U   našoj kulturi, januar je početak godine, vreme za razmišljanje o prošlosti i odluke o budućnosti. Osvrćući se na godinu 1993, vi­ deo sam niz ozdravljenja koja su me ispunila strahopoštovanjem i divljenjem. Gledajući ispred sebe, video sam... šta? Koliko će daleko ovo da ode? Kuda će me odvesti? Nisam imao predstavu -u to vreme, još uvek nisam upoznao Gerija (iz Glave 1), niti doživeo skok potencijala koji je predstavljalo  njegovo izlečenje.

Naravno, sve to moje lečenje odvijalo se po sluhu - bez priručnika, bez detaljnih crteža s prikazanim fazama i bezmalo bez ikakvih saveta od priznatih učitelja u sferi „metafizičkog". Sve što sam mogao bilo je da na- stavim dalje na isti način i nadam se da će ono što je unosilo tu energiju u mene, šta god to bilo, odrađivati svoj deo posla.

Kao što često biva, nisam prepoznao sledeći korak procesa sve dok se nije zaista dogodio. Nedugo nakon što sam se posle praznika vratio na po- sao, jedan od mojih pacijenata doneo mi je poklon u maloj beloj kutiji. Se- ćam se da mi je bilo pomalo čudno što dobijam praznični poklon posle praznika. Premda je to bila kutija koja je mogla da sadrži neki mali komad nakita, znao sam šta ću naći unutra. Otkako su počela lečenja, pacijenti su mi stalno donosili poklone. Svi su mislili da mi je nešto potrebno.

To „nešto" je obično spadalo u jednu od tri kategorije: (1) knjige ili trake- dobijao sam ih baš mnogo; (2) figurice - dobijao sam sve moguće verzije Bude, Mojsija, Isusa, Bogorodice, Krišne i arhanđela koje možete da zamislite; i (3) kristali. Kristali su dolazili u dvema veličinama: oni ve- ličine „Folksvagenove" „bube" - stvari za koje ste morali da nađete pra-zan ugao u sobi, pod uslovom da je soba dovoljno prostrana- i džepni mo­ deli. Ljudi koji poklanjaju kristale džepne veličine vrlo ozbiljno shvataju izraz džepna veličina. Očekuju da vide taj kristal u vašem džepu! Među­ tim, postoji samo jedan način da izbegnete da ga tu nosite, a to je ako mo­žete da nađete odgovarajuću čakru nad kojom ćete ga okačiti i nabavite odgovarajuću boju konca ili vunice s koje će da landara.

Nisam bio spreman da idem toliko daleko, stoga sam prosto stavljao kristale u džepove. Vrlo brzo su mi svi džepovi nabrekli. Kad god bih se sagnuo da radim na pacijentu, barem jedan kristal bi mi ispao na pod. Kad bih se sagnuo da ga podignem, kristali ružičastog kvarca -jedini koji su uglačani i zaobljeni - uzeli bi sebi u zadatak da mi poiskaču iz džepova i otkotrljaju se niz hodnik kao razbacani klikeri. Siguran sam da su neki od mojih pacijenata, videći to, izvesno pomislili da ni moji klikeri nisu baš u najboljem redu. Stoga sam otvorio kutijicu, očekujući da ću u njoj zateći nešto plavo, ružičasto ili svetlucavo... ali, na svoje iznenađenje, ugledao sam čudan tamnozeleni kamen nepravilnog oblika, koji je delovao gotovo kao da mu nije mesto na finoj podlozi od belog pamuka. Sećam se da sam pomislio da i nije baš nešto naročito lep. Nije svetlucao, niti je odbijao svetlost; bio je samo grubo oblikovan. Nije se presijavao ni u kakvim div­ nim bojama, već je, umesto svega toga, bio naizgled nimalo posebna, tam- na, uglačana, pegava, mutna, crnkasto-zelenkasta „sitnica". U najbolju ru­ku, po boji i teksturi bio je sličan prezrelom avokadu. Drugim rečima, nije se uklapao u moju zamisao o kristalima.

„Štaje to?", upitao sam.

„Moldavit", glasio je odgovor. 16

Hmmm... moldavit. Baš lepo ime. Pretpostavljam da neke plesni ima­ ju baš ovakvu boju, pomislio sam. Moraću da se setim ovoga prilikom sle- deće kupovine prazničnih poklona. Možda nađem i neke kristale koji su nazvani po gljivicama, da ne dobiju svi isti poklon.

