Glava II 

POLAZNA TAČKA

Izvor patnje leži u svakom od nas. Kada budemo razumeli sopstvenu stvarnost, naći ćemo rešenje za problem patnje. Svi mudri ljudi oduvek su savetovali "spoznaj sebe". Moramo početi upoznavanjem sopstvene prirode, jer nikako drugačije ne možemo rešiti svoje ili svetske probleme.

U stvari, šta znamo o sebi? Svi smo uvereni u svoju važnost i jedinstvenost, ali naše znanje o nama samima je samo površno. Na dubljim nivoima, mi sebe uopšte ne poz- najemo.

Buddha je istražio fenomen ljudskog bića, istražujući sopstvenu prirodu. Ostav- ljajući po strani sva predznanja, istražio je stvarnost u sebi i shvatio da se svako ljudsko biće sastoji iz pet procesa, četiri mentalna i jednog fizičkog.

Materija

Počnimo sa fizičkim aspektom. To je najočigledniji i najjasniji deo  nas,  lako uočljiv svim čulima. A kako, zaista, malo znamo o njemu? Naizgled možemo upravljati telom: ono se pokreće i vrši radnje prema našoj svesnoj volji. Ali sa druge strane, svi unutrašnji organi funkcionišu van naše kontrole, bez našeg znanja. Na finijem nivou, mi nemamo iskustveno znanje, o stalnim biohemijskim reakcijama koje se odigravaju u svakoj ćeliji tela. Ali to još uvek nije krajnja stvarnost materijalnog fenomena. Sagledano do kraja, naizgled čvrsto, telo se sastoji od subatomskih čestica i praznog prostora. Šta više, čak ni subatomske čestice nemaju stvarnu čvrstoću. Njihov vek trajanja je manje od trilionitog dela sekunde. Čestice neprekidno nastaju i isčezavaju, kao tok vibracija. To je krajnja stvarnost našeg tela, kao i celokupne materije, koju je Buddha pronašao pre 2500 godina.

Moderni naučnici su svojim istraživanjima pronašli i prihvatili tu krajnju stvarnost materijalnog univerzuma. Međutim, ti naučnici nisu postali oslobođene i prosvetljene

ličnosti. Oni su proučavali prirodu univerzuma iz znatiželje, oslanjajući se na instrumente da bi proverili sopstvene teorije. Nasuprot tome, Buddha nije bio motivisan samo znatiželjom, već željom da nađe izlaz iz patnje. U istraživanjima nije koristio nikakve instrumente već samo svoj um. Istina koju je pronašao, nije bila rezultat intelektualiziranja već neposrednog iskustva, i zato ga je i mogla osloboditi.

On je otkrio da se ceo materijalni univerzum sastoji od čestica, koje se na paliju zovu kalape ili "nedeljive jedinice." Te čestice ispoljavaju u beskonačnim varijacijama osnovne kvalitete materije: masu, čvrstinu, temperaturu i kretanje. One se kombinuju i formiraju strukture koje su naizgled stalne. U stvari, te strukture se sastoje od majušnih kalapa koje stalno nastaju i isčezavaju. To je krajnja stvarnost materije: stalni tok talasa ili čestica. To je telo koje svako od nas zove "ja".

Um

Zajedno sa fizičkim procesom postoji i psihički proces – um. Mada ga ne možemo dodirnuti ili videti, čini nam se da je on još prisnije povezan sa nama nego naše telo. Možemo pretpostaviti buduće postojanje bez tela, ali ne možemo zamisliti bilo kakvo postojanje bez uma. Međutim, koliko malo znamo o umu i koliko malo smo u stanju da ga kontrolišemo. Kako često on odbija da uradi ono što mi želimo i radi ono što mi ne želimo. Naša kontrola svesnog uma je još kakva-takva, ali nam izgleda da je nesvesni um potpuno van naše moći ili razumevanja i da njime vladaju sile kojima mi ne upravljamo i nismo ih svesni.

Kao što je istražio telo, Buddha je istražio i um i pronašao da se on, u globalu, sastoji iz četiri procesa: svesnost (viññana), percepcija (sañña), oseti (vedana), i reakcije (sankhara).

Prvi proces, svesnost, je prijemni deo uma, čin nerazlučene svesnosti ili spoznaja. On jednostavno beleži događanje bilo koje pojave, prijem bilo kakvog ulaza, fizičkog ili mentalnog. Uzima sirove podatke doživljaja ne dodeljujući mu ime i ne donoseći vrednosni sud.

