Prave naučnike su puštali da se gotovo potpuno slobodno bave svojim studijama i igrama, i nije smetalo to što neki od tih radova očigledno nisu donosili narodu i zajednici neposredne koristi i što su nenaučnicima izgledali kao luksuzne zabave. Neki od tih naučnika je zbog načina svojih studija bio ismejan, ali nikad ukoren ili lišen privilegija. Oni su i u narodu uživali poštovanje, nisu bili samo trpljeni, iako je takođe bilo mnogo šala na njihov račun. To poštovanje je bilo u vezi sa žrtvom kojom su članovi naučnog reda plaćali svoju duhovnu slobodu. Oni su imali mnoge koristi: skromno im je bila obezbeđena hrana, odeća i stan, imali su na raspolaganju divne biblioteke, zbirke, laboratorije, ali zato su se odricali ne samo udobnog života, braka i porodice, već su, kao i monaška zajednica, bili isključeni iz opšteg takmičenja u svetu. Nisu znali za svojinu, titule i odlikovanja i u materijalnom pogledu morali su se zadovoljiti vrlo jednostavnim životom. Ako je neko hteo svoj život da raspe na tumačenje jednog jedinog starog spisa, to mu je bilo slobodno, čak mu se davala potpora.

Ali, ako je tražio dobar život, elegantnu odeću, novac ili titulu — nailazio je na neumoljive zabrane. Onaj kome su ti apetiti bili važni još u mladim godinama, najčešće se vraćao u „svet”, postajao je plaćeni stručni učitelj, privatni učitelj, ili novinar, ženio se ili je na svaki način tražio život po svom ukusu.

Kada se dečko Jozef Kneht morao oprostiti od Berolfingena na stanicu ga je ispratio učitelj muzike. I dok su pri odlaženju svetio obojene stepenice stare kule zamka tonule i iščezavale, osećanje da ostaje sam i nesiguran pomalo mu je stezalo srce. Pokoji učenik polazi na taj prvi put sa mnogo burnijim osećanjima, klonulo i u suzama. Jozef, koji je srcem bio već više tamo nego ovde, to je lako izdržao. A put nije bio dug.
Bio je dodeljen školi Ešholc. Još ranije je video slike te škole u kancelariji svog rektora. Ešholc je bio najveće i najmlađe školsko naselje Kastalije, sve građevine iz novijeg doba, u blizini ni jedan grad, samo jedno malo naselje nalik na selo, okruženo drvećem. Iza njega širio se daleko ravno i veselo zavod, postavljen oko velikog slobodnog pravougla, u čijoj sredini, poredano kao petica u kocki, pet divnih mamutskih drveta teralo je uvis svoje tamne kupe. Ogroman trg bio je pokriven delom travom, delom peskom. Presecala su ga samo dva velika plivačka bazena sa tekućom vodom. Ka njima su vodile široke ravne stepenice. Na ulazu u taj sunčani trg stajala je dvokrilna školska zgrada, jedina visoka zgrada u parku sa po jednom aulom od pet stubova na svakom krilu. Sve ostale zgrade, koje su sa tri strane jedna do druge okružavale ceo trg, bile su niske, ravne i bez ukrasa, sve jednake veličine. Svaki deo je izlazio na trg jednim zasvođenim hodnikom i stepeništem s nekoliko
stepenica, a u većini otvora stajale su saksije sa cvećem.

Po kastalijskom običaju, dečka pri dolasku nije dočekao školski služitelj, nije bio odveden rektoru ni kolegijumu učitelja, već ga je dočekao drug, jedan lep, visok dečak, obučen u plavo platneno odelo, nekoliko godina stariji od Jozefa, koji mu je pružio ruku i rekao: — Ja sam Oskar, najstariji u kući Jelade u kojoj ćeš stanovati. Zadatak mi je da ti poželim
dobrodošlicu i da te uvedem. U školi te očekuju tek sutra, imamo dovoljno vremena da sve pomalo razgledamo. Brzo ćeš se snaći. Molim te, takođe, da me za prvo vreme, dok se ne saživiš, smatraš svojim prijateljem i mentorom i isto tako svojim zaštitnikom, ako bi te drugovi nekad vređali. Nekismatraju kao da uvek moraju pomalo da muče novajliju. Neće biti rđavo, to mogu da obećam. Sad ću te odvesti prvo u Jeladu, u našu đačku kuću, da vidiš gde ćeš stanovati. 

Tako je, na izneti način, novajliju pozdravio Oskar, koga je upravitelj kuće imenovao za Jozefovog mentora, a koji se u stvari upinjao da svoju ulogu dobro odigra. Ta uloga je gotovo uvek činila zadovoljstvo seniorima. I kad se jedan petnaestogodišnjak trudi da ljubaznim drugarskim tonom i jedva primetnim zaštitništvom potišti jednog trinaestogodišnjaka, to će mu uvek poći za rukom. 

