OSAMNAESTO POGLAVLJE

PORAST SAMOPOŠTOVANJA

"Gubimo isuviše vremena  potcenjujući sami sebe. Kada bismo bar pola tog vremena proveli istražujući u svom umu kako da se suočimo sa životom, otkrili bismo da smo mnogo jači nego što mislimo", rekla je pevačica i igračica Kerol Lorens, u listu "Chicago Tribune", 14. novembra 1975. godine. Ona je završila kurs Kontrole uma na preporuku pevačice Margerit Pjaca, diplomiranog polaznika.

Zaista, mnogi od nas su sputani uskim idejama o tome ko smo i šta možemo da uradimo. Uskoro ćete doživeti radost razbijanja tih ograničenja i pronalaženja novih sloboda izvan njih. Kada shvatite za šta ste sve sposobni, vaše samopoštovanje će porasti. Na ovu su temu rađene brojne studije, s poznatim rezultatima, u kojima nalazimo široke grupe ljudi - od onih koji nemaju naročitih problema do onih čije se samopouzdanje očigledno raspada - od studenata do alkoholičara, narkomana, kriminalaca i sirotinje koja živi od socijalne pomoći.

Pogledajmo prvo studente. Predavanja Kontrole uma su održana, i to često, kao sastavni deo nastavnog programa, na dvadesetčetiri koledža i univerziteta, šesnaest

srednjih i osam osnovnih škola.

Mogli biste očekivati da isti kurs, predavan na isti način u različitim školama studentima različitog doba i različitog kulturnog i ekonomskog profila, daje različite rezultate. Nije tako - rezultati su toliko ujednačeni da se sa sigurnošću može tvrditi da se u osnovnim crtama mogu predvideti. Uvedite Kontrolu uma u školu i rezultat su studenti jačeg samousmerenja, i s izraženijim samoodređenjem usled poboljšane sposobnosti za samostalno rešavanje problema. Drugim rečima, s jačim egom. Ovo je naučno utvrdio Dr. Džordž de So (Dr. George de Sau), bivši direktor obrazovnog istraživanja za Silva metod Kontrolu uma, prethodno direktor Savetovališta i istraživanja na Area Community College u Vilijamsportu, Pensilvanija.

Prvi test, 1972. godine, obavljen je u gimnaziji u Halahanu (Filadelfija), gde je

2.000 studenata pohađalo kurs. Nedelju dana pre i dve nedelje posle kursa, grupi od 220 nasumice odabranih studenata dati su školski upitnici o ličnosti16 sa 140 pitanja koja podrobno otkrivaju kakvu predstavu osoba ima o samoj sebi. Ovaj presek ličnosti može se tada nacrtati kao vrsta portreta sa četrnaest svojstava - pustolovan, hedonista, samouveren, itd. Ovaj test ima široku upotrebu pri istraživanju i savetovanjima.

Predstave koje su ovih 220 studenata imali o sebi uklopljene su u jedinstven profil grupe, radi upoređenja pre i posle kursa. Rezultati: znatan pomak ka većoj snazi ega, samouverenosti i staloženosti, udaljavanje od nestrpljivosti, nesigurnosti i ravnodušnosti. Studenti se nisu izmenili u pogledu ravnoteže između dominacije i

1   Upitnike je izdao Institut za ispitivanje ličnosti i sposobnosti (Institute for Personality and Ability Testing).

potčinjenosti, nežnosti i grubosti. Sve ovo je doprinelo tome da ovi studenti imaju više poštovanja prema sebi posle kursa Kontrole uma, nego pre.

Prirodno, s promenom životnog obrasca, naš pogled na same sebe menja se iz dana u dan. Da smo nasumice odabranoj grupi dali test i zatim ga ponovili tri nedelje

kasnije,  primetili  bismo  izvesne  promene.  Autori  testa  su  i  ovo  proučavali.

Normalno je očekivati izvesne slučajne promene i njihova je stopa proračunata. Da bi se ocenili rezultati iz Halahan škole bilo je neophodno odrediti koliko su promene iz izveštaja veće od onih koje su izazvane slučajem. Evo šta je otkriveno:

Da bi slučajem nastale pozitivne promene u snazi ega poput onih koje donosi Kontrola  uma  u  Halahan  školi  -  test  bi  se  morao  davati  više  od  hiljadu  puta,

nasumice izabranoj grupi - više od hiljadu puta da bi se podudarila promena u

samouverenosti, više od hiljadu puta da bi se podudarila promena kod staloženosti. Razliku je stvorila Kontrola uma, a ne slučaj.