Svestan da se pojedinim kristalima pripisuju određeni uticaji, upitao sam za značenje moldavita.

„Pogledajte boju!", rekao je moj pacijent, kao da je moglo da se dogodi daje ne primetim i ne prokomentarišem u sebi. Ignorišući moje pitanje i ne baš raspamećen izraz lica, oduševljeno mi je oteo kamen iz ruke i prineo ga

16           Moldavit je staklasta supstanca, najčešće maslinastozelene ili mutnozelene boje, formirana prilikom pada meteorita (najšire prihvaćena teorija kaže da se to dogodilo pre oko 15 miliona godina).  Ime je dobila po pokrajini u kojoj je nađena, Moldaviji. Ponekad se seče i glača i koristi u ukrasne svrhe, kad je poznatija pod nazivom pseudohrizolit (prim. prev.)

17           Neprovodiva igra reči. Mold na engleskom znači plesan ili buđ (prim. prev.)

prozoru da bi svetlost mogla da sine kroz njega. Ono što sam potom video zateklo me sasvim nespremnog. Sa suncem koje je prodiralo kroz njega, ovaj dotad neprovidan kamen pretvorio se u pravi prozračan smaragd, opči- njavajuće  provokativan u sjaju svoje providnosti.

Ponovio sam svoje malopređašnje pitanje:  „Čemu služi?"

"Pa", odvratio je moj pacijent, „suviše je komplikovano da bi se tek tako objasnilo. Prosto ga stavite u džep, a kad sledeći put uđete u neku knjižaru, možete da nađete neku literaturu o njemu."

Ubacio sam zeleni kamen u džep, ne razmišljajući više o njemu, i na- stavio sa svakodnevnim poslom.

Nisam imao pojma da će se moj svet, koji se već pomalo kolebao na svojoj osi, sasvim preturiti naglavce.

Kasnije u toku dana u ordinaciju je došao Fred, pacijent koji je kod mene dolazio već godinu i po. Uradio sam mu tretman, a potom mu rekao da zatvori oči i ne otvara ih dok mu ne kažem. Podigao sam dlanove i pre­­­­ njima iznad njegovog tela, kao i obično - ali kad sam stigao do glave, ona se trgla unazad. Oči su mu se izvrnule, usta otvorila, a jezik počeo da se kreće na način koji je očigledno formirao samoglasnike. Moglo je da se čuje kako mu vazduh izlazi iz usta.

Ovo je  bilo  u najmanju ruku uzbudljivo.  Dok je energija  tekla kroz moje ruke, pomislio sam: U redu je, znam da pokušava da govori.

Lagano sam pomerao ruke u nastojanju da lociram oblast gde senza­ ciju postaje malo jača. Blago sam ih pomerao u jednu stranu, pa u drugu, tražeći. Međutim, još uvek nijedna reč nije izašla iz Freda, već samo ona pantomima usnama i jezikom. Bilo je frustrirajuće. Shvatao sam da po- kušava da govori i zaista sam želeo da čujem ono što je imao da kaže. Primakao sam uvo bliže njegovim usnama, kao da bi to moglo da po­č­­­ne.  Ali nije.

Bio sam u čudu i pun iščekivanja. U međuvremenu, znao sam da se okolne sobe pune pacijentima nenaviklih na čekanje. Bio sam siguran da se svi odreda pitaju: Šta li doktor radi? Morao sam da prestanem da radim na Fredu.

Odmakao sam ruke - ali nisam znao šta da radim s Fredom, jer se nje- gov jezik još uvek pomerao i nastavljao je da emituje zvuke koji nisu obe- ćavali da će se pretvoriti u razgovetne reči. Blago sam ga dodirnuo po gru- dima i rekao: „Frede, mislim da smo gotovi za danas." Otvorio je oči. Po-gledao me je, a ja sam pogledao njega. Nije rekao ništa, stoga ni ja nisam rekao ništa. Naposletku je ustao, kao da se ništa nije dogodilo, i otišao.

Rešio sam da zaboravim ovu epizodu i da ne razmišljam o njoj. Kao što rekoh, Fred je više od godinu i po dana bio moj pacijent i stvari su se s njim, sve do tog dana, odvijale sasvim normalno.