Prvih dana mentor je Jozefa tretirao potpuno kao gosta koji treba da ponese dobar utisak o kući i domaćinu — ako bi već sutra otputovao. Jozefa su odveli u spavaonicu koju je imao da deli sa još druga dva dečka. Poslužili su ga dvopekom i čašom voćnog soka. Pokazali su mu „kuću Jeladu”, jednu od stambenih parcela velikog pravougla. Pokazali su mu gde će u vazdušnom kupatilu obesiti svoj ubrus i u kome uglu može držati saksiju sa cvećem — ako to bude želeo. Isto tako, još pre mraka, odveli su ga majstoru u perionicu, gde su mu našli i doterali jedno plavo platneno odelo. Jozef se od prvog trenutka lepo osećao i sa zadovoljstvom je prihvatio Oskarov ton. Na njemu se jedva mogla
primetiti mala zabuna i pored toga što je Oskar, kao stariji i već odavno odomaćen u Kastaliji, za njega prirodno bio polubog. Čak su mu se i povremena mala hvalisanja i glumljenja dopadala — na primer kada bi Oskar u svoj govor upleo kakav komplikovan grčki citat, pa se onda odmah učtivo prisećao da novajlija, dabome, još ne može da razume, prirodno da ne, ko bi to od njega još hteo da traži! Uostalom, za Knehta internatski život nije bio ništa novo; on se bez muke svrstao. Čak ni za
njegovih godina provedenih u Ešholcu nisu sačuvani nikakvi važni događaji; on nije mogao doživeti ni strahovit požar u školskoj kući. Njegova svedočanstva, ukoliko su se još mogla pronaći, pokazuju u
muzici i latinskom najviše brojeve, u matematici i grčkom su se držala nešto iznad dobrog prošeka. U „kućnoj knjizi” se tu i tamo nalazilo zapisano kao „ingenium valde capax, studia non angusta, mores probantur”, ili „ingenium felix et profectuum avidissimum, moribus placet officiosis”. Više se ne može utvrditi kakve je kazne dobijao u Ešholcu. Knjiga kazni je sa mnogim drugim bila žrtva požara. Jedan školski drug je, izgleda, docnije uveravao da je za vreme četiri godine u Ešholcu Kneht samo jedan jedini put bio kažnjen (lišavanjem nedeljnog izleta) i to zato što je uporno odbijao da oda ime jednog druga koji je bio učinio nešto zabranjeno. Anegdota zvuči verovatno. Kneht je bez sumnje
uvek bio dobar drug i nikada se nije ulagivao višima, ali je vrlo malo verovatno da je ta kazna kroz četiri godine bila jedina.

Pošto smo tako oskudni u dokumentima o Knehtovom prvom školovanju u eliti, navodimo jedno mesto iz njegovih kasnijih predavanja o igri staklenih perli. Svakako da nemamo sopstvene Knehtove rukopise tih predavanja, držanih za početnike. Jedan učenik ih je stenografisao prema njegovom slobodnom izlaganju. Kneht u njima govori o analogijama i asocijacijama u igri staklenih perli i kod
poslednjih razlikuje one „legitimne”, to jest opšte razumljive, i „lične”, ili subjektivne asocijacije. On tamo kaže: „Da bih vam dao primer za te lične asocijacije koje ne gube svoju privatnu vrednost time što su u igri staklenih perli bezuslovno zabranjene, ispričaću vam jednu takvu asocijaciju iz mog sopstvenog đakovanja. Imao sam oko četrnaest godina. Bilo je rano proleće, februar ili mart, kada me je jedan drug pozvao da jedno popodne iziđemo da nasečemo nekoliko stabljičica zove, koje je hteo da upotrebi kao cevi pri gradnji jedne male vodenice. Izišli smo, dakle, i mora da je bio naročito lep dan u svetu, ili u mojoj duši, jer mi je ostao u sećanju i doneo mi jedan mali doživljaj. Zemlja je bila vlažna, ali bez snega. Kraj vodenih tokova bilo je već veoma ozelenilo. U golom šipražju bilo je pupoljaka i prve rese već su imale dah boje. Vazduh je bio pun mirisa, mirisa punog života i punog protivrečnosti. Mirisalo je na vlažnu zemlju, trulo lišće i mlade klice biljaka. Svakog trenutka se očekivalo da zamirišu prve ljubičice. One su imale majušne pupoljke, ali bez lišća. Kada sam odsekao jednu granu, zapahnuo me je neki gorkosladak silan miris koji kao da je u sebi
sakupio, sabrao i potencirao sve druge prolećne mirise. To me je potpuno zanelo. Mirisao sam svoj nož, ruku, zovinu granu; to je bio njen miris koji je tako prodorno i neodoljivo mirisao. Nismo razgovarali o tome, ali je i moj drug dugo i zamišljeno mirisao svoju cev — miris je takođe i njemu govorio. Dakle, svaki doživljaj ima i svoju čar. Ovde se moj događaj sastojao u tome što se iduće proleće — već pri hodu preko vlažnih poljana koje su pljuskale, pri mirisu zemlje i pupoljaka koji
sam ja osetio jako i usrećujuće — koncentrisalo i pelo u fortisimu zovinog mirisa, u nekoj čulnoj slici i nekoj opčinjenosti. Čak da je taj mali doživljaj ostao usamljen, možda ja taj miris ne bih više nikada zaboravio. Naprotiv, svaki budući susret s tim mirisom bi mi, verovatno do u starost, uvek budio osećanje na onaj prvi put kada sam ga bio svesno doživeo. Ali tu dolazi još nešto drugo. Tada sam kod svog učitelja klavira bio našao neku staru svesku nota koja me je veoma privukla. To je bila sveska pesama Franca Šuberta. Dok sam jednom morao dugo čekati učitelja, prelistavao sam je i, na moju molbu, on mi je pozajmio na nekoliko dana. U svojim slobodnim časovima potpuno sam živeo u
slasti otkrića. Dotle nisam ništa znao o Šubertu, tada sam bio sasvim očaran njime. Sad sam, na dan one šetnje po zovu, ili dan kasnije, otkrio Šubertovu prolećnu pesmu „Meki vazduh se probudio”, i prvi akordi klavirske pratnje su me spopali kao ponovno spoznanje: ti akordi su mirisali isto onako kao što je mirisala mlada zova, tako gorkoslatko, tako jako i stegnuto, tako puno ranog proleća! Od tog trenutka za mene je asocijacija rano proleće — miris zove — Šubertov akord utvrđena i
apsolutno važeća. Sa udarom akorda odmah i bezuslovno ponovo mirišem opori miris biljke, a oboje zajedno znače: rano proleće. U toj ličnoj asocijaciji ja imam nešto vrlo lepo, nešto što ne bih hteo da dam ni za šta. Ali asocijaja, svagdašnje ustreptanje dva čulna doživljaja pri pomisli „rano proleće” moja je privatna stvar. Ona se može saopštiti, izvesno, onako kao što sam vam ja ovde ispričao, ali ona se ne može preneti. Svoju asocijaciju ja vam mogu učiniti razumljivom, ali ne mogu učiniti da kod jednog jedinog od vas moja lična asocijacija postane takođe neki važeći znak, neki mehanizam koji na poziv nepogrešivo reaguje i uvek se odigrava tačno isto.”