Za vreme kursa, Džo Klark, reporter lista "Philadelphia Daily News" intervjuisao je neke studente u toku pauze za ručak. U članku koji se pojavio 27. septembra

1972. godine citirao je trinaestogodišnju Keti Bredi koja je grickala nokte od svoje osme godine: "Grickala sam ih kad god sam bila nervozna. Dok sam jutros bila u

učionici poželela sam da ih grickam, ali nisam to učinila. U sebi sam pomislila: 'Nemoj da grickaš nokte.' Zatvorila sam oči i opustila se."

Pat Ajzenlor mu je rekla da je odolela želji da se potuče s mlađim bratom, što se skoro nikada ranije nije desilo. "Rekla sam sebi: 'Nema svrhe razbesneti se. Zašto se

tući?' I nisam to učinila. Jutros sam se takođe oslobodila glavobolje i to govoreći samoj sebi da je se oslobađam. Znam da zvuči čudno, ali deluje."

Uporedimo sada rezultate iz ove škole sa druge dve studije, prve iz Lorensvila, Katoličke škole iz Pitsburga, i druge iz Sent Fidelisa, Katoličke škole za sveštenike.

I  u  Lorensvilu  i  u  Sent  Fidelisu,  kao  i  u  Halahanu,  najveća  promena  kod studenata bila je u snazi ega. Štaviše, ova promena je bila jednoobrazna - u svakoj

školi profil grupe se toliko popravio da bi se isto moglo dogoditi slučajno samo jednom u hiljadu puta. Isti stepen promene desio se u staloženosti i u Halahanu i u

Lorensvilu, a nešto manji u Sent Fidelisu. Različiti stepeni promene u samouverenosti, svi vrlo pozitivni, dogodili su se u sve tri škole.

Otkrića, delimično ovde navedena, nisu sasvim zadovoljavala Dr. de Soa. Iako su ga obradovali pozitivni rezultati a jednoobraznost koristi od Kontrole uma otklonila

sumnje, nešto je nedostajalo. Testiranje grupe pre, i dve nedelje posle kursa Kontrole uma, ne otkriva da li će ta korist biti trajna; testiranje četiri meseca posle

kursa bi to pokazalo. Dr. de So ga je sproveo u Lorensvilu i Sent Fidelisu - i suočio se  s  nekim  iznenađenjima.  U  svim  navedenim  karakteristikama  -  snazi  ega,

samouverenosti, staloženosti - studenti obe škole popravili su se daleko više u četvoromesečnom periodu nego u one dve nedelje neposredno po završetku kursa.

U svom izveštaju o ovim istraživanjima Dr. de So je zaključio:

"Možda se promene koje su se dogodile kod navedenih studenata u njihovim različitim obrazovnim okvirima mogu najbolje proceniti iz perspektive kao što je ona koju ima Džon Holt, vaspitač i autor. On smatra da proces obrazovanja često podučava glupostima što doprinosi povećanju anksioznosti, osećanju krivice i skoro neprekidnom oslanjanju na spoljnu potvrdu ili osporavanje - sve su to uslovi koji stvaraju pokorno, neurotično i robotizirano ponašanje, i ničim ne podspešuju obrazovanje ili ljudski razvoj. Postoje razumni osnovi za verovanje da se isti uslovi nalaze i u ostalim društvenim institucijama.

Izneti podaci proizašli iz istraživanja ukazuju, bar iz obrazovne perspektive, svežu, sprovodljivu alternativu. Faktor promene koji je uporan i jak posle obuke

Kontrole uma je taj koji vrši pomeranje ka unutrašnjim repernim tačkama - drugi

način da se izrazi spoznaja sopstvene vrednosti i značajan korak ka samokontroli nasuprot spoljnoj kontroli, od strane drugih."

U većini škola u kojima se predaje Kontrola uma svi učitelji su obavezni da završe kurs. Razlozi - svi sem jednog - dovoljno su očigledni, uzimajući u obzir koristi od obuke. Učitelji postaju manje nervozni, strpljiviji, a studenti lakše provode vreme na njihovim časovima.

