojdova teorija je pronašla pojam sublimacije. Ono što je stvarno i kao takvo prisutno ne može se alhemistički sublimovati, a ono što je na izgled subliminovano, to uopite nije ono što na osnovu pogrešnog tumačenja izgleda da jeste.

Nesvesno nije demonsko čudovište, već moralno, estetski i intelektualno indiferentno prirodno biće. koje postaje stvarno opasno samo onda kada je naš svesni stav prema njemu beznadežno pogrešan. Opasnost od nesvesnog raste u onolikoj meri, koliko potiskujemo. Ali u onom trenutku kada pacijent započne da asimiluje svoje ranije nesvesne sadržaje, smanjuje se i opasnost od nesvesnog. Disocijacija ličnosti, strašljivo razdvajanje dnevne i noćne strane prestaje sa uznapredovalom asimilacijom. Ono od čega

se pla- še moji kriti čari, nai me nadv lađiv anje sves ti od stra- ne nesv esno g, upra vo se deša va onda

,

kada je nesv esno potis kiva njem

,

pogr ešni m tum ačen jem ili obe z- vređi vanj em omet

eno u svojoj kooperaciji sa svešću.

f   

Osnovna greška u odnosu na bivstvo nesvesnog je svakako ona, što se opšte smatra da su njegovi sadržaji jednoznačni i snabdeveni nepromenljivim predznacima. Ovo shvatanje je, po mome skromnom mišljenju, isuviše naivno. Duša kao samoregulišući sistem je izbalansirana kao i život tela. Za sva eksce-sivna zbivanja odmah i prisilno stupaju kompenzacije, bez njih ne bi bilo ni normalne razmene materije ni normalne psihe. U ovom smislu može se učenje ο kompenzaciji objasniti kao osnovno pravilo psihičkog ponašanja uopšte. Isuviše malo ovde, dovodi do  isuviše mnogo  tamo. Tako je i odnos između sve-snog i nesvesnog kompenzatoran. Ovo je jedno od najbolje potvrđenih praktičkih pravila tumačenja snova. Pri praktičnom tumačenju uvek možemo korisno nabaciti pitanje: koji se svesni stav kompen-zuje pomoću sna?

Kompenzacija po pravilu nije samo iluziono ispunjenje želje, već činjeničnost koja je utoliko stvarnija što se više potiskuje. Kao što je poznato žeđ ne prestaje ako se potiskuje. Zbog toga sadržaj sna treba ozbiljno uzeti kao činjeničnost i kao takvog uvesti ga u svesni stav kao saodredni faktor. Ako se to ne učini, onda se uporno ostaje u onom ekscentričnom svesnom stavu, koji je i uslovio nesvesnu kompenzaciju. U tom slučaju uopšte se ne može predvideti kako treba dospeti do ispravnog suda ο samom sebi i do uravnoteženog življenja.

Ako bi nekome palo na pamet — a to je upravo ono čega se plaše moji kritičari — da nesvesni sadržaj stavi na mesto svesnog, onda bi ovaj drugi bio, naravno, potisnut, na koji način bi se ranije svesni sadržaj ponovo kompenzatorno javio u nesvesnom. Time bi nesvesno sasvim promenilo lik i postalo bojažljivo pristojno u upadljivoj suprotnosti prema zadržanom stavu. Smatra se da nesvesno nije doraslo jednoj ovakvoj operaciji, iako se ova neprestano dešava i predstavlja njegovu najkarakterističniju funkciju. Zbog toga je svaki san informacioni i kontrolni organ i stoga najdelotvornije pomoćno sredstvo pri izgradnji ličnosti.

U nesvesnom po sebi i za sebe nisu nataložene eksplozivne materije, osim ako neka ohola ili kukavička svest nije tamo nešto od takve materije potajno skrila. Razlog više da se tek tako ne prolazi pored nje!

Iz svih ovih razloga držim se heurističkog pravila da sebi pri svakom pokušaju tumačenja sna postavim pitanje: koji svesni stav se kompenzuje ovim snom? Na ovaj način kao što se vidi, san dovodim u najužu vezu sa aktuelnim stanjem svesti; čak mogu da izričito tvrdim da se  san  nikada,  čak  ni  približno  sigurno,  ne  može

protumačiti bez poznavanja svesne situacije. Samo iz poznavanja svesne situacije moguće je odrediti koje značenje treba dodeliti nesvesnim sadržajima. San uopšte nije izolovani, od dnevnog života i njegovog karaktera potpuno odsečeni događaj. Ako nam tako izgleda, onda to nije ništa drugo do naše nerazumevanje, subjektivna iluzija. U stvarnosti između svesti i sna postoji najstrožija kauzalnost i najfinije odmereni uzajamni odnos.

