8.
Advokat Brijans je bio mlad čovek koji je više ličio na studenta boema čija se ishrana zasniva na
slanim krekerima i kafi, a upravo na to je i njegova kancelarija mirisala. Na to i na prašnjavu hartiju.
Njegova kancelarija je zauzimala sobičak okačen u potkrovlju zgrade velikog Pozorišta „Tivoli“, na kraju
hodnika bez svetla. Fermin ga je tamo zatekao iako je već bilo pola devet uveče. Brijans mu je otvorio u
košulji i, ugledavši ga, samo je klimnuo i uzdahnuo.
- Fermin, pretpostavljam. Martin mi je pričao o vama. Već sam počeo da se pitam kada ćete nabasati
ovamo.
- Bio sam van grada neko vreme.
- Naravno. Izvolite, uđite.
Prateći ga, Fermin uđe u sobičak.
- Kakva noć, zar ne? - pitao je advokat, nervozan.
- To je samo voda.
Fermin je pogledao oko sebe i utvrdio da u njegovom vidokrugu postoji samo jedna stolica. Brijans mu
ju je ponudio. On se smestio na naslagane tomove privrednog prava.
- Još mi nisu doneli nameštaj.
Fermin je procenio da tu ne bi stao ni zarezač, ali radije je ćutao. Na stolu je bio sendvič s
krmenadlom i pivo. Papirna salveta je govorila da advokatova obilna večera potiče iz kafea odozdo.
- Baš sam se spremao da večeram. Drage volje ću ovo podeliti s vama.
- Jedite, jedite, vi mladi treba da rastete, a ja sam večerao.
- Čime mogu da vas ponudim? Kafu?
- Ako imate, jednu sugus karamelu.
Brijans je pročeprkao po fioci u kojoj se moglo naći sve sem sugus karamele.
- Može bombona huanola?
- Zdrav sam, hvala.
- Dopustićete mi…
Brijans je zagrizao sendvič i žvakao s uživanjem. Fermin se pitao ko je od njih dvojice mrtav gladan.
Pored pisaćeg stola bila su poluotvorena vrata za susednu sobu u kojoj se nazirao nenamešten krevet na
razvlačenje, čiviluk s izgužvanim košuljama i hrpa naslaganih knjiga.
- Vi ovde živite? - upita Fermin.
Jasno je da advokat koga je Izabela mogla platiti za Martina nije mogao biti prve klase. Brijans je
uhvatio Ferminov pogled i uputio mu skroman osmeh.
- Ovo su, privremeno, moja kancelarija i stan, da - odgovori Brijans, naginjući se da zatvori vrata
svoje spavaće sobe. - Sigurno mislite da ne izgledam kao advokat. Da znate da niste jedini, i moj otac
tako misli.
- Nemojte ga slušati. Moj otac je meni i mojoj braći uvek govorio da smo nesposobni i da ćemo
završiti tucajući kamen. A vidite mene: niko mi nije ravan. Uspeti u životu kada porodica veruje u tebe i
podržava te, u tome nema lične zasluge.
Brijans je klimnuo preko volje.
- Kada tako gledate… Tek nedavno sam se ovde smestio za svoj račun. Ranije sam radio u
renomiranoj kancelariji iza ugla, u Aveniji Grasija. Ali imali smo niz nesuglasica. Stvari nisu išle glatko
od onda.
- Nemojte mi reći. Valjs?
Brijans je potvrdno klimnuo, sredivši pivo u tri gutljaja.
- Otkako sam prihvatio slučaj gospodina Martina, nije se smirio dok me nisu napustili skoro svi
klijenti i dok me nisu otpustili. Oni malobrojni koji su ostali sa mnom nemaju ni pare da mi plate honorar.
- A gospođa Izabela?
Advokatov pogled se smrknuo. Stavio je pivo na sto i pogledao Fermina, kolebajući se.
- Vi ne znate?
- Ne znam šta?
- Izabela Sempere je umrla.
9.
Nevreme se žestoko izlivalo nad gradom. Fermin je u svojim rukama držao šolju kafe dok je Brijans,
stojeći pored otvorenog prozora, posmatrao kišu kako šiba krovove Ensanćea [El Emanche (špan.) - Proširenje,
ime drugog distrikta Barselone, koji obuhvata sam centar grada.] i pričao mu o poslednjim Izabelinim danima.
- Razbolela se odjednom, neobjašnjivo. Da ste je poznavali… Izabela je bila mlada, puna života.