Dobro je poznato da učitelj koji malo očekuje od svojih učenika malo i dobija, a onaj koji očekuje više i dobije više. Učitelj obučen u Kontroli uma imao je direktno

iskustvo u onome što u četrnaestom poglavlju Hose naziva "kosmička lista prava"

čija se nadležnost prostire širom ljudskog roda. Jedan ovako obučen učitelj neće nikad ismejavati nečiju "mentalnu opremu" - isuviše je dobro upoznat sa ogromnim delokrugom svakog ljudskog uma da bi to učinio. Usled toga postaje bolji učitelj, čak i ako njegovi đaci nikada nisu čuli za Kontrolu uma.

Međutim, kada su i đaci i učitelj prošli obuku u Kontroli uma, u razredu se događaju sjajne stvari.

Nastavnica srednje škole iz Bufala podučava svoje đake da se "usklade" prema Džordžu Vašingtonu i drugim ličnostima iz prošlosti kako bi im pomogle da uče

istoriju, upotrebljavajući tehnike koje su naučili na završnim časovima Kontrole uma, kada su obrađivali slučajeve. Na taj način doživljavaju istoriju. A da bi im

pomogla kasnije, dok budu polagali testove, "podešavaju" se prema njoj i nalaze potvrdu svojih odgovora.

Druga učiteljica na nivou koledža upućuje svoje studente da se "podese" na filozofe radi objašnjenja onih mesta koja su im u njihovim radovima nejasna. "To

deluje!", izjavljuje.

Gospođa Liti, predavač Kontrole uma u Virdžinija Biču, nalazi posebno zadovoljstvo u podučavanju mladih od sedam do sedamnaest godina. Neka od njenih

iskustava izneta su u članku pod naslovom "Učenici napreduju posle kursa Kontrole

uma" koji je objavljen u listu "Ledger Star" iz Norfolka (16. jul 1975.). Jedan od njenih učenika bio je na lečenju od hiperkineze. Majka ovog hiperaktivnog mladića je izjavila: "Posle kursa promene su bile apsolutno fantastične. Moj sin je bio u

stanju da prekine sa uzimanjem lekova a njegove ocene su se popele sa C na A. Kontrola uma mu je dala saznanje da ima moć da se promeni."

I ocene drugog učenika iste škole skočile su sa C pre kursa na A posle kursa. Neka druga učenica padala je na testovima izgovora. Posle kursa imala je ocenu A

na svim testovima izgovora, a za godinu dana njena sposobnost čitanja skočila je sa

nivoa četvrtog razreda na nivo devetog razreda.

Nije postojao praktičan način da se uporede oni koji su izabrali da idu na kurs sa onima koji to nisu učinili, ili da se kasnije izmeri razlika između te dve grupe, jer na

sve tri škole na kojima je Dr. De So sproveo testove pre i posle kursa skoro svi

studenti su se opredelili za Kontrolu uma.

Ovakva mogućnost se, međutim, pojavila na Univerzitetu Skrenton u Skrentonu, Pensilvanija. Profesor Donald L. Endžl (Donald L. Angell) sa Grupe za Ljudske

potencijale   ponudio   je   diplomiranim   studentima   kurs   na   Savetovalištu   za

rehabilitaciju. Dovoljan broj studenata je odlučio da ne ide na kurs tako da je bilo moguće proučiti razlike. Dali su test sličan onome koji je korišćen u srednjim školama - mada prilagođen odraslima - za 35 studenata koji su pohađali kurs i 35 koji nisu.

Razlike između ove dve grupe pokazale su se i pre početka kursa. Oni koji su se opredelili za pohađanje kursa bili su, prema rezultatima testa, spremniji za nova iskustva i više okrenuti sebi. Oni koji nisu želeli kurs, bili su tradicionalniji, vezani običajima i pravilima, i praktični.

Mesec dana posle kursa, obe grupe su ponovo testirane i osim što su se prvobitne razlike zadržale, pojavile su se nove, vrlo značajne. Grupa koja je pohađala kurs bila je emocionalno stabilnija i zrelija, samouverenija i opuštenija od druge grupe.

Ukratko, ovo proučavanje ukazuje na to da su oni čiji je izbor da pohađaju kurs Kontrole uma različiti od onih koji to ne izaberu i da im kurs koristi.

