POKUŠAJI OSLOBAĐANJA INDIVIDUALNOSTI IZ KOLEKTIVNE PSIHE

A.   REGRESIVNO USPOSTAVLJANJE PERSONE

Slom svesnog stava nije mala stvar. To je uvek smak sveta u malome, kada se sve ponovo vraća u početni haos. Covek se oseća kao da je izdan, dezori- jentisan, čamac bez krme, prepušten ćudi elementar­ noga. Tako bar izgleda. U stvarnosti, međutim, čovek je upao u kolektivno nesvesno, koje onda preuzima vodstvo. Moglo bi se navesti nekoliko primera u ko­ jima se u kritičnom momentu javila »spasonosna« misao, vizija, »unutrašnji glas«, sa bezuslovnom u- bedljivošću, dajući životu nov pravac. Možda bi se moglo navesti isto toliko primera gde je slom značio katastrofu, koja je uništila život, pošto se u ovakvim trenucima formiraju i utvrđuju bolesna ubeđenja, ili se ruše ideali, što je isto tako loše. U prvom slučaju nastaje psihička nastranost ili psihoza, u drugom sta­ nje dezorijentacije ili demoralizacije. Ali ako nesvesni sadržaji dospeju i u svest i ispune je svojom skoro strahovitom ubedljivošću, onda se postavlja pitanje kako će na to reagovati individua. Da li će je savla­ dati ovi sadržaji? Ili, da li će samo verovati u njih? Ili će ih odbaciti? (Izostavljam idealan slučaj kritič­ kog razumevanja). Prvi slučaj znači paranoju ili ši­ zofreniju. Drugi slučaj postaje čudak-prorok ili infantilno  stvorenje koje  se izdvaja iz ljudske kul-

11   Jung,  Odabrana  dela,  II                                                             177

turne zajednice. Treći slučaj znači regresivno uspo­ stavljanje persone. S obzirom na ovakvu formulaciju  i koja zvuči vrlo tehnički, čitalac s pravom naslućuje da se radi o komplikovanoj psihičkoj  reakciji,  koja se može posmatrati tokom analitičke terapije. Ali bila bi zabluda da se ovakvi slučajevi sreću samo u okvi­ rima psihičkog terapijskog postupka. Ovaj proces se isto tako dobro a često još i bolje može posmatrati u drugim životnim situacijama nego baš u psihičkom terapijskom postupku, naime  u s}im onim životnim tokovima gde je ličnost iz temelja uzdrmao neki udar sudbine. Nemile sudbine ima svako, ali to su najčešće rane koje zaceljuju ne ostavljajući za sobom osaka­ ćen ja. Ovde se radi o destruktivnim doživljajima, koji mogu čoveka da sasvim  slome ili bar da  ga  trajno obogalje.  Uzmimo za  primer  poslovnog  čoveka  koji je isuviše rizikovao i zbog toga bankrotirao. Ako se od ovog deprimiraj ućeg iskustva ne obeshrabri već nepokolebljivo zadrži svoju smelost, možda spasono­ sno prigušenu, onda je rana zarasla bez osakaćenja jedinke. Ah ako se skrha i odrekne svih daljih sme- lijih poduhvata i pokuša da svoju socijalnu reputa­ ciju ponovo s naporom skrpi u okvirima znatno ogra­ ničenije ličnosti, obavljajući nesamostalni posao, na kakvom sićušnom položaju koji je, nesumnjivo,  da­ leko ispod nivoa njegovih mogućnosti,  i to sa men­ talitetom uplašenog deteta, onda je on, tehnički re­ čeno, svoju personu regresivnim putem ponovo uspo­ stavio. Usled straha on je skliznuo na raniji stupanj razvitka njegove ličnosti, on se smanjio i daje utisak kao da stoji pred kritičkim doživljajem, ali potpuno nesposoban i da pomisli na ponavljanje jednog tak­ vog smelog preduzeća. Možda je ranije više hteo nego što je mogao da sprovede, sada se više ne usuđuje ni ono za šta je zapravo sposoban.

Ovakvi doživljaji se sreću na svim životnim pod­ ručjima u svim mogućim oblicima, zbog toga i tokom psihičkog terapijskog postupka. I ovde se radi o pro­ širenju ličnosti, o usuđivanju spoljne ili unutrašnje prirode. U čemu se sastoji kritički doživljaj u tera­ pijskom postupku, to pokazuje primer naše student-

kinje filozofije: to je prenos. Kao što sam već pret­ hodno napomenuo pacijent može nesvesno da sklizne i preko grebena prenosa; u ovom slučaju on ne po­ staje doživljaj, i u suštini nije se desilo ništa bitno. Lekar bi, prirodno, već iz čiste ugodnosti poželeo o- vakve pacijente. Ali ako su pacijenti inteligentni oni već sami  otkrivaju  postojanje  ovog  problema.  Ako u tom slučaju lekar, kao u pomenutom primeru, bude podignut na stepen oca-ljubavnika i shodno tome se u odnosu na njega usmeri poplava zahteva, onda on mora da smisli načine i sredstva kako da dočeka ovu navalu a da, s jedne strane, i njega ne zahvati  ta bujica a, s druge, da pacijent ne pretrpi neku štetu. Naime, nasilno prekidanje prenosa može prouzroko­ vati potpuni pad u prethodno stanje i pogoršanje, zbog čega se ovom problemu mora prići sa vrlo mno­ go takta i obazrivosti. Sledeća mogućnost je nada da će »vremenom« ova »besmislica« prestati sama od sebe. Sigurno da vremenom jednom ipak sve prestaje, ali ovakvo vreme može trajati vrlo dugo i teškoće mogu biti nepodnošljive za obe. strane, tako da u o- vakvim slučajevima radije odmah ne treba računati sa pomoćnim faktorom »vreme«.