Imala je čelično zdravlje i preživela je bedu rata. Sve se desilo, kako se kaže, od danas do sutra. One
noći kada ste vi uspeli da pobegnete iz tvrđave, Izabela se vratila kući kasno. Kada ju je njen suprug
našao, klečala je u kupatilu, znojila se i drhtala. Rekla je da joj je loše. Zvali su lekara, ali pre nego što je
stigao, počela je da se grči i da povraća krv. Lekar je rekao da je posredi trovanje i da nekoliko dana
mora da se pridržava stroge dijete, ali sledećeg dana joj je bilo gore. Gospodin Sempere ju je umotao u
ćebad i komšija taksista ih je odvezao u Bolnicu „Mar“. Izbile su joj tamne mrlje na koži, kao rane, kosa
joj je opadala u pramenovima. U bolnici su čekali nekoliko sati, a na kraju su lekari odbili i da je
pogledaju jer je neko u čekaonici, neki pacijent koga još nisu bili pregledali, rekao da poznaje Semperea
i optužio ga da je komunista ili za neku glupost u tom stilu. Da bi se dodvorio, pretpostavljam. Neka
bolničarka im je dala sirup koji je, kako je rekla, trebalo da joj očisti stomak, ali Izabela nije mogla ništa
da proguta. Sempere nije znao šta da radi. Odveo ju je kući i počeo da zove sve lekare redom. Niko nije
znao šta joj je. Jedan bolničar koji je bio redovna mušterija u knjižari poznavao je nekoga ko je radio u
klinici. Sempere ju je odveo tamo. U klinici su mu rekli da bi to mogla biti kolera i da je vodi kući jer je
vladala epidemija a oni su bili prepuni. Nekoliko osoba u četvrti već beše umrlo. Izabeli je svakog dana
bilo sve gore. Bila je u bunilu. Njen suprug je davao sve od sebe, prevrnuo je i nebo i zemlju, ali posle
nekoliko dana bila je toliko slaba da više nije mogao ni da je vodi u bolnicu. Umrla je nedelju dana pošto
se razbolela, u stanu u Ulici Santa Ana, iznad knjižare…
Duga tišina između njih bila im je jedino društvo, pored dobovanja kiše i eha grmljavine koja se
udaljavala dok se vetar stišavao.
- Tek mesec dana kasnije su mi rekli da su je jedne noći videli u kafeu „Opera“, prekoputa „Liseja“.
Sedela je s Maurisiom Valjsom. Ne obazirući se na moje savete, Izabela mu je pretila da će otkriti njegov
plan da upotrebi Martina kako bi prepravio ne znam kakve bljuvotine za koje je mislio da će mu doneti
slavu i medalje. Otišao sam tamo da pitam. Konobar se sećao da je Valjs stigao ranije kolima i da je
naručio dve kamilice s medom.
Fermin je premeravao reči mladog advokata.
- Vi mislite da ju je Valjs otrovao?
- Ne mogu da dokažem, ali što više lupam glavu, sve sam ubeđeniji. To je morao biti Valjs.
Fermin je vukao pogled po podu.
- Da li to zna gospodin Martin?
Brijans je odmahnuo glavom.
- Ne. Posle vašeg bekstva, Valjs je naredio da se Martin zatvori u samicu u jednoj kuli.
- A doktor Sanauha? Nisu ih poslali obojicu?
Brijans je uzdahnuo, slomljen.
- Sanauhu su podvrgli ratnom sudu zbog izdaje. Streljali su ga dve nedelje kasnije.
Duga tišina je preplavila prostoriju. Fermin je ustao i počeo da hoda ukrug, uznemiren.
- A mene, zašto me niko nije tražio? Na kraju krajeva, ja sam uzrok svemu…
- Vi ne postojite. Da bi izbegao poniženje pred svojim pretpostavljenima i krah obećavajuće karijere
unutar režima, Valjs je naterao ljude iz patrole koju je poslao u potragu za vama da se zakunu da su vas
pogodili hicem dok ste bežali niz obronak Monžuika i da su vaše telo bacili u zajedničku raku.
Fermin je osetio ukus besa na usnama.
- E pa vidite, spreman sam da se ovog časa nacrtam pred Vojnom vladom i kažem „ Ovo su moja
muda“. Da vidim kako će Valjs objasniti moje uskrsnuće.
- Ne govorite gluposti. Tako ništa ne biste uradili. Prosto bi vas odveli na Put Agvas i zabili vam
metak u potiljak. Taj gmaz nije vredan toga.
