92. Mudri starci su za bratiju ulje koje pomazuje i ukrepljuje dušu.

93.  Ako si se odrekao sveta pobrini se o svome delu kako bi dobio traţeni biser. Jer, neki su, odrekavši se sveta i udaljivši se od svetskog Žvota, ostavili vojnu sluţbu ili razdali bogatstvo, da bi ipak, na kraju, pali. Oni su se, naime, rukovodili svojom voljom. Nešto najbednije je rukovoditi se svojom voljom, a ne Žveti po volji BoŽjoj. Oni su se na glavna vrata prividno udaljili od svega Žtejskog, da bi mu se opet vratili na tajna vrata.

94. Ĉovek ima blagouhano znanje ako u svakom sluĉaju osuĊuje samog sebe i ako, osuĊujući sebe, ne osuĊuje drugog koji je pao u greh.

95.  Onaj ĉije je srce pomraĉeno burom pomisli i onaj ko je pobeĊen strastima niti se ĉoveka stidi, niti se Boga boji. Ako je gospodar on će bez straha ĉiniti zlo. A ako je nemoćan i bedan, on će, predavši se grubosti svoje naravi, takoĊe ĉiniti zlo bez srama.

96.  Vojnici imaju kratkotrajnu borbu. Kod revnitelja za spasenje ona se, pak, produţava do njihovog odlaska ka Gospodu. Zbog toga delu treba pristupati sa svom revnošću, bodrošću i trpljenjem. Ako nameravaš da ubiješ lava, lati se posla sa svom odluĉnošću kako ne bi slomio tvoje kosti kao zemljani sasud. Ako budeš baĉen u more, nemoj gubiti bodrost sve dok ne izaĊeš na stenu kako ne bi kao kamen potonuo u dubinu. Ako stupiš u borbu budi bodar kako se protivnik, pobedivši te, ne bi zaradovao, i kako umesto venca ne bi dobio ono što mu je suprotno.

97.  Onaj ko hoće da bude monah treba da je spreman za junaĉko trpljenje kako, po stupanju u monaštvo, ne bi rekao: "Nisam znao da će to biti sa mnom". MeĊutim, to treba da ti je poznato. Dovedi u red svoje pomisli, i naoruţaj se trpljenjem kako se ne bi desilo da pri postrigu kaţeš: "Sve ću trpeti", a sutradan postaneš narušitelj svoga zaveta i reĉju i delom. AnĊeli BoŽji stoje i slušaju sve što izlazi iz tvojih usta. Pazi da ne slaţeš, budući da će Gospod pogubiti sve koji govore laţ (Ps.5,7).

98.  Onoga koji pristupa da sluŽ Gospodu okruţuju mnoga iskušenja. Ali, u svim iskušenjima pobeĊuje onaj ko sebe svim srcem poverava rukovodstvu BoŽjem, i prebiva u volji BoŽjoj. Bog od nas zahteva samo odluĉnost, dok sam daje snagu i pobedu: On je zaštitnik svima koji se u Njega uzdaju (Ps.17,31).

99. Nemoj gledati na lenjive, već pazi na sebe, imajući Boga pred svojim oĉima, po uzoru na onoga koji je napisao: Svagda vidim pred sobom Gospoda. On mi je sa desne strane da ne posrnem (Ps.15,8).

100.  Nemojmo nikoga osuĊivati. Jer, mi ne znamo kako se ĉovek vlada u svojoj keliji ili kako se trudi pred Bogom. Nemojmo osuĊivati nikoga, ĉak i ako vidimo da se neko smeje ili razgovara, budući da ne znamo kakvo je njegovo raspoloţenje u keliji. Svako od nas treba da pazi na sebe budući da će svako od nas za sebe dati odgovor Bogu.

101. Hoćeš li da te ne savlada iskušenje? Odseci svoju volju. Ako tvoj nastojatelj u Gospodu neko delo ne smatra dobrim pokori mu se u Gospodu, ĉak i ako tebi izgleda dobro. Ulaziti u spor i ići za svojom sopstvenom namerom već je priznak skretanja sa pravog puta. Neka svako ĉuje šta se govori u Psalmu: SluŽte Gospodu sa strahom i radujte mu se sa trepetom. Primite pouku da se jednom Gospod ne razgnevi i ne propadnete van puta pravde (Ps.2.11-12).

102. Nemojmo da naše vladanje bude promenjivo, tj. da danas imamo uzdrţanje i krotost, a ujutro neuzdrţanje i gordost; danas bezmolvije, bdenje i smirenje, a ujutro rasejanost, nenasiti san, nepotĉinjavanje i sliĉno; danas odricanje od sveta, odricanje od svega zemaljskog, odricanje od otadţbine, prijatelja, roditelja (zbog nade na Gospoda), a ujutro ţelju da vidimo rodni kraj, rodbinu i nasledstvo koje pogruţava u mnoštvo zala. Opominjimo se da je ţena Lotova, obazrevši se natrag, postala stub od soli. I Gospod uĉi:

Nijedan ko je metnuo ruku svoju na plug pa se obazire nazad, nije pripravan za Carstvo BoŽje (Lk.9,62).

103.  Uvek imaj na umu dan u koji si, svukavši sve, ostavio svet radi Gospoda, u koji si bio raspaljen strahom BoŽjim i u koji si goreo duhom ka Gospodu. DrŽ se toga raspoloţenja do kraja. Jer, ko pretrpi do kraja, taj će se spasti (Mt.10,22).

104. Neka te ne raslabljuju pomisli koje nailaze. Jer, to je tek poĉetak borbe. Pouĉi se od cisterni ispunjenih kišnicom. Posle kiše, nakon blagoslova koji se sakupi u cisternu, voda je mutna. MeĊutim, što više prolazi vreme, ona je sve ĉistija. Potrpi i stišaće se i tvoje pomisli, i daće ti pokoj.

105.  Poĉuj priĉu o skvernim pomislima. Pošto se vinogradski plodovi saberu sa loze, stave u tocilo i iscede, dobija se vino koje se naliva u posude. Tada ono najpre vri kao da je zagrejano najsnaţnijom vatrom, pri ĉemu i posebni sudovi, ne  podnoseći njegovu silovitost, ponekad pucaju od naprezanja. Tako biva i sa ĉovekovim pomislima, tj. kada od ovog sujetnog veka i briga prelazi k nebeskom. Ne trpeći ĉovekovu revnost, demoni na razne naĉine smućuju njegov um sa namerom da mu dodaju mutni napitak (Av.2,15). I ako naĊu sud koji nije bez nedostatka, tj. dušu koja je neverna i koja sumnja, oni ga razaraju. Oni kao grabljivi vukovi idu po kelijama monaha traţeći otvorena vrata. I prodrevši unutra, oni upropašćuju dušu koja im je pokorna. A ukoliko naiĊu na zatvorena vrata, tj. na dušu koja je utvrĊena u veri, oni se povlaĉe nazad sa dole oborenim licem.

106. U svim svojim delima drŽ se smirenoumlja koje je majka poslušnosti. Zbaci sa sebe dvojedušnost i u svemu se zaodeni verom da bi te Gospod, videći revnost tvoje duše, uĉvrstio u podvigu. Pothranjuj u sebi silnu mrţnju prema lenjosti, prema nadmetanju, prema svakoj zloj naravi i zavisti, budući da si Hrista radi sve ostavio. Znaj da ćeš pretrpeti mnogo truda i štete ukoliko te na poĉetku raslabe takve pomisli.

