Treći deo

Ponovo rođen

1.

Barselona, 1940.

Nesreća u staroj fabrici „Vilardelj“ nikada nije stigla u novine. Nikome nije odgovaralo da ta priča

ugleda svetlost dana. Onoga što se tamo dogodilo sećaju se samo oni koji su bili prisutni. Iste noći kada

se Maurisio Valjs vratio u tvrđavu da bi utvrdio da je zatvorenik broj trinaest pobegao, inspektor Fumero

iz Socijalne brigade dobio je od gospodina direktora obaveštenje o dojavi jednog zatvorenika. Fumero i

njegovi ljudi bili su raspoređeni na svoje pozicije pre izlaska sunca.

Inspektor je dvojicu od svojih ljudi postavio da nadgledaju celo područje, a ostale je usmerio na

glavni ulaz s koga se, kao što mu je Valjs naznačio, mogla videti kućica. Telo Haimea Montoje, herojskog

šofera koji se dobrovoljno prijavio da sam ode i ispita istinitost navoda o subverzivnim elementima

iznetih od strane jednog zatvorenika, i dalje je bilo tamo, ispruženo među šutom. Pred zoru, Fumero je

svojim ljudima izdao naređenje da uđu u staru fabriku. Opkolili su kućicu. Kada su stanari, dva čoveka i

mlada žena, otkrili njihovo prisustvo, dogodio se zanemarljiv incident: žena, koja je nosila vatreno

oružje, pogodila je u ruku jednog policajca. Rana je bila tek sitna ogrebotina. Ne računajući tu malu

nezgodu, Fumero i njegovi ljudi su za trideset sekundi pokorili pobunjenike.

Inspektor je tada naredio da ih sve odvedu u kućicu i da telo pokojnog šofera takođe dovuku unutra.

Fumero nije tražio ni imena ni dokumente. Naredio je svojim ljudima da pobunjenicima žicom zavežu

ruke i noge za neke zarđale stolice koje su stajale bačene u ćošku. Pošto su ih sputali, Fumero je pokazao

svojim ljudima da izađu i da stražare na ulazu u kućicu i fabriku čekajući njegova uputstva. Kad je ostao

nasamo sa zarobljenicima, zatvorio je vrata i seo naspram njih.

- Nisam spavao celu noć i umoran sam. Hoću da idem kući. Reći ćete mi gde su novac i nakit koje ste

sakrili za tog Salgada i ovde se neće ništa dogoditi, važi?

Zarobljenici su ga gledali s mešavinom neverice i užasa.

- Ne znamo ništa ni o kakvom nakitu ni o tom Salgadu - reče stariji čovek.

Fumero je klimnuo sa izvesnim gađenjem. Brižljivo je prelazio pogledom preko tri zarobljenika, kao

da može da im pročita misli i kao da su mu te misli dosadne.

Pošto se premišljao nekoliko trenutaka, izabrao je ženu i primakao njenu stolicu toliko da ih je

razdvajalo svega nekoliko pedalja. Žena je drhtala.

- Ostavi je na miru, pičko - povikao je drugi, mladi čovek. - Ako je takneš, kunem ti se da ću te ubiti.

Fumero se setno nasmešio.

- Imaš veoma lepu devojku.

Navas, policajac koji je stražario pred vratima kućice, osetio je kako mu hladan znoj natapa odeću.

Pretvarao se da ne čuje vapaje koji su dopirali iznutra i, kada su mu drugovi s glavnog fabričkog ulaza

krišom uputili pogled, Navas je odrično zavrteo glavom.

Niko nije razmenio ni reč. Fumero je proveo u kućici otprilike pola sata kada su se vrata konačno

otvorila iza Navasovih leđa. Navas se pomerio i izbegao da izravno pogleda sveže mrlje na

inspektorovoj crnoj odeći. Fumero se polako udaljio ka izlazu, a Navas je, letimice pogledavši u kućicu,

suzbio nagon za povraćanjem i zatvorio vrata. Na Fumerov znak, dvojica ljudi pridoše noseći kanistere s

benzinom i isprskaše okolinu i zidove kućice. Nisu ostali da vide kako gori.

Fumero ih je čekao na suvozačevom sedištu kada su se vratili u automobil. Krenuli su u tišini dok se

stub dima i plamena dizao između ruševina stare fabrike, ostavljajući gomile pepela nošene vetrom.

Fumero je otvorio prozor i ispružio otvorenu šaku u hladan i vlažan vazduh. Prsti su mu bili krvavi.

Navas je vozio gledajući preda se, iako su njegove oči videle samo preklinjući pogled koji mu je

dobacila mlada žena, još živa, pre nego što je zatvorio vrata. Primetio je da ga Fumero posmatra i stisnuo

je volan da bi prikrio drhtanje.

Grupa dece u ritama s trotoara je posmatrala automobil kako prolazi. Jedno dete je, praveći pištolj

rukama, glumilo da puca u njih. Fumero se nasmejao i odgovorio istim gestom trenutak pre nego što se

automobil izgubio u klupku ulica koje su okruživale džunglu fabričkih dimnjaka i magacina kao da nikada

nije bio tamo.

2.

Fermin je u baraci proveo sedam dana, svladan bunilom. Nijedna vlažna krpa nije mu ublažila

groznicu; nijedna mast nije mu stišala bol koji ga je, govorili su, proždirao iznutra. Starice meštanke, koje

su se često smenjivale da bi pazile na njega i koje su mu davale okrepljujuće napitke u nadi da će ga

održati u životu, govorile su da stranac u sebi ima demona, demona griže savesti, i da je njegova duša

htela da pobegne na kraj tunela i da se odmori u praznini tame.

