13

Sledeći put sam pokušao da »vidim« 3. septembra  1969. Don Huan mi je dao da popušim dve lule mešavine. Neposredno dejstvo bilo  je  isto  kao  ono  koje  sam  ose- tio u dva  prethodna  pokušaja.  Sećam  se,  kad  mi  je telo bilo sasvim obamrlo, don Huan me uhvatio pod desno pazuho i odveo do čestara koji se proteže  mi­ ljama iza njegove kuće. Ne  mogu  da  se  setim  šta  smo don Huan i ja radili kad smo ušli u žbunje  niti  znam koliko smo dugo  hodali;  u  jednom  trenutku  videh  ka­ ko sedim na vrh jednog brdašca.  Don  Huan  je  sedeo lovo od mene dodirujući me.  Nisam  osećao  njegov  do­ dir, ali  sam  ga  video  krajičkom  oka.  Čini  mi  se  da  mi je govorio, mada nisam mogao da  se  setim  njegovih reči. Ipak tačno  znam  šta  mi  je  rekao  i  pored  toga što ne mogu  jasno  toga  da  se  setim.  Činilo  mi  se  da su  njegove  reči  slične  vagonima  voza  koji  se  udaljava, a poslednja reč  je  ličila  na  četvrtasti  teretni  vagon. Znam koja je bila ta  poslednja  reč,  ali  je  nisam  mo- gao ni izgovoriti ni jasno  o  njoj  misliti.  To je  bilo  sta­ nje u kome sam bio napola  budan  a  slika  reči  poput voza  bila  je  kao  u  snu.

Onda  sam  sasvim  slabo  čuo  don  Huana  kako  mi govori.

»Sad  moraš  pogledati u  mene«,  reče  okrećući  moju glavu  prema  sebi.  To  mi  je  kazao   3   do 4  puta.

Pogledao  sam  ga  i  odmah  uočio  onu  svetlost  koju sam  primetio  već  ranije  u           2             maha  dok  sam  gledao

u njegovo lice; to je bilo kretanje sa hipnotišućim dej- stvom — svetlost se talasasto kretala u određenim de- lovima njegovog tela. Među njima nije bilo jasnih  gra­ nica, ali ta talasasta svetlost nije se ni u jednom  tre­ nutku izlivala nego se kretala u okviru tih nevidljivih granica.

Zagledao sam se u taj svetleći  predmet  pred  so­ bom,  i  on  je  odmah  počeo  da  tamni  gubeći  svetlost a  iz  njenih  poslednjih  odsjaja  izroniše   poznate   crte don Huanovog lica. Mora da  sam  tada  opet  usredsre- dio pogled na njega; don Huanovo lice iščeze i sjaj se pojača. Usredsredio sam pažnju na  onaj  deo  njegovog lica koji je  morao  biti  njegovo  levo  oko.  Primetio  sam da tu nema  onog  kretanja  svetlosti.  Otkrio  sam  nešto za što bi se moglo reći da liči na vrcanje varnica. To vrcanje je bilo ritmično i nešto nalik  na  čestice  svet­ losti zaista je snažno izletalo odatle i polazilo  prema meni  da  bi  se  odmah  vraćalo  kao  na  lastiku.

Mora da je don Huan okrenuo moju  glavu.  Odjed­ nom  primetih  da  gledam  u  uzoranu  njivu.

»Sad  gledaj  preda  se«,  čuh  gde  mi  don  Huan  go­vori.

Preda  mnom  je,  na  odstojanju  od,  možda,  dve  sto­

tine  jardi,  bilo  jedno  veliko,  dugo  brdo;  cela  njegova

padina  bila je  uzorana.  Horizontalne  brazde  su  bile  pa­

ralelne  od  podnožja  sve  do  samog  vrha  brda .  Zapazio

sam  da  u  toj  uzoranoj  njivi  ima  dosta  kamenja  a  i 3

ogromna   kamena   koja   su   remetila   pravilne   crte   tih

brazda.  Ispred  mene  bilo  je  neko  žbunje  od  koga  ni­

sam mogao  dobro da vidim  uvalu  ni klanac  u podnožju

brda.  S  tog  mesta  kanjon  je  ličio  na  dubok  usek  gde

je zeleno  rastinje  bilo  bujnije  od  onoga  na  golom  brdu.