107.   Ako ne dozvoljavaš da se u dvorištu nagomilava Ċubre, onda nemoj dozvoljavati ni da se u tvojoj unutrašnjosti krepe plotske ţelje.

108.  Na širokom putu se nalazi sledeće: zloumlje, rasejanost, stomakougaĊanje, pijanstvo, rasipništvo, razvrat, razdor, razdraţljivost, nadmenost, nepostojanost i sliĉno. Za njima, pak, sledi: neverje, neposlušnost, nepokornost i, poslednje od svih zala - oĉajanje. A na tesnom i uskom putu se nalazi: bezmolvije, uzdrţanje, celomudrenost, ljubav, trpljenje, radost, mir, smirenoumlje i sliĉno. Za njima sledi besmrtni Žvot.

109. Osobito se ĉuvaj od smelosti u ponašanju da ne bi postao rob praznoslovlja i bestidnosti, da ne bi postao radost demonima, i da se na kraju ne bi odvojio od bratstva. [Ĉak] ni divlji magarci ne pustoše pšenicu onoliko koliko drskost razara trudove monaha.

110. Zamislimo one koji stoje pred zemaljskim carem i sluţe truleţnom prestolu. Sa kakvom paţnjom i strahom oni stoje pred svojim carem? Nismo li tim više mi verni duţni da pred Nebeskim Carem stojimo sa strahom i trepetom i sa svakom poboţnošću? Stoga ne smatram dobrim da se bestidnim okom gleda na prisutne Tajne Tela i Krvi Gospoda i Spasitelja našega Isusa Hrista. Neka nas u to ubedi i Boţanstveno Pismo koje kaţe: A Mojsije se uplaši i ne smejaše da pogleda (na kupinu) (Dap.7,32).

111.   Po mome rasuĊivanju, postoje tri vrste dremljivosti koje noću smućuju ĉoveka. Prvu brat doŽvljava usled dejstva lukavoga kada poĉne da peva Psalme. MeĊutim, ako u njemu nema lenjosti, ona nema nikakvu snagu. Ona silnije uznemirava ako je bratovljev stomak opterećen jelima i pićem. Druga nailazi na brata za vreme sluţbe BoŽje zbog njegove sopstvene nemarnosti, tj. kada ne ţeli da se potrudi da odstoji do kraja pravila, već usred sluţbe ostavlja one koji pevaju Psalme i odlazi da spava. Treću osećamo

po zahtevu prirode posle završetka pravila obiĉne sluţbe. Nemoj biti nemaran. Zar nisi ĉuo kako se prorok Samuilo, koji je više puta bio pozivan, ni jednom nije olenjio da ustane, premda je još bio dete? Kada stojiš na sluţbi BoŽjoj, meĊu bratijom ili u usamljenosti, radi slavljenja Spasitelja našega Isusa Hrista i uznemiri te prva vrsta dremljivosti potrudi se da joj se usprotiviš kako se zbog svoje lenjosti ne bi lišio plodova sluţenja Bogu. Sa ĉvrstinom potrpi, ma koliko puta dremanje sklapalo tvoje oĉi. Ne odlazi sa svoga mesta i steći ćeš veliku korist. Pristrašće prema nenasitom snu je sliĉno strasti stomakougaĊanja. I priroda traŽ mnogo kod onih koji su navikli da mnogo jedu, a kod onih koji su navikli na uzdrţanje ne zahteva mnogo hrane. Primeni na sebe ono što ĉine ribari: oni po svu noć provode u bdenju, ne napuštajući svoj posao. Ako se onaj koga savlada sai, preda neradu i zaspe, kada ustane videće da ništa nije uhvatio. Tada će poĉeti da se ukoreva zbog nerada. Isto će se desiti i sa tobom ako se predaš dremanju i snu, kao što i prorok kaţe: Zaspaše snom svojim i ništa ne stekoše{Ps.75,6).

112.  Ma koliko da je velik, brod na kome se napravi mala rupa biva potopljen valovima ukoliko se ubrzo ne preduzmu mere. Isto se dogaĊa i sa dušom koja je dopustila da joj se pribliţe neprijateljski prilozi, ukoliko ne pripadne Onome kojiju je sazdao. Stoga je meni i tebi, brate, potrebna bodrost i veliko smirenoumlje. Srdaĉno obraćenje Bogu ĉini nemoćnim svako lukavstvo [neprijatelja].

113. DogaĊa se da neko uzme sud da bi zahvatio vode, ali ga ispušta i razbija pre nego što ga napuni vodom. Njemu je sliĉan i onaj ko stupi u manastir radi postizanja hrišćanskog savršenstva, pa odbaci blagodat BoŽju i ponovo se vrati svetovnom Žvotu.

114.   Vera je majka svakog dobra. Njome ĉovek postiţe obećanja Vladike i Spasitelja našega Isusa Hrista, prema onome što je napisano: Bez vere nije moguće ugoditi Bogu (Jev.11,6). Veoma plodna, pak, tekovina za Ċavola jeste neverje, koje je majka svakog lukavog dela. Od njega se raĊa dvojedušnost koje je nered. Dvojedušan ĉovek, reĉeno je, nepostojan je u svim putevima svojim (Jak.1,8).

115.  Hoćeš li da izbegneš sablazni i osuĊivanje? Postavi vrata na usta svoja u Gospodu i odvrati oĉi svoje da ne vide sujetu (Ps.118,37). Tako ćeš ćutanjem izbeći ogovaranja, a ĉuvanjem oĉiju - sablazni. Ukoliko to u sebi ne savladamo, ma kuda da poĊemo u samima sebi ćemo nositi svoje neprijatelje. Pobedi ih i imaćeš mir, ma gde Žveo.

116.  Molitva i post su prekrasni. Njih ukrepljuje milostinja, budući da je reĉeno: Milosti hoću, a ne ţrtve (Os.6,6). I Spasitelj ublaţava milostive: Blaţeni milostivi, jer će biti pomilovani. I anĊeo je rekao Korniliju: Molitve tvoje i milostinje tvoje uziĊoše na spomen pred Bogom (Dap.10,4): ne samo molitve, nego i milostinje.

117. Ne izbegavaj crkvenu sluţbu pod izgovorom nekog posla. Kao što kiša pomaţe da seme raste, tako i crkvena sluţba utvrĊuje dušu u vrlini.

118.  Nemoj biti [prevrtljiv], tj. nemoj sebi dozvoliti da jednog dana prebivaš u bezmolviju i paţnji prema delu BoŽjem, a drugog da ideš od kelije do kelije, ili, što je još rĊavije, iz naselja u naselje. Naprotiv, postojano bezmolstvuj, sećajući se da se po meri bezmolstvovanja ĉiste pomisli. Kod onog, pak, ko se udaljava od bezmolvija um postaje sve grublji.

119. Strah BoŽji je ĉvrsti stub pred licem neprijatelja. Ne uništavaj taj stub i nećeš pasti u ropstvo. Priljubi se uz Ĉovekoljupca, vapijući Njegovoj blagosti zajedno sa prorokom: U tebe se, Gospode, uzdam da se ne postidim doveka. Po pravdi svojoj izbavi

me i skloni me (Ps.30,1-6). Tada će i Gospod tebi reći: Ja ću biti sa tobom i neću te ostaviti, niti prevideti. Krepi se i budi hrabar (Is.Nav. 1,5-6).