Međutim, ni samo nedelju dana kasnije, Fred se ponovo pojavio. Po- sle tretmana, primakao sam ruke njegovoj glavi - i bum, zabacila se una- zad, usne su mu se rastavile, jezik je počeo da se pomera i opet se čulo da mu vazduh izlazi na usta.

Premda moram da priznam da sam očekivao da će se nešto desiti, in- tenzitet me je naterao da ustuknem. Zanemeo sam.

Na neki način sam doprineo ovom susretu, jer sam pre toga, videvši Freda u čekaonici, obavio nekoliko tretmana preko reda, kako bismo imali više vremena. Čim su oni isti pokreti koje sam video prethodnog puta počeli ponovo da se pojavljuju kod Freda, pustio sam svoje ruke da potraže dobru, snažnu vezu s njegovom energijom - mesto na kojem bih mogao da pospe- šim intenziviranje ovog njegovog ponašanja.

Konačno, Fred je progovorio.

Dakle, u najvećem broju slučajeva, kad govorimo, prosto otvaramo usta i iz njih izlazi zvuk - nikakvo naročito iznenađenje. Ali čuti kako se glas formira od etra pomalo je... uznemirujuće. Isprekidano šištanje va- zduha koje sam čuo prethodni put počelo je da se razvija u reči. Glas koji ih je izgovarao počeo je kao isprekidano, piskavo skičanje: Tu smo da ti kažemo..., glas se produbio, ...da nastaviš da radiš to što radiš, nastavljao je glas nekako u trzajima, iseckano. To što radiš... je donošenje svetlosti i informacije na planetu.

Dok je Fred govorio, glas mu se izmenio, postepeno opadajući na skali, od skičanja do duboke, rezonantne tutnjave, a opet, ostajao je nekako čudno mehanički, gotovo kao da je izvor ove komunikacije morao da nauči da ko­ risti Fredove glasne žice. Ipak, sve što je rekao bilo je jasno i upečatljivo.

Dotad su se sve okolne sobe za tretmane ponovo napunile pacijenti­ma, što znači da se u neposrednoj okolini nalazio popriličan broj ljudi. A moje sobe za tretmane nemaju vrata - tako da nije bilo ničega što bi spre- čilo da se ovaj čudan glas čuje u celoj ordinaciji.

Ipak, još uvek nisam hteo da pustim Freda da ode. Pitao sam se da li spadam u ljude koji bi mogli reći: „Izvin'te, gospodine Glasu iz Kosmosa, znam da ste prešli toliki put da biste komunicirali sa mnom, ali ovo stvar­ no nije pogodan trenutak. Da li biste mogli da navratite malo kasnije? Od­ govaralo bi mi negde oko pola osam."

Ispostavilo se da ne mogu da odem baš toliko daleko, ali jesam postao malčice navalentan. „Kako mogu opet da razgovaram s tobom?", upitao sam Fredov glas.

Naći ćeš me u svom srcu, rekao je.

To nije odgovor; to je ono što piše na čestitkama za Dan zaljubljenih! Hteo sam ponovo da čujem taj glas. „Dobro", rekao sam, „da li ću moći da dođem do tebe kroz neku drugu osobu?"

Odgovor je bio nejasan.

,,Da li ću ponovo moći da dođem do tebe kroz ovu osobu?", upitao sam. Još jedan neodređen odgovor. Nisam imao nameru da tako lako odustanem. Stoga sam navaljivao i navaljivao i navaljivao. Naposlet- ku, glas je rekao: U redu. Moći ćeš ponovo da govoriš sa mnom kroz ovu  osobu.

Lagano sam dotakao Freda po grudima, na istom mestu kao i prethod­ nog puta, i rekao: „Frede, mislim da smo za danas gotovi." Otvorio je oči - i đipio sa stola, prilepivši se leđima uza zid i blokirajući pristup telefonu. Kasnije mi je rekao da je bio siguran da ću nazvati psihijatrijsku bolnicu i reći im da ga vode. Iako nije mogao da se seti najvećeg dela onoga što je izašlo iz njegovih usta, bio je svestan svega što se dogodilo - barem načel­ no. Poverio mi je da mu se to i ranije dešavalo. Samo je dvema osobama rekao za to i nije hteo da bilo ko drugi sazna.

