Postoji Saobraznost Neba sa svim Što je na Zemlji

100.  U prethodnom ćlanku bilo je prikazano šta je to Saobraznost; tako je isto bilo pokazano da su svi delovi Tela, u opštem i pojedinaćnom, Saobraznosti. Sada treba, redom, pokazati da su sve stvari na Zemlji, i uopšte na svetu, Saobraznosti.

101.  Sve što postoji na Zemlji deli se na tri vrste, nazvane carstva, naime: životinjsko carstvo, Biljno carstvo i Mineralno carstvo. Sve stvari životinjskog carstva jesu Saobraznosti prvog stepena, jer one žive. Sve stvari Biljnog carstva jesu Saobraznosti drugog stepena, jer samo rastu. Sve stvari Mineralnog sveta su Saobraznosti trećeg   stepena, jer one ne žive i ne rastu. živa bića svih vrsta su Saobraznosti, kako ona koja hodaju i puze po zemlji, tako i ona koja lete. Nepotrebno je imenovati vrste, jer su one poznate. U Biljnom svetu Saobraznost je sve što po  vrtovima, šumama, poljima i livadama raste i cveta; nepotrebno ih je imenovati jer je i to poznato. U Mineralnom svetu Saobraznosti su svi plemeniti i prosti metali, obićno i drago kamenje, razne vrste tla i vode. Pored svega   ovoga, Saobraznosti su i sve stvari koje se ljudskom veštinom izvode iz ovih, kao hrana, odeća, kuće, zdanja, i  mnogo toga svake vrste.

102.  Saobraznosti su i stvari iznad Zemlje, kao Sunce, Mesec, Zvezde, kao i ono što je u vazdušnom omotaću, kao oblak, magla, kiša, munje i gromovi. Saobraznosti su i stvari potičuća od Sunca, od njegove prisutnosti i odsutnosti, kao Svetlost i Senka, Toplina i Hladnoća. Tako isto Saobraznost je i ono što je njihova posledica, kao što su  godišnja doba: Proleće, Jesen, Leto i Zima, a tako i delovi dana: Jutro, Podne, Veće i Noć.

103.  Jednom rećju, Saobraznost je sve što postoji u Prirodi, od najvećeg od najmanjeg. Sve je Saobraznost, jer

Prirodni svet, sa svim što ga saćinjava, postoji i opstaje pomoću Duhovnog seta, a oba pomoću Božanskog. Rećeno  je da opstaje, jer sve opstaje pomoću onoga po ćemu postoji, jer je opstajanje neprekidno postojanje (subsistentia est perpetua existentia); jer ništa ne može opstajati samo po sebi; nego sve postoji prema nećemu što mu prethodi, to  jest prema Prvome (a Primo), od ćega se ne može odvojiti a da se potpuno ne razmetne i ne nestane.

104.  Saobraznost je sve što postoji i što opstaje prema Božanskom redu. Ono što ćini Božanski Red, to je Božansko Dobro proisteklo od Gospoda; Red poćinje u Njemu, silazi kroz Neba postupno u Svet, i tu završava u poslednjem. Saobraznost su sve stvari po Božanskom Redu; a sve su stvari po Redu ako su dobre i savršene za upotrebu, jer svako dobro je dobro prema upotrebi. Oblik se odnosi na istinito, jer je istinito oblik dobrog. Eto zašto su sve stvari na celom Svetu u Božanskom Redu, i zašto se odnose na dobro i istinito.

105.  Da sve stvari na svetu postoje po Božanskom, i da su obućene u Prirodu da bi u njoj mogle postojati, i koristiti,

i tako se saobražavati, dokazano je pojedinostima koje se pokazuju kako u životinjskom, tako i u Biljnom carstvu. U oba postoje stvari za koje svako ko misli na unutarnji naćin može videti da dolaze od Neba. Samo neke od

23   Da se ova rećenica ne bi pogrešno shvatila kao da ćovekov duh uvek ima izgled tela, treba reći da se, prvo, ćovekov duh oblikuje u onome što je bitno (osim kod umobolnih i maloumnih) i da ćovek živi u zemaljskom telu, i takav u suštini ostaje kroz celu većnost, i drugo, da ćovekov duh ili pojava u drugom svetu u poćetku sasvim lići ćovekovom telu i u njegovim poslednjim ćasovima na zemlji, ali da se taj izgled postupno menja lićeći docnije po Saobraznostima  ćovekovom Unutarnjem čoveku.