Činilo  mi  se  da  je  to  zelenilo  sačinjeno  od  drveća  koje

raste  u dnu klanca.  Osetio  sam  da mi vetar  duva u oči.

Postadoh  smiren  i  sasvim   spokojan.  Nisu  se  čule  ni

ptice  ni  insekti.

Don  Huan  mi  se  opet  obrati.  Bilo  mi  je  potrebno nekoliko  trenutaka  da  razumem  šta  govori.

»Vidiš  li  čoveka na  njivi?«  pitao  me  nekoliko  puta.

Hteo  sam  da  mu  kažem  da  na  njivi  nema  nikoga, ali  nisam  mogao  da  izgovorim  te  reči.  Don  Huan  me

s leđa uhvati za glavu — mogao sam da vidim  njegove prste nad svojim obrvama  i  na  obrazima  —  i  prisili me da gledam s jednog kraja njive na drugi, krećući lagano  moju  glavu  zdesna  nalevo  pa  opet  nazad.

»Motri dobro na sve. Tvoj život može od toga da zavisi«,  čuh  kako  mi  jednako  ponavlja.

Prisilio me je da 4 puta pređem pogledom 180° vizuelnog  horizonta  pred  sobom.  U  jednom  trenutku kad mi je okrenuo glavu sasvim ulevo, učini mi se da primećujem kako se nešto kreće po njivi. Krajičkom desnog oka zapazio sam za časak neko kretanje.  Don Huan poče glavu da mi okreće opet udesno i sad sam mogao da usredsredim pogled na pooranu  njivu.  Ugle­ dao sam jednog  čoveka  kako  ide  duž  brazda.  Bio  je to običan čovek, u  odeći  meksičkih  seljaka;  noge  su mu   bile   u   sandalama,   nosio   je   svetlosive   pantalone, a preko njih košulju s dugim rukavima od nebeljenog platna; na glavi je imao slamni šešir, a o  desnom  ra­ menu  mu  je  visila  mrk a  torba  o  remenu.

Don Huan je morao primetiti da sam video tog čoveka.  Pitao me  jednako  da li  taj  čovek  gleda  u  mene i da li  mi  se  približava.  Želeo  sam  da  mu  kažem  kako se taj čovek udaljava, leđima okrenut  meni,  ali  mogao sam reći samo: »Ne«. Don  Huan  mi  reče  da  viknem ako se taj čovek  okrene  ili  ako  pođe  prema  meni,  pa će  mi  on  okrenuti  glavu  da  bi  me  zaštitio.

Nisam se ni plašio niti  strepeo  od komplikacija. Hladno sam gledao u taj prizor.  Onaj čovek zastade nasred njive. Stajao je  oslonjen  desnom  nogom  na  ivi­ cu velikog okruglog kamena,  kao  da  vezuje  sandalu. Onda se uspravio, izvukao kanap iz  torbe  i  vezao  ga oko svoje leve ruke. Okrenuo  mi  je  leđa  i,  licem  pre­ ma vrhu brda,  počeo  da  gleda  predeo  pred  sobom. Mislio sam da ga zagleda zbog toga što  je  glavu  la­ gano okretao udesno; video sam mu profil, a onda  je celim telom počeo da se okreće  prema  meni  sve  dok nije i gledao  u  mene.  Trgnuo  je  glavom,  ili  načinio  ne­ ki sličan pokret  tako  da  sam   sasvim  pouzdano  znao da  me  je  video.   Ispružio  je  levu  ruku  upirući  njom u zemlju pred sobom, a onda je pošao prema meni držeći  ruku  i  dalje  u  tom  položaju.

»On   dolazi!«   viknuh   bez   ikakve   teškoće.