120.  Budimo velikodušni i ponesimo teret jedni drugih, trudeći se da podignemo one koji su pali i upali u ropstvo neprijatelja. Koji vojnik neće stupiti u borbu sa neprijateljima, videvši da su njegovog prijatelja odveli u ropstvo? On će se sukobiti sa njima da bi svoga prijatelja izbavio iz njihovih ruku. Ukoliko, pak, nije u mogućnosti da ga izbavi, on plaĉe i ţalosti se, sećajući se prijatelja. Nismo li mi utoliko pre duţni da polaţemo svoje duše jedan za drugog? Jer, Gospod i Spasitelj naš Isus Hristos je rekao: Od ove ljubavi niko nema veće, da ko Žvot svoj poloŽ za prijatelje svoje (Jn.15,13).

121. Ĉovek koji provodi svoj Žvot u lenjosti samoga sebe obmanjuje. On uopšte ne pomišlja na blaga koja je Gospod pripremio pravednim, i o kazni koja je pripremljena grešnicima, predajući se utehama bez ikakvog straha. U takvom [ĉoveku] lukavi pobuĊuje telesne pohote svake vrste. On, pak, nije u stanju da to primeti, kao što ni vrata ne primećuju one koji na njih ulaze i izlaze. Jer, pohota je, nastanivši se u njegovom umu, pomraĉila njegove oĉi.

122. BeŽ od preterane slobode u ponašanju i smeha. StomakougaĊanje obuzdavaj uzdrţanjem, srebroljublje - negramţljivošću, mnogogovorljivost - ćutanjem, nesposobnost prebivanja na jednom mestu - prebivanjem u keliji, lenjost - sećanjem na buduća dobra, nepokornost - smirenoumljem. Više od svega beŽ od preterane slobode koja je, po mome rasuĊivanju, poĉetak svih zala. Ako je ne obuzdaš, ona će te uĉiniti bestidnim. A obuzdavši je, pak, bićeš blaţen, budući da je reĉeno: Blago ĉoveku koji se boji svih radi poboţnosti (Priĉ.28,14).

123.  Pazi na sebe kako ne bi izgubio svoje vreme u nemaru i rasejanosti. Ako si posadio vinograd, ogradi ga ogradom. Ako si stekao vrt, ĉuvaj njegove plodove da bi se zaradovao na kraju. Nemoj puštati svoje svinje na plodove trudova tvojih da ih ne bi opustošile. Kakva je korist ako jedan dan gradim, a dva dana rušim? Kako će se posao privesti kraju ako se radi na taj naĉin?

124. Svakovrsni grehovni mamci su rasejani po svom ljudskom rodu kako bi ĉovek neprestano vodio umnu borbu. MeĊutim, neko se bori, a neko se prepušta izazovu i pada. I jedan pada u jedno, a drugi u drugo, u zavisnosti od predraspoloţenja svakoga. To se ne dešava bez uĉešća neprijatelja, premda se i on saobraţava našim sklonostima. I kada nekoga ţeli da sveţe svojim grehovnim ţeljama, on ga vezuje baš onim kojim se on naslaĊuje stoga da uopšte ne bi ni poţeleo da se ikada oslobodi. Onaj koji nas veţe je lukav i dobro zna koga ĉime da veţe. On zna da [ĉoveka] ne treba da sveţe nevoljnim okovima, budući da će njegov um odmah raskinuti okove i pobeći. Zbog toga on svakoga veţe onim ĉime se naslaĊuje i u ĉemu uŽva. Budući svezani, dakle, mi se ne ţalostimo, već se radujemo. I budući ulovljeni, mi se nadimamo. Nadimamo se stoga što smo, na primer, vezani zavišću, a ne strašću preljube. I samo zbog toga što nismo vezani strašću preljube, mi smatramo da smo slobodni od svega. Isto tako onaj ko je svezan sujetom smatra da je slobodan od svih okova samo stoga što nije svezan javnim nepravdama. I niko od onih koji su svezani ne zna za svoje okove i ne prepoznaje mreţe koje su prostrte oko njega. Svi oni pate od neznanja pijanice. Svezani, sliĉno pijanome, ne zna da je vezan. Od vina oni zaboravljaju na okove, i zbog pijanosti ne vide mreţe oko sebe.

125. Imaj na umu da se primesom grehovne strasti upropašćuje i uništava svako dobro: uništava se pravda kada joj se prisajedini lukavost; povreĊuje se neporoĉnost ako je  se  kosne  pohotljivost;  uništava  se  vera  ako  bude  slušala  proricanja  [sudbine];

pomraĉuje se dobroĉinstvo ukoliko sadrŽ nešto gordosti; posramljuje se post ako se da mesta osuĊivanju. Pazi na sebe i nemoj da dopustiš takve štetne primese.

126. Ti si duţan da svaki ud na odgovarajući naĉin saĉuvaš od onoga što je štetno. Ako ti je telo ĉisto od bluda, ĉuvaj i svoja usta od osuĊivanja drugih. Usta ne mogu da ĉine preljubu, ali mogu da laţu i kleveću. Ako jedan tvoj ud nije kriv, a drugi jeste, osuda jednog uda će preći na tebe celog. Nemoj smatrati da je osuĊivanje nešto beznaĉajno. Iz primera onih koji postaju hrana lovcima nauĉi se da ne zanemaruješ ni najmanje sitnice. Dešava se da ptica biva zadrţana u zamci samo malim noktom: vrh bezvrednog nokta nadmašuje i savlaĊuje snagu krila. Ptica je [telom] u potpunosti van zamke, ali je ipak [zbog nokta] ĉitava zarobljena.

127. BeŽmo od rĊavih pomisli. Jer, za pomisli će nam se suditi podjednako kao i za dela. Pristupimo dobrim pomislima koje od Onoga koji ispituje srdaĉne namere dobijaju nagradu zajedno sa delima. Namera je već delo, budući je u njoj, kao u [središtu] iz koga se sve raĊa, postavljena osnova naše slobode.

128.  Milostivi Gospod nas je snabdeo oruĊima protiv svih neprijateljskih napada. Samo nemoj biti lenj da se njima sluŽš, i nećeš pretrpeti štetu. Ako neprijatelj na nas pusti svoje raspaljene strele i mi uz sebe imamo neoborivi štit, tj. molitvu. Ako namerava da nas porobi nepravdom, pribegnimo pravdi i spašćemo se. Ako namerava da te rani mrţnjom prema ljudima, susretni ga obiljem ĉovekoljublja. Ako te napada gordošću, usprotivi mu se smirenoumljem. Ako u tebi pobuĊuje telesnu pohotu, brzo se obuci u  oklop celomudrenosti. Ako nas napadne nenasitošću, naĉinimo sebi krila od posta. Prema tome, naši neprijatelji imaju strele, ali i naša nemoć poseduje strele. Poraz u borbi se, dakle, ne dogaĊa zbog nedostatka oruţja, nego zbog nepaţnje i odsustva ţelje da ga upotrebimo.