Dok je uzlet ka samopoštovanju važan za svakoga, od životne važnosti može biti za narkomana koji se bori da bi se oslobodio ove zavisnosti. Kontrola uma ima ograničeno iskustvo sa narkomanima, ali se to iskustvo pokazalo uputnim.

Pol Grivas (Paul Grivas), jedan od direktora Centra Kontrole uma na Menhetnu, želeo je da vidi šta Kontrola uma može da učini za narkomane. Dobrovoljno je

počeo rad sa četiri narkomana, dvojicom koji su uzimali metadon i dvojicom koji još

uvek uzimaju heroin.

Prva dvojica su smatrala da je kurs koristan ali nije ih oslobodio metadona. Metadon stvara izuzetnu zavisnost i koristi se u mnogim programima oslobađanja

narkomana od heroina. Odvikavanje od metadona je fizički bolno, a bolovi su, kažu

ovi narkomani, tako jaki da se nisu mogli koncentrisati na vežbe Kontrole uma.

Jedan od narkomana koji je još uvek uzimao heroin imao je krizu u porodici prvog dana kursa  i odustao  je.  Onaj drugi  bio je  u  stanju  da izvrši  sopstvenu

detoksikaciju - da se oslobodi droge tokom nekoliko meseci posle kursa. Zatim se

javio gospodinu Grivasu i obavestivši ga da ponovo uzima heroin, tražio je da

ponovi kurs. Gospodin Grivas je proveo dan sa njim u obnavljanju i pojačavanju vežbanja Kontrole uma, i on se ponovo oslobodio droge. Mesecima potom, još uvek je bio nezavisan; zatim se odselio, te je gospodin Grivas izgubio dalji kontakt s njim.

Drugo nastojanje da se pomogne narkomanima pomoću kursa Kontrole uma bilo je u okviru društvenog projekta u Bronksu, sa osamnaest bivših narkomana od kojih su neki radili na projektu ili i sami bili organizatori. Oni koji su bili na kursu rekli su da su osetili da mogu da upravljaju sobom mnogo više nego ikad ranije, a nekoliko njih, mesecima kasnije, reklo je da su čak bili u stanju da prenesu neke od vežbi svojim porodicama. Pouzdani test pre i posle kursa nije bio moguć jer, tri meseca kasnije, mnogi od prvobitnih osamnaest narkomana nisu više bili dostupni.

Da li su nas ova dva iskustva nečem naučila? "Da", kaže Pol Grivas. I dok još uvek nema statističkog dokaza, njegovo iskustvo ukazuje na dve stvari:

Prvo,  Kontrola  uma  ne  bi  trebalo  da  uđe  u  život  narkomana  samo  na

četrdesetosam sati, a zatim da sve ostalo prepusti njemu samom. Za mnoge od nas to je iskustvo koje se stalno menja, ali narkomanu - koji treba da savlada, tokom godina, a možda i celog života stvaranu, jaku negativnu uslovljenost uz mentalnu i fizičku zavisnost - neophodni su česti podstreci tokom dužeg perioda. "Dajte mi mogućnost da ovako postupim u toku programa rehabilitacije narkomana i siguran sam da ću dobiti rezultate", rekao je Grivas.

Drugo, narkomani teško savlađuju zavisnost od droga, ali zato mnogo lakše pristupaju vežbanju Kontrole uma nego mnogi drugi. Razlog je, kako veruje gospodin Grivas, u tome što Kontrola uma podrazumeva izmenjeno stanje svesti. Dok većina ljudi nije nikada iskusila drugo stanje svoje svesti, narkoman to često čini. Ono što nije ranije radio jeste ulazak u korisni nivo uma na kom ima kontrolu umesto da je gubi. To je ono gde Kontrola uma pruža posebne nade narkomanima.

Mada nije bilo obimnih studija na ovom području, dovoljno je priča o pojedinačnim uspesima diplomiranih polaznika Kontrole uma, što nagoveštava da je poverenje gospodina Grivasa u Kontrolu uma sasvim osnovano.

Evo jednog ličnog iskustva diplomiranog polaznika Kontrole uma koji je izlečio sopstvenu zavisnost 1971. godine. Još uvek je "čist".