Don  Hua n  mi  je  sigurno  okrenuo  glavu  na  drugu

stranu,  jer  odjednom  otkrih   da  sad  gledam  u  čestar.

Rekao  mi  je  da  ne  zurim  ni  u  šta  nego  da  »lako«  gle­

dam,   prenoseći   pogled   s   jednog   predmeta   na   drugi.

Dodao  je  i  to  da  će  stati  nedaleko  od  mene  a  zatim

poći  prema  meni,  i  naredio  mi  da  tada  uporno  gledam

u     njega   dok   ga  ne  vidim   kako   svetli.

Video sam don Huana kako ide ka jednom mestu udaljenom od mene dvadesetak stopa. Koračao je tako neverovatno brzo i lako da sam  teško  mogao  povero- vati da je to  don  Huan.  Okrenuo  se  potom  licem  pre­ ma  meni  i  zapovedio  mi  da  gledam  u  njega.

Njegovo lice je svetlelo;  izgledalo  je  kao  neka  mr­ lja od svetlosti.  Činilo  se  da  mu  se  svetlost  preliva preko grudi sve do pola njegovog tela. Imao sam isti utisak kao kad gledam u  svetlost  kroz  poluspuštene kapke. Njegov sjaj, činilo mi se, prvo se širio a  zatim gubio. Mora da je pošao prema  meni,  jer  je  sad  svet­ lost  bivala  sve  jača  i  jasnija.

Rekao  mi  je  nešto.  Upinjao  sam  se  da  razumem i više nisam video  onaj  sjaj,  a  onda  ugledah  don  Hua­ na onakvog kakvog ga obično viđam; bio je samo  dve stope udaljen od mene. Seo je na zemlju, licem  prema meni.

Kad sam usredsredio pogled na njegovo  lice,  opet sam primetio nejasan  sjaj  na  njemu.  Onda  mi  se  učini da su po njegovom licu izukrštani tanki  svetlosni zraci. To je bilo kao da neko baca  na  don  Huanovo  lice  od­ sjaje sićušnih ogledalaca, ali,  što  je  svetlost  bivala  ja­ ča, obrisi njegovog lica sve su se više gubili i ono opet postade onaj bezoblični sjajni predmet. Ponovo  sam zapazio one pulsirajuće eksplozije svetlosti što su po­ ticale iz onog dela njegovog lica gde se moralo nalaziti njegovo levo oko. Nisam usredsredio pažnju  na  to,  već sam namerno zurio negde blizu toga gde se, pretpo­ stavljam, nalazilo njegovo desno oko. Odmah opazih či­ sto,  providno  jezero  svetlosti.  To  je bila  tečna  svetlost.

Primetio  sam  da  opaziti  znači  nešto  više  nego  vi- deti; to znači i osetiti. To jezero tamne, tečne  svetlosti imalo   je   neobičnu   dubinu.   Bilo   je   »prijateljski   naklo-

njeno«, i »dobro«. Svetlost koja je odatle izbijala nije eksplodirala nego se lagano okretala ka svojoj unutra­ šnjosti, stvarajući pri tom izvanredne  odraze.  Ta  svet­ lost me dodirivala veoma prijatno   i  nežno,  smirivala me,  i  to  je  u  meni  izazivalo  osećaj  nečeg  izvanrednog.

Video  sam  simetričan  krug  blistavih  crtica  svet­ losti koje su se  ritmično  širile  po  vertikalnoj  ravni jednog dela sjajne površine. Taj  krug  se  širio  sve  dok nije pokrio gotovo svu tu sjajnu površinu a zatim se skupio i sažeo u svetlu tačku nasred blistavog jezerca. Video sam kako se taj krug nekoliko puta širio i skup­ ljao.  Onda  namerno   načinih   nekoliko   koraka  unazad ne skrećući pogleda tako da  sam  mogao  da  gledam  sa oba oka. Sad sam razlikovao ritam oba  ta  tipa  svetlo- snih eksplozija. Don Huanovo levo oko slalo je  svet- losne crtice koje su  faktički  izbijale  iz  vertikalne  rav­ ni, dok je desno emitovalo crtice koje su zračile  ne  iz­ lazeći iz svoje ravni. Ritam ta 2 oka  se  smenjivao; svetlost levog oka  eksplodirala  je  napolje  dok  su  se oni  snopovi  svetlosti  koji  su  zračili  iz  desnog  skupljali i kružili prema svom središtu.  Onda  se  svetlost  desnog oka širila i prostirala po celoj površini dok bi se ona eksplozivna  svetlost  levog  oka  povlačila.