Fermin je klimnuo, ali sramota i krivica su ga izjedale iznutra.
- A Martin? Šta će biti s njim?
Brijans je slegnuo ramenima.
- Ono što znam poverljivo je. Ne sme izaći van ova četiri zida. Ima jedan tamničar u tvrđavi, neki
Bebo, koji mi duguje dosta. Hteli su da mu ubiju brata, ali postigao sam da mu preinače kaznu na deset
godina u zatvoru u Valensiji. Bebo je dobar čovek i priča mi sve što vidi i čuje u tvrđavi. Valjs mi ne
dozvoljava da vidim Martina, ali preko Beba sam saznao da je živ i da ga Valjs drži zatvorenog u kuli
pod prismotrom dvadeset četiri časa dnevno. Dao mu je papir i nalivpero. Bebo kaže da Martin piše.
- Šta?
- Ko će to znati. Valjs veruje, tako mi je Bebo rekao, da Martin piše knjigu koju mu je naručio na
osnovu njegovih beležaka. Ali Martin koji, kako vi i ja znamo, nije pri zdravoj pameti, po svemu sudeći
piše nešto drugo. Ponekad glasno ponavlja to što piše, ili ustane i počne da hoda ukrug po ćeliji recitujući
delove dijaloga i čitave rečenice. Bebo je u noćnoj smeni pored njegove ćelije i, kad može, daje mu
cigarete i kockice šećera, a to je jedino što jede. Da li vam je Martin nekada pričao o nečemu što se zove
Igra anđela?
Fermin je odmahnuo.
- To je naslov knjige koju piše?
-Tako Bebo kaže. Sudeći po onome što je on razabrao iz Martinove priče i tih glasnih recitacija, to kao
da je nekakva autobiografija ili ispovest… Ako želite da znate moje mišljenje, Martin je shvatio da gubi
razum i, pre nego što bude prekasno, pokušava da stavi na papir ono čega se seća. Kao da piše pismo
samom sebi da bi znao ko je…
- A šta će se desiti kada Valjs otkrije da nije poslušao njegovo naređenje?
Advokat Brijans mu je uzvratio mrtvačkim pogledom.
10.
Kada je kiša prestala, bližila se ponoć. Iz potkrovlja advokata Brijansa, Barselona je pružala
negostoljubiv lik pod nebom niskih oblaka koji su se vukli po krovovima.
- Imate li kuda da odete, Fermine? - upitao je Brijans.
- Imam primamljivu ponudu da se smestim kao naložnik i telohranitelj devojke nešto lakših shvatanja
ali dobrog srca i s karoserijom koja oduzima dah, ali ne vidim sebe u ulozi izdržavanog lica čak ni pod
nogama Venere iz Heresa.
- Ne dopada mi se ideja da budete na ulici, Fermine. Opasno je. Možete ostati ovde koliko god hoćete.
Fermin je pogledao oko sebe.
- Znam da ovo nije Hotel „Kolumbo“, ali tamo pozadi imam krevet na razvlačenje, ne hrčem, i stvarno
bi mi prijalo društvo.
- Nemate verenicu?
- Moja verenica je bila ćerka deoničara osnivača advokatske kancelarije iz koje su me otpustili zbog
zalaganja Valjsa i kompanije.
- Martinovu priču skupo plaćate. Zavet neporočnosti i siromaštva.
Brijans se osmehnuo.
- Dajte mi izgubljen slučaj i ja sam srećan.
- Pa dobro, držim vas za reč. Ali samo ako mi dopustite da pomažem i doprinosim. Mogu da čistim,
spremam, prekucavam, kuvam, pružam savetodavne usluge i usluge otkrivanja i praćenja i, ako se u
nekom trenutku slabosti nađete u škripcu i osetite potrebu da smanjite tenziju, siguran sam da vam preko
svoje prijateljice Rosice mogu obezbediti usluge profesionalke, te ćete biti kao novi, jer u mladom dobu
treba paziti da preterano nagomilavanje semene tečnosti ne ode u glavu, posle je kasno.
Brijans mu je pružio ruku.
- Dogovoreno. Angažovani ste kao asistent-pripravnik advokatske kancelarije „Brijans i Brijans“,
branitelja insolventnih.
- Ne zvao se ja Fermin ako vam za manje od nedelju dana ne nađem klijenta koji plaća u kešu i to
unapred.