Daleko bolji instrument za »suzbijanje« prenosa izgleda da pruža Frojdova teorija neuroza. Pacijento­ va zavisnost se objašnjava kao infantilno seksualni zahtev, koji se nalazi umesto razumne primene sek­ sualnosti. Sličnu prednost pruža i Adlerova1 teorija, koja prenos objašnjava kao infantilnu nameru moći i kao »tendenciju osiguravanja«. Obe teorije tako do­ bro odgovaraju heurotskom mentalitetu, da se svaki slučaj može istovremeno objasniti obema teorijama.2 Ova zapravo vrlo čudnovata činjenica, koju mora pot­ vrditi svaki onaj ko je bez predubeđenja, može se zasnivati samo na činjenici da su Frojdova »infantil­ na erotika« i Adlerova »tendencija moći«  jedna  te ista stvar, sasvim nezavisno od sukoba mišljenja iz-

1912.

1     Adler,   Uber   den   nervbsen   Charakter,   Wiesbaden,

8      Up.  primer  ovakvog  slučaja u:  Uber die  Psvchologie

des Unbevmssten.

među Frojdove i Adlerove škole. To je zapravo deo nesavladane i u prvom momentu nesavladive, prvo­ bitne nagonske prirode, koja izbija na videlo u fe ­ nomenu prenosa. Arhaični oblici fantazije, koji po­ stepeno dostižu površinu svesti, nisu ništa drugo do dalji dokaz ove činjenice.

Uz pomoć obe teorije može se pokušati da se pa­ cijentu objasni kako su infantilni, kako su nemogući i kako su apsurdni njegovi zahtevi i konačno on će se, možda, čak povući na razumne postavke. Ali moja pacijentkinja nije jedina koja to nije učinila. Tačno je da lekar sa ovim teorijama može da sačuva svoj lik i da se, sa više ili manje čovečnosti, izvuče iz ne­ prijatne situacije. Stvarno ima  pacijenata  za  koje se ne isplati neki veći utrošak (ili izgleda da se ne isplati), ali ima i slučajeva gde ovakav postupak upra­ vo znači besmisleno oštećenje pacijentove duše. U slučaju  moje  pacijentkinje  osećao  sam  nešto  slično i stoga sam odbacio  moje  racionalističke  pokušaje, da bih — svakako sa loše prikrivenim nepoverenjem

—   prirodi dao mogućnost da koriguje svoju sopstvenu besmislicu  (kako je meni izgledalo).  Kao što  je po- menuto, ovom prilikom sam upoznao nešto neobično važno, naime postojanje nesvesne samoregulacije.. Ne­ svesno može ne samo da  »želi«  već i  da se odrekne svojih sopstvenih želja. Ovo, za integritet ličnosti vrlo važno  saznanje,  ostaje  nepoznato  onome  ko  se  za­ ustavi pred konstatacijom da se radi o čistom infan- tilizmu. On će se vratiti sa praga svog saznanja i sebi reći: 'Sve je bilo besmislica. Ja sam psihički bolesni fantast,  kome  je  najbolje  da  pokopa  ili  odbaci  ne­ svesno i sve ono što je u vezi sa tim.' On će smisao onog što je toliko želeo shvatiti kao infantilnu bes­ mislicu. On će shvatiti da je njegov zahtev bio apsur­ dan, on će doći do tolerancije samog sebe i do rezig­ nacije. Sta može da učini? On će se pred konfliktom okrenuti i vratiti i, ukoliko je to moguće, regresivno uspostaviti svoju potresenu personu, uz gubitak svih onih  nadanja  i  očekivanja  koja  su  nabujala  tokom prenosa. Na taj način on će biti manji, ograničeniji i racionalniji nego što je bio pre toga. Ne može se reći

da je ovakav ishod eo ipso nesreća za sve ljude, po­ što ima isuviše mnogo onih koji zbog svoje notorne nesposobnosti bolje služe u racionalističkom sistemu nego u slobodi. Ovo poslednje spada u nešto teže stva­ ri. Onaj ko može da podnese ovaj ishod, taj se može složiti sa Faustom koji kaže:

Krug ovog sveta poznat mi je dosta No pogled preko zakrčen ml osta Tek luda tamo škilji, mašti vična Vrh oblaka da nađe sebi slična! Stoj čvrsto, pa se ovde ogledaj. Sposobnim nem nije život taj.