Jedan od Knehtovih školskih drugova, koji je kasnije doterao do arhivara igre staklenih perli, umeo je da priča da je Kneht u celini bio tih, veseo dečko; da je prilikom sviranja povremeno imao čudno utonuli ili blaženi izraz; samo retko se viđao žustar i strastan — naročito pri ritmičkoj igri lopte koju je veoma voleo. Ali nekoliko puta je ljubazni, zdravi dečko pao u oči i izazvao podsmeh ali i zabrinutost, i to pri nekolikim slučajevima otpuštanja đaka, koja su često nužna, naročito na nižim elitnim školama. Kad se prvi put dogodilo da jedan drug iz razreda nije bio prisutan nastavi i igri, a takođe ni idućih dana nije došao, i kad se okolo govorilo da nije bolestan nego da je otpušten,
da je otputovao i da se neće vratiti — tada je Kneht bio ne samo tužan, već danima kao smeten.

Docnije, godinama docnije, on sam je o tome ovako govorio: „Kada su iz Ešholca vraćali nekog đaka i kada nas je on napuštao, ja sam to uvek primao kao smrtni slučaj. Da me je neko pitao za razlog moje žalosti, rekao bih da je to sapatnja sa sirotim koji je lakomislenošću i lenošću upropastio svoju budućnost, i. da u tome isto tako ima straha da se i meni možda jednom to ne dogodi. Tek pošto sam to isto više puta doživeo i kada u osnovi više nisam verovao u mogućnost da me ista sudbina može pogoditi, počeo sam nešto dublje da vidim. Sada sam isključenje jednog electusa osećao ne više samo kao nesreću i kaznu, sad sam takođe znao da su se u nekim slučajevima otpušteni potpuno rado vraćali kućama. Sada sam osetio da ima ne samo suda i kazne, čijom bi žrtvom mogao pasti neki lakomislenik, već da „svet”, iz koga smo mi electi jednom bili došli, tamo napolju nije prestao da postoji, kao što mi je izgledalo. Naprotiv, za neke je on bio velika stvarnost, puna privlačne snage, koja ih je mamila i najzad odazivala natrag. I možda je on to bio ne samo za pojedine, već za sve. Možda, takođe, to i nije bilo načisto da su oni koje je daleki svet toliko privlačio bili slabiji i manje vredni. Možda prividni pad koji su oni pretrpeli nije uopšte pad, niti neko stradanje, nego skok, jedan čin, a da smo možda mi, koji smo valjano ostajali u Ešholcu, bili upravo slabići i kukavice.”

Videćemo da su mu se te misli nešto docnije vrlo živo približile.
Svako ponovno viđenje sa majstorom muzike bilo je za njega velika radost. On je bar svaka dvatri meseca dolazio u Ešholc, posećivao i nadzirao časove muzike. Bio je u prijateljstvu sa jednim tamošnjim učiteljem i često je bivao njegov gost po nekoliko dana. Jedanput je lično dirigovao poslednje probe za izvođenje jedne večernje od Monteverdija. Ali on je pre svega zapazio obdarenije učenike muzike i Kneht je spadao u one koje je on udostojio svog očinskog prijateljstva. ovremeno je u nekoj vežbaonici sedeo s njim za klavirom po jedan sat, prelazio dela svojih omiljenih muzičara, ili neki uzoran primer iz starih učenja o kompoziciji. „Sa majstorom muzike graditi neki kanon, ili ga slušati kako jedan rđavo izgrađen vodi ad apsurdum, često je bivalo svečano
ili veselo kao ništa drugo. Ponekad je čovek jedva mogao uzdržati suze, ponekad se zacenjivao od smeha. S jednog privatnog časa muzike kod njega, čovek je dolazio kao s kupanja ili s masaže.”