Tako se Fermin Romero de Tores privremeno smestio u maleckoj kancelariji advokata Brijansa, gde je
počeo da preuređuje, čisti i ažurira dosijee, fascikle i otvorene slučajeve. Za nekoliko dana, kancelarija
je utrostručila svoju površinu zahvaljujući Ferminovim veštinama. Izglancao ju je tako da je blistala kao
tepsija. Fermin je veći deo dana provodio tu zatvoren, ali nekoliko sati je posvećivao raznim
ekspedicijama s kojih se vraćao s buketima cveća ćornutim iz hola Pozorišta „Tivoli“, s nešto kafe koju je
iskamčio udvarajući se konobarici iz bara odozdo i s finom robom iz prodavnice „Kasa Kiles“, gde su na
račun advokatske kancelarije beležili ono što su isporučivali Brijansu i gde se Fermin predstavio kao
novi pomoćnik.
- Fermine, ova šunka je strava, odakle vam?
- Probajte sir iz Manče, sinuće vam svetlo.
Preko dana je pregledao sve Brijansove slučajeve i prepisivao njegove zabeleške. Posle podne bi
uzimao telefon i pomoću telefonskog imenika se bacao u potragu za potencijalno solventnim klijentima.
Kada bi nanjušio mogućnost, zadavao je završni udarac posetom na kućnu adresu. Od ukupno pedeset
poziva upućenih prodavnicama, profesionalcima i privatnim licima u četvrti, dobili su deset konsultacija
i tri nova klijenta za Brijansa.
Prvi klijent je bila udovica u parnici s osiguravajućim društvom koje je odbijalo da plati za smrt
njenog muža pravdajući se da je srčani udar, do koga je došlo pošto se prejeo škampa u „Sijete puertas“,
bio slučaj samoubistva koje nije predvideno polisom. Drugi je bio preparator životinja kome je
penzionisani toreador doneo bika od petsto kilograma koji je završio svoju karijeru u areni i koga je, već
prepariranog, toreador odbio da pokupi i plati jer su mu, kako je rekao, ugrađene staklene oči davale
izgled demona, zbog čega je izleteo iz radionice vičući „Dalje od mene, Sotono“. Treći pak beše krojač
iz Ulice San Pedro kome je priučeni zubar izvadio pet zuba, nijedan s karijesom. Bili su to sitni slučajevi,
ali svi klijenti su platili avans i potpisali ugovor.
- Fermine, daću vam fiksnu platu.
- Ni govora.
Fermin je odbijao da primi bilo kakvu nadoknadu za svoju dobru službu, osim povremenih malih
pozajmica od kojih je nedeljom uveče vodio Rosicu u bioskop, na igranku u „Palomu“ ili u luna-park
„Tibidabo“, gde mu je, u kući ogledala, devojka napravila šljivu na vratu koja ga je nedelju dana pekla i
gde je, koristeći dan kada su bili jedini putnici u avionu koji je škripeći leteo ukrug nebom Barselone u
minijaturi, Fermin povratio punu aktivnost i uživanje u svojoj muškosti pošto je dugo bio udaljen s
poprišta ljubavi na brzinu.
Jednog dana, milujući Rosičine lepote u visinama točka u luna-parku, Fermin je rekao sebi da su ta
vremena, protivno svim predviđanjima, skoro ispala srećna. I u njega se uvukao strah jer je znao da ne
mogu potrajati i da će te ukradene kapi spokoja i sreće ispariti pre nego mladost iz Rosičinog tela i očiju.
11.
Iste noći, seo je u kancelariju da dočeka da se Brijans vrati iz svog obilaska sudova, kancelarija,
prokuratura, zatvora, pošto je istrpeo hiljadu jedan rukoljub da bi došao do informacija. Bilo je skoro
jedanaest uveče kada je čuo korake mladog advokata kako se približavaju hodnikom. Otvorio mu je vrata
i Brijans je ušao vukući noge i dušu, skrhaniji nego ikada. Spustio se u jedan ćošak i prineo ruke glavi.
- Šta se dogodilo, Brijanse?
- Dolazim iz tvrđave.
- Dobre vesti?
- Valjs je odbio da me primi. Pustili su me da čekam četiri sata, a onda su mi rekli da odem. Oduzeli
su mi dozvolu za posete i za ulazak u to područje.
- Da li su vam dozvolili da vidite Martina?
Brijans je odmahnuo glavom.
- Nije bio tamo.
Fermin ga je gledao ne shvatajući. Brijans je nekoliko trenutaka ćutao tražeći reči.
