10

TREĆI DEO

Budući da sveti spisi sadrže i bukvalno i psihološko značenje, proizilazi da um može da ih primi na dvojak način. To ne bi imalo nekog naročitog smisla kada čovek ne bi bio sposoban za dalji razvoj. Međutim, čovek jeste sposoban za dalju individualnu evoluciju i parabole zbog toga i postoje. "Sveta" ideja čoveka, to jest ezoterijska ili unutrašnja ideja, jeste da on poseduje jedan neiskorišćen nivo razumevanja i da se njegov stvarni razvoj i sastoji u mogućem dostizanju tog višeg nivoa. U tom smislu svi sveti spisi, pa i parabole, imaju dvojako značenje, budući da sadrže bukvalno značenje projektovano za nivo čoveka kakav jeste, ali i psihološko, koje može da dopre i do višeg nivoa, potencijalno prisutnog u čoveku, nivoa koji može da primi to značenje.

Parabola je izlivanje drevnog značenja u kalup. U Jevanđeljima, parabola je forma jednog zaboravljenog drevnog jezika. Postojalo je vreme kad je jezik parabola mogao da se razume. I taj jezik, jezik parabola, alegorije i čuda, izgubljen je za današnje čovečanstvo.  Međutim, još uvek ima izvora koji nam omogućuju da razumemo nešto od ovih drevnih značenja. Pošto predmet parabole treba da poveže "viša" i "niža" značenja, to može da se shvati kao most izrneđu dva nivoa, spona između bukvalnog i psihološkog razumevanja. I kao što ćemo videti, jezik parabola je nekada bio dobro znan, i u njemu je to dvojako izražavanje bilo shvatano, a neke rea' i izrazi korišćeni namerno u razumljivom dvojakom smislu. Taj drevni jezik je stvarao vezu između "višeg" i "nižeg" značenja ili, drugim rečima, vezu između višeg i nižeg dela u čoveku.

Naše prvo rođenje je evolucija ćelijskog sveta u ono što se  zove  čovek.  Biti  ponovo  rođen  ili  roditi  se  opet,  znači evoluirati  do  "više"  psihologije,   do  višeg   mogućeg   nivoa razumevanja. Ovo je najviši cilj zacrtan u učenjima svih drevnih svetih  knjiga u kojima je čovek,  psihološki,  predstavljan  kao jedno  nerazvijeno  seme. To je ezoterijsko učenje.  Ovaj  nivo

11

može jedino da se dostigne novim znanjem, osećanjem i primenom tih učenja; a znanje koje daje čoveku tu mogućnost, u Jevanđeljima se ponekad zove Istina, a ponekad i Reč. Ali, to nije uobičajena istina ili uobičajeno znanje. To je znanje o daljim koracima u razvoju.

Pokušajmo sada da steknemo neke preliminarne uvide o ovom drevnom dvojakom jeziku parabola. Započnimo proučavanje pitanjem "kako je Istina predstavljena"? U drevnom jeziku vidljive stvari kriju psihološka značenja. Spoljni život, registrovan čulima, transformiše se u neki drugi nivo značenja.

Istina nije vidljiv predmet, ali je u ovom jeziku predstavljena vidljivim objektom. Parabola je puna vidljivih slika koje su delo čula. Međutim, svaka vidljiva slika  predstavlja nešto što pripada psihološkom nivou značenja, koje se razlikuje od značenja slike koja ga predstavlja. U Jevanđeljima se reč voda često koristi. Šta ova reč znači u drevnom jeziku? U doslovnom smislu ta reč označava fizičku supstancu koja se zove voda. Ali psihološki, na višem nivou, ona ima drugačije značenje. Voda ne označava samo vodu. Hrist, govoreći Nikodimu o ponovnom rođenju, kaže da čovek mora da se rodi od vode i duha: "...ako se ko ne rodi vodom i Duhom, ne može ući u Carstvo Božije". (Jov. 3: 5) Šta onda znači voda? Ona mora da ima neko drugo značenje, psihološko, odnosno "više" značenje. Možemo samo da nagađamo da li se "duh" odnosi na "volju", ili na "najunutrašnjiji", najstvamiji deo čoveka. Može se razumeti da biti ponovo rođen ne znači bukvalno "opet biti u materici majke", kao što razmišlja Nikodim koji važi za čoveka sposobnog samo za doslovno razumevanje. Šta god mislili o značenju reči "duh", ne možemo ni zamisliti svojim uobičajenim načinom shvatanja šta znači "voda" na ovom  drevnom dvojakom jeziku u kome čula prenose jedno drugačije, posebno značenje. Ključa nema. Reći da čovek mora ponovo da se rodi iz fizičke vode jeste očevidna glupost. Šta onda psihološki znači voda? Pomoću nekih delova iz Biblije možemo proniknuti u to na šta se slika fizičkog objekta odnosi na psihološkom nivou značenja. Postoji puno primera za to. Uzmimo jedan iz Jevanđelja. Hrist se obraća Ženi iz Samarije na bunaru i kaže