Sedmog dana, čovek koga su svi zvali Armando i čiji je autoritet na tom mestu bio svega nekoliko

centimetara ispod božjeg došao je u baraku i seo pored bolesnika. Pregledao je njegove rane, podigao

njegove kapke prstima i pročitao tajne ispisane u njegovim raširenim zenicama. Starice koje su brinule o

njemu okupile su se u horu iza njegovih leda i čekale u tišini punoj poštovanja. Nedugo potom, Armando

je klimnuo za sebe i napustio baraku. Nekoliko mladih koji su čekali kraj vrata pratilo ga je do penušave

linije na obali odakle je kretala plima; pažljivo su saslušali njegova uputstva. Armando ih je video kako

odlaze i ostao da sedi na olupini ribarskog brodića razbijenog u oluji, nasukanog između plaže i onog

grozomornog mesta.

Zapalio je kratku cigaru i uživao u njoj na jutarnjem povetarcu. Dok je pušio i razmišljao šta mu je

činiti, Armando je izvadio parče stranice Vangvardije koje je nekoliko dana nosio u džepu. Zaturena

među reklamama za steznike i najavama predstava na Paraleli, virila je škrta vest o bekstvu zatvorenika iz

zatvora na Monžuiku. Vest je imala onaj sterilan ukus priče koja od reči do reči reprodukuje službeni

izveštaj. Jedina sloboda koju je njen sastavljač dozvolio sebi beše dodatak u kom se ustvrdilo da niko

nikada nije uspeo da pobegne iz te neosvojive tvrđave.

Armando je podigao pogled i stao da posmatra planinu Monžuik koja se uzdizala na jugu. Tvrđava,

kroki nazubljenih kula u magli, lebdela je nad Barselonom. Armando se gorko osmehnuo, žarom cigare

zapalio isečak iz novina i gledao ga kako se raspada u pepelu na povetarcu. Novine su, kao i uvek,

izbegavale stvarnost kao da im život od toga zavisi, i možda su bile u pravu. Sve je u toj vesti zaudaralo

na polovične istine i prećutane pojedinosti. Takva je bila i okolnost da niko nije uspeo da pobegne iz

zatvora na Monžuiku. To je, možda, u ovom slučaju bilo istinito jer je čovek koga su zvali Armando bio

neko samo u nevidljivom svetu grada siromašnih i nedodirljivih. Ima vremena i mesta u kojima je časnije

biti niko nego biti neko.

3.

Dani su se lagano vukli. Armando je jednom dnevno svraćao u baraku da bi se raspitao za stanje

samrtnika. Groznica je stidljivo pokazivala da slabi, a klupko udaraca, posekotina i rana kao da je polako

počinjalo da zaceljuje pod mastima. Samrtnik je dane mahom provodio spavajući i mrmljajući

nerazumljive reči između jave i sna.

- Hoće li živeti? - pitao je Armando ponekad.

- To još nije odlučio - odgovarala mu je žena zbrčkana od godina koju je onaj nesrećnik držao za svoju

majku.

Dani su se kristalisali u nedelje i uskoro je postalo očigledno da niko neće doći da pita za neznanca,

jer niko ne pita za ono što ne želi da zna. Policija i Civilna garda obično nisu zalazile u Somorostro.

Prećutni zakon jasno je nalagao da se grad i svet završavaju na ulazu u naselje udžerica i obema stranama

je odgovaralo da zadrže tu nevidljivu granicu. Armando je pak znao da se mnogi tajno ili otvoreno mole

za to da jednog dana oluja zauvek odnese grad siromašnih, ali svi oni su, iščekujući taj dan, odabrali da

gledaju na drugu stranu, da okrenu leđa moru i ljudima koji su se zlopatili između obale i džungle fabrika

u Pueblu nuevu. Ipak, Armando je strahovao. Priča koju je naslućivao iza tog čudnog stanovnika kog su

prihvatili lako je mogla izazvati kršenje prećutnog zakona.

Nekoliko nedelja kasnije, dvojica policajaca novajlija došla su da pitaju da li je neko video čoveka

koji je ličio na neznanca. Armando je danima bio na oprezu, ali kako niko više nije dolazio u potragu za

njim, shvatio je da onog čoveka niko ne želi da pronađe. Možda je umro a da to nije ni znao.

Mesec i po nakon što je stigao tamo, rane njegovog tela počele su da zaceljuju. Kada je čovek otvorio

oči i upitao gde se nalazi, pomogli su mu da se pridigne i da srkne malo čorbe, ali nisu mu odgovorili.

- Morate da se odmarate.

- Jesam li živ? - pitao je.

Niko mu nije potvrdio ni da jeste ni da nije. Dani su mu prolazili između sna i umora koji ga nije

napuštao. Kad god bi zatvorio oči i predao se umoru, putovao je na isto mesto. U svom snu, koji se

ponavljao iz noći u noć, peo se uza zid beskonačne rake zasejane leševima. Kada bi stigao do vrha i

okrenuo se, video bi kako se plima avetinjskih tela miče kao klupko jegulja. Mrtvi su otvarali oči i peli se

uza zid, idući njegovim stopama. Pratili su ga preko planine i zalazili u ulice Barselone, tražeći ono što su

nekada bili njihovi domovi, kucajući na vrata onih koje su voleli. Neki su krenuli u potragu za svojim

ubicama i obilazili grad žedni osvete, ali većina je samo htela da se vrati svojim kućama, svojim

krevetima, da drži u rukama decu, žene i ljubavnice koje su ostavili za sobom. Međutim, niko im nije

otvarao vrata, niko ih nije uhvatio za ruku i niko nije hteo da poljubi njihove usne i samrtnik bi se,

obliven znojem, budio u tami sa zaglušnim urlicima plača mrtvih u duši.