Primetio je da je glas počeo da govori kroz njega za vreme naše pret­ hodne seanse, ali mislio je da može da ga kontroliše i da ja nisam ništa opazio. Ovog puta je gotovo odmah izgubio kontrolu i glas je uspeo da se probije. Freda nije bilo briga zbog ovog nedostatka kontrole. Osećao je da ne upravlja onim što izlazi iz njegovih usta i zabrinjavalo ga je to što ne može ni da te reči poveže u jasnu celinu. Opisao je proces ovako: čuje jednu reč, pa drugu, pa treću, ali kad dođe i četvrta, on već zaboravi koja je bila prva. Takođe mu je smetalo to što za to vreme nije mogao ja- sno da  razmišlja.

Uverio sam ga da sam i pre čuo za stvari kao što su kanalisanje i/ili go- vorenje na stranim jezicima i da smatram da je, jelte, zanimljivo poznavati nekog ko to radi. Zabeležio sam to kao „Fredov fazon".

Međutim, jedan ili dva dana kasnije, ponovo se dogodilo - s troje raz­ ličitih pacijenata! Jedno za drugim, zabacili bi glavu, zakovrnuli očima, usne bi im se rastvorile, jezik pomerao, a vazduh im je šištavo izlazio iz usta. Nisam nameravao da sedim s mirom i čekam da obave studiju na bazi nasumično odabranih subjekata. Znao sam da će prilikom sledeće posete progovoriti.  Želeo sam odgovore, i to odmah.

Zlatno  oko

Posle ovoga, ponovo sam se obratio vidovnjaku koji mi je rekao za moje ruke. Najzad, ipak je bio na dobrom glasu. Radio je za kraljevske ku­ će na Bliskom istoku, Belu kuću u Reganovo vreme, a i mnogo slavnih ličnosti tražilo je njegove savete. Telefonirao sam mu i objasnio šta se sve izdešavalo. Pažljivo me je saslušao, a potom rekao: „Ne znam šta bi to moglo da bude."

Njegova reakcija  nije  ulivala poverenje.

„Idite kod ove Francuskinje u Beverli hilsu", nastavio je. „Ona proučava takve stvari. Ako iko može da vam pomogne, to je verovatno ona. Zove se Klod." (Ne pitajte me zašto se nije zvala Klodin ili Klodet; stvarno ne znam.)

I tako sam otišao kod Klod. Mislio sam, ući ću unutra, staviti dlanove blizu nje i pustiti je da oseti ono što iz njih izlazi. Potom bi mi ona, u mom zamišljenom scenariju, objasnila šta je to, meni bi se stvari donekle poja­ snile i mogao bih da nastavim dalje sa svojim životom.

Kako izgleda, samo sam ja gajio takva očekivanja. Klod me je uvela unutra, rekla mi da sednem na divan i stavila mi kristale na dlanove. Zatim je ispovrtela odnekud ogroman plakat na kojem je bila nacrtana zvezda. Svaki njen krak bio je druge boje. A kao da to nije bilo dovoljno, svu ju je oblepila čudnim malim očima, valjda zbog efekta.

Rekla mi je da gledam zvezdu i boje, a potom da zatvorim oči. Povela me je kroz bazičan proces vizualizacije boja. To je bilo nešto za šta defini­ tivno nisam bio raspoložen. U mom životu dešavalo se nešto vrlo stvarno; da sam hteo da zamišljam sopstvena objašnjenja za to, ostao bih kod kuće i zamišljao ih. Ali došao sam kod nje.

Držeći kristale, zatvorio sam oči. Klod je rekla: ,,A sad zamislite pla­ vo. Sve je plavo."

Ne znam za vas, ali kad ja zatvorim oči, jedina boja koju vidim je crno kao ugalj. Ipak, pokušao sam.

„Plavo", ponovila je. „Sve je plavo."

Pokušavam.

,,A  sad vizualizujte crveno."

Crveno, pomislio sam.

„Zeleno."

Zeleno.

„Žuto."

Žuto.

„Narandžasto."

Narandžasto.

„Sad zamislite zlatno. Sve je zlatno", rekla je Klod. „Zlatno nebo. Zlatnu zemlju. Zlatnu planinu. Zlatan vodopad."