Don Huan me je morao još jednom  okrenuti,  jer sam sad opet gledao  u  pooranu  njivu.  Čuo  sam  ga  kad mi  je  rekao  da  motrim  na  onog  čoveka.

Čovek je stajao pored kamena i gledao u mene. Nisam mogao da razaznam crte njegovog  lica,  jer  je ono dobrim delom bilo zaklonjeno šeširom.  Ubrzo  po­ tom on  gurnu  torbu  pod  svoju  desnu  ruku  i  stade  da se udaljava  desno  od  mene.  Otišao  je  gotovo  do  kraja te uzorane njive, skrenuo, i pošao prema jaruzi. Onda izgubih  sposobnost  koncentracije  pogleda  i  on   nesta­ de, a s njim i sav  taj  prizor.  Umesto  njega,  tu  je  opet bilo  ono  pustinjsko  žbunje.

Ne sećam se kako sam  se  vratio  don  Huanovoj kući, niti se sećam šta je on  činio  da  bi  me  »vratio«. Kad sam se probudio, ležao sam na svojoj asuri u don Huanovoj sobi. On mi je prišao i  pomogao  da  usta­ nem.   Bio  sam  ošamućen  i  osećao   muku  u   stomaku.

Don  Huan  me  hitro  i  spretno  odvukao  u  žbunje  pored kuće.  Tu  sam  povraćao,  a  on  se  smejao.

Posle toga mi je bilo bolje. Pogledao sam u ča- sovnik; bilo je  11  sati  uveče.  Vratio  sam  se  na spavanje  i  sutradan  oko   1   po  podne  bio  sam  opet onaj   stari  ja.

Don Huan me stalno  zapitkivao  kako  sam.  Činilo mi se da sam rasejan. Nisam mogao ozbiljno da se koncentrišem. Hodao sam neko vreme oko kuće, a  don Huan me je pažljivo motrio. Išao je stalno  za  mnom. Učini mi se da više nemam šta da  radim  pa  opet  za­ spah. Probudio sam se kasno po podne, i bilo mi je mnogo bolje. Videh gomilu izgnječenog lišća svud oko sebe. U stvari, kad sam se  probudio,  video  sam  da  le­ žim potrbuške na gomili lišća koje je jako mirisalo. Sećam se  da  sam  taj  miris  osetio  i  pre  nego  što  sam se  sasvim  probudio.

Otišao sam iza kuće i našao don  Huana  pokraj kanala. Kad je  video  da  mu  se  približavam,  pokušao je  besomučnim  mahanjem  da   me  zadrži   i   natera   da se  vratim  u  kuću.

»Trči  u   kuću!«   viknuo   je.

Trkom  se  vratih  u  kuću,  a  ubrzo  stiže  i  on.

»Ne  idi  nikada  za  mnom«,  reče.  »Ako  želiš  da  me

vidiš,   čekaj   me   ovde.«

Izvinio sam mu se. On mi na to reče da ne  gubim vreme u glupom izvinjavanju koje ne može da  poništi moje postupke. Kazao mi je da me s teškom mukom vratio  i  da  je  sada  kod  vode  intervenisao  za  mene.

»Moraćemo  sad   da   rizikujemo   i   da   te   operemo u  vodi«,  reče.

Uveravao sam ga da se dobro osećam. On je dugo netremice  gledao  u  moje  oči.

»Pođi sa mnom«, pozva me.  »Ja ću te spustiti u vodu.«

»Dobro   mi  je«,  rekoh   mu .   »Vidiš,   pišem   beleške.« On  me  snažno  povuče  sa  asure  uvis.