Neki nepoznat čovek često ga je posećivao. Mirisao je na duvan i kolonjsku vodu, dve materije koje su

se u to vreme slabo prodavale.

Seo bi na stolicu poreci njega i gledao ga neprobojnim očima. Imao je kosu crnu kao katran i oštre

crte. Kada bi primetio da je pacijent budan, osmehnuo bi mu se.

- Da li ste vi Bog ili đavo? - jednom ga je upitao samrtnik.

Nepoznati je slegnuo ramenima i razmotrio pitanje.

- Pomalo i od jednog i od drugog - konačno je odgovorio.

- Ja sam u načelu ateista - obavestio ga je pacijent. - Iako u stvari imam mnogo vere.

- Kao mnogi. Odmorite se sada, prijatelju moj. Nebo može da čeka. A pakao je za vas premalen.

4.

Između poseta nepoznatog gospodina ugljenocrne kose, rekonvalescent je puštao da ga hrane, peru i

oblače u čistu odeću koja mu je bila velika. Kada su ga osposobili da stoji na nogama i načini nekoliko

koraka, pratili su ga do obale mora, gde je mogao da pokvasi stopala i da se prepusti milovanju

mediteranske svetlosti. Jedno prepodne je proveo gledajući musavu decu u ritama kako se igraju u pesku i

pomislio kako mu se živi, bar još malo. S vremenom su navrla sećanja i bes; s njima se javila želja za

povratkom u grad i, odmah potom, strah od tog povratka.

Noge, ruke i ostali zupčanici počeli su da rade manje-više normalno. Povratio je staro uživanje u

mokrenju u vetar bez peckanja i ponižavajućih pojava i rekao je sebi kako je čovek koji može da mokri

stojeći i bez pomoći sposoban da se suoči sa svojom odgovornošću. Te noći, pred zoru, potajno je ustao i

udaljio se uskim uličicama utvrđenja do granice koju su označavale železničke šine. S druge strane se

uzdizala šuma fabričkih dimnjaka i vrhovi anđela i mauzoleja s groblja. Dalje, na svetlucavom platnu

koje se prostiralo po brdima, ležala je Barselona. Čuo je korake iza svojih leđa i, kada se okrenuo, sreo

se s mirnim pogledom čoveka ugljenocrne kose.

- Vi ste se ponovo rodili - reče.

- Valjda će mi ovog puta biti bolje nego prvi put, jer ovo što sam preživeo…

Čovek kose kao ugalj se osmehnu.

- Dozvolite da se predstavim. Ja sam Armando, Ciganin.

Fermin mu je stisnuo ruku.

- Fermin Romero de Tores, pajo [Payo (špan.) - reč kojom španski Romi označavaju nerome. ], ali relativne

čistoće.

- Prijatelju Fermine, učinilo mi se da razmišljate da se vratite onima.

- Od sebe se ne može pobeći - bio je poučan Fermin. - Neke stvari sam ostavio napola završene.

Armando je klimnuo.

- Razumem, ali ne još, prijatelju moj - reče mu. - Imajte strpljenja. Ostanite s nama još neko vreme.

Strah od onoga što ga je čekalo po povratku i velikodušnost tih ljudi zadržavali su ga tu sve dok jednog

nedeljnog jutra nije od nekog momka pozajmio novine pronađene u smeću pored kioska za hranu na plaži

Barselonete. Bilo je teško odrediti koliko dugo su novine provele u smeću, ali datum na njima pokazivao

je da je prošlo tri meseca od njegovog bekstva. Pročešljao je stranice u potrazi za nekim znakom ili

spomenom, ali nije bilo ničega. Te večeri, pošto već beše odlučio da se iste noći vrati u Barselonu,

Armando je došao k njemu i obavestio ga da je jedan od njegovih ljudi svraćao u pansion u kome je

nekad živeo.

- Fermine, biće bolje da ne idete tamo po svoje stvari.

- Kako znate moju adresu?

Armando se osmehnuo izbegavši pitanje.

- Policajci su im rekli da ste preminuli. Vest o vašoj smrti se pre nekoliko nedelja pojavila u

novinama. Nisam hteo ništa da vam kažem jer razumem da čitanje o sopstvenoj smrti ne pomaže

rekonvalescentu.

- Od čega sam umro?

- Prirodnom smrću. Pali ste u provaliju dok ste pokušavali da pobegnete od pravde.

- Onda sam mrtav?

- Kao noć.

Fermin je odmeravao implikacije svog novog statusa.

- I šta sad da radim? Kuda da idem? Ne mogu ovde ostati zauvek, zloupotrebljavajući vašu dobrotu i

dovodeći vas u opasnost.

Armando je seo pored njega i zapalio cigaretu koju je sam zavio i koja je mirisala na eukaliptus.

- Fermine, možete raditi što vam je volja, jer ne postojite. Gotovo bih vam rekao da ostanete s nama,

jer vi ste sada jedan od nas, ljudi bez imena i lika. Mi smo aveti. Nevidljivi smo. Ali znam da morate da

se vratite da razrešite to što ste tamo ostavili, šta god to bilo. Nažalost, kada odete odavde, ja vam ne

mogu pružiti zaštitu.

