Povrtnjak

Sve u svemu, moja jutarnja setnja ista je kao i inace. Posie radanja sunca strpam u dfop belefoicu, i odiazim u fomu da Iovim misii. Pod pazuhom knjiga, i Iagano koracam rosnom travom. U dolini piovi piavicasta izmagiica, a izmedu drveca se raziefo krici sojki. Oko osam sati vise nemam strpijenja. Vracam se, pripremam motiku, korpu i odiazim u povrtnjak. Za rucak cu kuvati supu od zeieni, a to je, ovako pri kraju Ieta, takav praznik od kojega veCi i ne znam.

Za pojam supa od pabiraka zahvaian sam staroj seijanki. Ona je s korpom odiaziia u vrt, pokupila bi sve sto nade i kada sam je pitao sta ce od toga biti, odgovoriia je: napabirciia sam sve otpatke baste. Tu aromu koju je imaio njeno jeio, nikada nisam dosegao. Iako mirno mogu reCi da sam godinama pokufavao. Nije zavisiio to od mnozine i kvaiiteta zeieni. Njena supa, ako je treba uporedivati, bila je kao vino. Vee i od mirisa bi mi se zavrteio u giavi. Ali biio je u njoj i one Ijupke pitomosti, sto je uvek svojstvo dobro pri­ premijene supe od zeleni. Baja ruzicasto ziatna, povrce ni meko, ni tvrdo, fargarepa upila u sebe ukus kupusa, paprike i keierabe, ipak je ostaia far­ garepa, kao sto je u ideainim drustvima svako idnividuainost, pa ipak svi pripadaju zajednici.

Najvažnija je neophodna ceznja. Kao i svaki istinski veliki poduhvat, i ovaj treba molitvom zapoceti. Sedam ispod jabuke i posmatram povrtnjak.

Cesto sam spartao pijacom i najradije sam zastajkivao gde su prodavani predmeti za domaCinstvo. Lepe ciste metle od sirka, giatko orendisane daske za mde, oklagije, drvene kasike, koje podsticu apetit. Bio sam ocaran skrom­ nom jednostavnoscu ovih predmeta, koiiko smo u stanju da Iepotu sakrijemo u privid korisnosti. Na stotine Ijudi projuri pored nas, i svaki u sebi kaze: Kakvo ordinarno sredstvo, drvena kasika!

Draga drvena kašiko, od bele jasenovine, istesana piemenita, vitka kašiko, ti znas da me tvoja pokornost nikada nije zbunjivala, poniznost s kojom si se preporucivala da verno obavis svoj posao. Uvek sam ti se divio zbog tananih Iinija, milog kusaia, koje liCi na cvet. A sto si korisna, ne dovodi me u zabiudu, samo pojacava neobjafojivu privdenost koju prema tebi imam. Ispod jabuke sam i nehotice razmisijao o siicnosti drvene kasike i povrca iz povrtnjaka. Rastinje, koje se posmatra samo sa stanovista koristi, prepuno je carobne Iepote. Ali pored toga raspolaze takvim svojstvima koja su retkost. Eto od­ mah kovrdfavog perfona. Ako ga ne stavim u jelo, mogao bi biti parfem, i svakako bi se divili dami koja bi na popqdnevni caj stigla u obiaku mirisnog perfona. Ali ista ova biijka biia bi predivna kao rub cvetne Ieje. Njeno gusto i kovrdfavo zeieno lisce prijatno bi obuhvatiio Ieje petonije iii saivija. Ceier isto. Kelj bi sasvim mogao da bude ukrasna biljka, da i ne pominjemo keij­ cice-pupoijke ili karfiol. A paradajz? Paprika? Cak bih je rado sadio i u saksije, i divio joj se u prozoru. Karla leti osiobadam paradajz od suvifoih izdanaka, povremeno se odmaram i uzivam u eudesnom mirisu listova. Uije svakog povrca ima ovakvu osobenu i neponovljivu Iepotu; a sto je ta Iepota i korisna, i sto se biljka sem carobnosti jos maze i pojesti, to zadovoijstvo me sasvim ispunjava u ovom trenutku.

A onda Iagano pocinjem da radim. Otvaram Ieju fargarepa, brizijivo trazim one razvijenije i debije. Vadim dve-tri karate, perfon, i koren i listove, pas­ trnjak, koga se ne bih odrekao ni za koje pare. Zatim praziiuk, kelj, koren i Iistovi ceiera, keieraba, maio karfiola. Od Iuka ce biti najboiji onaj sitni, sre­ brnjak cija je giavica veliCine oraha, dovoljna su samo dva struka, jedan struk beiog Iuka. Dve lepe zeiene paprike, jedan crveni paradajz, i da bi praznik bio potpun, faka sveze otrebljenog pasuija. Na bunaru sve operem i oCistim. U blistavoj srebrnoj vodi presijava se mnostvo Iistova i korenja. Sada vec mogu da potpalim vatru.