"Znao sam da imam ozbiljan problem: zavisnost od heroina. Kako kurs nazvan Kontrola uma koji, između ostalog, tvrdi da pomaže ljudima da se oslobode neželjenih navika, može da pomogne meni kad sam već probao većinu metoda rehabilitacije narkomana? To je bilo van moje tadašnje moći razumevanja. Skeptičan - kakav sam bio posle odlazaka psihijatrima, psihoterapeutima, posle metadonskih programa i bolnica - bio sam spreman da probam bilo šta! Bio sam uveren da neću preživeti još tri godine do svog tridesetog rođendana ukoliko ne prekinem s korišćenjem heroina i načinom života koji je zahtevao, kako bih se svakodnevno snabdevao drogom vrednom do 200 dolara.

'Navika nije ništa drugo do utisci koji se u moždanim ćelijama pojačavaju ponavljanjem', rekao je instruktor Kontrole uma. Promenite programiranje na nivou

uzročnosti, podsvesti', nastavio je, 'i promenićete obrasce ponašanja na delotvornom nivou, u spoljašnjoj svesnoj dimenziji'. To je logički imalo smisla, ali moj emotivni nivo mi je govorio da mi je droga neophodna kako bih prestao da budem preosetljiv na život i na negativna osećanja koja sam imao prema sebi. Tada nas je instruktor upoznao s tehnikom kojom ćemo promeniti sliku o sebi, kojom, umesto slabe, bezvoljne, neefikasne osobe postajemo pouzdano, samosvesno, zdravo ljudsko biće.

Još uvek skeptičan, ali sa iskrom nade, počeo sam da se menjam maštajući u Alfi. Programirao sam se tri puta dnevno - ujutru, u podne i uveče - da do 20. jula, tridesetog dana  od prvog programiranja, sva  želja za drogom zauvek nestane. Tokom ovih trideset dana nastavio sam da uzimam drogu, ali sam polako smanjivao količine, planirajući da se određenog dana u potpunosti oslobodim zavisnosti od droge.

Tog važnog dana u julu prestao sam da uzimam drogu i od tada je više nikada nisam upotrebio. To nije bilo kao bezbroj puta ranije kada sam prestajao sa upotrebom droge da bih joj se posle nekoliko dana ili nedelja ponovo vratio. Ovog puta sam osetio svim svojim "bićem" da zaista nemam nikave želje za drogama. Bez snage volje, bez zamene, bez potiskivanja osećanja ili želje. Uspelo je! Konačno slobodan!"

Još jedan oblik zavisnosti, alkoholizam, daleko je rašireniji nego uzimanje droga i upropašćava mnogo više života - samo u SAD na milione. Njegove žrtve takođe imaju očajničku potrebu da prevladaju osećanja bespomoćnosti, neuspeha i krivice, da izgrade samopouzdanje i staloženost koji će im olakšati povratak zdravlju.

Ovim potrebama je udovoljeno kada je 1973. godine 15 alkoholičara pošlo na kurs Kontrole uma kao deo istraživačkog projekta u okviru institucije u kojoj su bili

na lečenju. Rezultate je procenjivao Dr. De So. Primenio je isti test ličnosti koji je

ranije upotrebio sa diplomiranim studentima na Skrenton Univerzitetu i, kao i u ranijim ispitivanjima, dao je test neposredno pre početka i ponovo mesec dana posle kursa.

Najoštriji kontrast kod ovih petnaest osoba pre i posle kursa bio je u manipulativnom ponašanju. U profilu grupe učinjen je pomak od slabe kontrole

događaja prema većoj iskrenosti i otvorenosti u kretanju ka ciljevima; pomak koji bi

slučaj proizveo samo jednom u sto puta. Ostale promene su u glavnim crtama sledile obrasce uočene u ranije opisanim slučajevima đaka i studenata. Imali su veću snagu ega i samopouzdanja, bili su opušteniji i otvoreni ka novim saznanjima - kvaliteti koji imaju neprocenjivu vrednost za onoga ko se bori protiv alkohola.