-Već ste dovoljno učinili za mene.

Armando ga je potapšao po ramenu i pružio mu presavijen list papira koji je nosio u džepu.

- Otiđite iz grada na neko vreme. Sačekajte da prođe godinu dana i, kada se vratite, pođite odavde -

reče mu udaljavajući se.

Fermin je otvorio list i pročitao:

FERNANDO BRIJANS advokat

Ulica Kaspe 12 Potkrovlje, stan I

Barselona. Telefon 564375

- Kako da vam platim za to što ste učinili za mene?

- Kada razrešite svoje stvari, navratite jedan dan ovamo i potražite me. Otići ćemo da gledamo

Karmen Amaju kako igra i ispričaćete mi kako ste uspeli da pobegnete odande. Radoznao sam - reče

Armando.

Fermin je gledao te crne oči i polako klimnuo.

- U kojoj ste vi ćeliji bili, Armando?

- U trinaestici.

- Jeste li vi urezivali krstove u zidu?

- Za razliku od vas, Fermine, ja jesam vernik, ali više nemam vere.

Te večeri, niko ga nije sprečio da ode, niti se iko oprostio od njega. Pošao je, još jedan među

nevidljivima, prema ulicama Barselone koja je mirisala na elektricitet. U daljini je video tornjeve

„Sagrade familije“ nasukane u prekrivaču crvenih oblaka koji su pretili biblijskim potopom i nastavio da

hoda. Koraci su ga odveli do autobuske stanice u Ulici Trafalgar. U džepovima kaputa koji mu je

poklonio Armando pronašao je novac. Kupio je kartu s najdužom vožnjom koju je našao i proveo noć u

autobusu na pustim putevima pod kišom. Sledećeg dana je učinio isto i tako je, posle nekoliko dana

putovanja vozom, peške i autobusom, u ponoć stigao tamo gde ulice nisu imale ime ni kuće broj i gde ga

ništa i niko nisu podsećali ni na šta.

Imao je stotinu zanimanja i nijednog prijatelja. Zarađivao je pare koje je trošio. Čitao je knjige o svetu

u koji više nije verovao. Počinjao je da piše pisma koja nikad nije znao da završi. Živeo je protiv sećanja

i griže savesti. Više nego jednom ispeo se na most ili na ivicu provalije i mirno gledao u ambis. U

poslednjem trenutku uvek mu se vraćalo sećanje na ono obećanje i pogled Zatočenika Nebesa. Posle

godinu dana, napustio je sobu koju je iznajmljivao iznad neke kafane i, ponevši umesto prtljaga primerak

Grada ukletih koji je pronašao na buvljaku, možda jedinu Martinovu knjigu koja nije spaljena i koju je

pročitao desetak puta, hodao je dva kilometra do železničke stanice i kupio kartu što ga je čekala svih tih

meseci.

- Jednu za Barselonu, molim vas.

Šalterski službenik mu je izdao kartu i predao mu je s prezrivim pogledom:

- Našli ste kuda ćete - reče. - Kod onih govnara Katalonaca.

5.

Barselona, 1941.

Smrkavalo se kada je Fermin izašao iz voza na stanici „Francuska“. Lokomotiva je izbljuvala oblak

pare i čađi koji se vukao po peronu i prekrivao korake putnika pristiglih s dugog puta. Fermin se

pridružio nemom koračanju prema izlazu prevremeno ostarelih ljudi u otrcanim odelima, koji su sve što

su imali vukli u koferima uvezanim kaiševima, i dece praznih džepova i pogleda.

Dva žandarma su stražarila na izlazu na peron i Fermin je video kako njihove oči šetaju po putnicima i

da neke nasumice zaustavljaju da bi im tražili dokumente. Fermin je produžio pravo prema jednom od

njih. Kada ih je razdvajalo još jedva desetak metara, primetio je da ga žandarm posmatra. U Martinovom

romanu koji mu je služio kao prijatelj svih tih meseci, jedan lik je tvrdio kako ćete najbolje razoružati

nekog s autoritetom ako mu se obratite pre nego što se on obrati vama. Pre nego što je policajac stigao da

pokaže na njega, Fermin se uputio pravo k njemu i staloženo progovorio.

- Dobro veče, šefe. Hoćete li biti tako ljubazni da mi kažete gde je Hotel „Budućnost“? Znam da se

nalazi na Trgu Palasio, ali skoro nimalo ne poznajem grad.

Žandarm ga je nemo pogledao, malo pometen. Njegov kolega se primakao i pokrio ga s desnog boka.

- To ćete morati da pitate na izlazu - reče ne baš prijateljskim tonom.

Fermin je ljubazno klimnuo.

- Izvinite na smetnji. Tako ću učiniti.

Spremao se da krene prema staničnom holu kada ga je drugi žandarm povukao za ruku.

- Trg Palasio je od izlaza levo. Naspram Kapetanije.

- Mnogo vam hvala. Laku noć.

Žandarm ga je pustio i Fermin se polako udaljio, mereći svoje korake dok nije stigao do hodnika i

odatle na ulicu.

Purpurno nebo je prekrivalo crnu Barselonu, prepletenu tamnim i oštrim siluetama. Poluprazan tramvaj

vukao se bacajući škiljavu svetlost na kaldrmu. Fermin je sačekao da prođe da bi prešao ulicu. Dok je

preskakao uglačane šine, posmatrao je perspektivu koju su iscrtavale Avenija Kolumbo i, u dnu, planina

Monžuik i tvrđava koja se uzdizala nad gradom. Spustio je pogled i uputio se Ulicom Komersio u pravcu

tržnice „Borne“. Sve je bilo pusto i hladan vetar je duvao kroz uličice. Nije imao kud.