129.   Kakva je korist ako neko ima sve, ali nema ljubavi koja spasava? [Pretpostavimo] da neko naĉini veliki obed kako bi pozvao cara i kneţeve, te sve bogato pripremi kako ni u ĉemu ne bi bilo nedostatka. MeĊutim, jedino se desi nema soli. Da li će takav obed moći da se jede? Bez sumnje, ne. Isti sluĉaj je i ovde. Ako onaj ko je stekao devstvenost, ko je postio, ko je vršio bdenja, ko se molio, ko je davao utoĉište bednima, ko je prinosio dar, ili prvine, ili plodove, ko je izgradio crkvu, nema ljubavi, sav [njegov trud] pred Bogom nema nikakve vrednosti (1.Kor.13,1-4).

130. Pobrinimo se o sticanju veĉnih dobara koja su nam obećana. Postarajmo se o tome dok se nije smrklo i dok se nije završila trgovina. Naĉinimo sebi za tamošnji Žvot prijatelje od bednih i nemoćnih. Kupimo sebi ulja od njih i pošaljimo ga tamo ispred sebe. Jer, ovde za tamošnje svetiljke ulje prodaju udovice, siromasi, nemoćni, sakati, hromi, slepi i svi ništi koji sede kod crkvenih vrata.

131.  Kada staneš pred Boga na molitvu, pazi da prekrasne organe pomoću kojih pevaš Boga, tj. pomisli, ne pokradu tvoji neprijatelji. Kako ćeš ili ĉime ćeš sluŽti Bogu ako ti oduzmu organ, tj. zaplene pomisli? Sluţenje Bogu zahteva da pomisli, sva krepost i sila duše i sav um budu nerasejano usmereni Bogu. Svome zlatu nemoj dodavati bakar ili olovo, tj. svojoj duši - mnoge i neĉiste pomisli. Devica koju prevare [pokvareni ljudi] postaje mrska u oĉima obruĉnika. I duša koju zavedu neĉiste pomisli i koja se saglašava sa njima postaje mrska svom nebeskom Ţeniku, Hristu. Ona treba da na sve moguće naĉine izbegava vezu sa tim pomislima i da se ne naslaĊuje saglasnošću sa njima kako bi Gospod, uvidevši njenu ljubav prema Njemu, bio blagonaklon prema njoj i uništio neprijatelje koji pokušavaju da odvrate njene misli od Njega. Jer, ĉim uvidi da se duša napregnuto stara da bude sabrana u sebi, neprestano ga ištući, oĉekujući ga noću, i vapijući ka Njemu danju,

Gospod će poţuriti da je osveti i oĉisti od poroka koji se još u njoj nalaze, te da je postavi pred sebe kao ĉistu nevestu.

132. Otvori svoje srce i odluĉi da ţeliš Boga u sve dane svoga Žvota. Ţeleti Boga je svagdašnje naslaĊivanje, prosvećivanje i svakodnevna radost. Ako ga uvek budeš ţeleo, On će uvek obitavati u tebi. On prebiva u duši koja ga se boji, i ispunjava volju onih koji ga ljube.

133. Hoćeš li da budeš svet i neporoĉan hram BoŽji? Imaj uvek u srcu svome obraz BoŽji. Pod obrazom BoŽjim ne podrazumevam izobraţenje bojama, nego lik koji se u duši Žvopiše dobrim delima, postovima, bdenjima, napredovanjem u dobru, uzdrţanjem i molitvama. Boje za ovaj nebeski Vladiĉin obraz su ĉiste pomisli, odlaganje svega zemaljskog i uvek ĉisti Žvot.

134.  Ni u svetu ni u podviţniĉkom Žvotu niko ne biva uvenĉan bez borbe. Bez borbe, dakle, niko ne moţe da dobije neuvenljivi venac i veĉni Žvot. Jer, sadašnji Žvot je uvek sliĉan borilištu. Hoćeš li da se pokaţeš savršen u borbi? Uvek budi obuĉen u vrline kao u oruĊa borbe. I ako si se obukao u vrline neprestano upotrebljavaj napor da ne ostaneš bez njih.

135.  Postaraj se da postaneš podraţavatelj Žvota i vrlina prepodobnih otaca. Idi putem njihovog Žvota i podvizavaj se kao i oni: podvizavaj se umom, podvizavaj se duhom, podvizavaj se telom. Budi podviţnik i u odeći, budi podviţnik i u hrani, budi podviţnik i u reĉi, budi podviţnik i u pogledu, budi podviţnik i u pomisli kako bi se u svemu pokazao savršen.

136. Pazi na sebe kako ti se ne bi desilo da u vreme molitve budeš rasejan. Kada staneš na molitvu pred Boga, stoj sa strahom i trepetom. Iz svoga srca izbaci sve pomisli i brige o zemaljskom. U vreme molitve budi potpuno kao nebeski anĊeo. Postaraj se da tvoja molitva bude sveta, ĉista i neskverna kako bi se, pri uzdizanju na gore, nebeska vrata odmah otvorila pred njom i kako bi je anĊeli i arhanĊeli sa radošću susreli i prineli ka svetom i uzvišenom prestolu preĉistog Vladike. U vreme molitve svagda pripadaj Bogu kao heruvim ili serafim.

137. Tvoja borba nije neka obiĉna borba. Naprotiv, svi anĊeli i Vladika posmatraju borbu koju vodiš sa neprijateljem. Prema tome, Bog i anĊeli će te pohvaliti ukoliko pobediš neprijatelja. AnĊeli će, radujući se, proslaviti Boga koji ti je dao silu da pobediš lukavoga. I tvoja borba se sve više i više pojaĉava kako bi ti postao iskusniji, kako bi se Bog proslavio i ljudi poĉeli da se ugledaju na tebe.

138. Nemoj da padaš u nerad zbog iznemoglosti, već uvek imaj u vidu nadu. Jer, gde su podvizi, tamo je i nagrada; gde su borbe, tamo su i poĉasti; gde je bitka, tamo su i venci. Gledajući na to, pomazuj sebe poukama trpljenja. Zajedno sa svetima neprestano uzvikuj: Hrabri se, neka se krepi srce tpvoje i saĉekaj Gospoda (Ps.26,14).

139. Pripremaj dela svoja za ishod. Dovedi u red sve na polju svome. Polje je, pak, ovaj Žvot: uzmi dobar ašov - Novi Zavet i ogradi svoj posed trnjem (napravi ogradu od bodljikavog rastinja), tj. posta, molitve i uĉenja. Ukoliko budeš imao takvu ogradu zver, tj. Ċavo neće ući [u tvoje polje]. ObraĊuj svoju dušu kao prelepi vinograd. Vinogradari koji ĉuvaju vinograd udaraju dlanom o dlan i gromko viĉu da bi zaustavili one koji nameravaju da provale u njega. Tako i ti podigni glas i zapevaj Psalme, pa ćeš proterati lukavu lisicu, tj. Ċavola. Neprekidno pazi na neprijatelja ukoliko tvoje ţelje bude usmeravao na nepristojna dela. Ako tvoju dušu poĉne da, kao iz praćke, gaĊa neĉistim pomislima podigni štit vere i stavi na sebe kacigu nade. Izvuci maĉ duhovni koji je Reĉ BoŽja (Ef.6,17). I

naoruţavši se tako protiv neprijatelja trpi, i nemoj biti nemaran u borbi. Naprotiv, budi bodar u svemu, govoreći: "Znamo mi njegove zamisli".