»Ne opuštaj se!« reče. »Za tren oka opet  ćeš  za­ spati.  Sada  možda  više  neću  moći  da  te  vratim.«

Otrčasmo iza njegove kuće. Pre nego što  smo  stigli do  vode  on  mi  je  veoma  dramatičnim  glasom  rekao

da čvrsto zažmurim i da ne otvaram oči dok mi ne naredi. Kazao mi je da bih mogao umreti ako i za tre­ nutak pogledam  u  vodu.  Vodio  me  za  ruku  i  spustio u  kanal,  i  to  mi  je  prvo  glavu  gurnuo  u  vodu.

Žmurio  sam  dok  me  je  on  satima  potapao  u  vodu i izvlačio iz nje. Promena koju sam  osetio  bila  je  ve­ lika. Ma šta da je bilo loše kod  mene  pre  no  što  sam ušao u vodu bilo je tako suptilno  da  ja  toga  zaista  ni­ sam ni bio svestan sve dok to nisam uporedio s onim osećanjem da mi je prijatno i da sam svež koje me obuzelo  kad  me  don  Huan  gnjurao  u  vodu  kanala.

Voda mi uđe u nos i ja počeh da  kijam.  Don Huan me izvuče napolje i  odvede  svojoj  kući,  a  ja  sam  za sve to vreme i dalje žmurio. Naterao me je da se pre­ svučeni a zatim me odveo u svoju sobu, naložio mi da sednem na asuru, podesio položaj mog tela  tako  da  bu­ dem  okrenut  u  određenom  pravcu,  i  onda  mi  rekao da otvorim oči. Otvorio sam ih i tako  ustuknuo  pred onim što sam video da sam morao da ga zgrabim  za nogu. Za časak sam bio užasno zbunjen. Don Huan me čvoknu čukljevima ruke po samom temenu. To je  bio hitar  udarac,  ni  težak  ni  bolan,  ali  me  nekako  porazio.

»Šta  ti  je?   Šta  si  video?«   upita.

Kad  sam  otvorio  oči,  opet  sam  ugledao  onaj   isti

prizor   koji   sam   ranije   gledao.   Video   sam   istog   onog

čoveka,  ali  ovog  put a  on  je  bio  tako  blizu  —  samo  što

me  nije  dodirnuo.  Video  sam  mu  lice.  Ono  mi  je  od­

nekud  bilo  poznato.  Malo  je  samo  trebalo  pa  da  znam

ko  je  to.  Kad  me  don  Huan  čuknuo  po  glavi,  taj  pri­

zor  se  izgubio.

Pogledah gore u don Huana. Ruka mu  je  bila spremna da  ponovo  udari.  Nasmeja  se  i  upita  me  da li bih voleo da me još jednom čvrkne.  Pustih  njegovu nogu i opružih se na asuri. On mi naredi da  gledam pravo preda se da se nipošto ne  okrenem  prema  onoj vodi  iza  kuće.

Tada sam prvi put primetio da je  u  sobi  mrkli mrak. Za časak nisam bio siguran da su  mi  oči  otvo­ rene. Dodirnuo sam ih rukama da  se  uverim.  Pozvao sam glasno don Huana i rekao mu da s  mojim  očima nešto  nije u redu;  nisam video  baš  ništa,  međutim,  ma-

ločas sam ga video  spremnog  da  me  udari.  Čuo  sam ga gde se smeje iznad moje glave, udesno, a odmah potom on upali petrolejku. Moje oči su se za nekoliko sekundi navikle  na  svetlost.  Sve  je  bilo  onako  kao  što je uvek i bilo: zidovi od naboja i po  njima  obešeno čudno zgrčeno suvo korenje lekovitog bilja i svežnjevi trava, krov od rogozine,  petrolejka  okačena  o  gredi. Video  sam  tu  sobu  bezbroj  puta,  ali  sad  sam  osetio da u njoj i u  meni  ima  nešto  jedinstveno.  Sada  prvi put nisam verovao  u konačnu  »realnost«  mojih   opa- žaja. Naslućivao sam to i ranije  i  možda  sam  to  pone­ kad suviše intelektualno tumačio, ali  još  nikada  nisam bio tako blizu ozbiljne sumnje. Ovog puta, međutim, nisam verovao da je  ta  soba  »stvarna«  i  za  trenutak sam imao čudan utisak da je i  to  prizor  koji  će  ne­ stati  ako  me  don  Huan  čvrkne  po  temenu.

