Prag tišine       7

Jedna od Karlosovih osobenosti bila je nepredvidljivost. Ponekad je blagovremeno dolazio na sastanke a drugi put bi kasnio i po sat vremena. Takvo postupanje je imalo povoljne efekte; ono je činilo da oni koji su manje zainteresovani ustanu i odu a primoravalo zainteresovanije da neguju strpljenje.

Tog prepodneva sastanak je bio na Meksičkom univerzitetu. Među mnogim drugim pitanjima, upitan je da li

veruje u Boga. Odgovarajući, Karlos nas je zamolio da ne pobrkamo njegove reči sa religioznom objavom.

“Čarobnjaci se drže svog iskustva,” rekao je. “Oni su zamenili ‘verovanje’ za viđenje. Oni govore o duhu ne zato što veruju u njegovo postojanje već zato što ga vide. Ali, oni ga ne vide kao oca punog ljubavi koji sa visine  bdije nad nama. Za njih, duh je nešto mnogo direktnije i neposrednije, stanje svesnosti koje prevazilazi razum.”

“Sve što dopire do naših čula je znak. Jedina stvar koja vam je potrebna je neophodna brzina da utišate svoj um i uhvatite poruku. U smislu tih nagoveštaja, duh nam govori veoma jasnim glasom.”

Jedna od prisutnih osoba je naglasila da, čak i ako to prihvatimo kao metaforu, ideja osluškivanja duha ili razgovora sa njim ima izrazito religiozni prizvuk.

Ali Karlos je bio nepokolebljiv u svom objašnjavanju:    “Taj  glas  nije  metafora!”  On  je  bukvalan!  Ponekad  on

govori pomoću reči, drugi put je to samo šapat ili prizor pred našim očima, poput filma. Na taj način, duh prenosi svoje komande do nas i sve one mogu biti sabrane u jedinstvenom izrazu: ‘Namera, namera!’ ”

“Glas duha se podjednako obraća svakome, ali mi to ne shvatamo. Toliko smo zauzeti svojim razmišljanjima da umesto  da  ućutimo  i  slušamo,  mi  dajemo  prednost  svim

vrstama okolišanja. To je razlog što postoji glas podsećanja.” Upitali su ga šta znači “glas podsećanja”.

Odgovorio je: “To je izvor pažnje, način pristupanja drugom nivou svesnosti. Mi možemo skoro sve upotrebiti kako bi se uskladili sa duhom, zato što se , na kraju krajeva, on nalazi iza svega što postoji. Ali, izvesne stvari nas privlače više od ostalih.”

“Uopšteno, ljudi imaju svoje molitve, svoje amajlije ili razrađene rituale, privatne ili grupne. Drevni čarobnjaci su bili skloni   misticizmu;   koristili   su   astrologiju,  predskazanja   i

vračanje, čarobne palice i sve ostalo što bi moglo prevariti kontrolu razuma.”

“Ali, prema novim vidovnjacima, takvi postupci su promašaj i u njima se krije opasnost: oni mogu da iskrive pažnju osobe tako da ona postane zavisna od simbola. Savremenim ratnicima više odgovaraju neposredniji načini. Don Huan je preporučio direktno nameravanje unutrašnje tišine.”

Naglašavajući reči, precizirao je da je čarobnjaštvo umetnost tišine.

“Tišina je prolaz između svetova. Kada naš um ostaje u tišini, pojavljuju se neverovatni aspekti našeg bića. Započevši od te situacije, osoba postaje nosilac namere i sva njena dela počinju da dobijaju snagu.”

“Tokom mog naukovanja, moj dobročinitelj je izvodio neobjašnjive podvige koji su me prestravili, ali su u isto vreme

probudili moju ambiciju; poželeo sam da budem toliko moćan kao što je on! Stalno sam ga zapitkivao kako mogu naučiti njegove trikove, ali bi on uvek stavio prst na svoje usne i zurio u mene. Prošle su godine dok nisam postao sposoban da shvatim veličanstvenu pouku njegovog odgovora. Ključ čarobnjaštva je tišina.”

Jedan od prisutnih ga je zamolio da objasni to gledište.

Odgovorio je: “To nije objašnjivo. Kada to činite onda to shvatate.  Ako  pokušate  to  da  razumete  vi  se  blokirate.

Nemojte to da posmatrate kao nešto teško ili zamršeno, zato što to nije nešto s onog sveta; to je samo utišavanje uma.”