Setio se da mu je Martin pričao da je pre mnogo godina živeo tu u blizini, u staroj kućerini uglavljenoj

u uskom senovitom tunelu Ulice Flasaders, pored radionice čokolade „Mauri“. Uputio se tamo, ali kada

je stigao, utvrdio je da su zgrada i susedni plac bili žrtve bombardovanja za vreme rata. Vlasti se nisu

zamarale da sklone šut i stanovnici, verovatno da bi se mogli kretati ulicom užom od hodnika nekih kuća u

otmenoj zoni, samo su raskrčili krhotine i naslagali ih uz prolaz.

Fermin je pogledao unaokolo. Škiljava svetlost koju su s balkona izdisale sijalice i sveće jedva se

videla. Fermin je zašao u ruševine preskačući šut, razbijene kipove zmajeva koji su ukrašavali krovove i

tavanske grede upletene u nemoguće čvorove. Pronašao je rupu u šutu i skupio se u zaklonu ispod kanjena

na kome se još mogao pročitati broj 17, broj stare kuće Davida Martina. Presavio je kaput i stare novine

koje je nosio ispod odeće. Sklupčan, zatvorio je oči i pokušao da zaspi.

Prošlo je pola sata i hladnoća mu je prodrla do kostiju. Vetar pun vlage lizao je ruševine tražeći

pukotine i otvore. Fermin je otvorio oči i ustao. Pokušao je da nađe skrovitiji zaklon kada je primetio da

ga posmatra neka silueta s ulice. Fermin se ukočio. Prilika je načinila nekoliko koraka u njegovom

pravcu.

- Ko ide? - upitao je.

Prilika se još malo primakla i odsjaj neke daleke svetiljke ocrtao je njen profil. Bio je to visok i

snažan čovek obučen u crno. Fermin je zapazio kragnu. Sveštenik. Fermin je podigao ruke u znak mira.

- Idem, oče. Molim vas, nemojte zvati policiju.

Sveštenik ga je premerio od glave do pete. Imao je strog pogled i izgled nekoga ko je pola života

umesto putira nosio džakove u luci.

- Jeste li gladni? - upita.

Fermin, koji bi pojeo bilo koji od onih kamenova samo kada bi ga neko poprskao trima kapima

maslinovog ulja, odrično je odmahnuo glavom.

- Upravo sam večerao u „Siete puertas“ i preterao sam s crnim rižotom - reče.

Sveštenik je pokušao da se osmehne. Okrenuo se i pošao.

- Dođite - naredio je.

6.

Otac Valera je stanovao u potkrovlju zgrade koja se nalazila na kraju Avenije Borne i koja je gledala

pravo na krovove tržnice. Fermin je s oduševljenjem smazao tri tanjira supe i nekoliko komada suvog

hleba uz koju čaša vina razređenog vodom koje je pop stavio pred njega dok ga je radoznalo posmatrao.

- Vi ne večerate, oče?

- Nemam običaj da večeram. Uživajte, vidim da vas mori glad zaostala iz trideset šeste godine.

Dok je glasno srkao supu s komadićima hleba, Fermin je pogledom lutao po trpezariji. Pored njega, u

vitrini beše poredan servis tanjira i čaša, razni sveci i nešto što je izgledalo kao skromni srebrni escajg.

- I ja sam čitao Jadnike. Da vam nije palo na pamet - upozorio ga je pop.

Fermin je posramljeno zavrteo glavom.

- Kako se zovete?

- Fermin Romero de Tores, na usluzi Vašem gospodstvu.

- Traže vas, Fermine?

- Kako se uzme. To je složena tema.

- Ne tiče me se ako ne želite da mi ispričate. Ali u toj odeći ne možete ići ovuda. Završićete u ćorki

pre nego što stignete do Vije Lajetane. Hapse mnoge ljude koji se već duže skrivaju. Morate biti veoma

oprezni.

- Mislio sam da, čim lokalizujem bankarske fondove koje čuvam u stanju hibernacije, padnem s

plutajućih dokova i da isplivam kao kičicom naslikan.

- Da vidimo, ustanite samo malo.

Fermin je odložio kašiku i ustao. Pop ga je podrobno pregledao.

- Ramon je bio dvostruko krupniji od vas, ali mislim da će vam nešto od njegove odeće iz mladosti

dobro stajati.

- Ramon?

- Moj brat. Ubili su mi ga dole na ulici, na vratima zgrade, u maju trideset osme. Krenuli su po mene,

ali on im se suprotstavio. Bio je muzičar. Svirao je u gradskom orkestru. Prva truba.

- Žao mi je, oče.

Pop je slegnuo ramenima.

- Neko više, neko manje - svako je nekoga izgubio, na obe strane.

- Ja nisam ni na jednoj strani - odvrati Fermin. - Štaviše, zastave mi liče na šarene krpe koje mirišu na

ustajalo i dovoljno mi je da vidim da se neko umotava u njih i da puni usta himnama, grbovima i

govorima pa da dobijem proliv. Uvek sam mislio da onaj ko oseća snažnu povezanost sa stadom ima

nešto od ovce.

- Mora da se loše provodite u ovoj zemlji.

- Nemate pojma koliko. Ali uvek sebi govorim kako direktan pristup dobroj planinskoj šunki sve

kompenzuje. A i svuda se kuva bob.

