Poslednji susret

Heseova kn'jiga. Hodočašće je priča o slavlju koje autor ukazuje sopstvenom biću, kao i likovima koje je stvorio u svojim knjigama i mitovima koje je vo- leo. Ovo slavlje il i praznovanje događ a se na sredokraći njegovog života, u toku traganja il i putovanja na Istok, na kojem je shvatio da je član Lig e ho- dočasnika. Traganje počinje i odvija se u planina- ma i dolinama; moguć e je da su to Alpi , ali je vero- vatnije da je to unutrašnj i pejsaž autorove duše . Istok je uvek zemlja duš e i izvor svetlosti. Ho - dočasnici su tražili nemoguće : jedan je pokušava o da pronađ e zmiju kundalini, Hese je tražio prince- zu Fatimu. Međ u njima se nalazio i Leo , sluga, koji je uvek pomagao drugima. Veliko simboličko slav- lje događ a se u Bremgartenu u čudesno m pejsažu. Svi su tu - Do n Kihot, Helderli n (kome se Hese divio), Hofman i Hajnrih fon Ofterdingen. Pored njih, prisutni su svi Heseovi likovi: stepski vuk, De- mijan, muzičar Pol, slikar Klingsor, Narcis, Zlatou- sti, Sidarta i Govinda, koji simbolišu reinkarnacije kroz koje je Hese proša o u toku svog života.

Tada se događa nešt o tragično. Leo , sluga, se gu- bi, il i ih napušta , i tako se prekida putovanje na Istok. Prijatelji se razilaze i Lig a se raspada. Covek se pita ko je Leo, koji svojim nestankom mož e da dovede do takve katastrofe. Tek mnogo kasnije Hese ga je pronašao . Ka o da se ponovo pojavio u lik u Jozefa Knehta, velikog učitelja u Magister Lu- di, knjizi koju je posvetio hodočasnicim a na Istok. Kneht na nemačko m znači sluga.

Hodočašće se završava čudni m simbolom - au- torovim susretom sa figurinom u arhivima Lige. Ta mala  statua  se  konačn o  pokazuje  kao  hermafrodit il i androgino biće, ali pre nego što je to otkrio Hese je morao da prođ e mnoga iskušenja, kao što su su- sret sa alzaškim psom Nekero m i drugi susret sa Leom ,   slugom.  Hodočašće  je  najhermetičnija  Heseova knjiga. Nikad a nisam pokušava o da je protu- mačim , samo sam se prepušta o njenoj prefinjenoj lepoti.

Bil a je subota, 6. maj 1961. Kad a sam ponovo posetio Hesea doneo sam mu malu srebrnu kutiju iz Kašmira, optočen u tirkizima. Sličnu sam poklo- nio i profesoru Jungu.

„Vraća m se iz Firence", rekao sam. „Išao sam da vidi m Leonardove Blagovesti u galeriji Ufici . Gotovo ceo sat sam posmatrao sliku."

„Zašt o vas je ta slika toliko zanimala?", pitao me je Hese.

„Tešk o je to objasniti. Ko d Leonard a postoji nešto, neka poruka koja mož e samo da se opazi, ali ne i da se protumači , ba š kao i uHodočašću.Blago- vesti doslovno trepere... Kril a anđel a lepršaj u u vazduhu, a prsti na njegovoj desnoj šaci izgledaju živo dok prave znak. Nešt o kao da se prenosi sa tih prstiju na mladu Devicu, ali prava, uzbuđujuć a po- ruka dolazi iz očiju anđela . Ka o da strašni anđe o svojim pogledom donosi Hrist a Devici , kao da je njime oplođuje. On a je uplašen a i nevina, prima poruku svojom levom rukom dok joj desna počiva na Knjiziproroka. Zato ona kaž e „pisan o je". Ali , usuđujem se da kaže m da je Leonardo to stavio sa- mo da udovolji Kuriji. A, u stvari, Devica je toliko iznenađen a da sve prihvata - ona je opčinjena, u vlasti je anđel a i nikada više neć e biti svoja. U po- zadini slike je nestvarni pejsaž, tako tipiča n za Leo- narda, koji izgleda predstavlja nesvesno, iz kojeg potiče sve - misterija, sudbina, Hristos i sam anđe o koji se pojavljuje na slici."

Hese me je pažljivo saslušao , a zati m rekao:

„Leonard o je bio univerzalni genije, jer je njegovo slikarstvo magijsko. Većina ljudi razume samo ono što oseća svojim čulima, i ne poznaje ništa što je izvan čula. Samo magija mož e da izrazi ono što ne mož e da se dostigne na drugi način. Postoji još jed- na vrsta umetnosti koja je suštinski evokativna."