24   Ovde se misli na Red po savršenstvima, odnosno po bliskosti sa Božanskim. U “Nebeskim Tajnama” govori se o “tri nestvorena pojasa” koja okružuju Božansko, posle kojih dolazi ono što je najsavršenije u stvorenom, svakako, Najviše Nebo. Posle Najvišeg Neba dolazi Srednje, itd. sve do ćoveka i Prirode, gde je poslednja u Redu tzv. mrtva tvar.

postoji i Prirodni i Duhovni svet. Unutarnje, koje pripada njegovom umu i odnosi se na um i volju, saćinjava Duhovni svet; a Spoljašnje, koje pripada njegovom telu i odnosi se na njegove ćulne i telesne delatnosti, saćinjava njegov Prirodni svet. Stoga, Saobraznostima se naziva sve što je u njegovom Prirodnom svetu tj. u telu, ćulnim i telesnim delatnostima, a što postoji prema njegovom Duhovnom svetu.

91.  Kakva je priroda Saobraznosti može se videti prema ćovekovom licu. Na licu, nenaućenom da se pretvara, sva

ispoljavanja uma pokazuju se u prirodnom obliku kao u svojoj slici; otuda je lice nazvano pokazateljem karaktera, a to je ćovekov Duhovni svet u njegovom Prirodnom svetu. Isto tako, ono što pripada umu iskazuje se govorom, a što pripada volji pokazuje se telesnim pokretima. Stvari koje se izvode telom, bilo licem, jezikom ili pokretima,  nazivaju se Saobraznostima.

92.  Iz toga se može videti šta je to Unutarnji a šta Spoljašnji ćovek, to jest da je Unutarnji onaj koji je nazvan Duhovnim, a Spoljašnji onaj koji je nazvan Prirodnim. Može se videti da je jedan odvojen od drugoga kao što je Nebo odvojeno od sveta; i da se sve što se zbiva i što postoji u Spoljašnjem ili Prirodnom ćoveku, zbiva i postoji po Unutarnjem ili Duhovnom.

93.  Ovo što je rećeno važi za Saobraznosti Unutarnjeg ili Duhovnog ćoveka i Spoljašnjeg ili Prirodnog ćoveka; a u onome što dolazi biće reći o Saobraznosti ćitavog Neba sa svim delovima ćovekovim.

94.  Bilo je pokazano da Nebo u celini predstavlja jednog jedinog ćoveka i da je ono po njegovoj slici, te je, stoga, i nazvano Najveći čovek (Maximus Homo); tako isto bilo je pokazano da su Anđeoska Društva, od kojih se sastoji Nebo, raspoređena kao udovi i organi kod ćoveka; te da su tako jedna u Glavi, druga u Grudima, neka u Rukama, i tako u svakom ćovekovom delu (vidi o tome br. 59 do 72). Društva koja su u jednom organu Najvećeg čoveka odgovaraju slićnom organu kod ćoveka; na primer, ona koja su u Glavi  odgovaraju Glavi kod ćoveka; a ona koja su u Rukama  odgovaraju Rukama kod ćoveka; i tako redom. čovek upravo i postoji po toj saobraznosti, jer postoji samo u zavisnosti od Neba.

95.  Da je Nebo podeljeno na dva Carstva, od kojih je jedno nazvano Nebesko a drugo Duhovno, vidi se u odnosnom ćlanku. Nebesko Carstvo, uopšte uzev, odgovara Srcu u svemu što zavisi od Srca u celom telu; a Duhovno Carstvo odgovara Plućima i svemu onome što od njih zavisi u telu; tako isto, Srce i Pluća saćinjavaju dva Carstva u ćoveku; Srce u njemu vlada preko arterija i vena, a Pluća preko živćanih i motornih vlakana, i to oboje istodobno u svakoj radnji i dejstvu. U svakom ćoveku, to jest u njegovom Duhovnom svetu koji je nazvan njegovim Duhovnim čovekom, postoje dva Carstva, jedno koje pripada volji a drugo umu; volja vlada osećanjima dobrog, a um osećanjima istinitog. Ova Carstva odgovaraju carstvima Srca i Pluća u telu. Tako je isto i u Nebu: Nebesko Carstvo pripada Volji Neba, i tamo vlada dobro ljubavi; Duhovno Carstvo pripada Umu Neba, i tamo vlada istinito; a to je ono što je saobrazno radnjama Srca i Pluća u ćoveku. Po toj saobraznosti Srce u Reći znaće volju i dobro ljubavi, a plućni dah znaći um i istinito vere; eto otkuda se osećanja pripisuju Srcu, iako ona nisu u njemu i ne potiću od njega.