Kada se Knehtovo đakovanje u Ešholcu približilo kraju — trebalo je da zajedno sa dvanaestoricom drugih učenika njegovog stupnja bude primljen u jednu školu idućeg stupnja. Tim kandidatima je rektor jednom održao uobičajeni govor. U njemu je promovisanima još jedanput ukazao na smisao i zakone kastalijskih škola i, u neku ruku, u ime reda im predočio put na čijem bi koncu imali pravo da i oni stupe u red. Taj svečani govor spada u program svečanosti koju škola priređuje svojim promovisanim i na kojoj ih učitelji i školski drugovi tretiraju kao goste. Tih dana se uvek izvode brižljivo pripremljene predstave. Ovog puta to je bila brižljivo pripremljena kantata iz sedamnaestog veka, a majstor muzike je lično došao da je čuje. Posle rektorovog govora, idući ka ukrašenoj trpezariji, Kneht se približio majstoru sa pitanjem:
— Rektor nam je — rekao je — pričao o tome šta se događa van Kastalije u običnim školama i visokim školama. On je rekao da se tamošnji učenici na svojim univerzitetima posvećuju „slobodnim” pozivima. To su, ako sam ga pravilno razumeo, većim delom pozivi koje mi ovde u
Kastaliji uopšte ne poznajemo. Kako da razumem to? Zašto se ti pozivi nazivaju „slobodni”? I zašto smo baš mi Kastaljani iz njih isključeni?
Magistar muzike je povukao mladića u stranu i zastao pod jednim mamutovim drvetom. Dok mu je odgovarao, jedan gotovo lukav osmejak napravio je sitne bore oko njegovih očiju.
— Ti nosiš ime Kneht,[20] dragi moj, možda zato reč „slobodan” ima toliko čari za tebe. Ali je u ovom slučaju nemoj uzimati suviše ozbiljno! Kada nekastaljani govore o slobodnim pozivima, onda ta reč zvuči možda suviše ozbiljno, štaviše patetično. Ali mi to mislimo ironično! Neka sloboda tih poziva doduše postoji utoliko što učenik sam sebi bira poziv. To daje nekakav izgled slobode, mada u većini slučajeva izbor manje vrši učenik, no njegova porodica. Neki otac bi sebi radije odgrizao
jezik no što bi svome sinu ostavio taj slobodni izbor. Ali, to je možda kleveta; isključimo taj prigovor! Sloboda je, dakle, tu, ali ona se ograničava na jedan jedini akt — izbor poziva. Posle toga, slobodi je kraj. Već pri studijama na visokoj školi, lekar, pravnik, tehničar — sabijen je u jedan kruti nastavni tečaj koji se svršava nizom ispita. Ako ih položi, dobija svoj patent i tad može, opet u prividnoj slobodi, da pođe za svojim pozivom. Ali on time postaje rob niskih sila, zavisi od uspeha, od novca, od svoje ambicije, svog slavoljublja, od dopadanja koje ljudi nalaze ili ne nalaze na njemu. On se mora podvrgnuti izborima, mora zarađivati novac, učestvovati u bezobzirnoj utakmici kasta, porodica, stranaka, novina. Zato ima slobodu da uspe i obogati se i da bude omražen od strane onih koji ne uspevaju, ili obrnuto. Sa učenikom elite i docnijim članom reda, u svakom pogledu stoji obrnuto. On ne „bira” poziv. On ne veruje da svoju obdarenost ume bolje da ceni od učitelja. On dopušta da ga hijerarhija uvek postavi na ono mesto i odredi na onu funkciju koju viši za njega izaberu — ukoliko se, naime, stvar ne odigra nekako drukčije, te učenikova svojstva, obdarenosti ne prinude učitelje da ga postave ovamo ili onamo. Usred te prividne neslobode, svaki electus sada, već u svojim prvim tečajevima, uživa najveću slobodu što se može zamisliti. Dok se čovek „slobodnih poziva” radi obrazovanja u svojoj struci mora podvrći jednom uskom i krutom nastavnom tečaju, sa
krutim ispitima, dotle kod electusa, čim počne samostalno studirati, sloboda ide dotle da ih ima mnogo koji se celog svog života, po svom izboru, bave najzastranjenijim i često gotovo ludim studijama i u tome im niko ne smeta sve dok se njihove navike ne izopače. Ko je pogodan za učitelja — biće upotrebljen kao učitelj, ko je pogodan za vaspitača — kao vaspitač, ko za prevodioca — kao prevodilac — svaki po sebi nalazi mesto na kome može služiti i na kome može biti slobodan. I sada
je on osim toga za čitav svoj život lišen one „slobode” poziva koji znači tako strahovito ropstvo. On ne zna za težnju za novcem, za slavom, za rangom, ne zna za stranke, za razmirice između ličnosti i službe, između ličnog i javnog, za zavisnost od uspeha. Vidiš, sinko: kad se govori o slobodnim pozivima, onda se to „slobodno” misli prilično šaljivo.