Drugi mentalni proces je zapažanje, čin prepoznavanja. Ovaj deo uma identifikuje sve ono što je svesnost primetila. On razlikuje, dodeljuje naziv, vrši kategorizaciju sirovih ulaznih podataka i procenjuje ih na pozitivne i negativne.

Sledeći deo uma su oseti. U stvari, čim dođe do nekog prijema informacija, nastaju oseti, znak  da  se  nešto  događa. Sve  dok  se ne  izvrši procena ulaza, osećaji ostaju neutralni. Ali, kada je pridodata vrednost ulaznim podacima, oseti postaju prijatni ili neprijatni, u zavisnosti od date procene. Ako je osećaj prijatan, javlja se želja da se doživljaj produži i pojača.

Ako je osećaj neprijatan, javlja se želja da ga zaustavimo i odbacimo. Um reaguje sa simpatijom ili antipatijom.1 Na primer, kada sluh normalno funkcioniše i čujemo zvuk, na delu je spoznavanje. Kada je zvuk prepoznat kao reči, sa pozitivnom ili negativnom konotacijom, počelo je da funkcioniše zapažanje. Tada u igru ulaze osećaji. Ako su reči pohvalne, nastaju prijatni osećaji. Ako su reči pogrdne, nastaju neprijatni osećaji. Odmah dolazi do reakcije. Ako su oseti prijatni, počinju da nam se dopadaju, želimo još reči pohvale. Ako su oseti neprijatni, počinju da nam se ne dopadaju, želimo da prekinemo grdnju.

Iste stvari se događaju kada do ulaza dođe preko bilo kog drugog čula: svesnost, percepcija, osećaji, reakcija. Ove četiri mentalne funkcije traju još kraće nego nestalne čestice koje čine materijalnu stvarnost. Svakog momenta kada čula dođu u kontakt sa bilo kakvim objektom, četiri mentalna procesa se dešavaju brzinom munje i ponavljaju svakog sledećeg momenta, dok kontakt traje. To se događa tako brzo, da nismo ni svesni šta se zbiva. Tek kada se određena reakcija ponavlja kroz duži period vremena, i dobija istaknut i pojačan oblik, postajemo je svesni.

Najznačajniji aspekt ovog opisa ljudskog bića nije u tome šta on uključuje, već u tome šta izostavlja. Bez obzira da li smo sa Zapada ili sa Istoka, da li smo hrišćani, jevreji, muslimani, hinduisti, budisti, ateisti, ili bilo šta drugo, svako od nas ima urođeno ubeđenje da negde u nama postoji jedno "ja", identitet koji traje. Operišemo sa nepromišljenom pretpostavkom da je osoba koja je postojala pre deset godina u suštini ista osoba koja postoji i danas, koja će postojati deset godina od danas, koja će možda postojati i u budućem životu posle smrti. Bez obzira kojih filozofija i teorija se držimo, svi živimo sa duboko usađenim ubeđenjem, "Ja sam bio, ja jesam, ja ću biti."

Buddha je uzdrmao tu instiktivnu odbranu identiteta. Time on nije izneo neki još sumnjiviji pogled, kojim bi se suprotstavio teorijama drugih. Stalno je naglašavao, da on ne iznosi nikakvo mišljenje, već jednostavno opisuje istinu koju je doživeo i koju bilo

koji običan čovek može doživeti. – Ja kao prosvetljen, ostavio sam po strani sve teorije, govorio je, jer sam video stvarnost materije, osećaja, percepcije, reakcije i svesnosti, njihovo nastajanje i njihovo nestajanje.2 Nasuprot onome kako izgleda, on je ustanovio da je svako ljudsko biće, u stvari serija odvojenih događaja, koji su u određenom odnosu. Svaki događaj je rezultat prethodnog i sledi ga bez ikakvog međuintervala. Neprekidan niz, blisko povezanih događaja, stvara utisak kontinuiteta, identiteta. To je samo očigledna stvarnost, ali ne i krajnja istina.

Reci možemo dati ime, ali u stvari ona je tok vode koji nikad ne staje na svom putu. Svetlost sveće možemo smatrati postojanom, ali ako bolje pogledamo videćemo da plamen nastaje od fitilja koji gori u tom trenutku i koji će odmah biti zamenjen novim plamenom, iz časa u čas. Dok govorimo o svetlosti električne sijalice, nikada ne mislimo da je ona, kao i reka, stalan tok, u ovom slučaju tok energije koju proizvode oscilacije vrlo visoke učestanosti u vlaknu sijalice. Svakog trenutka nastaje nešto novo kao proizvod prošlosti, da bi bilo zamenjeno nečim novim u sledećem trenutku. Sled događaja je tako brz i neprekidan da je to teško primetiti. U određenoj tački procesa ne možemo reći da je to što se sada događa isto kao i ono što mu je prethodilo, niti da nije isto. I pored te neodređenosti, proces se dešava.