- Kada sam krenuo, Bebo me je ispratio i ispričao mi ono što zna. Desilo se pre dve nedelje. Martin je
pisao kao opsednut, danonoćno, skoro da nije prestajao ni da bi spavao. Valjs je namirisao nešto
neobično i naredio je Bebu da mu oduzme stranice koje je Martin do tada napisao. Bila su im potrebna tri
stražara da ga sputaju i da mu otmu rukopis. Napisao je više od petsto strana za manje od dva meseca.
Bebo ih je predao Valjsu i on je, kada je počeo da čita, izgleda podivljao.
- To nije bilo ono što je očekivao, pretpostavljam…
Brijans je odmahnuo glavom.
- Valjs je čitao celu noć i sledećeg jutra se popeo u kulu u pratnji četvorice svojih ljudi. Tražio je da
stave lisice Martinu na noge i na ruke i onda je ušao u ćeliju. Bebo je slušao kroz otvor na vratima ćelije i
čuo je deo razgovora. Valjs je bio besan. Rekao mu je da se veoma razočarao u njega, da mu je predao
seme remek-dela a da je on, nezahvalan, umesto da prati njegove instrukcije, počeo da piše tu budalaštinu
bez glave i repa. „To nije knjiga koju sam očekivao od vas, Martine“, nije prestajao da ponavlja Valjs.
- A šta je Martin rekao?
- Ništa. Ignorisao ga je. Kao da nije bio tamo. To je Valjsa još više razbesnelo. Bebo je čuo kako
šamara i udara Martina, ali Martin nije pustio glasa. Kada se Valjs umorio od udaranja i vređanja, ne
uspevši da izazove Martina čak ni da mu uputi jednu jedinu reč, Valjs je, kaže Bebo, izvadio pismo koje
je nosio u džepu, konfiskovano pismo koje je gospodin Sempere poslao na Martinovo ime nekoliko
meseci ranije. U tom pismu je bila beleška koju je Izabela napisala Martinu na svojoj samrtnoj postelji…
- Kučkin sin…
- Valjs ga je ostavio tamo zatvorenog s tim pismom jer je znao da ga ništa ne može povrediti kao
činjenica da je Izabela umrla… Bebo kaže da je Martin, kada je po Valjsovom odlasku pročitao pismo,
počeo da viče i da je cele noći urlao i udarao u zidove i gvozdena vrata rukama i glavom…
Brijans je podigao pogled i Fermin je kleknuo pored njega i stavio mu ruku na rame.
- Jeste li dobro, Brijanse?
- Ja sam njegov advokat - rekao je Brijans drhtavim glasom. - Pretpostavlja se da je moja dužnost da
ga zaštitim i da ga izvučem odande…
- Učinili ste sve što ste mogli, Brijanse. I Martin to zna.
Brijans je tiho negodovao.
- To nije kraj - reče. - Bebo mi je ispričao kako je, pošto je Valjs zabranio da mu daju još hartije i
mastila, Martin počeo da piše na naličju listova koje mu je bacio u lice. U nedostatku mastila, pravio je
posekotine na šakama i rukama i koristio svoju krv… Bebo je pokušao da priča s njim, da ga smiri…
Nije više prihvatao ni cigarete ni kocke šećera koje je toliko voleo… Čak nije primećivao njegovo
prisustvo. Bebo veruje da je, primivši vest o Izabelinoj smrti, Martin potpuno izgubio razum i da živi u
paklu koji je sam sazdao u svom umu… Noću je urlao i svi su mogli da ga čuju. Počele su da kolaju priče
među posetiocima, zatvorenicima i uposlenicima. Valjs se unervozio. Konačno, naredio je dvojici svojih
ubica da ga jedne noći odvedu…
Fermin je progutao pljuvačku.
- Kuda?
- Bebo nije siguran. Na osnovu onoga što je mogao čuti, misli da su ga odveli u veliku napuštenu kuću
pored Guelja, gde su, izgleda, tokom rata već ubili više od jednog ili dvojice i zakopali ih u dvorištu…
Ubice su po povratku rekle Valjsu da je sve sređeno, ali Bebo mi je ispričao da ih je iste noći čuo kako
razgovaraju između sebe: nisu bili baš načisto. Nešto se desilo u kući. Izgleda da je tamo bio još neko.
- Neko? - Brijans je slegnuo ramenima. - Onda je David Martin živ?
- Ne znam, Fermine. Niko to ne zna.
12.
Barselona, 1957.