Ovaj važan postupak procene nesvesnih sadržaja želeo bih da ilustrujem primerom. Jedan mladi čovek ispričao mi je sledeći san: »Moj otac odlazi od kuće njegovim novim kolima. On vozi vrlo nespretno tako da se uzbuđujem zbog njegove prividne gluposti. Otac vozi levo, desno, napred, nazad, čime dovodA kola u opasan položaj; najzad naleće na neki zid, pri čemu teško oštećuje kola. Van sebe od besa dovikujem mu da bi trebalo da se ponaša pristojno. U tom trenutku moj otac se smeje i meni postaje jasno da je on mrtav pijan.« U osnovi ovog sna ne nalazi se nikakav stvarni događaj ove vrste. Snevač je siguran da se njegov otac, čak i kada bi bio pijan, nikada ne bi ovako ponašao. On sam je vozač, vrlo pažljiv, u odnosu na alkohol striktno umeren. naročito kada vozi; on je u stanju da se preko svake mere uzbudi zbog nespretne vožnje ili sitnih oštećenja kola. Odnos prema ocu je pozitivan. On mu se divi, pošto je neobično uspešan. Bez daljeg materijala pristupačnog tumačenju može se reći da ovaj san pruža krajnje nepogodnu sliku njegovog oca. Dakle, u kom smislu je potrebno da odgovorimo na pitanje značaja ovog sna za sina? Da li je njegov odnos prema ocu samo prividno dobar, dok se on u stvarnosti sastoji od nat-kompenzovanih otpora? U tom slučaju sadržaju sna moralo bi se dati pozitivno značenje, to jest moralo bi se reći: »To je vaš stvarni odnos prema vašem ocu.« Pošto se ne mogu naći nikakve neurotske dvosmislenosti, bilo bi nepravedno osećanja mladog čo- veka opteretiti tako destruktivnim mislima. Terapijski bi to jednostavno bio promašaj.

Ako je, međutim, njegov odnos prema ocu stvarno dobar, zašto san onda mora da veštački pronađe tako neverovatnu priču da bi diskreditovao oca? U nesvesnom snevača mora da postoji tendencija da produkuje jedan ovakav san. Ako je tako, onda on gaji razne otpore, možda iz zavisti ili inače nekih drugih manje vrednih motiva? Pre nego što opteretimo njegovu savest, što je kod osetljivih mladih ljudi prilično opasna stvar, radije bi trebalo da se zapitamo ne zašto, već čemu jedan takav san? U ovom slučaju odgovor bi glasio: njegovo nesvesno očigledno želi da degradira oca. Ako ovu tendenciju prihvatimo kao kompenzatornu činjenicu, onda smo prinuđeni da donesemo zaključak da je njegov odnos prema ocu ne samo dobar već čak isuviše dobar. On je u stvari ono što Francuzi nazivaju fils à papa. Otac je još uvek potpuna garancija njegovog života i snevač još isuviše živi ono što ja nazivam provizornim životom. To je čak i njegova posebna opasnost što od samog oca ne vidi svoju sopstvenu stvarnost, zbog čega nesvesno potrže veštački isforsiranu pogrdu da bi degradirao oca a time podigao snevača. Sigurno nemoralna procedura! Neuviđavni otac bi se čuvao od toga, ali to je vanredno korisna kompenzacija, pošto sina goni u suprotnost ocu. bez koje nikada ne bi dospeo do svesnog sagledavanja samoga sebe.

Ovo poslednje tumačenje bilo je tačno, i shodno tome imalo je odgovarajući efekat, to jest dostiglo je spontanu saglasnost snevača a da pri tom nije oštećena nijedna stvarno postojeća vrednost ni kod oca ni kod sina. Ovo tumačenje, međutim, bilo je moguće samo pomoću brižljivog rasvetljavanja celokupne

svesne fenomenologije odnosa otac—sin. Bez_pozna.- vanja svesne situacije stvarni smisao sna ostao bi in suspenso.