Oproštaj od Ešholca značio je u Knehtovu životu jasan usek. Dok je do sada živeo u srećnom detinjstvu, u voljnom i gotovo bezbrižnom svrstavanju i harmoniji, sada je počeo period borbe, razvitka i problematike. Imao je oko sedamnaest godina kada je njemu i nizu drugova bilo nagovešteno da će uskoro biti premešteni u viši stupanj škole. Za izabranike sada, za neko vreme, nije bilo važnijeg i diskutovanijeg pitanja od onoga o mestu na koje će svaki od njih biti presađen. Po tradiciji ono je svakome saopštavano tek poslednjih dana pred odlazak, a u vremenu između svečanosti otpuštanja i odlaska bio je raspust. Za vreme tog raspusta Kneht doživljava jedan lep i značajan događaj. Pozvao ga je majstor muzike da ga pešice poseti i da nekoliko dana bude njegov gost. To je bila velika i retka počast. S jednim, isto tako promovisanim drugom — jer Kneht je još pripadao Ešholcu a učenicima njegovog stupnja nije bilo dopušteno da sami putuju — krenuo je
jednog ranog jutra ka šumi i brdima. Kada su posle tri sata penjanja po šumskom hladu došli na jedan slobodan ćuvik, videli su kako pod njima leži već mali i lako pregledan njihov Ešholoc. On se daleko
raspoznavao po tamnoj masi pet džinovskih drveta, po travnom pravougaoniku sa ribnjakom kao ogledalom sa visokom školskom kućom, sa ekonomijom, sa seocetom, sa čuvenim jasenovim sadom.
Mladići su stali i pogledali dole. Poneko od nas se seća tog prijatnog izgleda. Onda on nije bio mnogo drukčiji od današnjeg, jer su zgrade posle velikog požara bile gotovo nepromenjeno ponovo podignute, a od visokog drveća tri su preživela požar. Oni su videli kako njihova škola leži, njihov zavičaj od pre mnogo godina, od koga uskoro treba da se oproste i obojica su u srcu bili potreseni.
— Verujem da još nikada nisam video koliko je lep — rekao je Jozefov pratilac. — Ah, da, to možda dolazi otuda što ga prvi put vidim kao nešto što moram napustiti i od čega se moram oprostiti.
— To je ono — rekao je Kneht — u pravu si. I meni je isto tako. Ali, iako ćemo odatle otići, ipak mi u stvari i upravo ne napuštamo Ešholc. Zaista su ga napustili samo oni koji su zauvek otišli. Na primer, onaj Oto koji je umeo da pravi tako divne šaljive stihove na latinskom. Ili naš Šarlmanj, koji je umeo da tako dugo pliva pod vodom. I drugi. Oni su se zaista oprostili i odvojili se. Ja dugo nisam više mislio na njih, sad su mi ponovo pali na um. Smej mi se samo, ali ti otpadnici uprkos svemu
imaju nešto što mi imponuje, kao što otpali anđeo Lucifer ima nečeg velikog. Oni su možda pogrešili, ili, bolje, oni su sasvim bez sumnje pogrešili, ali ipak oni su nešto učinili, nešto su sproveli, usuduli se na jedan skok. Za to je bilo potrebno smelosti. Mi ostali imali smo marljivosti i strpljenja i razuma, ali učinili nismo ništa, skočili nismo!
— Ne znam — mislio je drugi — neki od njih niti su što učinili, niti se na što usudili, već su jednostavno lutali dok ih nisu najurili. Ili te možda ne razumem sasvim. Šta misliš s tim skakanjem?
— Pod tim mislim moći se pustiti, ozbiljno uraditi, upravo skočiti! Ne želim da natrag skočim u svoj raniji zavičaj i u svoj raniji život, on me ne prvilači, skoro sam ga zaboravio. Ali želim, jednom kada čas dođe i bude potrebno, da mogu takođe da se oslobodim i da skočim. Samo ne natrag, u manje, nego napred, u više.
— Dakle, tome idemo u susret. Ešholc je bio jedan stupanj, idući će biti viši, a na kraju nas očekuje red.
— Da, ali ja nisam to mislio. Hoćemo li dalje da krenemo, amice, putovati pešice je tako lepo.
Opet će me razveseliti. Sasvim smo se snuždili.
U tom raspoloženju i u tim rečima, koje nam je predao onaj drug, nagoveštava se burna epoha Knehtove mladosti.
Putnici su dva dana pešačili dok su prispeli u mesto ondašnjeg boravka majstora muzike, u Monteport, koji je ležao visoko. Tu je, u nekom bivšem manastiru, majstor održavao tečaj za dirigente. Druga su smestili u gostinsku kuću, a Kneht je dobio jednu malu ćeliju u magistrovom stanu. Tek što je izvadio stvari iz ranca i umio se, a uđe njegov domaćin. Dostojanstveni čovek je pružio mladiću ruku, uz mali uzdah seo na stolicu, za trenutak sklopio oči, kako je obično činio kad je bio vrlo umoran, a onda je ljubazno rekao gledajući:
— Izvini, ja nisam tako dobar domaćin. Ti dolaziš upravo s pešačenja i bićeš umoran, a pošteno govoreći, i ja sam. Moj dan je nešto suviše ispunjen. Ali, ako ti se možda ne spava, sad odmah bih te
na jedan sat poveo u svoju sobu. Ovde možeš ostati dva dana, a sutra možeš da pozoveš k meni na ručak i svoga pratioca. Ali, na žalost, nemam mnogo vremena za tebe. Zato ćemo videti kako da stvorimo to nekoliko časova koji su mi potrebni za tebe. Da počnemo odmah, zar ne? Uveo je Knehta u jednu veliku zasvođenu ćeliju. Od nameštaja u njoj je bio samo stari klavir i dve stolice. Na njih su seli.
— Uskoro ćeš preći u jedan drugi stupanj — rekao je majstor. — Tamo ćeš naučiti štošta novo. U tome ima mnogo lepoga, a isto tako uskoro ćeš početi da uživaš i u igri staklenih perli. Sve je to lepo i važno, ali jedno je važnije no sve ostalo: učićeš meditovanje. Verovatno svi to uče, ali čovek ne sme uvek da proverava. Od tebe želim da ga pravilno i dobro izučiš, tako dobro kao i muziku. Sve ostalo onda dolazi samo po sebi. Zato bih hteo da ti ja sam dam dve-tri lekcije, zbog toga sam te i
pozvao. Pokušaćemo, dakle, danas, sutra i prekosutra da meditujemo po jedan sat, i to o muzici. Sada ćeš dobiti čašu mleka, da ti žeđ i glad ne bi smetali. Večeru će nam doneti tek docnije. Neko je zakucao na vrata i doneo čašu mleka.
— Pij polako, polako — opominjao je — nemoj se žuriti i pri tom nemoj govoriti.
Kneht je sasvim polako pio hladno mleko. Prema njemu je sedeo poštovani čovek, ponovo zatvorenih očiju. Lice mu je izgledalo vrlo staro, ali ljubazno. Bilo je puno mira. Smešio se u sebi kao da je sišao u svoje sopstvene misli, slično premorenom čoveku kad pere noge. Iz njega je zračio mir. Kneht je to osetio i sam se smirio. Sada se magistar okrenuo u svojoj stolici i stavio ruke na klavir. Svirao je neku temu i išao
napred u varijacijama. Izgledalo je da je to bio komad od nekog italijanskog majstora. Upućivao je svog gosta da tok muzike sebi predstavi kao kakvu igru, kao neprekidan niz vežbi ravnoteže, kao
nastavak većih ili manjih koraka od sredine neke simetrijske osovine i da ne obraća pažnju ni na šta drugo do na figuru koju su ti koraci obrazovali. Još jednom je odsvirao taktove, ćuteći razmišljao o
njima, ponovo ih odsvirao i sa rukama na kolenima ostao sasvim mirno da sedi, poluzatvorenih očiju, ne mičući se, ponavljajući muziku u sebi i razmišljajući. I učenik je u sebi osluškivao dalje, video pred sobom komade notnih linija, video kako se nešto kreće, nešto korača, igra i leluja se, i težio je da pokret spozna i pročita kao krivulje linije ptičjeg leta. One su se preplitale i opet nestajale. Morao je opet poći s početka. Jednog trenutka ga je pažnja napustila. Našao se u praznom. Zbunjeno je gledao okolo i video mirno utonulo majstorovo lice kako bledo lebdi u sutonu. Zatim se opet obreo u onom duhovnom prostoru iz koga je bio skliznuo, ponovo je čuo muziku kako u njemu zvuči, video je
kako korača po njemu, video je kako piše liniju svoga pokreta, gledao je za stopalima nevidljive kako igraju i razmišljao . ..