140.  Kada u tebe uĊe lukava pomisao izvuci svoj maĉ, tj. probudi u srcu strah BoŽji, pa ćeš poseći svu neprijateljsku silu. Umesto bojne trube upotrebljavaj Reĉ BoŽju. Kao što truba svojim zvukom sakuplja vojnike, tako i Reĉ BoŽja, prizivajući nas, sabira blage pomisli i dovodi ih u poredak strahom BoŽjim, sastavljajući puk koji se suprotstavlja neprijatelju. Jer, naše pomisli se, sliĉno vojnicima, sukobljavaju sa neprijateljima cara. I još, kao što truba svojim zvukom u vreme borbe i u mladim vojnicima budi gotovost da idu na neprijatelje, tako i Boţansko Pismo budi tvoju revnost prema dobru i uĉvršćuje te u borbi sa strastima.

141.  Po meri svojih sila prinuĊavaj sebe da što ĉešće ĉitaš Pismo kako bi sabrao svoje pomisli koje neprijatelj rasejava svojom prepredenošću. On u tebe polaţe lukave pomisli, nanoseći ti ili ĉeste ţalosti, ili mnogo uspeha i Žvotnih prijatnosti. On to ĉini po svojoj pakosti, sa namerom da ĉoveka udalji od Boga.

142. Budi trezven i staraj se da se uvek usrdno zanimaš ĉitanjem kako bi se nauĉio da izbegavaš neprijateljske mreţe i da dostigneš veĉni Žvot.

143.  Ĉitanje Boţanstvenih Pisama sabira rasejani um, i daruje [po]znanje Boga. Jer, napisano je: Poĉinite i razumite da sam ja Bog (Ps.45,11). Poĉuj da [po]znanje Boga stiĉe onaj ko se ĉistim srcem upraţnjava u ĉitanju Boţanstvenih Pisama. Stoga nemoj biti nemaran, nego se upraţnjavaj u ĉitanju i u molitvi, kako bi se prosvetio tvoj um i kako bi postao savršen i potpun, bez ikakvog nedostatka (Jak.1,4).

144.  Neki se hvale što razgovaraju sa velmoţama, knezovima i carevima, a ti se hvali što, prilikom ĉitanja Svetog Pisma, besediš sa Svetim Duhom. Jer, kroz Pismo govori Duh Sveti.

145.  Staraj se da ĉitaš Boţanstvena Pisma i da postojano prebivaš u molitvama. Jer, svaki put kada razgovaraš sa Bogom njihovim posredstvom, osvećuje se tvoje telo i duša. Znajući to, staraj se da se ĉešće upraţnjavaš u njima.

146. Ako ne umeš da ĉitaš nemoj odlaziti odande gde moţeš da slušaš i da dobiješ korist. Jer, napisano je: Ukoliko vidiš razumnog ĉoveka, porani da ga obiĊeš i neka tvoja noga pohaba pragove njegovih vrata (Sir.6,36). To je korisno ne samo za one koji ne umeju da ĉitaju, nego i za one koji umeju, budući da mnogi ĉitaju premda ne znaju šta ĉitaju.

147.  Kada rešiš da ĉitaš budi oprezan da te neprijatelj ne bi prekinuo, navodeći uninije ili rasejanost, ili govoreći: "Najpre uĉini to i to delo, budući da je neznatno, a zatim ćeš sa spokojnim duhom da ĉitaš". Našaptavajući ti to, on u tebi budi osobito usrĊe prema rukodelju kako bi te što pre odvukao od ĉitanja. On to ĉini kada vidi da se brat usrdno bavi ĉitanjem i stiĉe korist od njega. Tada se on stara da ga odvuĉe od tog bavljenja i da mu se suprotstavi pomoću tih i drugih predloga. Nemoj mu verovati, već budi kao ţedni jelen koji ţeli da doĊe do izvora vode, tj, Boţanstvenih Pisama, kako bi iz njih pio i ugasio ţeć koju pale strasti.

148.  Pobrini se da reĉ iz Pisma koju ti Gospod da da proĉitaš i saznaš ne ostane prazna. U njoj se pouĉavaj umom svojim, napiši je u srcu svome, i neizbrisivo je ĉuvaj u sećanju svome. Jer, napisano je: Pouĉavam se u zakonu tvome (Ps.118,16), i još: U srcu svome zatvorih reĉi tvoje (Ps.118,11).

149.  Kada ĉitaš, ĉitaj marljivo i sa usrĊem. Sa velikom paţnjom zaustavljaj se na svakoj reĉi. Nemoj se starati da samo išĉitavaš strane, već, ako je potrebno, nemoj biti lenj da i dva, i tri i više puta proĉitaš stih kako bi razumeo njegovo znaĉenje.

150.  Sedajući da ĉitaš ili slušaš onoga ko ĉita najpre se pomoli Bogu, govoreći: "Gospode Isuse Hriste! Otvori uši i oĉi srca moga da ĉujem reĉi tvoje i ispunim volju tvoju. Otvori oĉi moje da bih razumeo ĉudesa zakona tvoga (Ps.118,18). U tebe se uzdam, Boţe moj. Ti prosveti srce moje". Uvek se moli Bogu da prosveti tvoj um i da ti otkrije znaĉenje svojih reĉi. Mnogi su, pouzdavši se u svoj razum, pali u zabludu. Govoreći da su mudri, oni poludeše (Rim.1,22).

151.  Stekni bezmolvije kao ĉvrstu stenu i ono će te izdignuti iznad strasti. Ti ćeš voditi borbu odozgo, a one odozdo. Stekni, pak, bezmolvije u strahu BoŽjem, i nijedna neprijateljska strela te neće povrediti. Spojeno sa strahom BoŽjim, bezmolvije je ognjena kolesnica koja one koji su je stekli uznosi na nebo.

152.  Bezmolvije je majka skrušenosti, ogledalo grehova, izvor nezadrŽvih suza, uĉilište straţenja nad pomislima i rasuĊivanja, utvrĊenje posta, pregrada stomakougaĊanju, poprište upraţnjavanja u molitvi i ĉitanju, umirenje pomisli, neoborivo utoĉište od briga, blagi i laki jaram koji uspokojava i nosi one koji ga nose, roditeljka poboţnosti, tamnica za strasti, uzda za oĉi, jezik i sluh, uzrok negramţljivosti, plodonosna Hristova njiva koja daje dobre plodove.

153.  Stekni dobri deo, koji je izabrala Marija. Ona je, naime, sevši kraj nogu Gospoda i prilepivši se jedino uz Njega, postala obrazac bezmolvija. Stoga ju je Gospod i pohvalio, rekavši: Ali je Marija dobri deo izabrala koji joj se neće oduzeti (Lk.10,42). Vidiš li kakvo je bezmolvije! Sam Gospod pohvaljuje one što su ga stekli. Stekni bezmolvije i nasladićeš se Gospodom (Ps.36,4). Sedni kraj nogu Njegovih i priljubi se jedino uz Njega tako da sa smelošću moţeš reći: Duša se moja prilepila za tebe i desnica tvoja me prihvati (Ps.62,9).