Fermin je govorio jedva čujnim glasom i oborenog pogleda. Po svemu sudeći, od prizivanja tih
sećanja potpuno se snuždio i teškom mukom se držao na stolici. Sipao sam mu poslednju čašu vina i
video kako rukama briše suze. Pružio sam mu salvetu, ali nije je uzeo. Ostali parohijani iz „Kan Ljuisa“
već davno behu otišli svojim kućama i pretpostavio sam da je prošla ponoć, ali niko nije hteo ništa da
nam kaže i ostavili su nas na miru u sali za ručavanje. Fermin me je gledao klonuo, kao da mu je
otkrivanje tih tajni koje je čuvao toliko dugo iščupalo čak i volju za životom.
- Fermine…
- Znam šta hoćete da me pitate. Odgovor je „ne“.
- Fermine, da li je David Martin moj otac?
Fermin me je strogo pogledao.
- Vaš otac je gospodin Sempere, Danijele. Nikada u to nemojte posumnjati. Nikada.
Klimnuo sam. Fermin je ostao prikovan za stolicu, odsutan, pogleda izgubljenog u nigdini.
- A vi, Fermine? Šta je bilo s vama?
Fermin nije odmah odgovorio, kao da taj deo priče nije bio nimalo važan.
- Vratio sam se na ulicu. Nisam mogao da ostanem tamo s Brijansom. Nisam mogao ostati s Rosicom,
niti s bilo kim drugim…
Ferminova priča je zapela i ja sam je nastavio umesto njega.
- Vratili ste se na ulicu, kao prosjak bez imena, bez ikoga i ičega na svetu, kao čovek koga su svi
smatrali ludim i koji bi želeo da umre da nije bilo datog obećanja…
- Obećao sam Martinu da ću brinuti o Izabeli i njenom sinu… o vama. Ali bio sam kukavica, Danijele.
Toliko sam se skrivao, toliko sam se bojao da se vratim da, kada sam se vratio, vaše majke više nije
bilo…
- Zato sam vas sreo one noći na Trgu Real? To nije bila slučajnost? Koliko ste me dugo pratili?
- Mesecima. Godinama…
Zamislio sam ga kako me prati dok, kao dete, idem u školu, kada se igram u Sijudadeli, kada se sa
svojim ocem zaustavljam pred izlogom da bih gledao nalivpero za koje sam čvrsto verovao da je
pripadalo Viktoru Igou, dok sedim na Trgu Real da bih čitao Klari i da bih je milovao očima misleći da
me niko ne vidi. Jedan prosjak, jedna senka, prilika koju niko nije primećivao i koju su pogledi
izbegavali. Fermin, moj zaštitnik i moj prijatelj.
- A zašto mi niste ispričali istinu kasnije?
- Isprva sam hteo to da učinim, ali onda sam shvatio da bi vam istina donela više štete nego koristi.
Shvatio sam da ništa ne može da promeni prošlost. Odlučio sam da sakrijem prošlost jer sam mislio da je
bolje da više ličite na svog oca nego na mene.
Utonuli smo u dugu tišinu u kojoj smo krišom razmenjivali poglede ne znajući šta da kažemo.
- Gde je Valjs? - upitah konačno.
- Da vam nije palo na pamet - presekao je Fermin.
- Gde je sada? - ponovo sam upitao. - Ako mi vi ne kažete, sam ću saznati.
- I šta ćete uraditi? Nacrtaćete se u njegovoj kući i ubićete ga?
- Što da ne?
Fermin se gorko nasmejao.
- Zato što imate ženu i dete, zato što imate život i ljude koji vas vole i koje volite, zato što imate sve,
Danijele.
- Sve osim majke.
- Osveta vam neće vratiti majku, Danijele.
- Lako je to reći. Vašu niko nije ubio…
Fermin je hteo nešto da kaže, ali se ugrizao za jezik.
- Šta mislite, Danijele: zašto vam otac nikada nije pričao o ratu? Možda mislite da on nema pojma šta
se desilo?
- Ako zna, zašto je ćutao? Zašto ništa nije uradio?
- Zbog vas, Danijele. Zbog vas. Vaš otac, kao i mnogi kojima je zapalo da žive tih godina, progutao je
sve i zaćutao. Izašli su im na nos. I jedna i druga strana i boja. Srećete se s njima svakog dana na ulici, a
ne vidite ih. Živi su istrulili s tim bolom u sebi da biste vi i drugi kao vi mogli da živite. Da se niste
usudili da osuđujete svog oca. Nemate prava.