Kada je opet skliznuo iz prostora, kad je ponovo pod sobom osetio stolicu, kameni pod zastrt asurom, polutamu za prozorima, izgledalo mu je da je prošlo mnogo vremena. Osetio je da ga neko gleda, pogledao i video majstorov pogled koji ga je pažljivo pratio. Majstor mu je jedva primetno klimnuo glavom, jednim prstom je pianisimo odsvirao poslednju varijaciju one italijanske muzike i ustao.
—Ostani i sedi — rekao je — vratiću se. Ponovo potraži muziku u sebi, pazi na figuru! Ali nemoj se prisiljavati, to je samo igra. Ako zaspiš nad tim, ni to ne mari. Otišao je. Čekao ga je još jedan posao koji mu je isuviše ispunjen dan bio ostavio. Nimalo lak i prijatan posao, posao koji nije želeo. Među učenicima dirigentskog tečaja bio je jedan obdaren, ali
sujetan i ohol čovek, s kojim je još morao da razgovara, da ga spreči u rđavim navikama, da mu dokaže da nije u pravu, da mu pokaže zabrinutost i superiornost, Ijubav i autoritet. Uzdisao je. Da
nema konačnog poretka, konačnog raščišćavanja sa spoznatim zabludama! Da se uvek ponovo moraju suzbijati iste greške! Da se isti korov morao čupati! Talenat bez karaktera, virtuoznost bez hijerarhije,
koji su nekada u feljtonističko doba dominirali muzičkim životom, koji su u muzičkoj renesansi bili iskorenjeni i pokidani — to je već ponovo zelenilo i pupilo.

Kada se vratio iz šetnje da večera sa Jozefom, našao ga je mirna, ali zadovoljna, više nimalo umorna. — Bilo je vrlo lepo — rekao je dečko sanjalački. — Muziku o tome sam potpuno izgubio, ona se preobrazila.
— Pusti neka ona u tebi vitla — rekao je majstor i odveo ga u jednu malu sobu u kojoj se nalazio sto, a na njemu hleb i voće. Jeli su. Majstor ga je pozvao da sutra malo prisustvuje dirigentskom kursu. Pre no što se povukao i gosta odveo u njegovu sobu, rekao mu je:
— Pri meditovanju si nešto video, muzika ti je izgledala kao figura. Ako želiš, pokušaj da je po tome napišeš.
U gostinskoj sobi Kneht je na stolu našao tabak hartije i olovke i, pre no što je otišao na počinak, pokušao je da nacrta figuru u koju mu se ona muzika bila preobrazila. Povukao je jednu liniju, a od te linije, koso usmerene, u ritmičkim međuprostorima, odvajale su se kratke linije sa strane; podsećalo je nekako na poredak listova na grani drveta. To što je postalo nije ga zadovoljavalo, ali je osećao želju da još jednom i još jednom pokuša i na kraju je zavio liniju u jedan krug od koga su sa strane zračile linije, kao cvetovi sa kruga venca. Tad je legao i brzo zaspao. U snu je ponovo došao na onaj brežuljak koji se kao svod nadneo iznad šuma, gde se juče sa svojim drugom odmarao i pod sobom video dragi Ešholc. Dok je gledao dole, pravougaonik školskih zgrada se razvukao u oval, a onda u krug, u venac. Venac se počeo polako vrteti. Vrteo se sve većom brzinom, najzad se zavrteo mahnito brzo, rasprštao se i odleteo kao sjajne zvezde.