„Demijan  iHodočašće,  postoje,  pretpostavljam, na toj magijskoj ravni... Ali , uzgred, ko je Leo? "

Hese je na trenutak skrenuo pogled i posmatrao mačk u kako ulazi kroz otvoren prozor. Pomilovao je po leđim a i rekao: „Le o mož e da razgovara sa životinjama, sa psom Nekerom, na primer... Jedan moj prijatelj je imao psa koga je morao da se odrekne.  Odveo ga je pedeset kilometara od kuć e i ostavio. Ali , pas je pobegao i vratio se, pronaša o je put... To je, takođe , magijsko..."

„Koji muzičar, po vašem mišljenju, najviše liči na Leonarda?" , pitao sam. „ К о je m agijski m u - zičar? "

„ В а ћ " , rekao je H es e bez oklevanja. „Naročit o uMisiiPasijama po Mateju iJovanu. To su  magijska dela. Uve k sam išao u Ciri h da ih slušam kada su izvođena. "

Usta o je i polak o se uputi o prem a polic i za knjige.

,,Da li ste  napisali nešt o  posle Magister LudiV'',

pitao sam.

„Evokacije, " odgovorio je, kao da me nije slušao. „Pesnik treba da prizove prošlos t i obnovi je, da se dokopa efemernog. To je važa n deo njego- vog posla."

Pokazao mi je italijanski prevod jedne njegove knjige.

„Italijani su konačn o počeli da me prevode," re- kao je. „ А j a živim u italijanskom delu Švajcarske... U Španiji je drugačije. Izdavač Aguilar je već poče o da objavljuje moja sabrana dela. Morat e da ih pre- gledate i proverite da li su dobro prevedena. Sigurno znate da u Nemačko j vlada veliko interesovanje za špansk e i latino-američk e pisce." Pokazao mi je ne- mačk o izdanje knjige venecuelanskog pisca Romu - la Galjigosa.

Pre nego što sam otišao tog popodneva razgova- rali smo o mnogim piscima. Pitao sam ga da li je poznavao Rilkea .

,,Ne", odgovorio je. „АН, kada govor im o o pre- vodu, m isli m da R il ke a bolje razum eju u p rev od u nego u o rigi na l u . "

„ А d a  li ste  poznavali K a jzer linga? "

,,D a , o n je b io izuzetan čovek, ogromno i snažn o biće sa gromkim glasom kao u bika." Hese je po- kuša o da oponaš a njegov gromki glas.

„ А kakav je bio G ustav M a jri nk? "

„ D ob r o sam poznavao M a jri nka . O zb iljn o se za- n iina o za m agiju i bavio se njom . K a d god bi se naša o u opasnosti usredsredio bi se na srce i sačuvao nepomuće n mir. Istovremeno, imao je iz- vanredan smisao za humor. Jednom, usred seanse, baš kada je posetilac sa onog sveta trebalo da se pojavi, Majrin k je kresnuo šibicu da bi mogao da ga vidi, i to je, naravno, bio kraj seanse. Bi o je opči- njen i crnom magijom."

Kad a smo se rastajali tog popodneva gospođ a Hese me je pozvala da sutradan dođe m na ručak .

NEDELJA ,  7 .  MA J  1961.

Stigao sam nešt o ranije, i Hese i ja smo nastavili razgovor koji smo  započeli prethodnog dana. Po- menuo sam novu knjigu Artur a Kestlera o Indiji i Japanu Lotos i robot. „ О п u toj knjizi oštro napada Suzukija", rekao sam.

„Možet e da budete sigurni da Suzukija to neć e mnogo uznemiriti", odgovorio je Hese. „ О п sebi n e dopušt a da ga takve stvari poremete..."

Kad a sam čuo Heseove reči, setio sam se prič e o Isusu koji je išao ulicama Jerusalima da isceli bole- snu žen u i odjednom zastao i uzviknuo: „ К о je do- d ir nu o moj plašt i oduzeo mi mo ć da isceljujem?"

Rekao sam Heseu da sam bio sa Kestlerom u Indiji dok je skupljao materijal za knjigu. Pozvao sam ga na ruča k u svoju kuću u Nju Delhiju, posle čega smo išli da vidimo sufi mistika, sestru Raiha- nu. On a je bila u stanju da otkrije prošlost gledajući u nadlanicu, ne dlan. Nisam joj ništa rekao o Ke - stleru. Uzel a je njegovu šaku, koncentrisala se za trenutak i rekla mu da je bio oficir u prošlom životu.

Hese me je pitao da li nešt o pišem . Rekao sam mu da poslednjih pet godina piše m knjigu o svojim iskustvima u Indiji, knjigu o nekoj vrsti traganja iz- međ u dva sveta.

„Kak o ćet e je nazvati?", pitao je.