Na isti način, Buddha je shvatio, čovek nije završen, nepromenjiv entitet, već proces koji teče iz časa u čas. Nema "stvarnog" bića, postoji samo određeni tok, neprekidni proces nastajanja. Razume se, u svakodnevnom životu moramo opštiti između sebe kao sa ličnostima, manje više određene, nepromenjive prirode. Moramo prihvatiti spoljnu, očiglednu stvarnost, jer inače ne bi mogli uopšte delovti. Spoljna stvarnost jeste stvarnost, ali samo površna. Na dubljem nivou, stvarnost je da je ceo univerzum, živi i neživi, u stalnom stanju postajanja – nastajanja i nestajanja. Svako od nas je, u stvari, tok stalno promenjivih subatomskih čestica, zajedno s kojima se menjaju procesi svesnosti, percepcije, osećaja i reakcije, čak i brže nego fizički proces.

To je krajnja stvarnost sopstva kojim je svako od nas toliko obuzet. To je tok događaja u koji smo uključeni. Ako to pravilno razumemo, putem neposrdnog iskustva, naći ćemo nit koja će nas spasti od patnje.

Pitanja i odgovori

um.

Pitanje: Kada kažete "um", nisam siguran na šta mislite? Ja ne mogu da nađem

S.N.G                       oenka: On je svuda, u svakom atomu. Uvek kada nešto osećate, tu je i um.

Um oseća.

Znači pod umom ne podrazumevate mozak?

O ne, ne, ne. Ovde na Zapadu vi mislite da je um samo u glavi. To je pogrešno shvatanje.

Um je u celom telu?

Da, um je sadržan u celom telu, u celom telu!

Govorite o doživljaju "Ja" samo u negativnom smislu. Ne postoji li i pozitivna strana? Zar ne postoji doživljaj "Ja" koji nas ispunjava radošću, mirom i ushićenjem?

Kroz meditaciju ćete saznati da su sva takva čulna zadovoljstva nestalna. Dođu i prođu. Ako to "Ja" zaista uživa u njima, ako su to "moja" zadovoljstva, onda "Ja" moram imati neku vlast nad njima. Ali ona nastaju i nestaju bez moje kontrole. Kakvo je to onda "Ja"?

Ja ne govorim o čulnim zadovoljstvima već o vrlo dubokom nivou.

Na tom nivou "Ja" više uopšte nije važno. Kada dostignete taj nivo, ego je rastvoren. Postoji samo radost. Pitanje "Ja" se onda ne postavlja.

Pa dobro, umesto "Ja", recimo doživljaj ličnosti.

Osećaj oseća, ne postoji niko drugi da oseća. Stvari se samo događaju, to je sve. Sada vam se čini da mora biti neko "Ja" koje oseća, ali ako vežbate, dostići ćete nivo na kome se ego rastvara. Onda će nestati i vaše pitanje.

Došao sam ovde jer sam osećao da "Ja" treba da dođe ovamo.

Da! Sasvim tačno. Za konvencionalne svrhe, ne možemo pobeći od "Ja" i "moje". Ali hvatati se za njih, uzimajući ih kao stvarne u krajnjem smislu, može doneti samo patnju.

Pitam se da li postoje ljudi koji izazivaju našu patnju?

Niko ne izaziva našu patnju. Vi sami izazivate patnju stvaranjem napetosti u umu. Ako znate kako da to ne radite, vrlo je lako ostati miran i srećan u svakoj situaciji.

Šta ako nam neko drugi učini nešto loše?

Ne smete dozvoliti da vam ljudi rade loše stvari. Kad god neko uradi nešto loše, on šteti drugima i u isto vreme šteti samom sebi. Ako mu dozvoljavate da radi nešto loše, onda ga u tome ohrabrujete. Morate upotrebiti svu svoju snagu da ga zaustavite, ali samo sa dobrom namerom, saosećanjem i samilošću za njega. Ako nastupite mržnjom i ljutnjom, samo otežavate situaciju. Međutim, ne možete biti dobronamerni sa takvom osobom ukoliko vaš um nije blag i miran. Zato vežbajte da razvijate mir u sebi, jer onda možete rešiti problem.

Ima li smisla tražiti mir u sebi kad u svetu nema mira?