Imao sam osećaj da me je moj najbolji prijatelj udario pesnicom preko usta.
- Nemojte se ljutiti na mene, Fermine…
Fermin je odmahnuo glavom.
- Ne ljutim se.
- Samo pokušavam da sve to bolje razumem. Dozvolite mi da vam postavim jedno pitanje. Samo jedno.
- O Valjsu? Ne.
- Samo jedno pitanje, Fermine. Kunem vam se. Ako ne želite, ne morate mi odgovoriti.
Fermin je pristao preko volje.
- Da li je taj Maurisio Valjs onaj Valjs na kog ja mislim? - pitao sam.
Fermin je potvrdio.
-Taj je. Onaj što je do pre četiri-pet godina bio ministar kulture. Onaj što je svakog dana bio u
novinama. Veliki Maurisio Valjs. Pisac, izdavač, mislilac i objavljeni mesija nacionalne intelektualštine.
Taj Valjs - reče Fermin.
Tada sam shvatio da sam u štampi mnogo puta video sliku te osobe, da sam slušao njegovo ime i da
sam ga viđao odštampanog na koricama knjiga koje smo držali u knjižari. Do te noći, ime Maurisija
Valjsa bilo je jedno od mnogih imena u defileu javnih ličnosti što su činile nejasan pejzaž na koji čovek
ne obraća posebnu pažnju, ali koji je uvek tu. Da me je neko pre te noći pitao ko je Maurisio Valjs, rekao
bih da je to neka osoba koja mi je neodređeno poznata, neka istaknuta ličnost iz tih bednih godina na koju
se nikada nisam usredsredio. Do te noći, nikada ne bih pomislio da će jednog dana to ime i to lice zauvek
postati ime i lice čoveka koji je ubio moju majku.
- Ali… - protestovao sam.
- Ništa „ali“. Rekli ste da imate samo jedno pitanje i već sam vam odgovorio.
- Fermine, ne možete me ovako ostaviti…
- Slušajte me dobro, Danijele.
Fermin me je pogledao u oči i ščepao me za zglavak.
- Kunem vam se, kada dođe trenutak, ja ću vam sam pomoći da uhvatite tog kurvinog sina, makar mi to
bilo poslednje u životu. Tada ćemo s njim poravnati račune. Ali ne sada. Ne tako.
Gledao sam ga sumnjičavo.
- Obećajte mi da nećete napraviti neku glupost, Danijele, da ćete sačekati pravi trenutak.
Spustio sam pogled.
- Ne možete to da tražite, Fermine.
- Mogu i moram.
Naposletku sam klimnuo i Fermin mi je pustio ruku.
13.
Kada sam stigao kući, bilo je skoro dva sata ujutru. Uputio sam se ka ulaznim vratima kada sam video
da u knjižari gori svetio, slabo svetlo iza zavese zadnje prostorije. Ušao sam kroz vrata iz hodnika zgrade
i naišao na oca kako sedi za svojim radnim stolom, uživajući u prvoj cigareti koju sam video u njegovim
rukama. Pred njim, na stolu, ležali su otvoren koverat i listovi pisma. Primakao sam stolicu i seo naspram
njega. Otac me je ćutke gledao, neprobojan.
- Dobre vesti? - pitao sam, pokazujući pismo.
Otac mi ga je pružio.
- Od tvoje tetke Laure, iz Napulja.
- Imam tetku u Napulju?
- To je sestra tvoje majke, ona što je otišla da živi u Italiji, kod porodice s majčine strane, one godine
kada si se ti rodio.
Klimnuo sam, odsutan. Nisam je se sećao, a njeno ime sam jedva opazio među nepoznatim ljudima koji
su došli na majčinu sahranu pre mnogo godina i koje nikada više nisam video.
- Kaže da ima ćerku koja dolazi u Barselonu na studije i pita da li može ovde da se smesti na neko
vreme. Neka Sofija.
- Prvi put čujem za nju - rekoh.
- Kao i ja.
Pomisao da moj otac deli stan s nepoznatom tinejdžerkom nije mi bila baš bliska.
- Šta ćeš joj reći?
Otac je slegnuo ramenima, ravnodušan.
- Ne znam. Nešto ću morati da joj kažem.
Ćutali smo skoro minut, gledajući se i ne usuđujući se da, umesto o poseti daleke rođake, razgovaramo
o temi koja nam je stvarno zaokupljala misli.
- Pretpostavljam da si bio s Ferminom - reče moj otac na kraju.
Potvrdio sam.