Za večnošću i čemu čežnja ta, Sto spoznaš i uhvatiti se da. Zemaljskih dana tako prođi rok!

Nek dusi kruže, ti svoj slijedi tok. . .3

Ovo rešenje bi bilo srećno kada bi nekom stvar­ no uspelo da se nesvesnog otrese u tolikoj meri da mu se energija smanji do nedelotvornosti. Shodno is­ kustvu »esvesnom se samo delimično može oduzeti energija^ ono ostaje stalno aktivno, jer ne samo da sadrži već je čak i J^zvor libida £iz kog nam pritiču psihički elementi. Stoga bi bila varka verovati da bi se nekom tako reći magičnom teorijom ili metodom nesvesnom mogao konačno oduzeti libido i na taj na­ čin u neku ruku ga isključiti. Covek može jedno vre-* me da se preda ovoj iluziji, da bi jednog dana morao: da kao Faust kaže:

Al sad toga čaranja prepun je zrak I zalud izbeći kuša mu svak.

Dok dan vedro, razumno može ti proć, U sablasne sne će te uplesti noć.

Kad radostan s livade vraća se tko, Sad zakrešti ptica. Sto krešti? Zlo! Od zore do mraka praznoverje to Nametljivo plaši, opominje.

Sami, u strahu tu stojimo mi, Dver škripi, a nlko ne ulazi.4

* Faust II, 5. čin, 4. scena.

4      L.  c.

Niko ne može svojevoljno da nesvesnom oduzme delotvornu snagu. U najboljem slučaju čovek može da se zavarava. To je kao što Gete kaže:

Kad me uho čulo ne bi, Srce bi me osećalo u sebi. Preobražena mogu doć, Koristit svoju strašnu moć.5

Ima samo jedno što se uspešno suprotstavlja ne­ svesnom, a to su_spoljne neosporne nevolje. (Ko ne­ što više zna o nesvesnom taj će i iza spoljašnjih ne­ volja sagledati ono isto lice koje ga je prethodno gledalo iznutra). Unutrašnja nevolja može se preobra­ ziti u spoljašnju i sve dok postoji stvarna, a ne samo poza, spoljašnja nevolja, obično je neaktivna psihička problematika. Zbog toga Mefisto Faustu, kome su odvratne »lude mađije«, daje savet:

Jest! Bez novca, bez čarolije

Bez lekara to sredstvo možeš steći: Iziđi samo odmah u polje

I počni na njemu kopati i šeći,

Ti smisao svoj, a i sebe sama,

U sasvim uskim drži granicama. Jednolikom se hranom samo hrani,

Ko marva živi s marvom; a njivu gnoji sam,

Onog što žanješ, nek te ne bude sram!*

Kao što je poznato ne može se glumeti »jedno­ stavan život« i zbog toga se ni pomoću oponašanja ni­ kada ne može nadoknaditi odsustvo problema jedno­ stavnog života, prepuštenog sudbini. Ne onaj ko  u sebi ima mogućnost, već mnogo pre onaj ko u sebi sadrži nužnost ovakvog života biće na ovo primoran već svojom prirodom i zatvorenih očiju će proći pored ovde nabačenog problema, jer sagledavanje istog pre- vazilazi njegovu moć shvatanja. Ali ako može da sa­ gleda Faustov problem, onda mu je već zatvoren izlaz

* L. c.

•   Faust I, 6. scena. (Prevod citiranih delova Fausta: Tito

Strozzi — Prim. prev.).

u »jednostavni život«. Sigurno da ga niko  ne spre­ čava da se preseli na selo u dvosoban stan, da rilja po vrtu i jede sirovu repu. Ali njegova duša će se smejati ovoj obmani. Samo ono što je čovek stvarno, ima lekovitu moć.

Regresivno uspostavljanje persone je životna mo­ gućnost samo onda kada neko za kritični  neuspeh svog života ima da  zahvali  sopstvenoj  nadmenosti. Sa smanjenjem svoje ličnosti on se vraća na, za njega, odgovarajuću meru. U svakom drugom slučaju rezig­ nacija i umanjivanje'samog sebe predstavlja izbega- vaiija koja se stalno mogu održati samo sa doživot­ nom neurotskom patnjom. Posmatrano sa svesnog as­ pekta dotičnog neurotičara, njegovo stanje  svakako ne izgleda kao izbegavanje, već mnogo pre kao ne­ mogućnost da se uhvati u koštac sa problemom. On je po pravilu sam, i ,u današnoj kulturi malo ili ni­ šta mu ne dolazi u susret spremno da pomogne; čak mu i psihologija prvo suprotstavlja reduktivna shva- tanja, time što upravo podvlači neminovan arhaični infantilni karakter tih prolaznih stanja i na taj način ih čini neprihvatljivim. Njemu ne pada na pamet da lekarska teorija može služiti i tome da lekar više ili manje elegantno izvuče glavu iz omče.  Zbog  toga ove reduktivne teorije tako izvanredno odgovaraju suštini neuroze, pošto su korisne i samom lekaru.