Popravljati ili ne, pitanje je sad

Mnoge od nas buni ta uloga vodiča na Zemlji. Ponekad nas ukoči osećaj odgovornosti da moramo da spasimo baš svakoga na planeti, da budemo stalno sa njima, popravljamo ih, slušamo njihove drame. Ako zaista volimo porodicu i prijatelje, nećemo pokušavati da ih popravljamo, čak i kada je to "za njihovo dobro". Ta potreba da popravljamo bliske osobe je jedan od najbolnijih ego tripova. Verovanje da možemo bilo koga da popravimo je naša greška u proceni. Da je zaista moguće da jedan entitet popravi drugi, znači da bi Bog ili neki njegov predstavnik, već odavno popravio vas ili mene. To se tako ne radi.

Naša želja da kontrolišemo ponašanje drugih potiče od toga što njihovo ponašanje smeta nama samima, u suštini nas ne zanima da li oni sebi nanose štetu. Osećamo tu potrebu da kontrolišemo ponašanje drugih zato što ne shvatamo svrhu Zemljine škole. Ne razumemo da menjanje svesti drugih ljudi nije naš posao. To je posao univerzuma. Ne verujemo da je Bog toliko moćan i ispunjen ljubavlju da je sve, pa i naša porodica, potpuno u redu takva kakva je. Pokušaji da se modifikuje ponašanje neke osobe ili grupe ljudi nikada nisu mogli da uspeju na Zemlji iz vrlo jednostavnog razloga- kosmički zakon nalaže da svest kreira realnost u trodimenzionalnom vremenu i prostoru. Neko ne može da kreira mir u porodici ako nije umirio sopstvenu svest. Sam napor da umirimo porodicu, a ne sebe, uznemirava našu svest.

Isticanje greške ne popravlja grešku. Greške ne postoje, postoje samo različite percepcije. Nijedan majstor nije učio učenike da popravljaju tuđe ponašanje. Učili su nas da se molimo jedni za druge, a molitva nije kontakt - sport. "Kurs čuda" kaže da sve korekcije radi Sveti Duh. Kaže i da kada uočimo grešku, u stvari treba da popravimo našu percepciju, a ne situaciju koju posmatramo. Znači: kada verujemo da nako čini grešku, treba da mu šaljemo svetlost. Uz nadu da smo naučili da ih više nikada ne popravljamo, niti da ih sažaljevamo.