- Išli smo da večeramo u „Kan Ljuis“. Fermin je pojeo i salvete. Kada smo ušli, sreli smo profesora
Alburkerkea, koji je tamo večerao. Rekao sam mu da svrati u knjižaru.
Zvuk mog glasa koji je izgovarao banalnosti odjekivao je optužbom. Otac me je posmatrao, napet.
- Da li ti je rekao šta mu je?
- Mislim da su živci, zbog svadbe i svih tih stvari koje mu nikako ne leže.
- To je sve?
Dobar lažov zna da je najdelotvornija laž uvek istina iz koje je izvađen ključni deo.
- Dobro, pričao mi je o starim vremenima, kada je bio u zatvoru,sve to.
- Onda pretpostavljam da ti je pričao o advokatu Brijansu. Šta ti je ispričao?
Nisam pouzdano znao šta je znao ili slutio moj otac, i odlučio sam da idem polako.
- Pričao mi je da je bio zatvoren u Tvrđavi Monžuik i da je uspeo da pobegne uz pomoć nekog čoveka
po imenu David Martin, koga si izgleda i ti poznavao.
Moj otac je dugo ćutao.
- Niko se preda mnom nikada nije usudio da to kaže, ali znam da su neki ljudi tada verovali da je tvoja
majka bila zaljubljena u Martina, i da još veruju u to - reče s osmehom toliko tužnim da sam znao da se i
on ubraja među njih.
Moj otac je imao naviku da se preterano smeje kada želi da zadrži plač.
- Tvoja majka je bila dobra žena. Dobra supruga. Ne bih želeo da pomisliš nešto o njoj zbog toga što ti
je Fermin ispričao. On je nije poznavao. Ja jesam.
- Fermin ništa ne insinuira - slagao sam. - Samo kaže da je mamu i Martina vezivalo prijateljstvo i da
je ona pokušala da mu pomogne da izađe iz zatvora tako što je unajmila tog advokata, Brijansa.
- Pretpostavljam da ti je pričao i o onom čoveku, Valjsu…
Premišljao sam se pre nego što sam klimnuo. Moj otac je prepoznao užas u mojim očima i odmahnuo je
glavom.
- Tvoja majka je umrla od kolere, Danijele. Brijans je, nikad neću razumeti zašto, zapeo da optuži tog
čoveka, jednog činovnika s manijom veličine, za zločin za koji nije imao ni indicija ni dokaza.
Nisam rekao ništa.
- Moraš izbiti tu ideju iz glave. Hoću da mi obećaš da nećeš misliti na to.
Ćutao sam, pitajući se da li je moj otac stvarno naivan kao što izgleda ili ga je bol zbog gubitka
zaslepio i gurnuo u kukavičluk preživelih. Setio sam se Ferminovih reči, te rekoh sebi da niko, pa ni ja,
nema prava da ga osuđuje.
- Obećaj mi da nećeš napraviti nikakvu glupost i da nećeš tražiti tog čoveka - bio je uporan.
Klimnuo sam neubedljivo. Zgrabio me je za ruku.
- Zakuni mi se. U sećanje na svoju majku.
Osetio sam da mi bol izobličava lice i shvatio da ću slomiti zube budem li ih i dalje toliko stiskao.
Skrenuo sam pogled, ali otac me nije puštao. Pogledao sam ga u oči, do poslednjeg časa misleći da mogu
da ga slažem.
- Kunem ti se u sećanje na mamu da, dok si ti živ, neću ništa preduzeti.
- To nije ono što sam te molio.
- To je jedino što ti mogu dati.
Moj otac je uronio glavu u šake i duboko disao.
- One noći kada je tvoja majka umrla, gore, u stanu…
- Sećam se odlično.
- Ti si imao pet godina.
- Četiri godine i šest meseci.
- Te noći, Izabela me je molila da ti nikada ne ispričam šta se desilo. Ona je verovala da je tako bolje.
Tada sam ga prvi put čuo da moju majku naziva njenim imenom.
- Znam, tata.
Pogledao me je u oči.
- Izvini - promrmljao je.
Izdržao sam pogled svog oca, koji kao da je još više ostario samo me gledajući i sećajući se. Ustao
sam i zagrlio ga u tišini. On me je snažno privukao sebi i, kada je zaplakao, bes i bol koje je svih tih
godina držao zakopane pokuljali su kao krv. Tada sam znao, mada to nisam mogao da objasnim, da je moj
otac polako i neumitno počeo da umire.