Kada se probudio ničega se više nije sećao. Ali kada ga je docnije, prilikom jutarnje šetnje, majstor pitao da li je nešto sanjao, učinilo mu se da je u snu morao doživeti nešto rđavo i uzbudiljvo. Razmislio je, setio se sna, ispričao ga i bio je začuđen njegovom bezazlenošću. Majstor je pažljivo slušao.
— Zar treba obraćati pažnju na snove? — pitao je Jozef. — Mogu li se oni tumačiti?
Majstor ga je pogledao u oči i kratko rekao: — Na sve treba obratiti pažnju, jer se sve može tumačiti. — Posle nekoliko koraka pitao je očinski: — U koju školu bi hteo najradije da dođeš? —
Jozef je na to pocrveneo. Rekao je brzo i tiho: — Mislim u Valdcel. — Majstor je klimnuo glavom.
— To sam i mislio. Poznata ti je stara izreka: „Gignit autem artificiosam ...”
Još crven u licu, Kneht je završio izreku dobro poznatu svakom đaku: „Gignit autem artificiosam lusorum gentem Cella Silvestris”. U prevodu: Valdcel [21] rađa mali umetnički narod igrača staklenih perli.
Starac ga je srdačno pogledao. — To je verovatno tvoj put, Jozefe. Ti znaš da ne pristaju svi na igru staklenih perli. Vele da je ona surogat umetnosti, a da su igrači beletristi. Oni se ne mogu smatrati više pravim intelektualcima, nego su upravo umetnici, slobodni fantasti i diletanti. Videćeš šta je u tome istina. O igri staklenih perli možda i sam imaš predstave koje joj poklanjaju mnogo više vere no što ćeš kasnije to misliti — možda i obrnuto. Da igra ima opasnosti, to je izvesno. Baš zato
volimo da na bezopasne puteve šaljemo samo slabe. Nemoj nikada zaboraviti da sam ti tako često govorio: naše je opredeljenje da pravilno spoznamo suprotnosti, i to prvo kao suprotnosti, a onda kao polove jednog jedinstva. Tako je i sa igrom staklenih perli. Umetničke prirode su zaljubljene u tu igru, jer se u njoj može fantazirati; strogi naučnici je preziru — to čine i neki muzičari, jer njima nedostaje onaj stepen strogosti u disciplini koji pojedinačne nauke mogu postići. Dobro, ti ćeš
upoznati suprotnosti i vremenom ćeš otkriti da to nisu suprotnosti objekta, da, na primer, jedan umetnik fantasta izbegava matematiku ili logiku ne zato što bi nešto u njoj saznao ili imao da kaže, već zato što on instinktivno teži drugome. Po takvim instinktivnim i žustrim naklonostima i nenaklonostima sa izvesnošću ćeš poznati sitnije duše. U stvari, u velikim dušama i superiornim duhovima takva strast ne postoji. Svaki od nas je samo čovek, samo pokušaj, uzgrednik. Ali on treba da bude na putu ka savršenom, treba da teži ka središtu, ne ka periferiji. Zapamti: čovek može da bude strogi logičar ili gramatičar, a pri tom pun fantazije i muzike. Može se biti muzičar ili igrač
staklenih perli, a pri tom sav odan zakonu i poretku. Čovek kakvog mi zamišljamo i želimo, kakav treba da postane prema našem cilju, mogao bi svakog dana svoju nauku ili umetnost zameniti svakom drugom. Iz njega bi u igri staklenih perli obasjavala najkristalnija logika, a u gramatici najstvaralački ja fantazija. Takvi bi trebalo da budemo — da nas uvek mogu postaviti na drugo mesto, a da se tome ne protivimo i ne dopustimo da budemo pometeni.
— Verujem da razumem — rekao je Kneht. — Ali, zar oni koji imaju tako jake predilekcije i averzije nisu jednostavno strastvene prirode, a drugi smernije i blaže?
— Izgleda da je tačno, a ipak nije tačno — smejao se majstor. — Da bi čovek za sve bio valjan i prema svemu pravičan, izvesno je potreban ne minus duševne snage i poleta i topline, već plus. To što ti nazivaš strast, to nije duševna snaga, već trenje između duše i spoljašnjeg sveta. Tamo gde strastvenost vlada, nema viška u snazi željenja i teženja, već je ona upravljena jednom usamljenom i lažnom cilju, otuda zategnutost i potištenost u atmosferi. Ko najveću snagu žudnje upravi u centar, prema pravoj biti, prema savršenom, taj izgleda mirniji no strasnik, jer se plamen njegova žara ne vidi uvek, jer on na primer pri diskutovanju ne viče i ne mlatara rukama. Ali, velim ti: on mora
plamteti i goreti!
— Ah, kada bi čovek mogao postati znalac! — uzviknuo je Kneht. — Kad bi ipak postojala neka nauka, nešto u šta bi se moglo verovati! Sve protivreči jedno drugom, sve prolazi jedno mimo drugo, nigde nema izvesnosti. Sve se može tumačiti ovako, a može se tumačiti i obrnuto. Cela svetska istorija može se rastumačiti kao razvitak i napredak, a isto tako u njoj se može videti samo propadanje i besmislica. Zar ne postoji istina? Zar ne postoji prava i punovažna nauka?
Majstor još nikada nije čuo da on govori tako vatreno. Pošao je malo dalje, pa onda rekao: —Istina postoji, dragi moj! Ali „nauka” koju ti želiš, apsolutna, savršena i koja jedino čini mudrim, ta ne postoji. Nemoj ni žudeti za nekom savršenom naukom, prijatelju, već žudi za usavršavanjem samog sebe. Božanstvo je u tebi, ne u pojmovima i knjigama. Istina ne živi, ne uči se. Budi spreman na borbe. Jozefe Knehte, vidim da su one već počele.

