II DEO  POSLEDICE SISTEMSKIH TRAUMA IZRAŽENE KROZ SUDBINU DECE

Sistemske veze  mogu nesvesno da budu prekinute na mnogo različitih načina:

•     Kad su bebe pobačene ili abortirane, a nisu prežaljene i nije se o tome pričalo

•     Kada deca umru mlada, a nisu prežaljena

•     Kad su deca data na usvajanje i više se o njima ne priča

•     Kad usvojitelji ne poštuju prirodne roditelje svoje usvojene dece

•     Kad prethodni partneri ili prethodne ljubavne veze nisu priznate i prihvaćene od strane trenutnih partnera

•     Kada se održavaju tajne vanbračne veze

•     Kada se ratna iskustva ne pamte, a mrtvi  nisu ispoštovani

•     Kad postoje porodične tajne

•     Mnogo drugih razloga...

Kad se desi bilo koja od pomenutih trauma, efekti mogu da se osećaju u toj i u narednim generacijama. Oni se manifestuju kroz samoubistva, depresiju, brakove bez dece, mentalne ili  fizičke bolesti, bolesti zavisnosti, a veoma često bez bilo kakvog svesnog znanja zbog čega se to dešava.

UPLETENOST

Upletenost znači da neko u porodici nesvesno još uvek preuzima i živi istu sudbinu kao neko od prethodnika. Dogada se npr. da se jedno dete izdvoji iz porodice i preda nekoj drugoj porodici na čuvanje. Neko drugo, kasnije rođeno dete može preuzeti skrivenu dinamiku ponašanja odbačenog deteta i nesvesno se ponašati kao da je i samo odbačeno, tj. nekome dato. To može biti izraženo i odmah, u okviru iste generacije, kod mlađeg brata ili sestre, ili u nekoj sledećoj, budućoj generaciji. Iz tog se kruga upletenosti ne možemo izvući sve dok se ne otkrije pozadina upletenosti.

Do rešenja se dolazi obrnutim postupkom: u postavu se uvodi osoba  koja  je  data drugima. Ona se pri postavljanju porodice takođe postavlja u poredak. I odjednom postajemo svedoci čudesnosti razrešenja. Pošto je odbačena osoba ponovo prihvaćena i poštovana, ona postaje prijateljski naklonjena prema potomcima, pa čak preuzima i zaštitničku ulogu, pre svega prema onome ko je bio identifikovan s njom.

Oni koji su morali preuzeti na sebe sudbinu nekog ko je odbačen, nepravedno su obvezani grupnom savešću, a zapravo su potpuno nevini. Oni, naprotiv, koji su zaista bili odgovorni, jer su npr. predali ili prognali nekog člana porodice, oni se uglavnom osećaju jako dobro.

Upletenost se odvija na nekom drugom nivou. Mi nje nismo svesni. Ali često se osećamo kao da živimo tuđ život, donosimo odluke koje nisu u saglasnosti s nama, odjednom se

pojavljuju iracionalni panični strahovi, na primer od vode. Ili smo preterano mršavi  ili gojazni, dakle, imamo problem s ishranom, ne jedemo dovoljno ili jedemo previše – za dvoje ili više (abortirane braće ili sestra), osećamo se kao da nemamo prava na blagodeti života, pravo na život, na postojanje. To se može odraziti i na partnerske odnose, pa ćemo sebi stalno birati partnera/partnerku s kojim/kojom ne možemo potpuno da se ostvarimo jer je oženjen ili udata, bićemo uvek na sporednom mestu, kao ljubavnica ili ljubavnik, ali ne kao ravnopravan partner na prvom mestu; ili ćemo imati dve žene, to jest ženu i ljubavnicu, jednu za sebe, jednu za isključenog brata, na primer, ili dva muškarca- muža i ljubavnika, jednog za isključenu sestru, jednog za sebe, ili dva posla itd. Energetsko polje porodičnog sistema na takav način teži ponovnom uspostavljanju ravnoteže.