Zadrhtah iako mi nije bilo hladno. Kičmom su mi prolazili trnci. Glava mi je bila teška, naročito u onom delu  iznad  samog  vrata.

Požalio  sam  mu  se  da  mi   nije   dobro   i   ispričao šta sam video. On mi se smejao i rekao da je bedno prepustiti  se  strahu.

»Uplašen si  iako  se  u  stvari  ne  bojiš«,  reče.  »Video si   saveznika   kako   te   gleda,   vrlo   važno!   Čekaj   dok   se s   njim   nađeš   licem  u  lice   pa   onda  napuni   gaće.«

Naredio mi je da  ustanem  i  odem  do  svojih  kola, ne okrećući se prema vodi, i da tamo čekam dok on donese konopac i lopatu. Vozio sam po  njegovom  na­ logu do mesta na kome smo  našli  jedan  panj.  Kopali smo po mrak u s namerom da ga izvadimo iz zemlje. Satima sam veoma naporno  radio.  Nismo  izvadili  panj, ali ja sam se mnogo bolje osećao. Vratili smo  se  nje­ govoj   kući,   povečerali,   i   sve   je   opet   bilo   savršeno

»stvarno«   i   obično.

»Šta  je  to  sa  mnom  bilo?«  upitah   ga.   »Šta   sam juče   radio?«

»Popušio   si   mene,   a   onda   i   saveznika«,   odgovori

on.

»Kako,  molim?«

Don   Hua n  se nasme ja        pa  reče      kako  ću  sad   od

njega  tražiti  da  mi  ispriča  sve  od  samog  početka.

»Popušio si  mene«,  ponovi.  »Zurio  si  u  moje  lice, u moje oči. Video si svetlosti koje  označavaju  ljudsko lice. Ja sam čarobnjak  i  ti  si  to  video  u  mojim  očima. Ali to ipak nisi znao,  jer  ti  se  sada  to  desilo  prvi  put. Oči ljudi  nisu  sve  iste.  To  ćeš  uskoro  otkriti.  A  onda si  popušio  saveznika.«

»Misliš   na   onog   čoveka   na   njivi?«

»Taj   koji  te  je  pozvao          nije  bio   čovek,  nego  sa­

veznik.«

»Kuda smo išli? Gde smo bili kad sam video  tog čoveka,   hoću   da   kažem   saveznika?«

Don Huan pokretom brade pokaza na prostor pred svojom kućom i reče da me je odveo na vrh jednog brežuljka.  Rekao  sam  mu  da  prizor  koji  sam  video nema  nikakve  veze  s  pustinjskim  cestarom  oko  nje­ gove kuće, a on odgovori da saveznik koji me je »zvao« nije  iz  ovog  kraja.

»Odakle   je   on?«

»Uskoro  ću  te  tamo  odvesti.«

»Šta   znači   to   što   sam   video?«

»Učio si da vidiš i to je  sve,  ali  sad  ćeš  ostati  bez gaća zato što se opuštaš; prepustio si se svom strahu. Možda bi dobro bilo  da mi sad opišeš  sve što si video.«

Kad sam počeo da mu opisujem kako  mi  je  izgle­ dalo njegovo lice, prekinuo me  je  rekavši  da  to  uopšte nije važno. Kazao sam mu  da  sam  ga  bezmalo  video kao  »sjajno  jaje«.  Odgovorio  mi  je  da  to   »bezmalo« nije dovoljno i da će mi biti potrebno još mnogo  i  vre­ mena  i  truda  dok  ne  dođem  do  toga  da  vidim.