- To je tačno. Recite mi, Fermine, kada ste poslednji put okusili šunku?

- Šesti mart trideset četvrte. „Karakoles“, Ulica Eskudeljers. Drugi život.

Pop se nasmešio.

- Možete ostati večeras da prespavate, Fermine, ali sutra morate potražiti drugo mesto. Ljudi pričaju.

Mogu vam dati nešto novca za neki pansion, ali znajte da u svima traže ličnu kartu i da upisuju stanare na

policijski spisak.

- Ne treba to ni da mi govorite, oče. Pre nego što sutra izađe sunce, ispariću brže od dobre volje. I,

naravno, neću prihvatiti ni paru, već sam dovoljno zloupotrebio vašu…

Pop je podigao ruku i odmahnuo.

- Da vidimo kako vam stoje neke Ramonove stvari - reče ustajući od stola.

Otac Valera je insistirao da snabde Fermina parom cipela u osrednjem stanju, skromnim ali čistim

štofanim odelom, donjim vešom i priborom za ličnu higijenu, što mu je spakovao u jedan kofer. Na jednoj

polici je stajala sjajna truba i nekoliko fotografija dvojice nasmejanih mladića koji su veoma ličili jedan

na drugog, verovatno načinjenih za Praznik Grasije [Fiesta de la Gracia (špan.) - ulične svečanosti u četvrti Barselone

koja se zove Grasija. Počinju 15. avgusta i traju nedelju dana.]. Morali ste se dobro zagledati da biste shvatili da je

jedan od njih otac Valera, koji je sada izgledao trideset godina starije.

- Tople vode nemam. Cisternu ne pune do jutra, te se ili strpite ili se polivajte iz bokala.

Dok se Fermin prao kako je mogao, otac Valera je spremio kafu od neke vrste cikorije pomešane s

drugim sastojcima blago sumnjivog izgleda. Nije bilo šećera, ali ta šolja prljave vode bila je topla i

društvo je bilo ugodno.

- Prosto bi se reklo da smo u Kolumbiji i da uživamo u izabranom finom zrnu - reče Fermin.

- Vi ste osobit čovek, Fermine. Mogu li da vam postavim jedno lično pitanje?

- Da li ga pokriva ispovedna tajna?

- Recimo da ga pokriva.

- Raspalite.

- Da li ste nekoga ubili? U ratu, hoću da kažem.

- Ne - odgovorio je Fermin.

- Ja jesam.

Fermin se ukočio sa šoljom na pola gutljaja. Pop je spustio pogled.

- Nisam to nikad nikome rekao.

- Ostaje pod tajnom ispovesti - obećao je Fermin.

Pop je protrljao oči i uzdahnuo. Fermin se pitao koliko vremena je taj čovek proveo tamo sam, s tom

tajnom i sećanjem na pokojnog brata kao jedinim društvom.

- Sigurno ste imali svoje razloge, oče.

Pop je odmahnuo glavom.

- Bog je napustio ovu zemlju - reče.

- Ma ne bojte se, čim vidi kako je u susednom dvorištu severno od Pirineja, vratiće se podvijenog

repa.

Pop je dugo ćutao. Popili su zamenu za kafu i Fermin je, da bi oraspoložio sirotog popa koji je iz

minuta u minut izgledao sve potištenije, sipao sebi još jednu šolju.

- Stvarno vam se sviđa?

Fermin je klimnuo.

- Hoćete li da mi se ispovedite? - odjednom upita pop. - Sada bez šale.

- Nemojte se ljutiti, ali ja u te stvari ne mogu da poverujem…

- Ali možda Bog veruje u vas.

- Sumnjam.

- Nije potrebno da verujete u Boga da biste se ispovedili. To je između vas i vaše savesti. Šta možete

da izgubite?

Fermin je nekoliko sati pričao ocu Valeri sve što je prećutao otkako je pobegao iz tvrđave više od

godinu dana ranije. Otac ga je pažljivo slušao, klimajući s vremena na vreme. Konačno, kada je Fermin

osetio da se ispraznio i da je skinuo sa sebe kamen koji ga je gušio a da toga nije ni bio svestan, otac

Valera je iz jedne fioke izvadio čuturu s pićem i usuo mu sve što mu je ostalo od rezervi.

- Nećete mi dati oprost, oče? Samo čašicu konjaka?

- Izađe na isto. Osim toga, ko sam ja da bih opraštao ili sudio o nekome, Fermine? Ali mislim da vam

je dobro došlo da sve to izbacite. Šta ćete sada da radite?

Fermin je slegnuo ramenima.

- Ako sam se vratio i ako stavljam na kocku svoj vrat, činim to zbog obećanja koje sam dao Martinu.

Moram da pronađem tog advokata, a zatim gospođu Izabelu i to dete, Danijela, i da ih zaštitim.

- Kako?

- Ne znam. Smisliću nešto. Prihvatam sugestije.

- Ali vi ih uopšte ne poznajete. Oni su tek neznanci o kojima vam je pričao čovek koga ste upoznali u

zatvoru…

- Da, znam. Kada tako gledate, liči na ludilo, zar ne?

Pop ga je gledao kao da može da vidi kroz njegove reči.

- Zar to što ste videli toliku bedu i toliku podlost među ljudima nije razlog da želite da učinite nešto

dobro, makar bilo i ludo?

- Zašto ne?

Valera se osmehnuo.

- Znao sam da Bog veruje u vas.

7.