Jedna od najznačajnijih promena bilo je smanjenje osećanja ugroženosti ili uznemirenosti. Dr. De So je napisao: "Područje osećanja ugroženosti sa svojim izrazitim autonomnim tenzijama i prekomernom aktivnošću može biti od znatne važnosti u razumevanju ponašanja alkoholičara. Vrlo je moguće da alkoholičari koriste alkohol kao sredstvo kojim pokušavaju da uravnoteže svoje mentalne/fizičke

simptome. Kao odgovor na neugodnu situaciju, alkohol, koji uspostavlja ravnotežu duha i tela, može im doneti beg sa tog nivoa uznemirenosti. Čini se da je u poboljšanju stava prema samom sebi i u umeću kontrole uznemirenosti prava zamena u alkoholu."

Direktor ustanove u kojoj su se lečili alkoholičari izneo je kako se svako od 15 novih  diplomiranih  polaznika  Kontrole  uma  osećao  šest  meseci  kasnije  (zbog

diskrecije označeni su sa "subjekt" ili "S" umesto imenima).

Subjekt 1: Nije se vratio na staro stanje po prolasku kroz 90-dnevni program rehabilitacije. Otkako je završio kurs Kontrole uma S. je od vrlo mirne, povučene jedinke postao ljubazna, otvorena, duhovita i mudra osoba.

Subjekt 2: Od završetka kursa Kontrole uma S. se nije vraćao na staro stanje i napustio je ustanovu i program rehabilitacije na pola puta. Izgleda da S. razvija samopouzdanje i osećanje blagostanja.

Subjekt 3: Nije se vraćao na staro stanje od tretmana rehabilitacije u bolničkom programu.  Posle  kursa  Kontrole  uma  S.  je  doživeo  značajan  napredak  u  A.A

(antialkoholičarskom) programu.

Subjekt 4: U periodu od hospitalizacije do kursa Kontrole uma nije bilo povratka na prethodno stanje. Kurs je zaista ojačao učinak terapijskog tretmana.

Subjekt 5: Bez povratka na prethodno stanje otkako je otpušten sa bolničkog programa za rehabilitaciju.

Subjekt 6: Bez povratka na staro stanje. Osećanje dobrobiti se kod S.-a znatno uvećava. Poboljšanje se odražava u iznenadnoj stabilizaciji cele porodice. Takođe je

popravio ocene u školi.

Subjekt 7: Do danas S. nije iskusio povratak na staro stanje. Posle kursa Kontrole uma, S. je prekinuo A.A. program. Međutim, očigledno je da S. živi sa A. A.

filozofijom. Odnosi u porodici se izgleda takođe popravljaju.

Subjekt 8: Bez povratka na staro otkako je pohađao kurs Kontrole uma. Odnosi u porodici su se uveliko popravili. Ranije zajedljiv i prgav, S. je postao prijatna osoba "koja ljubi svoje bližnje".

Subjekt 9: S, žena, nije se vraćala na staro stanje i trenutno je zaposlena.

Subjekt 10: Bez vraćanja na staro stanje. S. je sada okrenut ka cilju i konačno je izmenio granice koje je samom sebi nametnuo i očekuje prilike za viša dostignuća.

Subjekt 11: Otkako je pohađao Kontrolu uma S. tvrdi da mu je život pošao nabolje, što se vidi po blagostanju koje se oseća u njegovoj porodici i njegovim

radnim rezultatima. S. se nije vraćao na staro stanje.

Subjekt 12: Dvanaest godina na A. A. programu. Posle kursa Kontrole uma S. je imao jedno vraćanje na staro stanje u trajanju od jednog sata. Potom, povremenih

povrataka na staro stanje nije bilo.

Subjekt 13: Bez povratka na staro stanje od otpuštanja s bolničkog programa rehabilitacije. Posle Kontrole uma, S. se postepeno konsoliduje. Poboljšanje je primećeno u oblastima kao što su posao, porodica, itd.

Subjekt 14: Otkako je pohađao Kurs Kontrole uma S. je imao nekoliko povrataka na staro stanje od kojih se sam izlečio. Nije bio hospitalizovan ni zbog jednog od ovih povrataka, kao što je bio slučaj pre pohađanja kursa Kontrole uma.

Subjekt 15: Osam godina unutar i izvan A.A. programa. Hospitalizovan četiri puta pre pohađanja kursa Kontrole uma. Povremena skliznuća ili povratak na staro stanje u međuvremenu. Posle kursa Kontrole uma S. je doživeo četiri povratka na staro stanje od kojih su dva zahtevala kratku hospitalizaciju.