Svet će biti miran samo onda kada svi ljudi na svetu budu mirni i srećni. Promena treba da počne sa svakim pojedincem. Ako je džungla uvenula i vi želite da je obnovite, vi morate zalivati svako drvo u džungli. Ako želite svetski mir, treba da naučite kako da sami budete mirni. Samo tako možete doneti mir svetu.

Razumem kako će meditacija pomoći bolesnim, nesrećnim ljudima, ali šta je sa onima koji su zadovoljni svojim životom, koji su već srećni?

Neko ko je zadovoljan površnim zadovoljstvima života ne zna za nemir koji leži duboko u umu. On živi u zabludi da je srećan, ali njegova zadovoljstva nisu trajna i napetosti nastale u podsvesti narastaju, da bi se, pre ili kasnije, pojavile na svesnom nivou. Kad do toga dođe, onda ta takozvana srećna osoba postaje jadna. Zašto ne bi počeli sad i ovde sa sprečavanjem takve situacije?

Da li je vaše učenje Mahajana ili Hinajana?

Ni jedno ni drugo. Reč jana u stvari znači vozilo koje će nas odvesti do krajnjeg cilja, ali danas pogrešno nosi sektaško značenje. Buddha nikada nije podučavao ništa sektaško. On je podučavao Dhammu, koja je univerzalna. Ta univerzalnost je ono što me je privuklo Buddhinom učenju, od koga imam dobrobiti i zato nudim svakom i svima univerzalnu Dhammu, svom ljubavlju i saosećanjem. Za mene, Dhamma nije ni Mahajana, ni Hinajana, niti bilo kakva sekta.

BUDDHA I NAUČNIK

Fizička realnost se stalno menja, svakog trenutka. To je Buddha shvatio proučavajući sebe. Svojim snažno usredsređenim umom prodro je duboko u sopstvenu prirodu i otkrio da se celokupna materijalna struktura sastoji od sićušnih subatomskih čestica koje neprekidno nastaju i isčezavaju. Dok puknemo prstom ili trepnemo okom, rekao je, svaka od tih čestica nastane i nestane mnogo triliona puta.

"Neverovatno", misliće svako ko posmatra samo očiglednu stvarnost tela, koje izgleda tako čvrsto, tako nepromenjivo. Smatrao sam da je fraza "mnogo triliona puta" idiomatski izraz i da je ne treba uzimati bukvalno. Međutim, moderna nauka je potvrdila ovu izjavu.

Pre nekoliko godina, jedan američki naučnik dobio je Nobelovu nagradu za fiziku. Dugo vremena vršio je eksperimente sa subatomskim česticama, od kojih se sastoji fizički univerzum, i proučavao ih. Već ranije bilo je poznato da ove čestice nastaju i nestaju velikom brzinom, uvek i uvek iznova. Taj naučnik je odlučio da razvije instrument koji bi bio u stanju da izbroji koliko puta čestica nastane i nestane u jednoj sekundi. On je, vrlo korektno, instrument koji je pronašao, nazvao brujeća komora i pronašao da u jednoj sekundi subatomska čestica nastane i nestane 1022 puta.

Istina koju je otkrio naučnik ista je kao i ona koju je otkrio Buddha, ali koliko je velika razlika između njih dvojice! Neki od mojih američkih studenata, koji su pohađali kurseve u Indiji, kasnije su se vratili u svoju zemlju i posetili su tog naučnika. Izvestili su me da je on, i pored činjenice što je otkrio ovu stvarnost, jedan običan čovek sa uobičajenom gomilom problema, kakvu imaju svi ljudi. Ni slučajno nije potpuno oslobođen od patnje.

Taj naučnik nije postao prosvetljen, nije oslobođen od celokupne patnje, zato što nije doživeo istinu neposredno. Ono što je on naučio još uvek je samo intelektualna mudrost. On veruje u tu istinu zato što ima poverenja u instrument koji je pronašao, ali on nije sam doživeo tu istinu.

Nemam ništa protiv tog čoveka, kao ni protiv moderne nauke. Međutim, ne moramo biti naučnici samo za spoljni svet. Možemo, kao Buddha, takođe biti naučnici za unutrašnji svet, da bi neposredno doživeli istinu. Lično ostvarenje istine samo po sebi će promeniti način ponašanja uma, tako da ćemo početi da živimo u skladu sa istinom. Svaka aktivnost postaje usmerena na vlastito dobro i za dobro drugih. Ako nedostaje taj unutrašnji doživljaj, postoji mogućnost zloupotrebe nauke u destruktivne svrhe. Ako postanemo naučnici unutrašnje stvarnosti, ispravno ćemo koristiti nauku za sreću svih ljudi.