“Mogu da kažem da je tišina kao pristanište na koje dolaze brodovi; ako je pristanište zauzeto, nema mesta za ništa novo. To je moj pogled na stvari, ali istina je da ja ne znam kako da govorim o tome.”

Objasnio je da unutrašnja tišina nije samo odsustvo misli. Pravilnije, ona je u vezi sa uklanjanjem sudova, posmatranje bez tumačenja. Tvrdio je da ulazak u tišinu može biti objašnjen,  na  osobeno  protivrečan  način  čarobnjaka,  kao

učenje o tome ‘kako misliti bez reči’.”

“Za većinu od vas, ovo što govorim nema smisla zato što ste navikli da se posavetujete sa svojim razumom u vezi svega. Ironija je u tome što naše misli čak i nisu naše. One

odjekuju kroz nas i u tome je razlika. I kada god nam dosađuju dok učimo da upotrebljavamo razum, mi završavamo tako što ih prihvatimo.”

“Ako upitate razum, on će vam reći da je svrha čarobnjaka besmislica zato što ona ne može biti racionalno dokazana. Umesto da vas savetuje da krenete u iskrenu proveru te svrhe, on će vas prisiliti da se sakrijete iza čvrstog zida tumačenja. Dakle, ako želite da imate šansu, postoji samo jedan mogući izlaz: isključite um! Sloboda se postiže bez razmišljanja.”

“Poznajem ljude koji su sposobni da zaustave svoj unutrašnji dijalog, i oni više ne tumače, oni su čisto opažanje;

oni nikada nisu razočarani ili žalosni zato što sve što čine započinje iz centra za odluke. Oni su naučili da posluju sa svojim razumom kao gospodari i žive u najizvornijem stanju slobode.”

Nastavio je govoreći kako je tišina naše prirodno stanje. “Mi smo rođeni iz tišine i u nju ćemo se vratiti. Ono što

nas kvari su sve te sulude ideje koje prolaze kroz nas u skladu

sa našim načinom grupnog življenja.”

“Naši srodnici, primati, imaju veoma ukorenjene društvene  običaje  čiji  je  cilj  da  se  umanji  nivo  napetosti

unutar grupe. Na primer, oni posvećuju većinu svog vremena brinući se jedni o drugima, njušeći jedan drugog ili uzajamno trebeći vaške.”

“Ti običaji su urođeni, i zato su trajni; oni su tu u nama, unutar tebe i unutar mene. Ljudska bića su samo naučila kako da ih zamene razmenjivanjem reči. Kad god nam se ukaže prilika, umirujemo jedni druge pričajući o nečemu. Nakon hiljada godina zajedničkog života  mi smo se  srodili sa tim

prilikama do te tačke da, bez obzira spavamo li ili smo budni, naš um se nikad ne utišava, on uvek priča sam sa sobom.”

“Don Huan je tvrdio da smo mi grabljive životinje koje su pomoću sile pripitomljavanja pretvorene u preživare. Mi provodimo svoj život prežvakavajući beskrajni spisak mišljenja o skoro svemu. Misli nam stižu u obliku grozdova; svaka je povezana sa drugom sve dok celi svemir uma ne bude ispunjen. Ta buka nema upotrebnu vrednost zato što je njen praktični cilj da slavi veličinu ega.”

“Zato što se protivi svemu što su nas učili kada smo bili deca, tišini treba pristupiti u duhu borbe. Tada stičete veliko preimućstvo:   iskustvo   prikradača.   Savremeni   čarobnjaci

preporučuju da prođemo kroz svet bez posvećivanja ikakve pažnje, postupajući preme svemu jednako. Ratnik prikradač (tragač) postaje gospodar situacije – na dobro ili na loše, zato što postoji nešto užasno efikasno u delovanju bez korišćenja uma.”

Zamoljen je da nam da neke praktične vežbe za postizanje tišine. Odgovorio je kako je to veoma lično pitanje, zato što se izvori unutrašnjeg dijaloga napajaju preko naše lične istorije.

“Međutim, tokom milenijuma prakse, čarobnjaci su primetili kako smo, u suštini, veoma slični i da postoje situacije koje imaju efekat da utišavaju svakog od nas.”