Kontrola uma bila je očigledno moćan podstrek u borbama svih, izuzev poslednjeg od ovih alkoholičara.

Jedna mala studija kao što je ova, naravno, nije dovoljna da dokaže da Kontrola uma treba da bude prihvaćena kao sastavni deo lečenja alkoholičara. Međutim,

poboljšano osećanje blagostanja koje se jednoobrazno pojavilo i pre i posle testova

na studentima i psihijatrijskim pacijentima jasno ukazuje da oni koji traže bolje načine za pomoć alkoholičarima treba da pokušaju sa Kontrolom uma.

Postoji još jedno stanje koje uključuje u sebe i uništeno samopoštovanje, stanje koje nije samonametnuto kao zavisnost od droga ili alkohola, ali je mnogo rasprostranjenije - siromaštvo. Uzroci siromaštva i načini njegovog suzbijanja bili su predmet diskusija od postanka ljudskih zajednica. Kontrola uma se ne uključuje u tu raspravu, ali može biti od ogromne pomoći kada treba ubediti siromašne da prikupe sve svoje snage i pomognu sami sebi.

Nekima to može zvučati kao da se već ušlo u raspravu - kao da mi ubeđujući siromašne da pomognu sami sebi prihvatamo da su sami krivi za svoje siromaštvo.

To je očigledno netačno, ali svaka siromašna osoba može sebi pomoći u razbijanju

svojih okvira kada u Kontroli uma pronađe ono što i svi ostali pronalaze - veću sposobnost za upravljanje sopstvenim životom.

Prvi ozbiljan napor da se istraži koliko može biti korisna, ukoliko uopšte jeste, Kontrola  uma  kao  deo  programa  rehabilitacije  u  socijalnom  pogledu,  bilo  je

istraživanje izvršeno nad 40 muškaraca i žena koji su živeli od socijalne pomoći.

Dobro je poznato da osoba koja ostane bez posla doživljava udarac po svom samopoštovanju. To joj još više otežava da misli i pronađe izlaz iz svog problema.

Čovek, dok traži posao, oseća se poraženim i omalovaženim, bezvoljno obavlja

razgovore za posao koji produžavaju njegovu nezaposlenost i još više umanjuju njegovo samopoštovanje. Ovo ga na kraju dovodi do socijalne pomoći. Kada bi nešto moglo da utiče na ovu silaznu spiralu i obezbedi realan uzlet u samopoštovanju, ta osoba bi bila u mnogo boljoj poziciji da sama sebi pomogne.

Ovako je, manje-više, razmišljao Lari Hildor, direktor socijalne službe u Ottawa County Department, Mičigen. On je i sam pohađao kurs i znao je šta vežbanje može doneti. Jedino što se pitao bilo je da li se rezultati mogu izmeriti i kako bi to merenje izgledalo.

Da bi ostvarili projekat istraživanja i izvršili testiranja, zajedno se sa Dr. De Soom obratio Dr. Džejmsu Motifu (Dr. James Motiff) sa odeljenja za psihologiju na Houp Koledžu, Mičigen. Za test su izabrali široko upotrebljavani "Tennessee Self - Concept Test" koji sa sto pitanja na šest strana, beleži pet aspekata mišljenja o samom sebi: fizički, moralno/etički, lični, porodični i društveni. Test je sproveden dva puta, jednom pre kursa i jednom posle.

Već samo ovo može nekog da navede da rezultate vidi samo kao "Hotorn efekat" ("Hawthorne Effect"). Sredinom 20-tih i u ranim 30-tim godinama, Western Electric

Company  je  pokrenula  dalekosežan  istraživački  projekat  da  bi  izučila  različite

promene u uslovima rada koje bi mogle poboljšati stanje duha zaposlenih u Hotorn postrojenju u Čikagu. Šta god da je kompanija učinila, stanje duha se popravljalo: oni uvedu neku meru, moral raste; izbace tu meru i moral opet raste. Zaključak je da ljudi jednostavno vole da ih primećuju i to se odražava na uzlet morala.

Da bi izmerio mogući "Hotorn efekat" Dr. Motif je testirao drugu grupu ljudi koji su živeli od socijalne pomoći koji nisu bili na kursu Kontrole uma. Oni su bili dva puta testirani, ali za razliku od grupe Kontrole uma, nisu ništa doživeli između dva testa. Kod njih se nije pojavio "Hotorn efekat".