Sledećeg dana, Fermin je izašao na vrhovima prstiju da ne bi probudio oca Valeru, koji je zaspao na

sofi s knjigom Maćadovih pesama u ruci i hrkao kao bik za koridu. Pre nego što je otišao, spustio mu je

poljubac na čelo i ostavio na trpezarijskom stolu novac koji je pop umotao u salvetu i tutnuo u kofer.

Zatim se izgubio niza stepenice s čistom odećom i savešću i s odlukom da ostane živ, bar još koji dan.

Tog dana je izašlo sunce i čist vetrić s mora rasprostro je blistavo i čelično nebo koje je ljudima u

prolazu crtalo izdužene senke. Fermin je prepodne posvetio obilaženju ulica kojih se sećao, zastajkivanju

pred izlozima i sedenju na klupi da bi gledao lepe devojke kako prolaze, a za njega su sve bile takve. U

podne je ušao u kafanu na početku Ulice Eskudeljers, blizu restorana „Karakoles“, koji mu je ostao u

lepoj uspomeni. Kafana po sebi imala je nesrećnu reputaciju među najhrabrijim stomacima jer su u njoj

bez prenemaganja prodavali najjeftinije sendviče u celoj Barseloni. Trik je, govorili su stručnjaci, bio u

tome da ne pitaš za sastojke.

U svom novom gospodskom odelu i s impresivnim oklopom od nekoliko primeraka Vangvardije koje

je presavio ispod odeće da bi dočarao krupniju građu, s mišićima u dalekim naznakama i u

niskobudžetnom kaputu, Fermin je seo za šank i, pošto je konsultovao spisak slasnih jela dostupnih

najskromnijem džepu i stomaku, započeo pregovore s konobarom.

- Imam jedno pitanje, mladiću. Ovaj specijalitet dana, sendvič s mortadelom i nareskom iz Kornelje u

domaćem hlebu, da li je sa svežim paradajzom?

- Tek ubranim u našoj bašti u Pratu, iza fabrike sumporne kiseline.

- Vrhunskog bukea. A recite mi, dobri moj, da li se daje na veresiju u ovoj kući?

Konobar je izgubio vedrinu, nagnuo se preko šanka i prebacio krpu preko ramena neprijateljskim

pokretom.

- Ni Bogu Ocu.

- Ne pravite izuzetke u slučaju odlikovanih ratnih invalida?

- Na svež vazduh ili zovemo Socijalnu brigadu.

Videvši obrt koji je dobila razmena reči, Fermin se dao u beg tražeći miran kutak da još jednom

razmotri strategiju. Tek što se smestio na stepeniku nekog ulaza, silueta devojke, koja nije mogla imati ni

sedamnaest godina ali je već nagoveštavala obline horistkinje, proletela je pored njega i počela da pada

nosom na zemlju.

Fermin je ustao da joj pomogne i, samo što ju je uhvatio za ruku, iza leđa je začuo korake i glas koji je

učinio da grub glas konobara koji ga je upravo poslao na svež vazduh zvuči kao nebeska muzika.

- Fukso govnjiva, nemoj meni dolaziti s tim, ili ću ti unakaziti lice i ostaviću te na ulici koja je veća

kurva od tebe.

Autor tog govora bio je svodnik maslinastožućkastog lica i sumnjivog ukusa za bižuteriju.

Zanemarujući činjenicu da ga spomenuti dvostruko nadmašuje u korpulenciji i da u ruci drži nešto što je

imalo oblik oštrog ili barem šiljatog predmeta, Fermin, kome je sada već bilo dosta propalica i svodnika,

stao je između devojke i tog lika.

-A koji si ti kurac, nesrećniče? Hajde, gubi se dok ti nisam razbio njušku.

Fermin je osetio kako ga je devojka, koja je mirisala na neobičnu mešavinu cimeta i roštilja, čvrsto

zgrabila za ruke. Prost pogled na propalicu bio je dovoljan da shvati da situacija ne sluti na iznalaženje

dijalektičkog rešenja i Fermin je odgovorio tako što je odlučio da pređe u akciju. Posle analize svog

protivnika in extremis, Fermin je zaključio da je, u celini gledano, njegova telesna masa pretežno mast i

da ne pati od viška onoga što bi se nazvalo mišićima ili sivom materijom.

- Meni da se niste tako obraćali, a još manje gospođici!

Svodnik ga je gledao zapanjen, kao da nije registrovao njegove reči. Trenutak kasnije, lik koji je od

onakvog slabića očekivao sve osim borbe primio je, s iznenađenjem meseca, odlučan udarac koferom u

meke delove. Pošto je pao na zemlju ruku prikovanih za svoju suštinu, usledilo je četiri ili pet udaraca

kožnim ćoškovima kofera u strateške tačke, te je bar neko vreme ostao poražen i obeshrabren.

Grupa prolaznika koja je prisustvovala incidentu počela je da tapše, a kada se Fermin okrenuo da vidi

da li je devojka dobro, sreo se s njenim zadivljenim pogledom, otrovanim doživotnom zahvalnošću i

nežnošću.

- Fermin Romero de Tores, na usluzi, gospođice.

Devojka se podigla sa slepim poverenjem i poljubila ga u obraz.

- Ja sam Rosica.

Pored njenih nogu, lik je pokušavao da ustane i povrati dah. Ne sačekavši da ravnoteža snaga prestane

da bude povoljna, Fermin se opredelio za udaljavanje s mesta okršaja.