“Moj učitelj mi je dao različite tehnike kako bih zaustavio

svoj um koje, ako se dobro razmotre, mogu biti svedene na jedno: namera. Tišina se namerava grubo: čineći napor. To je

u vezi sa insistiranjem koje se stalno i iznova ponavlja. To ne znači nasilje nad našim mislima već sticanje znanja kako da ih kontrolišemo.”

“Tišina započinje sa komandom, činom volje koji postaje Orlova komanda. Međutim, moramo imati na umu da dokle god sebi namećemo tišinu, mi nikada nećemo zaista biti u njoj već u prinudi. Potrebno je naučiti da pretvoritimo volju u nameru.”

“Tišina je smirenost, ona vodi ka dobrobiti, tako da se možete pokrenuti. Ona stvara utisak izdvojenosti, slično onome što dete oseća kada iznenađeno bulji u vatru. Kako je

divno upamtiti taj osećaj i znati da on može biti prizvan ponovo!”

“Tišina je glavni uslov puta. Potrošio sam mnogo godina boreći se da je dosegnem, ali sve što sam učinio je da sam se upetljao u svojm vlastitim pokušajima.  U skladu sa svojim uobičajenim razgovorima koje sam vodio u svom umu, počeo sam da optužujem sebe zbog nesposobnosti da razumem šta to don Huan očekuje od mene. Sve se promenilo jednog dana dok sam odsutno meditirao nad nekim drvećem; tišina je došla od njega obrušavajući se kao divlja zver, zaustavljajući moj svet i uvodeći me u paradoksalno stanje koje je bilo novo a u isto vreme dobro poznato.”

“Tehnika posmatranja – to je to, razmatranje sveta bez unapred   zamišljenih   predstava   –   je   veoma   efikasna   sa

elementima. Na primer, sa plamenom, tekućom vodom, formacijama oblaka ili sa zalaskom sunca. Novi vidovnjaci su to nazvali ‘prevariti mašinu’ zato što to u osnovi počiva na učenju namere novog opisa9.”

“Moramo se hrabro boriti kako bi je zgrabili, ali, pošto se to desi, novo stanje svesti je prirodno podržano. Zakoračili ste korak kroz vrata, vrata su još uvek otvorena i samo je

1     Novog opisa sveta – prim. prev.

potrebno skupiti dovoljno energije kako bi ste prešli na drugu stranu.”

“Važno je da naša namera bude promišljena. Napor koji preduzimamo kako bi postigli tišinu može biti uzaludan ako pre svega nismo stvorili uslove koji potpomažu da dođemo do nje. Radi toga, uz vežbanje u posmatranju elemenata, ratnik je prinuđen da radi nešto veoma jednostavno, ali veoma teško: uređivanje svog života.”

“Svi mi živimo u okovima sile koju nazivamo ‘vreme’. Pošto ne možemo da vidimo njegov izvor, nikad ne prestajemo da mislimo o njegovom kraju.Dok smo mladi osećamo se večnim, a kada ostarimo, jedina stvar koja nam preostaje je da žalimo nad ‘straćenim vremenom’. Ali, to je iluzija, vreme nije straćeno, mi smo straćili sami sebe!”

“Predstava da imamo vremena je zabluda koja čini da traćimo energiju na sve vrste vezivanja. Kada čovek dođe u dodir sa unutrašnjom tišinom, on daje novu vrednost svom

vremenu. Radi toga, na drugačiji način se može objasnti da je tišina žestoka svesnost sadašnjeg trenutka.”

“Pouzdan način da se dođe do tišine je ne‐rad, aktivnost koju smo osmislili svojim umom, ali koja ima snagu da utiša naše misli onog trenutka kada je primenimo. Don Huan je nazvao tu vrstu prakse ‘ukloniti trn pomoću drugog trna.’ ”

Kao primere ne – rada, spomenuo je osluškivanje u mraku, izmenu prioriteta naših čula i komande koja nas prisiljava da zaspimo čim sklopimo oči. Takođe tu spada razgovor  sa  biljkama,  stoj  na  glavi,  hodanje  unatraške,

posmatranje   senki   i   razmaka   ili   prostora   između   listova drveća.

“Sve te aktivnosti spadaju  među  najefikasnije  za utišavanje    našeg    unutrašnjeg    dijaloga    ali    one    imaju

nedostatak: ne možemo da ih dugo održimo. Posle nekog vremena, prisiljeni smo da se vratimo svojim rutinama. Ne – rad sa kojim se preteruje će automatski izgubiti svoju moć i postati rad.”