Oni koji su pohađali vežbanja Kontrole uma završili su sa radikalno izmenjenim pogledom na sebe - promene koje su u pojedinim slučajevima prevazilazile slučajnosti u proporciji od milion prema jedan. Promene su bile dramatične u svim kategorijama. Novi diplomirani polaznici Kontrole uma videli su sami sebe kao daleko bolje osobe nego što su to ranije mislili da jesu i osetili su novo pouzdanje u sopstvene sposobnosti za rešavanje svojih problema.

Stepen promena naveo je Dr. Motifa da uzvikne: "Ovo su najznačajniji podaci koje sam ikada video."

U izveštaju o ovom istraživanju piše:

"Bilo je malo zabrinutosti oko toga koliko će iznenadno ubacivanje optimističke, "bolje i bolje" filozofije Kontrole uma biti prihvaćeno od strane majke koja od

socijalne pomoći živi u velikoj bedi. Ova zabrinutost je brzo otklonjena ... drugog

vikenda. Svi koji su se u početku uključili u kurs vratili su se da ga završe, a prvobitno stidljivo šaputanje zamenjeno je žamorom živahnog razgovora koji je pretio da čas pretvori u susret potpunog preporoda.

Skoro je svako imao da prijavi nešto konstruktivno ... nova bliskost sa svojom decom ... nestanak hronične glavobolje ... smanjenje frustracije ... smanjenu težinu.

Mlada majka koja je zračila srećom upotrebila je tehniku Ogledala uma da bi našla

odgovor za zaposlenje i videla je samo ruku kako piše ček. Sledećeg dana dobila je upravo onaj posao koji je oduvek želela."

Uglavnom su stanje duha i poremećena slika o sebi ono što osobu odvodi u zatvor i čini je grubom i brutalnom dok je tamo; takođe, stanje duha je ono što osobu često ponovo vraća u zatvor kada se jednom nađe na "slobodi". Vrsta slobode koju zatvorenik može očekivati od Kontrole uma je ona koja je data i ostalima: razbijanje

mentalnih ograničenja koja se kod mnogih od nas ispoljavaju "u spoljašnjosti" kao glavobolje, čirevi, nesanica i neuspeh u životnom opredeljenju, a kod zatvorenika i kao zidovi i rešetke.

Ograničena iskustva Kontrole uma u zatvorima ukazuju na to da se rezultati mogu očekivati u okruženju koje je manje brutalno. Vreme koje se tamo provodi više nisu prazni časovi koje zakon otkida od nečijeg života, već bogat deo samog života - časovi razvoja i samoistraživanja. Kontrola uma možda neće od zatvora stvoriti srećnu isposničku ćeliju, ali ga može učiniti civilizovanijim mestom za razvoj.

Iako nisu vršena statistička istraživanja, lična iskustva zatvorenika i njihovih instruktora mnogo više govore. Li Lozovik je sedam puta držao kurs u državnom zatvoru Rejvej - dok je bio oblasni koordinator Kontrole uma za Nju Džerzi (što je napustio 1976. godine da bi osnovao Hom, duhovnu zajednicu) - četiri puta je držao kurs ukupnom broju od oko 60 zatvorenika i tri puta osoblju zatvora.

"Ne postavlja se pitanje koristi koju su zatvorenici i osoblje imali od kursa", rekao je, "to im se moglo videti na licima." Zvaničnici su bili toliko impresionirani

Kontrolom uma da je zatvorenicima koji su pohađali neki fakultet, kurs priznat kao

sastavni deo nastavnog programa.

Ronald Gorajeb, koji je na istom mestu nasledio g. Lozovika, ponudio je kurs desetorici zatvorenika u oblasnom zatvoru Pasaik u Nju Džerziju. Jedan od njih je

izostao sa kursa pošto je pušten iz zatvora iako je želeo da se vrati da bi ga završio -

zatvorske vlasti to nisu dozvolile, ali su udovoljile zahtevu drugog zatvorenika koji je posle kursa tražio da ode u samicu da bi mogao da meditira. Treći, upotrebljavajući tehniku Mentalnog ekrana, programirao je da nađe posao van zatvora. I našao ga je - to je sve što mu je bilo potrebno da bude uslovno pušten na slobodu.