„Naslov sam smislio dok sam posmatrao ruševi- ne Angkor a u Kambodži . Močvarn i put koji vodi ka veliko m hramu Angko r Vata sa obe strane je omeđe n kamenom ogradom u obliku zmija. Kad a sam ih ugledao, pomislio sam na zmiju kundalini koja čovek a vodi du ž staze oslobođenj a - setio sam se da je kundalini sklupčan a na dnu kičmeno g stu- ba i da predstavlja i rajsko drv°- P o š t ° u  knjizi go- vorim o zmiji i drvetu, odlu č i ° s a  m d a  J e  nazovem Zmija raja. Na kraju krajev*. to je simbolično i sub- jektivno putovanje kao StP je vaše Hodočašće, a mene je uvek veoma zanim a l a J°g a i nauka koja se bavi kundalini energijom."

Hese je  rekao  da  misli  da   kundalini predstavlja

znanje. Doda o je da smat ™ da je joga u suštini način n a koji životinja mož e  d a s e uzdigne n a višu ravan, ne svesno, ve ć na gPtovo  alhemijski način . Pitao sam ga da li se ikada P a v i ° J°gom.

„Sam o jogom disanja", dgovorio je. „АН, to je bilo davno. Koristio sam kir

Mislim da je na Zapadu W

ne indijski metod .

vl

Jenje jogom ne samo

teško ve ć i opasno, jer atmos fera nije odgovarajuć a za izvođenj e vežb i koje ^ahtevaju potpunu sa- moću . Ovde smo previš e opsednuti događajim a svakodnevnog života. Pravc>m jogom mož e se bavi- ti samo u Indiji."

Zbunil o me je to što je rekao Hese, jer je on u planinama Montanjole po sti ga o gotovo potpunu izdvojenost. Aj a sam izvoclio v ežb e koncentracije na Andima , čak i u hotelin™ i na prepunim grad- skim ulicama.

„АИ, zar um nije kao radio", pitao sam ga, „koji

i a

je u stanju da predaje i p ri n   >

bilo

d e d

g

a se na laz i, na p lan in sk o m vrh u il i u gradskoj vrevi? S igurno postoji ko lek tiv n i um ko ji prim a emanacije ind iv i- dualnog um a, b ilo gde da se on nalazi. Poneka d čak ne verujem da su fizičko d-io v a nJ e Ш nepo sre da n kontakt neophodn i d a b i sč postigli rezultati. Ka o što znate,  u Benaresu postPJe   usamljeni brahmani

koji se bave vežbo m koncentracije, ponavljaju ma- gične formule i izgovaraju mantre da bi se očuva o mir u svetu. Možd a oni postiž u više od Ujedinjenih nacija. Da , mislim da je um kao radio..."

„Sve je mnogo složenije i tananije nego što izgle- da", odgovorio je Hese. „Sta v o kojem govorite mož e da postoji samo u Indiji, koja je pripremljena za to. U Evrop i je to možd a moguć e u nekim kato- ličkim samostanima. Ne znam, ali ja sam se odlučio za drugi put..."

,, U benediktanskim samostanima?", pitao sam. Hese je potvrdno klimnuo glavom.

„Šta mislite, kakva nas budućnos t očekuje" , pi- tao sam, „s obzirom na nova interesovanja za va- sionske brodove i interplanetarna putovanja? Mi - slite li da će se čovek i dalje baviti pitanjima duha?"

„Z a pedeset godina Zemlj a će bit i groblje mašina, a duša astronauta će biti kabina njegove rakete!", rekao je Hese.

Prešli smo u trpezariju na ručak . Jedna od gošći bila je kći Hug a Bala, Heseovog prvog biografa i autora Vizantijskoghrišćanstva. Hese se dugo dopi- sivao sa gošćinom majkom, i ta prepiska je objav- ljena kao posebna, zanimljiva knjiga.

Ponovo sam pogledao sliku gradić a Kalva , sa starim mostom, i odlučio da jednog dana posetim taj nemačk i grad o kojem je Hese tako lepo pisao.

Hese kao da se sve više vraćao osećanjima iz najra- nije mladosti, i ja sam se ponovo pitao kako to da su samo odabrani u stanju da u najpoznijim godinama ožive osećanj a koja su iskusili nadomak raja, u detinjstvu.

Sedeo je na drugom kraju stola, u blizin i svoje kamene biste. Njegov osmeh je bio kao osmeh de- teta iz drevnih vremena koje se vratilo u raj, posle dugotrajne borbe za dušu , borbe koju je dobilo zahvaljujući tome št o je bilo odano prirodi. Podigao je čašu crnog vina iz Ticin a i na špansko m rekao:

„Salud."     -

Takav je bio kad sam ga poslednji put video.