96.  Saobraznost dvaju Carstava u Nebu sa Srcem i Plućima opšta je saobraznost Neba sa ćovekom. A ima i manje opštih, kao sa udovima i organima. Biće pokazano u ćemu je ta saobraznost. U Najvećem čoveku, oni koji su u  Glavi više su u svakom dobrom nego svi ostali, jer su u miru, ljubavi, nevinosti, mudrosti, umu, pa stoga i u radosti i blaženosti; ti utićuu ćoveka kroz njegovu Glavu, sve njene delove i one koji su im saobrazni. Oni u Grudima Najvećeg čoveka, koji je Nebo, u dobru su milosrđa i vere, i utiću kroz Pluća ćovekova, kojima i odgovaraju. Oni koji su u Slabinama i organima za rađanje u Najvećem čoveku, ti su u braćnoj ljubavi. Oni koji su u Stopalima, ti su u najnižem dobru Neba koje je nazvano prirodno-duhovnim. Oni u Rukama i Šakama u moći su istinitog poteklog   od dobrog. Oni u Oćima su u umu. Oni u Ušima su u pažnji i poslušnosti. Oni u Nozdrvama su u opažanju. Oni u Ustima i Jeziku su u rećitosti potićuće od uma i opažanja. Oni u Bubrezima su u Istinitom koje ispituje, razlikuje i ispravlja. Oni u Jetri, Gušteraći i Slezini su u razlićitim prećišćavanjima dobrog i istinitog. Tako je i sa ostalim delovima. Oni utiću u odgovarajuće ćovekove delove. Uticaj Neba je u radnjama i koristima koje pružaju organi, a koristi se, pošto potiću iz Duhovnog Sveta, oblikuju kroz odgovarajuće (stvari) u Prirodnom Svetu, i tako se ućvršćuju u dejstvu; otuda potiće Saobraznost.

97.  Eto otkuda u Reći udovi i organi oznaćavaju slićne stvari, jer u Reći sve ima znaćenje prema Saobraznostima; pod Glavom razume se um i mudrost; pod Grudima, milosrđe; pod Slabinama, braćna ljubav; pod Rukama i   Šakama, moć istinitog; pod Stopalima, prirodno; pod Oćima, um; pod Nozdrvama, opažanje; pod Ušima,   poslušnost; pod Bubrezima, ispitivanje istinitog; tako i sa ostalim. Zato se za ćoveka, koji je razborit i mudar, kaže  da ima glavu; za onoga ko je milosrdan, da ima srca; za onoga ko dobro opaža, da ima dobar nos; za onoga ko je moćan, da ima dugaćke ruke; za onoga ko hoće nešto s ljubavlju, da hoće od srca. Ovi izrazi, kao i mnogi drugi koje ćovek upotrebljava, postoje prema Saobraznostima, jer takvi izrazi dolaze od Duhovnog sveta, iako to ćovek ne zna.

98.  Da postoji takva saobraznost svega što pripada Nebu sa svim što pripada ćoveku, poznato mi je iz velikog broja

iskustava, tolikog broja da sam se u to uverio kao u nešto oćigledno i van svake sumnje; ali nema svrhe ovde iznositi sva ta iskustva, a to ne bih ni mogao zbog njihove brojnosti. Izneta su u “Nebeskim Tajnama”, na mestu u kome je  reć o Saobraznostima, Predstavama, Uticaju Duhovnog Sveta na Prirodni, te o odnosu Duše i Tela.

99.  Pa ipak, iako je sve što pripada ćoveku u pogledu tela saobrazno svemu što pripada Nebu, ćovek ipak nije slika Neba po spoljnjem, nego po unutarnjem obliku, jer Unutarnje ćovekovo prima Nebo, a Spoljašnje prima svet. čovek je, dakle, samo onoliko slika najvećeg čoveka u najmanjem obliku, koliko on prima nebo. Ali ako ga nikako ne prima, on nije ni Nebo ni slika Najvećeg čoveka. Međutim, njegovo Spoljašnje koje prima svet, ima oblik prema svetu, te stoga i lepotu koja se menja; jer spoljašnja lepota, pripadajući telu, dolazi od roditelja i od oblikovanja u materici, te se zatim održava zajednićkim uticajem sveta. Otuda ishodi da se spoljnji oblik ćoveka mnogo razlikuje   od oblika njegovog duhovnog ćoveka. Bilo mi je pokazano kakav je oblikom ćovekov duh, pa videh kod nekih ljudi