“Ako želimo da sakupimo duboku tišinu sa dugotrajnim efektom, najbolji ne – rad je samoća. Zajedno sa čuvanjen energije i napuštanjem onih koji nas definišu kao ‘činjenice’, naučiti kako da se bude sam je treći praktični princip puta.”

“Svet ratnika je najusamljenija stvar koja postoji. Čak i kada se nekoliko učenika udruže kako bi  zajedno putovali stazom moći, svako od njih zna da je sam, da ne može očekivati ništa od drugih niti biti zavistan od bilo koga. Jedina stvar koju može da uradi je da podeli svoj put sa onima koji mu prave društvo.”

“Potreban je veliki napor da bi se bilo u samoći, zato što nismo naučeni kako da prevaziđemo nasleđenu komandu socijalizacije.  Na  početku,  učenik  biva  prisiljen  od  svog

učitelja, pomoću zamki ako je potrebno. Ali posle nekog vremena on nauči kako da uživa u njoj. Normalno je da čarobnjaci traže tišinu u samoći planina ili u pustinji i da tamo žive sami tokom dugih perioda.”

Neko je prokomentarisao da to “izgleda grozno”.

Karlos je odvratio: “Grozno je provesti starost kao rasplakano dete!”

“Jedna od ironija savremenog života je da što je veća komunikacija, osećamo se sve usamljeniji. Život običnog čoveka je očajno usamljen. On traži društvo, ali ne može da nađe sam sebe. Njegova ljubav je obezvređena; njegovi snovi su čista fantazija. Njegova prirodna radoznalost je postala isključivo lična samozabrinutost i jedina stvar koja mu preostaje su njegove vezanosti.”

“S druge strane, ratnička usamljenost je poput osamljivanja ljubavnika, mesto za one koji traže zabačeni kutak kako bi napisali pesmu za svoju ljubav. A ratnikova ljubav je svuda, zato što je to ova (planeta) Zemlja, po kojoj će lutati tako kratko vreme. Tako da, gde god krenuo, ratnik je okružen svojom romansom. Prirodno, on će povremeno izbegavati opštenje sa svetom; unutrašnja tišina je samoća.”

Karlos je rekao da su drevni čarobnjaci koristili biljke moći

kako bi zaustavili unutrašnji dijalog. Ali današnji ratnici daju prednost manje rizičnim i kontrolisanijim okolnostima.

“Isti rezultati koje daju bilke moći mogu se postići kada se nađemo pred preprekom. Kada smo suočeni sa ekstremnim situacijama kao što su opasnost, strah, preopterećenost čula ili nasillje, nešto u nama reaguje i preuzima kontrolu; um postaje uzbunjen i automatski prekida svoje brbljanje. Promišljeno stvaranje takvog stanja se naziva prikradanje (traganje).

“Ipak, omiljeni način ratnika je rekapitulacija. Rekapitulacija zaustavlja um na prirodan način.”

“Glavni pokretači naših misli su nerazrešene stvari, iščekivanja i odbrana ega. Veoma je teško pronaći osobu čiji je unutrašnji dijalog iskren; obično krijemo svoje nezadovoljstvo i idemo u drugu krajnost: sadržaj našeg uma je pretvoren u hvalospev našem “ja”.”

“Rekapitulacija stavlja tačku na sve to. Nakon perioda istinskog napora, nešto se iznutra razjasni. Uobičajeni dijalog postaje nerazgovetan, neprijatan; jedini lek je da se zaustavi.”

“U toj fazi, normalno je da učenik sebe zatiče suočenog sa nevoljama. S jedne strane je homogenizacija njegove skupne tačke; a sa druge nekakav ogromni sadržaj tišine koji pritiska njegov um lomeći ga na deliće.”

“Kada je slomljena inercija unutrašnjeg dijaloga, svet se menja i postaje nov. Talas energetskih osećaja poput nekog nepodnošljivog vakuuma se  otvara pod njegovim nogama. Zbog toga ratnik može da provede godine u nestabilnom stanju uma. Jedina stvar koja ga ohrabruje u takvoj situaciji je ako zadrži cilj svog puta jasno pred sobom i ne izgubi, ni pod kojim uslovima, svoju težnju za slobodom. Besprekorni ratnik nikad ne gubi pamet.”