154. Bolesti ne postaju odjednom neizleĉive: dobivši rĊav poĉetak od nerada, one prelaze u veliku povredu. I strasti u duši niĉu iz malih uzroka. Ukoliko se, pak, ne istrebljuju, proizvode veliko rastrojstvo u duši. Vidiš li kako zelena ivica na bakru postaje sve dublja i dublja? Iz toga razumi šta strasti proizvode u duši usled nerada. Ako ne oĉistiš rĊu, nećeš ukloniti mrlju; ako ne iznuriš prirodu tela, nećeš uspeti da od sebe oteraš strast. RĊa se tesno sjedinjuje sa bakrom: i strast se ukorenjuje u prirodi. Ko oĉisti bakar pre nego što zarĊa, biće bezbriţan: ko obuĉe dušu u vrline, neće biti u opasnosti, niti će pretrpeti potajni udar zla. Oĉišćeni bakar prima svetlost kao odeću. Ako je oĉišćeni bakar nedirnut rĊom, biće upotrebljiv na dugo vreme. U suprotnom je svetlost varljiva. Taj sasud je slab i ubrzo propada, budući da je izraĊen od oštećenog bakra. Ako oštećena pristupa vrlini, duša pada u kolebanje, a od kolebivosti dolazi raspuštenost.

155. Kao što duša, usled sjedinjenja sa vlaţnim telom, postaje telesna, tako i telo, uz netruleţnost duše i jedinstvo sa semenom BoŽjim, postaje duhovno. I sveti Pavle razlikuje telesne od duhovnih ljudi. On je znao da i telesni ljudi imaju dušu, i duhovni telo. MeĊutim, on celom ĉoveku daje  ime po onome što preovladava u njemu. Ako telo preovladava nad dušom ĉovek je telesan, a ako prevladava duša, ĉovek duhovan. I na drugom mestu on govori: Jer telo ţeli protiv Duha, a Duh protiv tela; a ovo se protivi jedno drugome, da ĉinite ono što ne biste hteli (Gal.5,17). U JevanĊelju se kaţe da Carstvo nebesko pripada podviţnicima (Mt.11,12). Duh se trudi da uzdigne prirodu  k Boţanstvenom  stoga  što  se  priroda  telom  prelešćuje  zemnim.  Taj  napor  duha  nad

prirodom jeste borba koja se projavljuje na dva naĉina: kod poĉetnika sa ciljem da se ne potĉine telu, a kod savršenih - da i samo telo uĉine duhovnim.

156. Ako je besmrtna duša ono glavno u ĉoveku, onda nije nepravedno što je Bog ĉoveka usmerio ka netruleţnosti. On ne ĉini nasilje nad sloţenom ĉovekovom prirodom, nego samo podstiĉe silu duha da samovoljno privlaĉi telo ka netruleţnosti, kao sluškinju upropašćenu grehom. Kao što u uţarenoj peći i bakar prima izgled ognja, tako i telo postaje duhovno ukoliko srasta sa netruleţnošću. Bakar koji je zakopan u zemlju izjeda rĊa i pretvara u prah. Isto se dešava i telu koje je pogruţeno u strasti.

157.  Kako se sveti odnose prema telu? Priroda tela zahteva odmor, a oni se više staraju da je skruše i pritesne. Naša (povreĊena telesna) priroda se naslaĊuje slavom, a oni se raduju ruţenjima, i sakrivaju svoja dela. Priroda tela zahteva hranu, a oni je iznuravaju postovima i iscrpljuju podvizima. Priroda ima sklonost prema braĉnom Žvotu, a oni je obuzdavaju uzdrţanjem i odsecaju sve uzroke koji pobuĊuju pohotu. Priroda teŽ za prijatnostima Žvota, a oni trpe kada im ĉine nepravdu i velikodušno podnose kada ih potkradaju. Uopšte, oni se u potpunosti odriĉu telesnog Žvota, po reĉi Gospoda: Uzmite krst svoj i za mnom idite (Mt.16,24). Isto to uĉi i apostol, govoreći: Umrtvite udove svoje koji su na zemlji (Kol.3,5). Apostol ne osuĊuje BoŽja stvorenje na zaklanje, nego ţeli da oŽvi telo, umrtvivši naporom duha ono što je u njemu neprirodno. On nije  rekao: "Umrtvite vaše telesne udove", nego: Udove koji su na zemlji. Koji su to [udovi]? Blud, neĉistota, zla pohota, lakomstvo, i sve tome sliĉno. Svim sliĉnim naslaĊuje se telesni ĉovek, koji je poniţen i upropašćen grehom. Greh ĉini nasilje nad prirodom. Tada se priroda umesto umerenosti predaje nenasitosti, umesto utoljavanju ţeĊi - pijanstvu, umesto braku - bludu, umesto pravdi - nepravdi, umesto ljubavi - zlobi. Apostol [nas] uĉi da prinuĊujemo povreĊenu prirodu i da umrtvljujemo sve ono što se spolja uvuklo u nju. Na taj naĉin ona ne bi izlazila iz svojih granica, nalazeći se pod rukovodstvom duha. Govoreći da je podviţniku bolje da hrom ili kljast uĊe Carstvo (Mt.18,8), Spasitelj nije zapovedio da odsecamo udove, koje je stvorio, nego da ih ne ĉinimo oruĊima greha.

158. Onaj ko ţeli da se podvizava Hrista radi treba da stekne oruţje kojim će biti u stanju da se suprotstavi Ċavolu i da ugodi Spasitelju našem.

159.   Umesto borbe prihvati veru u jednosušnu i nerazdeljivu Trojicu, sliĉnu gorušiĉnom zrnu. Gorušiĉno zrno je savršeno okruglo i kao - samopokretno. Tako samopokretna treba da je i tvoja vera. Pokreti vere su vrline. Neki imaju veru, ali nemaju dela. To nije vera, budući da je mrtva, kao što je reĉeno: Jer, vera bez dela je mrtva (Jak.2,20). Veru ima onaj ko tvori dela vere. I ona liĉi na samopokretno gorušiĉno zrno. Stekni je i budi zdrav i nepovrediv u njoj, goreći raspoloţenjem za zapovesti našega Spasitelja kako bi i ti ĉuo od Njega: Dobro, slugo dobri i verni... uĊi u radost gospodara svoga (Mt.25,23). Dobrim ga je Gospod nazvao zbog dela, a vernim zbog vere.

160. Umesto kacige prihvati nadu na buduća dobra koja oko ne vide, i uho ne ĉu, i u srce ĉoveku ne doĊoše, i u koja anĊeli ţele zaviriti (1.Kor.2,9; 1.Pt.1,12). Ova nada ti daje jaku utehu u zlopaćenjima i ţalostima, i sećanje na nju te raduje. Nju su imali u vidu blaţeni Hristovi muĉenici. Posred oštrica, posred strašnih i raznovrsnih muĉenja, posred vrelog ognja oni su ovu ţeljenu nadu imali pred svojim oĉima. Oni su radosno i sa blagodarnošću sve trpeli samo da dobiju ono ĉemu su se nadali. Tu nadu uvek i neprestano imaj pred svojim oĉima kako ti ţelja za onim ĉemu se nadaš ne bi dozvolila da pomišljaš o neĉemu prolaznom, i kako bi u tebi budila spremnost za svako dobro delo.

