Poštuj oca svog i majku svoju

Peta zapovest je: Poštuj oca svog i majku svoju.[1]

Bukvalni smisao ove zapovesti je jasan, zato se nećemo na njemu zadržavati. Reći ćemo samo da je njena osnova osećanje zahvalnosti, bez kojeg je hrišćanstvo nemoguće.

U duševnoj ravni peta zapovest predstavlja učenje o hijerarhiji. Treba se potčiniti karici koja je iznad nas u jedinstvenom hijerarhijskom lancu (na izvestan način treba se uključiti se u izvesnu energetsku mrežu) - potčiniti kako bi postojala mogućnost za primanje. Ovde nepokoravanje starijima predstavlja isključivanje sebe iz strukture. Bez poštovanja hijerarije i subordinacije (potčinjavanja nižeg višem) nisu mogući nikakvo društvo i nijedan sistem, počevši od poreodice i završavajući državom, čak i više od toga: počinjući od atoma i završavajući kosmosom.

U Crkvi postoji nekoliko vrsta hijerarhije. To su: nebeska hijerarhija - činovi Anđela, zatim sveci - srazmerno s njihovim prosvećivanjem Božanskom svetlošću i crkvena hijerarhija u doslovnom smislu, koja se deli na sveštenoslužitelje (tri stepena hijerarhije) i crkvenoslužitelje. (Pritom sveštenomučenik Dionisije Areopagit sprovodi analogiju između anđeoske i crkvene hijerarhije.).

Postoji takođe još jedna vrsta hijerarhije, koja nema, međutim, tako jasna svojstva podele na stepene - to je hijerarhija duhovna, osnovana na ličnom podvigu i askezi hrišćanina, a takođe na njegovom ispovedanju svoje vere. Ovo je hijerarhija takozvanog "starčestva" koje narod naročito poštuje i koje na ovaj ili onaj način crkvena viša hijarhija treba da ima u vidu. Slična hijerahija je obično nastajala u monaštvu. Ovde je hijerarhija pre svega u odnosima između duhovnog oca i njegovog čada. Duhovni otac mora sam da prođe kroz školu poslušanja i askeze, mora da primi dar nastavništva od svojih otaca inače neće imati šta da preda svojoj duhovnoj deci. Duhovni otac, koji se obično naziva starcem stalno se nalazi u duhovnom opštenju sa svojim učiteljima askeze. Čak i ako su oni napustili ovaj svet, duhovna veza se ne prekida, samo se menja oblik opštenja: starci i posle smrti ne ostavljaju svoje učenike.

Od strane duhovnog sina ili kćeri zahteva se poslušanje, odnosno pažnja prema svakoj reči starca i odsecanje pred njim svoje volje; tada starac zaista postaje istinski otac koji pomaže duši da se rodi za večni život. Ko je našao takvog starca stekao je polovinu spasenja. Poslušanje se prihvata dobrovoljno. Čovek može da se spasi i ako ispunjava zapovesti onoliko koliko može, međutim, u prvom slučaju put čoveka je obasjan svetlošću, a u drugom se čovek probija u pomrčini; u prvom slučaju kao da mu rastu krila, a u drugom je prinuđen da se kreće puzeći po zemlji.

Poslušanje oslobađa čoveka od pomisli: za njega i umesto njega je već sve odlučeno. Ovo čuva ogromnu snagu za molitvu, zato oni koji se nalaze u poslušanju brzo stiču neprestanu molitvu. Kako kaže prepodobni Simeon Novi Bogoslov, istinski poslušnik samo pročita "Trisvjatoje" i već se sama blagodat moli u njemu. Kad se u srcu poslušnika podižu grehovne strasti i on ih otkriva kao da ih obnažuje pred svojim nastavnikom, demon kao lopov zatečen na mestu zločina beži daleko.

Pad se poslušniku dešava onda kad bilo šta krije od starca ili mu unutrašnje protivreči, ali ako se kaje, starac ga podiže i moli se Bogu za njega. Starac kao da uliva sopstvenu krv i u žile svog čada i njemu se brzo vraćaju duhovna snaga i blagodat. Međutim, ako je život poslušnika ispunjen stalnim roptanjem i nepoverenjem u starca, unutrašnjim blaćenjem i ponižavanjem starca (ili njegovih postupaka), protivrečenjem njegovoj volji i poukama, pad je neizbežan. Poslušnik koji se drsko odrekao poslušanja i koji ispunjava svoju volju kao da je već isprogramirao svoj pad. Za čoveka s takvim ustrojstvom možda je bolje da uopšte ne preuzima na sebe podvig poslušanja kao što je za pijanicu bolje da ne prilazi vatri kako ne bi u njoj izgoreo.

Duhovni aspekat pete zapovesti je poslušanje duhovnom ocu u kojem poslušnik vidi, može se reći, - obraz Samog Hrista. Učenik počinje da voli svog nastavnika više od telesnih roditelja, on oseća da je duhovno spojen s njim kao grančica sa stablom drveta.

Hristos se naziva Logosom. On je vrh i početak svake hijerarhije. Van Logosa je tama i bezumlje. Ispadanje iz hijerarhije (bez obzira na to da li se dešava Anđelu ili čoveku) jeste suprostavljanje ovoj hijerarhiji; to je stanje bunta protiv Boga, udaljavanje

od jedinog izvora blagodati i početak večne smrti. Za ispunjenje pete zapovesti Gospod je obećao dobro i dug život.[2] Najveće blago je blagodat, a dug život je simbol večnosti.

Neki duhovni pisci upozoravaju na opasnost bavljenja Isusovom molitvom, ali opasnost ne nastaje zbog molitve, već usled nesavitljive gordosti.

Samovoljnik nije molitvenik već duhovni "revolucioner" čak i ako pokušava da ponavlja molitvu ime Isusa Hrista ne može da uđe u njegovo metežno i na izvestan način okamenjeno srce. Za Isusovu molitvu su neophodno poslušanje i pokajanje, trud i svešteni strah - to su četiri reke koje napaju baštu duše, bez kojih će ona ostati pustinja.