TRANSGENERACIJSKA KOMPENZACIJA I UPLETENOST - SISTEMSKO PRINUDNO PORAVNANJE

Kad je neko iz porodičnog sistema isključen, sistem teži kompenzaciji. Kompenzaciona

dinamika deluje tako da se isključeni član predstavlja kroz nekog od mlađih članova porodice koji je nesvestan i bespomoćan u odnosu na ovu identifikaciju.

Sudbina osobe koja je sakrivena ili isključena stvara pritisak na kasnijeg člana porodice da ponovi takvu sudbinu ili da uradi nešto što će isključeno ili sakriveno vratiti u porodično sećanje i to se retroaktivno ističe ili ponavlja.

Kao doprinos nesvesnom prenosu informacija, uviđamo da postoji mnogo dublja svesnost o sudbinama drugih. Budući da imamo ovo "unutrašnje znanje" u konfliktu sa  našim svesnim poimanjem, dolazi do konfuzije, jer doživljavamo u sebi razdor između osećanja koja su prenesena iz potpuno različitih situacija. Ova skrivena, intuitivna osećanja mogu da dovedu do ponavljanja skrivene sudbine, do pojave osećanja koja su nam strana, a ponekad i do bolesti i do ispoljavanja različitih simtoma u ponašanju.

Postoji nekoliko mehanizama na osnovu kojih je primećeno da dolazi do prihvatanja, preuzimanja ili uplitanja u sudbinu prethodnih članova porodice.

MEHANIZMI PRENOSA SUDBINE  PRETHODNIH ČLANOVA PORODICE

A.IMITACIJA

Kao deca mi pokušavamo da budemo nalik svojim roditeljima i  drugim  osobama  koje volimo i koje su nam bliske. To je nalik unutrašnjem glasu koji kaže: "Želim da budem kao ti."

To nije pasivno prilagođavanje ili autimatski proces učenja, ono nastaje iz aktivnog napora

deteta da bude blisko članovima porodice, pre svega roditeljima. Deca ostvaruju bliskost tako što imitiraju i žele da dele roditeljsko ponašanje i sudbinu. Time dobijaju doživljaj bliskosti i sigurnosti, čak i ako ih takvo imitiranje povređuje.

B.POTREBA DA SE SLEDI U SMRT

U porodičnom poretku se često vidi predstavnik koji odlazi izvan sistema ili koji leže na pod kao umrla osoba. On to ponekad čini bez ikakvih vidljivih osećanja, ponekad  u suzama, a ponekad sa radošću.

Dete ponekad u svojoj duši kaže: "Moja draga (mama, tata, bako...) želim da budem sa tobom." ili "Moj dragi... ja ću te slediti. Ne želim da budem sam i ne želim da ti budeš sam. Ja ću takođe umreti."

Želju da slede drage osobe u smrt često vidimo kod dece koja žele da slede prerano umrlog roditelja, kod roditelja koji su izgubili decu i kod starijih parova koje su izgubili parnera. Mnogi ljudi su iskusili ovo osećanje, u manjem ili većem stepenu, kada izgube nekog bliskog.

Ukoliko su u porodici postojale velike tragedije kao holokausti, masovna ubistva, stradanje, bolesti i smrt velikog broja članova porodice, na jednom generacijskom nivou, na primer pradede, onda često postoji veoma jak poriv da se sledi u smrt koji se transgeneracijski ispoljava.

C.PREDSTAVLJANJE NEKOG DRUGOG

Kada deca osete da je neko ko je njima veoma blizak u porodici povučen prema smrti ili teškoj sudbini, sledeći pokret njihove duše je da pokušaju da preuzmu teret sudbine na sebe.

"Dragi (mama, tata, brate...) ja ću to da uradim za tebe. Ja ću da umrem umesto tebe.“ Uvek je zapanjujuća snaga pokreta koju osobu privlači da preuzme sudbinu druge osobe u pokušaju da je sačuva i spase. To je želja da se svojom patnjom i žrtvom spase neko drugi  koju  ne  vidimo  samo  kroz  rad  u  poretku  ljubavi  nego  i  u  mnogim  religioznim tradicijama i svakodnevnim postupcima.