161. Umesto pojasom, opaši se savršenom ljubavlju prema Bogu i bliţnjemu. Ona će uĉiniti da potrĉiš bez prepreka. Onaj ko je opasan sve prolazi lako i bez prepreka. Utoliko pre onaj ko je opasan ljubavlju lako prelazi svuda. Jer, ljubav, kao što je reĉeno, sve snosi... sve trpi (1.Kor.13,7). Njome ispunjen, sveti Pavle je govorio: Ko oslabi a da i ja ne oslabim? Ko se sablaţnjava, a ja da ne gorim (2.Kor.11,29). Eto sastradalnosti i sile ljubavi!

162. Umesto obuće primi smirenoumlje. Kao što noge gaze obuću tako i onaj ko je stekao smirenje prima kao nešto normalno kada ga svi gaze. I ti, brate, stekni smirenje. To nije telesna, nego duhovna obuća: ona će te zaštititi da ne spotakneš o kamen nogu svoju (Ps.90,12). Stekavši smirenje, blaţeni David je rekao: Ja sam crv, a ne ĉovek (Ps.21,7). Shvati koliko Bog voli smirenje, koliko se pribliţava onome koji ga je stekao i kako uvek gleda na njega. Jer, napisano je: Koji na visinama Žvi i na smirene gleda (Ps.112,5.6), i još: Oĉi Njegove gledaju na ubogoga (Ps.9,29). Slušajući o ubogom, shvati da se ne govori o onome koji nema imanje (jer su i mnogi carevi ugodili Bogu, kao što su i mnogi siromašni propali), već o siromašnima duhom, kao što je reĉeno: Blaţeni siromašni duhom, jer je njihovo Carstvo nebesko (Mt.5,3).

163. Umesto štita ogradi sebe ĉasnim krstom i zapeĉati njime svoje udove i srce. I nemoj samo rukom stavljati na sebe krsno znamenje, već i misleno zapeĉaćuj njime svaki svoj posao, svoj ulazak i izlazak, sedanje i ustajanje, i odar svoj. Ma koji posao da radiš, pre svega, radi blagoslova, oseni sebe znamenjem krsta u ime Oca i Sina i Svetoga Duha. To je veoma moćno oruţje. Niko ti nikada neće moći naneti štetu ukoliko si ograĊen tim oruţjem. Onome ko nosi peĉat zemaljskoga cara niko ne sme da uĉini zlo. Utoliko pre niko neće biti u stanju da se nadmeće sa nama koji na sebi nosimo peĉat velikog nebeskog Cara. Brate, ĉešće od svega deluj ovim oruĊem koje se silno suprotstavlja strelama neprijatelja. Nikada ne zaboravljaj da se oseniš krsnim znakom. Njime ćeš raskinuti mreţe koje ti postavlja Ċavo, budući da je napisano: Na putu kojim hodim sakriše mi zamku (Ps.141,4). Uvek zapeĉaćuj sebe krstom i zlo se neće dotaći tvoga duha.

164. Umesto luka raširi svoje ruke na molitvu, kao što je napisano: Mišice moje ĉini da su luk od bakra (Ps.17,35). Jer, zaista su za neprijatelja ruke koje su ispruţene na molitvu (koja se prinosi za znanjem) bakarni luk. Ona je strela koja je taĉno puštena iz nategnutog luka. Ako dozvoliš pomisli da luta bićeš sliĉan ĉoveku koji u rukama drŽ luk, ali ne ume da uputi strelu ka neprijatelju, već je pušta nasumice. Da li će tvog neprijatelja uplašiti napad ako primeti da drŽš u rukama luk i strelu puštaš nasumice? Nimalo. Tek kad se ĉovek moli sa znanjem, ne dozvoljavajući pomislima da lutaju, i kad razume ko je on, pred kim stoji i sa kim razgovara, [njegova] molitva se pribliţava k Bogu, i neprijatelj silno strada kao da je pogoĊen strelom u srce. Tada duša, po blagodati BoŽjoj, sve više i više napreduje, a neprijatelj beŽ, kao prah pred vetrom, gonjen anĊelom BoŽjim. Eto zbog ĉega muĉi neprijatelja onaj ko se moli sa znanjem, i ko se hrabro podvizava, drţeći svoju misao na uzdi.

165.  Moli se sa znanjem (sa svešću kome i zbog ĉega se moliš). I ako nešto u vreme molitve ili posredstvom oĉiju, ili zbog nekog drugog razloga, raseje tvoj um, znaj da se radi o dejstvu neprijatelja. Stoga ne ţuri da završiš molitvu, već, osudivši samoga sebe, ponovo saberi svoj um i moli sa znanjem, budući svestan onoga što išteš od Boga, i zbog ĉega ga moliš Bogu kako ne bi govorio nepotrebno i kako ne bi praznoslovio. Delo satane je i da ustremljuje pomisao kao strelu puštenu nasumice, i da ne da ĉoveku da se zadrŽ na onom ĉime se zanima. Jer, on zna, da će ĉoveka, ukoliko oduŽ svoju molitvu, uslišiti

Tvorac, ĉak i ako je veoma grešan. Neprijatelj ga stoga odvodi ka mnogim mislima kako bi mu pomisao letela kao strela koja je nasumice puštena. I dogaĊa se da su njegove ruke ispruţene na molitvu, pri ĉemu jezik govori jedno, a um misli i zamišlja drugo - na smeh neprijatelju. Zbog toga, brate moj, uvek moli Boga za ono što ti je naroĉito potrebno i u ĉemu postoji naroĉita nuţda, te po osećanju te potrebe. Pogledaj na dva jerihonska slepca. Oni su vikali ka Gospodu: Pomiluj nas, Gospode, sine Davidov. I kada ih je Gospod pitao: Šta hoćete da vam uĉinim, oni su sa skrušenošću i uzdisanjem svoga srca molili: Da se otvore oĉi naše (Mt.20,30). Oni nisu rekli: "Daj nam to i to". I zar je kod njih bilo malo potreba? Ne, oni su molili samo za ono u ĉemu su imali krajnju nuţdu. Pogledaj na Hananejku. Zbog ĉega ona viĉe idući za Gospodom? Pomiluj me, Gospode, sine Davidov, kćer moju mnogo muĉi Ċavo (Mt.15,22). Ona nije navela ništa drugo osim bola svoga srca. Zar nisu, sliĉno tome, i svi drugi, koji su dolazili i prilazili Gospodu, iznosili patnje svoga srca? Bolesnik koji dolazi lekaru pokazuje ono što ga boli. I ti, brate moj, iznesi pred Gospoda patnje svoje duše. Gledaj na Njega mislenim oĉima, uz pomoć vere, kako bi, po napisanom, video Onoga koji sedi na visokom i uzdignutom prestolu (Is.6,1) i vojske anĊela i arhanĊela koje stoje pred Njim. I baci se pred blagost Njegovu i izli pred Njim molbu svoju. Najpre ispovedi svoje grehe, a zatim pred Njega iznesi svoje reĉi, ili ţalost kako bi se umilostivio po blagosti svojoj i izlio na tebe milost svoju. O dušo! Velika je vera tvoja. Neka ti bude kako hoćeš (Mt.15,28).