- Trebalo bi odleteti odavde uz priličnu hitnju - objavio je Fermin. - Pošto smo ispustili inicijativu,

bitka se razvija protiv nas…

Rosica ga je uhvatila za ruku i povela ga kroz mrežu uskih uličica koje su se ulivale u Trg Real. Kada

se našao na suncu i na čistini, Fermin je zastao na časak da povrati dah. Rosica je videla kako je Fermin

prebledeo i da ne izgleda najbolje. Devojka je shvatila da su uzbuđenje tuče ili glad prouzrokovali pad

pritiska kod njenog hrabrog šampiona i odvela ga je do bašte pansiona „Dva sveta“, gde se Fermin sručio

u stolicu.

Rosica, koja je možda imala šesnaest godina ali zato kliničko oko kakvo bi poželeo i doktor Trueta [Na

katalonskom Josep Trueta i Raspall (1897-1977) - lekar koji se proslavio lečenjem ranjenika u španskom građanskom ratu. Posle

rata je otišao u izgnanstvo u Englesku, gde je predavao na Oksfordu. ], naručila je asortiman predjela da bi ga oživela.

Kada je Fermin video da stiže gozba, uzbunio se.

- Rosice, ja nemam ni pare…

- Ovo ja plaćam - prekinula ga je s ponosom. - O mom čoveku ja vodim brigu i hoću da je dobro

na’ranjen.

Rosica ga je nakljukala na bazi kobasica, hleba i krompira s ljutim prelivom, a sve to beše zaliveno

veličanstvenom kriglom piva. Fermin je polako oživljavao i pred devojčinim zadovoljnim pogledom

vraćao mu se životni tonus.

- Za desert, ako hoćete, naručiću vam specijalitet kuće da odlepite - ponudila je devojka oblizujući

usne.

- Ali malecka, zar ti ne treba da budeš u školi, kod opatica?

Rosicu je nasmejala ta duhovitost.

- Jao, kakav ste mangup, začikavate me.

Kako je gozba proticala, Fermin je shvatio da bi pred njim, kada bi to zavisilo od devojke, bila

obećavajuća karijera svodnika. Međutim, važnije stvari su tražile njegovu predanost.

- Koliko imaš godina, Rosice?

- Osamnaest i po, gospodine Fermine.

- Izgledaš starije.

- To je zbog cica. Izbile su mi u trinaestoj i blaženstvo ih je videti, iako nije u redu da to kažem.

Fermin, koji takvu zaveru oblina nije video još od svojih neprežaljenih dana u Havani, pokušao je da

povrati zdrav razum.

- Rosice - počeo je - ja ne mogu da se brinem o tebi…

- Znam ja to, gospodine, nemojte misliti da sam glupa. Znam ja da vi niste čovek koji bi živeo od žene.

Možda sam mlada, ali takve sam naučila da prepoznam izdaleka…

- Moraš mi reći gde da ti pošaljem novac za ovu gozbu, jer si me zatekla u delikatnoj finansijskoj

situaciji…

Rosica je odmahnula glavom.

- Imam ovde sobu, u pansionu, delim je s Lali, ali ona je napolju ceo dan, radi trgovačke brodove…

Zašto se gospodin ne popne da ga malo izmasiram?

- Rosice…

- Kuća časti…

Fermin ju je gledao s notom sete.

- Imate tužne oči, gospodine Fermine. Pustite da vam Rosica razveseli život, makar na tren. Šta je loše

u tome?

Fermin je, posramljen, spustio pogled.

- Otkad gospodin nije bio sa ženom kao što bog zapoveda?

- I ne sećam se više.

Rosica mu je ponudila ruku i, povukavši ga, povela ga uza stepenice u malecku sobu u koju su jedva

stali krevet i lavabo. Soba je imala mali balkon koji je gledao na trg. Devojka je navukla zavese i za tren

oka se oslobodila haljine na cvetiće, ispod koje je bila samo njena koža. Fermin je gledao to čudo

prirode i pustio da ga grli to srce koje je bilo staro skoro kao njegovo.

- Ako gospodin neće, ne moramo ništa raditi.

Rosica ga je položila na krevet i legla pored njega. Zagrlila ga je i pomilovala ga po glavi.

- Sss-ssss - šaptala je.

S licem na tim osamnaestogodišnjim grudima, Fermin se rasplakao.

Kada je palo veče i kada je Rosica morala da pođe u svoju radnu smenu, Fermin je izvadio parče

papira s adresom advokata Brijansa koju mu je Armando predao godinu dana ranije i odlučio da pođe na

sastanak s njim. Rosica je insistirala da mu pozajmi nešto sitnih para da bi mogao da se vozi tramvajem i

da popije kafu, i naterala ga je da se više puta zakune da će doći da je vidi, makar samo da bi je poveo u

bioskop ili na misu, jer ona je bila veliki poklonik Gospe od Karmena i veoma su joj se dopadali obredi,

pogotovo kada su pevali. Rosica ga je ispratila do dole i na rastanku ga je poljubila u usta i uštinula za

zadnjicu.

- Kolačiću - reče mu, gledajući ga kako odlazi pod svodovima trga.

Kada je prešao preko Trga Katalonije, čvor tamnih oblaka počeo je da se uvrće na nebu. Jata golubova

koja su obično nadletala trg potražila su sklonište u drveću i čekala uznemirena. Ljudi su mogli da

namirišu elektricitet u vazduhu i ubrzavali su korak ka ulazu u stanicu metroa. Podigao se neprijatan vetar

koji je vukao plimu suvog lišća po tlu. Fermin je požurio i, kada je stigao do ulice Kaspe, već beše

počelo da lije kao iz kabla.