D.POMOĆ, ISPRAVLJANJE I ISPUNJENJE

Negde na  uzrastu od tri godine deca počinju da gledaju  članove svoje porodice  i da osećaju kako njihove radosti i snagu tako i njihovu tugu, bol i patnju. U svojoj duši oni počinju da stvaraju ono što se danas popularno naziva u terminima transakcione analize Erika Berna "životni skript".

"Dragi (mama, tata, brate, deda...) nemoj da budeš tužan. Ja ću ti pomoći u tvom bolu. Ja sam još previše mali, ali samo sačekaj dok porastem i pomognem ti."

Na taj način dete razvija životne uloge, plan za pomoć onima koje voli i kojima želi da pomogne u njihovoj patnji.

Ovakva odluka je za dete oslobađajuća. Nakon ovakve odluke ono u sebi nosi tajni unutrašnji plan koji kasnije može da uslovi mnoge sklopove problema i zabluda. Verovatno se i mnogi od nas sećaju takvih rečenica koje su izrekli u detinjstvu: "Ja se nikad neću oženiti.", "kad odrastem otići ću da živim u neku drugu zemlju", "Neću dozvoliti da ni jedno dete bude gladno, kao ti mali brate".

Sličnu dinamiku vidimo kad neko prerano umre u unutrašnjem glasu koji kaže: "Ja ću

živeti tvoj život da bih ga ispravno završio. Ja ću živeti za tebe kao i za sebe". Ovakve odluke ponekad vode dvostrukom životu, preuzimanju profesija isključenog člana bez jasnog razloga, korišćenju naše energije za ispunjenje ciljeva nekog  tuđeg  prekinutog života, kao da možemo da ostvarimo ucelovljenje na ovaj način.

E.UŽASI I NESREĆE

Kada se u porodici dogode užasne i nesrećne situacije, dugo posle nesreće užasne slike i glasovi, ostaju vezane za njihove učesnike i druge  članove porodice i oni ulažu veliki napor da ih potisnu i zaborave. Pogotovo je to često kada su u pitanju veliki katastrofični događaji, kao što je rat i ratna stradanja. Nakon toga, preživeli ostaju pod začaravajućom energijom užasa.

Oni koji su preživeli ili pobegli, retko žele da se osvrću unazad. To je kao Jobova ćerka u

biblijskoj priči koja se okrenula prema Sodomi i Gomori i pretvorila u stenu.

Njihovo okretanje unazad, u smislu preživljavanja i opstanka, može da ima strašne posledice. S druge strane, nepreživljeni i potisnuti užasi, dovode do zaleđivanja osećanja i toka ljubavi.

Da bi se oslobodili užasnih utisaka koji muče njihovu dušu, ono žele da ih odgurnu što dalje od sebe i od osoba koje su im drage i koje vole.

Nažalost, baš zbog ovog odbacivanja patnje i izgona iz sećanja član porodice koji je imao užasnu sudbinu ili je umro u strašnim okolnostima, da bi se obnovio i ponovo uspostavio tok ljubavi, nešto od te traume, užasa, simtoma događaja, proteže se kroz mnoge generacije.

Kad  se  u  porodici  događaju  strašne  smrti,     sećanje  počinje  da  navire  zajedno  sa

optužbama. Često smo skloni i da smatramo da su oni koje smo voleli odgovorni  za nesreće koje su im se dogodile. Recimo, da je neko ko je ubijen mogao da bude pažljiviji, pametniji...

Oni koji dolaze kasnije imaju u svom zadatku da otpuste te "duhove", da im obezbede mir u srcima preživelih i  njihovih potomaka i da ih olsobode iz nesreće, obezbeđujući im spokoj u smrti.

Mlađi član porodice može  biti oslobođen  ovakve upletenosti kada se osnovni poredak ponovo ustanovi, i kada se isključeni član ponovo vrati u porodicu i oda mu se poštovanje.