166. Oni kod kojih su prosvećene i uvek otvorene umne oĉi taĉno znaju da se od sablazni lukavoga ne izbavljaju svojom sopstvenom silom, nego nepobedivom silom BoŽjom. Sloboda, koja je ĉoveku dostupna sastoji se jedino u odluĉnosti ili neodluĉnosti da se suprotstavi Ċavolu. MeĊutim, i pored mogućnosti da se usprotivi [Ċavolu], on nema potpunu vlast nad strastima. Kada bi ljudska priroda mogla da se suprotstavi spletkama Ċavola i bez sveoruţja Svetoga Duha, Gospod ne bi zapovedio da u molitvi govorimo: I ne uvedi nasu iskušenje, no izbavi nas od zloga. Prema tome, ko hoće da se izbavi od raspaljenih strela lukavoga, da se udostoji bestrašća i da postane priĉesnik Boţanstvene slave neka uvek sa nenasitim raspoloţenjem i svim srcem i svom silom ište pomoć odozgo kako bi pobeĊivao strasti i kroz neoslabnu pobedu stigao u oblast ĉistote, bez koje niko neće videti Gospoda.

167.  Postaraj se da budeš besprekorno ĉedo BoŽje i da uĊeš u pokoj gde kao preteĉa za nas uĊe Isus (Jev.6,20). Pobrini se da budeš zapisan u nebeskoj Crkvi zajedno sa prvoroĊenima. Postaraj se da uĊeš u gornji Jerusalim, gde je i raj sladosti. MeĊutim, znaj da se nećeš udostojiti ovih divnih dostojanstava ukoliko dan i noć ne budeš prolivao suze kao potoke, sliĉno svetome koji kaţe: Svaku noć kvasim odar svoj, suzama svojim natapam postelju svoju (Ps.6,7). Zar ne znaš da će oni koji su sejali sa suzama, poţnjeti sa radošću (Ps.125,5)? Stoga i prorok kaţe: Nemoj prevideti moje suze (Ps.38,13), i: Postavio si suze moje pred sobom, kao i u obećanju tvom (Pe.55,9); i: Suze su mi hleb dan i noć (Ps.41,4), i; Piće moje rastvaram suzama (Ps.101,10). Suze koje se prolivaju sa znanjem, sa velikom tugom, pri ĉistoj toploti u unutrašnjosti srca predstavljaju duševnu hranu, nebeski hleb koji hrani dušu za Žvot veĉni.

168.  Kao što postoji ovo vidljivo nebo, koje se naziva svodom, tako iznad njega postoji drugo, telesnim oĉima nevidljivo, blistavo nebo gde su vojske anĊela. Tamo je nerukotvorena skinija u kojoj sveti anĊeli vrše svoju sluţbu. Sve to je Boţanstveno, neizrecivo, svetlonosno, i pripada drugome svetu, a ne ovome veku. Tamo nema ni noći, ni lukavih duhova, ni borbe. MeĊutim, ne dozvoljava se svakome da unutrašnjim okom vidi nebesko. Zbog toga je postavljen nebeski svod, sliĉno nekoj zavesi. Tako ni oni koji su

tamo ne mogu da sagledavaju sve, nego samo one koji su ĉisti srcem i osvećeni umom, tj. svoje sugraćane i satajnike. A kada zavesa bude uklonjena, pravednicima će biti otkriveno ono što oĉekuje pravednike.

169.  Molitva koja se vrši polako, sa dušom skrušenom i sa napregnutim umom uzlazi na nebo. Dok teĉe ravnicom i dok se koristi velikim prostorom, voda se ne propinje u visinu. Kada joj, pak, ruke vodovodŽja pregrade tok odozdo i stesne je, ona se, brţe od svake strele, ustremljuje naviše. Tako se i ljudski um razliva i rasejava dok se koristi velikom slobodom. Kada ga, pak, skrušenost i tuga u srcu pritisnu, on uzleće naviše i uznosi Bogu ĉiste i napregnute molitve. Molitve koje se uznose sa tugom bivaju naroĉito uslišene. O tome svedoĉi prorok, govoreći: Gospodu zavikah u nevolji svojoj i usliši me (Ps.119,1). Prema tome, uzburkajmo savest i pobudimo u duši tugu sećanjem na grehove kako bismo je uĉinili dostojnom da bude uslišena. Uĉinimo je trezvoumnom, budnom, sposobnom da svojim vapajima dosegne nebesa. Ništa tako od nas ne odgoni lenjost i nemar kao skrušenost i tuga. Oni sabiraju um i vraćaju ga samome sebi. Onaj ko se tako ţalosti i moli, biće u stanju da, posle molitve, u svoju dušu useli veliku utehu. Nagomilavanje oblaka ĉini da vazduh postane mraĉan. Kada se, pak, iz njih izlije kiša, i kada jedan za drugim izgube paru koja se skupila u njima, vazduh ponovo postaje ĉist i jasan. Tako i duševna ţalost pomraĉava naše pomisli sve dok je zakljuĉana unutra. Kad se, pak, iscrpi u suznim reĉima molitve i izaĊe napolje, u duši nastaje velika jasnoća, nizvodeći u um onoga ko se moli, sliĉno nekom zraku, misao o BoŽjoj pomoći.

170. Hoćeš li da se nerasejano moliš? Uĉini da tvoja molitva izlazi iz dubine duše. Drva koja su pustila koren u dubinu ne lome i ne mogu biti išĉupana ĉak i ako podnesu i hiljade naleta vetrova. Jer, njihov koren je duboko uĉvršćen u dubini zemlje. I molitve koje se uznose iz same dubine duše, kao pravilno ukorenjene, idu u visinu i nikakav nalet pomisli ne moţe da ih raseje. Primer nam daje prorok koji o sebi kaţe: Iz dubine viĉem k tebi, Gospode (Ps.129,1).

171.  Posmatrao sam naoruţanje pobednika i nastojao da shvatim koje  oruţje donosi odluĉnu pobedu. Mnoga oruţja su se ukazala mome pogledu. Svakim od njih moguće je odrţati blistavu pobedu. Najpre sam video ĉisti post, tj. maĉ koji nikada ne otupljuje. Zatim sam video devstvenost, ĉistotu i svetost, tj. luk ĉije oštre strele prodiru u srce lukavoga. Video sam i siromaštvo koje sa prezirom odbacuje srebro i svako imanje, tj. oklop koji ne dopušta da do srca doĊu izoštrene strele Ċavola. Primetio sam tamo i ljubav, tj. štit, i mir, tj. tvrdo koplje od koga satana drhti i beŽ. Video sam bdenje, tj. pancir, molitvu, tj. grudnjak, i pravednost, tj. laku vojniĉku koĉiju. MeĊutim, razmatrajući sva ta oruţja i razmišljajući o tome koje je od svih njih najpouzdanije, ugledao sam bedem smirenja. Tada sam shvatio da ništa nije pouzdanije od njega. Njega nikakvo neprijateljsko oruţje ne moţe da probije i lukavi nema moći da ga zauzme na juriš. Stoga, ako ţeliš da odrŽš pobedu u borbi koju vodiš, traŽ sebi pribeŽšte iza bedema smirenja. Tamo se sakri i ne napuštaj tu zaštitu, te grabljivac neće uspeti da te zarobi. Na druga svoja oruţja nemoj u potpunosti da se oslanjaš kako te lukavi ne bi porazio.