Za asimilaciju sadržaja sna je od najveće važnosti da se ne ozledi ili čak uništi nijedna stvarna vred-nost svesne ličnosti, jer u tom slučaju više nikoga ne bi bilo ko bi mogao da asimiluje. Zbog toga treba striktno paziti da ostanu očuvane vrednosti svesne ličnosti, pošto je kompenzacija pomoću nesvesnog de-lotvorna samo onda kada sarađuje sa integralnom svešću. Kod asimilacije se nikada ne radi ο ili-ili. nego ο ili-i-ili.

Kao što je za tumačenje sna neophodno tačno poznavanje aktuelnog stanja svesti, isto tako je važno u odnosu na simboliku sna uzeti u obzir filozofska, religiozna i moralna ubeđenja svesti. Praktički je vrlo uputno simboliku sna ne posmatra ti semiotski. to jest ne kao znak ili simptom trajnog karaktera, već kao stvarni simbol, to jest kao izraz jednog u svesti još neprepoznatog niti pojmovno oformljenog sadržaja i pored toga relativnog u odnosu na aktuelno stanje svesti. Rekao sam praktički je uputno da se tako postupa, jer teorijski ima relativno čvrstih simbola, pri čijem tumačenju se treba najstrožije čuvati da se dovode u vezu sa sadržajno poznatim i pojmovno formulisanim stvarima. Ako nema ovako čvrstih simbola, onda se ništa ne može saznati ο strukturi nesvesnog, pošto u tom slučaju i ne postoji ništa što bi se

nekako moglo obuhvatiti i označiti.

Može izgledati čudno što relativno čvrstim simbolima dodeljujem tako reći neodređeni sadržajni karakter. Da nemaju ovakav karakter, onda ne bi bili simboli već znaci ili simptomi. Kao što je poznato Frojdova škola uzima čvrste seksualne »simbole«, to jest u ovom slučaju znake i daje im naizgled definitivni sadržaj seksualnosti. Na žalost, upravo je Froj-dov seksualni pojam nečuveno rastegljiv i nejasan u tolikoj meri da u datom slučaju sve može naći u njemu svoje mesto. Doduše reč zvuči nekako poznato, ali njom obeležena stvar je isto toliko određena kao X, koje se preliva i neodređeno koleba između eks

trema fiziološke aktivnosti žlezda i najsuptilnijih iskra duha. Zbog toga smatram da je bolje simbol označiti kao nepoznatu, teško shvatljivu i u krajnjoj liniji nikada sasvim određenu veličinu, umesto da se priklanjam dogmatskom ubeđenju na osnovu iluzije da se poznatom rečju uvek označava i poznata stvar. Uzmimo za primer takozvane falusne simbole, koji navodno ne treba da obeleže ništa drugo do mem-brum. Posmatrano sa strane psihe, međutim, i mem-brum je smisaona slika, kako navodi Kranefelt (Kra-nefeldt) u jednom od  novijih radova,2 za dalji, teško odredivi sadržaj, kao što ni primitivnim ljudima a ni starima, koji vrlo slobodno raspolažu falusnim simbolima, nikada nije palo na pamet da falus, ritualni simbol, mešaju sa penisom. Falus uvek znači stvaralačku manu, nešto »izvanredno dejstveno«, da se poslužim Lemanovim izrazom, lekovitu i plodonosnu silu, koja se ekvivalentno izražava i kroz bika, magarca, nar, Joni (ženski polni organ), jarca, munju, konjsko kopito, igru. magični snošaj na njivi, men-struaciju i beskrajno mnogo drugih analogija isto kao u snu. Svim analogijama, pa i seksualnosti, u osnovi je arhetipska slika teško odredivog karaktera, kome je psihološki najbliži primitivni simbol mane.

Svi ovi simboli su relativno čvrsti, pri čemu ni u jednom konkretnom slučaju nemamo apriorističku sigurnost da bi simbol praktički morao tako da se protumači.

Praktički zahtev može biti sasvim drugačiji. Sigurno, ako san treba da tumačim teorijski, to jest iscrpno naučno, onda bismo morali ovakve simbole da dovedemo u vezu sa arhetipom. Međutim, u praksi upravo to može biti greška, pošto trenutna psihološka situacija pacijenta možda traži radije sve drugo do skretanje na neku od teorija snova. Stoga je uputno u praksi pre svega razmotriti kakav je relativni značaj simbola u tom stanju svesti, to jest sa simbolom postupati tako kao da nije čvrsto određen. Drugim recima — odreci se predznanja i ubeđenja.i radije

-  K o m p l e x « und M y t h o s .

istraživati šta te stvari znače za pacijenta. Samo po sebi razumljivo da pri tom teorijsko tumačenje zastaje na pola puta, po pravilu čak na samom početku Ali ako se praktičar isuviše bavi čvrstim simbolima, potpuno potpada čistoj rutini i opasnom dogmatizmu, ili uslovljava da često sa tim prolazi pored pacijenta. Na žalost, moram da se odreknem toga da rečeno ilu-strujem primerom, pošto sam primer zahteva takve podrobnosti, za šta ne bih imao dovoljno vremena. Osim toga ο ovome sam publikovao već dosta materijala.