Tih dana je Jozef svog voljenog magistra prvi put video u njegovoj svakidašnjici i njegovom radu i veoma mu se divio, iako je mogao videti samo mali deo njegovog dnevnog rada. Međutim, majstor ga je pridobio najviše time što ga se tako bio prihvatio, što ga je pozvao k sebi, što je preopterećen i često tako umorna izgleda usred svog rada još našao za njega časove, i ne samo časove! Ako je taj uvod u meditaciju napravio na njega tako dubok utisak, on je nastao, kao što je kasnije shvatio, ne
kroz neku naročito finu i specifičnu tehniku, već samo kroz osobu, kroz majstorov primer. Njegovi docniji učitelji, kod kojih je iduće godine učio meditaciju, davali su više uputstava, tačnije pouke, oštrije su kontrolisali, postavljali više pitanja, umeli su više da koriguju. Majstor muzike, siguran u svoju moć nad mladićem, nije gotovo ništa govorio ni poučavao, on je upravo samo davao teme i prednjačio svojim primerom. Kneht je posmatrao kako je njegov majstor često izgledao star i iznuren,
kako je zatim, polusklopljenih očiju, tonuo u sebe, a potom ponovo mogao gledati tako tiho, snažno, veselo i ljubazno — ništa ga ne bi moglo dublje uveriti o putu ka izvorima, o putu iz nemira u mir. Šta
je majstor o tome, možda, imao da kaže rečima, to je Kneht saznao uzgredno, pri nekoj kratkoj šetnji ili obedu.

Znamo da je onda Kneht od magistra takođe primio i neke nagoveštaje i uputstva o igri staklenih perli, ali reči nisu sačuvane. Na njega je učinilo utisak što je njegov domaćin poklonio malo pažnje Jozefovom pratiocu, da se ovaj ne bi suviše osećao samo kao privesak. Izgledalo je da taj čovek na sve misli.
Kratki boravak u Monteportu, tri časa meditacije, posmatranje na dirigentskom tečaju, nekoliko razgovora sa majstorom, mnogo su značili za Knehta. Majstor je sa izvesnošću bio izabrao najdelotvorniji trenutak za svoje kratko mešanje. On je uglavnom pozvao mladića da bi mu stavio na srce meditaciju. Ali to nije bilo manje važno ni samo po sebi, to je bilo kao odlikovanje, kao znak da se na njega očekuje: to je bio drugi stepen poziva. Dopustili su mu da pogleda u unutrašnje oblasti.
Kad je jedan od dvanaest majstora nekog učenika tog stepena pozvao tako blizu sebi, to nije značilo samo ličnu blagonaklonost. Ono što je neki majstor činio uvek je bilo više no lično.

Pri rastanku oba učenika su dobila male poklone — Jozef svesku sa dve Bahove horske predigre, drug ukrašeno džepno izdanje Horacija. Otpuštajući ga, majstor je rekao Knehtu:
— Kroz nekoliko dana ćeš saznati u koju se školu upućuješ. Tamo ću rede dolaziti no u Ešholc, ali ćemo se i tamo opet videti, ako budem zdrav. Ako želiš, možeš mi pisati jednom godišnje, naročito o toku svojih muzičkih studija. Kritika učitelja neka ti ne bude zabranjena, ali manje polažem na nju. Tebe mnogo šta čeka, nadam se da ćeš zadovoljiti. Naša Kastalija ne treba da bude samo izbor, ona pre svega treba da bude hijerarhija, građevina u kojoj svaki kamen svoj smisao dobij a samo od celine. Iz te celine ne vodi nijedan put, onaj ko se više penje i dobija veće zadatke, ne biva slobodniji — on je uvek samo odgovorniji. Do viđenja, mladi prijatelju, činilo mi je radost što si bio ovde. Njih dvojica su se vraćali pešice. Obojica su usput bili veseliji, razgovorniji no kad su dolazili.
Tih nekoliko dana na drugom vazduhu i s drugim slikama, dodir sa jednim drugim životnim krugom, rastresao ih je, još više ih je oslobodio od Ešholca i tamošnjeg raspoloženja rastanka i pobudio dvostruku žudnju za promenom i budućnošću. Dok bi se odmarali u šumi ili nad nekim strmim klancem u predelu Monteporta, vadili bi iz džepova drvene frule i u dva glasa odsvirali po nekoliko pesama. A kad su ponovo došli do one uzvišice nad Ešholcem sa pogledom na zavod i drveće,
obojici je onaj razgovor koji su tu vodili izgledao već u davnoj prošlosti. Stvari su dobile nov vid. Nisu rekli ni reči, pomalo su se stideli ondašnjih reči i osećanja koji su tako brzo zastareli i postali bez sadržine.
U Ešholcu su već idućeg dana saznali svoj raspored. Kneht je bio određen u Valdcel.