“Ako, dok primenjuju neke od ovih tehnika, ratnici osete da njihov um treperi i glas koji nije uobičajen počne da im šapuće stvari, to je normalno i oni ne treba da se plaše. Oni nisu poludeli, oni su ušli u čarobnjačku saglasnost.”

Upitali su ga da li pomeranje skupne tačke takođe privlači tišinu.

Ogovorio je: “To je suprotnost. Unutrašnja tišna izaziva premeštanje skupne tačke i to premeštanje je kumulativno. Kada se jednom dostigne izvestan prag, tišina može da pomakne tačku na veliko rastojanje od početnog mesta ali ne pre toga.”

Objasnio je da sila kolektivne saglasnosti stvara izvesnu inerciju koja se razlikuje od osobe do osobe, u skladu sa njenim energetskim osobenostima. Otpor opisa sveta može

da varira od nekoliko sekundi do jednog sata ili više, ali nije večan. Slomiti ga u smislu nepokolobljive namere je ono što čarobnjaci nazivaju “dostizanje praga tišine.”

“Taj prekid se oseća fizički, kao prasak u osnovi lobanje ili kao zvuk zvona. Od te početne tačke, sve postaje pitanje toga koliko je moći bilo sakupljeno.”

“Postoje neki koji koji su zaustavili svoj dijalog za nekoliko

sekundi i trenutno se prestravili, počevši da se čude stvarima ili opisuju šta su osetili u sebi. Ostali uče kako da ostanu u

tom stanju satima ili danima i čak ga upotrebljavaju za korisne aktivnosti. Na primer, imate moje knjige; don Huan je zahtevao da ih pišem iz osnovnog stanja tišine. Ali iskusniji čarobnjaci idu i dalje od toga: oni mogu da uđu u drugi svet u potpunosti.”

“Upoznao sam ratnika koji tamo živi gotovo stalno. Kada sam ga nešto upitao, odgovorio mi je kazujući šta je video, ne vodeći računa da odgovor bude u skladu sa mojim pitanjem.

On je živeo izvan moje sintakse. Sa moje učeničke tačke gledišta, on je bio lud!”

“Uprkos njenoj neobjašnjivoj prirodi, mi možemo da procenimo tišinu preko njenih posledica. Njen  konačni efekat, za kojim čarobnjaci žudno tragaju, je da nas dovodi u dodir sa veličanstvenom dimenzijom našeg bića u kojoj imamo pristup trenutnom i totalnom znanju koje nije sastavljeno od rasuđivanja već od izvesnosti. Stare tradicije to stanje opisuju kao ‘nebesko carstvo’ ali čarobnjaci više vole da to nazovu manje ličnim imenom: tiho znanje.”

“Može se reći da je čovek koji kontroliše tišinu očistio svoju vezu sa duhom, i moć se izliva na njega poput strujanja. Pucanj prstima, cap! i svet se promeni. Don Huan je pričao o tom stanju kao o ‘smrtonosnom preokretu misli’, zato što mi

započinjemo u svetu svakodnevice ali se nikada više tamo ne vraćamo.”

Karlosov govor me je čudesno opčarao, što je učinilo da ideja o propuštanju nekog od ovih susreta postane nepodnošljivo bolna.

Jednom sam mu to spomenuo a on je odgovorio:

“Već si se upecao! Don Huan je uvek podsticao sve koji su ga okruživali da započnu romansu sa znanjem.”

Objasnio je: “To je čista želja za znanjem, ne osećati se ravnodušnim, biti živo zainteresovan za ono što duh želi da vam kaže, ne  očekujući bilo šta od toga. Imati strastvenu romansu sa znanjem je jedina stvar koja nam može dati snagu koja nam je potrebna kako se ne bi kolebali kada znaci pokažu u pravcu nepoznatog.”

“Kada se njegov put više ne uklapa sa ljudskim očekivanjima, kada ga dovede u situacije koje izazivaju njegov

razum, onda možemo reći da je ratnik ušao u intiman odnos sa znanjem.”

“Steći ćeš izvanrednu sreću utišavajuči svoj um za trenutak i dopuštajući moći da te obuzme. Ali, to nije sve; sada je potrebno da uskladiš sebe sa njenom porukom, tako da tvoj život postane život ratnika. Od sada, tvoj rad će počivati na negovanju iskrene i čiste veze sa beskrajem.”