Vrlo često već u početku terapijskog postupka nailazi san, koji lekaru nadaleko otkrije celokupni program nesvesnog. Ali iz praktičkih razloga još je nemoguće pacijentu razjasniti dublji značaj sna. I ovde nas ograničavaju praktički obziri. Ovaj uvid lekaru omogućuje poznavanje relativno čvrstih simbola. Prognostički i dijagnostički ovakav uvid može biti od velike vrednosti. Jednom su me konsultovali u slučaju jedne sedamnaestogodišnje devojke. Specijalista je izrazio sumnju da se moglo raditi ο početku progresivne mišićne atrofije, drugi je bio mišljenja da se radi ο histeriji. Zbog ovog drugog mišljenja pozvan sam na konsultaciju. Somatski stvar je bila sumnjiva, ali stvarno je bilo prisutno i dosta histe-ričnog. Zapitao sam je ο snovima. Pacijentkinja je odmah odgovorila: »Da, imam strašne snove. Upravo sam sanjala kako noću dolazim kući. Svuda je tiho. Vrata prema salonu su poluotvorena tako da riđim moju majku obešenu ο luster kako se njiše na hlad- nom vetru koji prodire kroz otvoren prozor. A zatim sam sanjala kako je noću u kući nepodnošljiva buka. Proverila sam zbog čega je to i otkrila da jedan divlji konj trči po sta»iu. Najzad pronalazi izlaz u hodnik > skače kroz prozor hodnika sa četvrtog sprata na ulicu. Sa užasom posmatram kako je razmrskan ostao da leži na pločniku.'

Već iz čudnovatog karaktera snova naslućuje se nešto važno i neobično. Ipak i drugi ljudi ponekad imaju strašljive snove. Stoga moram nešto bliže razmotriti značenje oba glavna  simbola    majka«   i

»konj«. Mora da se radi ο ekvivalentima, pošto oboje čine isto. Oboje završavaju suicidom. »Majka« je arhetip koji ukazuje na poreklo, prirodu, pasivno stvaranje (otuda materia), stoga je materijalne prirode, trbuh (materica) i vegetativne  funkcije,  stoga  je  i  nesvesno,  prirodno  i

nagonsko, fiziološko, telo u kome je čovek smešten i sadržan; pošto je »majka« takođe i sud, šuplja posuda (kao i trbuh), noseća i hranijiva, ona psihički izražava osnove svesti. Sa biti-unutra ili biti-sadržan povezani su tama, noć i strah (tesnac). Sa ovim napomenama, kao što vidite, zahvatam veliki deo mitoloških i jezičko-istorijskih varijacija pojma majke ili bitni deo pojma jin kineske filozofije. To nije individualna tekovina sedamnaestogodišnje devcjke, već kolektivno nasledno dobro, s jedne strane još živo prisutno u govoru, a s druge hereditarna struktura psihe i zbog toga se ponova može naći u svim vremenima i kod svih naroda.

Reč »majka«, koja tako poznato zvuči, odnosi se na izgled na najpoznatiju individualnu majku, »moju majku«, ali kao simbol na jednu pozadinu koja se uporno suprotstavlja pojmovnoj formulaciji i koja bi se samo vrlo neodređeno i tek naslućujući mogla označiti kao skriveni, prirodni, telesni život, što je, međutim, već isuviše usko i isključuje mnoga neophodna sporedna značenja. Psihička pračinjenica koja leži u osnovi ovog je nečuveno kompleksna i stoga se može sagledati samo sa najšireg aspekta, pa i tada samo nejasno. Zbog toga su simboli i potrebni.

Ako nađeni izraz stavimo u san, sada tumačenje glasi: Nesvesni život razara samog sebe. To je poruka svesti svakome ko ima uši da čuje.