12

da  bi joj  mogao  dati "živu vodu".  Kad je  došla  po  vodu  iz bunara, Hrist joj reče:

"Svaki ko pije od ove vode opet će ožednjeti; A ko pije od vode koju ću mu ja dati neće ožednjeti dovijeka, nego voda koju ću mu dati postaće u njemu izvor vode koja teče u život vječni". (Jov. 4:13-14)

Očigledno je da se reč „voda" koristi u specifičnom smislu, smislu koji pripada tom drevnom zaboravljenom jeziku. U Starom zavetu, u Knjizi o Jeremiji, kaže se:

"Jer dva zla učini moj narod: ostaviše mene, izvor žive vode, i iskopaše sebi studence, studence isprovaljivane, koji ne mogu da drže vode". (Jeremija 2:13)

Šta je onda ova voda, ova živa voda?

U  drevnom  jeziku  voda  označava   Istinu.  Ali  to  je specijalna vrsta Istine, specijalni oblik znanja zvani "živa Istina". A živa je zato što učenje, jednom kada se prihvati i primeni u praksi, čini čoveka živim iznutra. U ezoterijskom učenju, to jest u učenju o unutrašnjoj evoluciji, pod mrtvim se podrazumeva čovek koji ne zna ništa o tome. To je znanje koje je istinito samo u odnosu na postizanje višeg nivoa unutrašnje evolucije predodređene  čoveku.  Ovo je  znanje  o  višem  nivou,  koje čoveka vodi u tom pravcu. Ono se odnosi na sve što čovek mora  da  zna,  misli,  oseća,  razumeva  i  čini  da  bi  dostigao naredni  stepen  razvoja.  To  nije  spoljna  istina,  o  spoljnim stvarima, spoljnim objektima, nego unutrašnja Istina, o njemu samom, o tome kakav je čovek iznutra i kako može da promeni sebe.          Zato   je   to   i   ezoterijska   Istina   (ezoterijsko   znači unutrašnje), to jest Istina koja se odnosi na unutrašnji razvoj i novu organizaciju čoveka koja ga vodi ka narednom koraku u stvarnoj evoluciji. Sve dok ne bude znao, čuo i pratio učenje o tome, čovek ne može da se promeni,  ne može da postane drugačiji, ne može da evoluira i dostigne taj mogući viši nivo i ponovo se rodi. Ako misli da sam može da spozna Istinu tog reda, onda je isti kao oni gore pomenuti, koji „ostaviše živu vodu i iskopaše sebi studence, studence isprovaljivane, koji ne mogu

13

da drže vode". Ideja je krajnje jednostavna. Učenje postoji, kao što je uvek i postojalo, i može da vodi ka višem razvoju. Ovo učenje je realno psihološko učenje koje se odnosi na čoveka i moguć razvoj Novog Čoveka u njemu. Čovek to ne može da pokrene sam. On može da napravi sebi "studence", ali oni ne drže vodu, to jest tu nema Istine.

Kada nema Istine ovog reda, stanje čoveka se ponekad upoređuje sa stanjem žeđi.

"Siromahe i uboge, koji traže vode a nje nema, kojima se jezik osušio od žeđi,... " (Isaija 41 : 17)

lli, kad Ijudi slede pogrešnu istinu, kaže se da piju gorku vodu ili vodu koja ne može da se pije, ili zagađenu vodu.

Primenimo sad ovu ideju o vodi koja se u drevnom jeziku odnosi na Istinu, na jedno od Hristovih kazivanja, kako bismo shvatili razliku između njenog psihološkog i bukvalnog značenja. Hrist kaže:

"/ ako neko napoji jednoga od ovih malih samo čašom studene vode u ime učeničko, zaista vam kažem, neće mu plata propasti". (Mat. 10:42)

Ovde čovek koji shvata bukvalno misli da sve što treba uraditi, jeste da se da čaša hladne vode detetu. Ali ako voda označava Istinu, onda se izraz "davanje hladne vode detetu" odnosi na prenošenje Istine, ali slabašno. Ovde se izraz "jedan mali", ne odnosi bukvalno na dete nego na osobu sa malim razumevanjem. Takođe treba uočiti da za primanje Istine um mora biti kao pehar koji prima ono što se u njega sipa. Drugim rečima, čovek mora biti spreman i želeti da bude učen, da bi se reklo da je njegov um kao pehar koji čeka da primi vodu. Izraz "davanje čaše vode" odnosi se i na primanje Istine i na prenošenje drugima.

Sve ovo ne može da se izrazi uobičajeno logički, ali se može razumeti psihološki. A to i jeste cilj drevnog jezika koji smo počeli da izučavamo.