»Konj« je široko rasprostranjeni arhetip u mitologiji i folkloru. Kao životinja zastupa nečovečju psihu, neljudsko, animalno, dakle psihički nesvesno; zbog toga su konji u. folkloru vidoviti a ponekad i govore. Kao tegleća marva u najbližoj su vezi sa arhetipom majke (Valkire koje nose mrtve junake u Val-hil, trojanski konj itd.). Kao nešto što se nalazi ispod čoveka oni predstavljaju trbuh i svet nagona koji iz njega zrači. Konj je dinamika i prenosno sredstvo,

stoga čoveka nosi kao nagon, ali- je isto tako kao nagoni podložan panici, pošto mu nedostaje viši kva-litet svesti. Konj ima posla sa magijom, to jest sa iracionalnim, čarobnim dejstvom, naročito crni (odnosno noćni) konji, koji najavljuju smrt.

Kao što vidite »konj« je ekvivalenat »majke« sa lakim

skretanjem nijanse značenja sa »izvornog života« na čisto animalni, telesni život. Ako ovaj izraz stavimo u tekst sna, onda tumačenje glasi: animalni život razara samog sebe.

Iskazi oba sna su, dakle, skoro identični, pri čemu se

drugi, kao što je po pravilu slučaj, izražava specifičnije. Primećujete posebnu finoću sna — on ne govori ο smrti individue. Kao što je poznato čovek lako može da sanja ο sopstvenoj smrti, ali tada to nije ozbiljno. Ako stvarno naznačuje smrt, onda san govori sasvim drugačijim jezikom.

Dakle, oba sna najavljuju tešku organsku bolest sa letalnim ishodom. Ova se prognoza uskoro potvrdila.

Sto se tiče pitanja relativno čvrstih simbola, to ovaj primer može pružiti približnu ideju ο prirodi ovih simbola. Njih ima beskrajno mnogo, od kojih se svi individualno izdvajaju pomoću suptilnih odstupanja u nijansi značenja. Naučno dokazivanje njihove prirode je moguće samo pomoću uporednog mitološkog, folklorističkog, religijsko i jezičkoistorij-skog istraživanja. Mnogo više od naše svesti otkriva se u snovima evolucija formiranja bivstva psihe. U snu dolaze do reči njegove slike i nagoni koji potiču iz najprimitivnije prirode. Stoga pomoću asimilacije nesvesnih sadržaja ujednačavamo trenutni svesni život koji već po svojoj prirodi lako odstupa od zakona prirode, sa ovim sadržajima i tako pacijenta ponova dovodimo do njegove prirodne zakonomernosti.

Ovde sam izneo samo elementarna fakta. Okviri predavanja ne dozvoljavaju da se ponovo saberu sve potrebne ciglice tako da se izgradi pred vašim očima ona građevina, koja nastaje prilikom svake pojedinačne analize nesvesnog i dovodi do konačnog uspostavljanja celokupne ličnosti. Put sukcesivne asimi-

lacije pruža se daleko iza terapijskog uspeha koji bi mogao da bude posebno interesantan lekaru. i konačno vodi dalekom cilju koji je možda prvi razlog življenja, naime do potpunog ostvarenja celog čoveka, do individuacije. Mi lekari smo izgleda postali prvi svesni posmatrači ovog tamnog prirodnog procesa. Ali mi po pravilu vidimo samo bolesno izmenje-ni deo ovog razvitka i gubimo pacijenta kada je izlečen. Ali tek posle izlečenja postoji stvarna prilika da se proučava normalni proces koji se proteže na godine i decenije. Ako čovek ima neka znanja ο ciljevima nesvesnih razvojnih tendencija i ako lekar ne crpi svoj psihološki uvid samo iz bolesne faze poremećaja, onda je utisak ο zbivanjima u koje je svest stekla uvida posredstvom snova manje zapleten i ne- razumljiv tako da se lakše može saznati na šta, u krajnjoj liniji, ciljaju simboli. Po mome mišljenju svaki lekar bi

trebalo da bude svestan činjenice da svaki psihoterapijski postupak, a posebno analitički, prodire u jednu ciljanu povezanost i zbivanje, čas na ovom čas na onom mestu, i da otkriva pojedine faze ovog procesa koje izgledaju kao da su protivurečne u svom aktuelnom smeru. Svaka individualna analiza pokazuje samo jedan deo ili jedan aspekt osnovnog procesa, zbog čega kazuistička poredenja najpre dovode do beznadežnog haosa. Zbog toga sam se ne tako nerado ograničio na elementarno i praktično, pošto je samo u najbližem kontaktu sa svakodnevnom empirijom moguće doći do donekle zadovoljavajućee sporazuma.