Nema problema, ceo svet je zlatan.

„Stanite ispod zlatnog vodopada", nastavila je. „Osetite zlatnu vodu koja pada po vama."

E, ova ga baš pretera, pomislio sam u sebi.

„Sada zamislite ovo zlatno oko, džinovsko zlatno oko na nebu. Posta- vljaćete mu pitanja."

Što je mnogo - mnogo je! Otvorio sam oči i pogledao je. „Ali kako će da mi odgovori? To je oko."

„Samo zatvorite oči, a ja ću vam reći koja pitanja da postavljate."

„Ajd' dobro", rekao sam i zatvorio oči. "Pitajte oko koliko lanaca DNK imate."

Nervozan i isfrustriran, ponovo sam otvorio oči i pogledao je. „Znam koliko lanaca DNK imam; ja sam doktor." Nastavio sam da joj objašnja- vam RNK i DNK, opisujući jednostruke lance, dvostruke lance i dvostru- ke spiralne formacije.

Strpljivo je slušala. Potom, kao da je sve što sam upravo izgovorio bi­ lo totalno irelevantno, nastavila je tamo gde je stala. „Pitajte oko."

Sedeo sam tamo i zatvorio oči i treći put, svim silama nastojeći da smi- slim neki izlaz iz ove besmislice. Kako da postavim tom oku (koje ne vi- dim) pitanje na koje mi ono svakako ne može odgovoriti zato što je oko, a ne usta- i to pitanje za koje već znam da odgovor glasi „dva" - i zbrišem iz stana ove žene, a da pri tom ne ispadnem potpuno nevaspitan? Iznenada, otvorio sam oči, pogledao je i, jasno kao dan, čuo sebe kako kažem: "Imam ih tri. Tu je dvanaest lanaca DNK. Dvanaest."

Dakle, niko mi nije rekao da je posredi pitanje koje se sastoji iz dva dela, tako da nisam imao pojma zašto sam tako odgovorio. Pogotovo zato što se to što sam upravo izgovorio kosilo sa svim mojim dotadašnjim sve- snim poznavanjem te materije.

„Ah, tako", izustila je Klod. „Vi ste Plejađanin."

,,Zaista?", izustio sam ja. ,,A šta je to Plejađanin?"

Objasnila mi je da su Plejade sistem od sedam zvezda, jasno vidljiv sa Zemlje. 18 (Čim sam stigao kući, potražio sam ih u enciklopediji i video da je bila u pravu.)

18 Plejade ili    kako ih naš narod zove-Vlašići, nisu sazvežde, kao što se često misli, već asterizam, tj.  grupa  zvezda u sazvežđu Bika (prim. prev.)

Klod je dalje objasnila da je Zemlja, u određenom periodu, smatrana usputnom stanicom svetlosti i informacija za putnike koji su putovali kosmosom. Zastajali su na njoj da bi se odmorili, okrepili i prikupili in- formacije, jer je Zemlja smatrana živom bibliotekom. Narod koji je u to vreme upravljao planetom bili su Plejađani. U izvesnom trenutku iskrsle su razmirice i između dveju frakcija Plejađana došlo je do političkog  i ideološkog raskola. Obe grupe želele su da preuzmu kontrolu- ne samo nad drugom grupom, nego i nad celom planetom. Međutim, budući da su pripadnici obeju frakcija posedovali podjednaku snagu i inteligenciju, bilo im je jasno da im predstoji budućnost ispunjena neprestanom bor- bom za prevlast. To nije bilo prihvatljivo ni jednima ni drugima, tako da su održavali nekakvo primirje sve dok naučnici jedne grupe nisu pronašli način da isključe deset od prvobitnih 12 lanaca DNK kod čla- nova druge grupe. Kažu da smo mi potomci tih modifikovanih Plejađa- na. Ko to kaže?

Ipak, oni među nama koji navodno poseduju i treći lanac - koji su, teo- retski, bliži našim precima - vratili su se da donesu svetlost i informacije na ovu planetu- što je upravo ono što mi je Fred rekao - ili, tačnije, kanalisao.

Sad, ovim ne mislim da vam kažem da sam Plejađanin, niti da Plejađa- ni stvarno postoje. Sve što vam u ovom trenutku predlažem jeste da nasta- vite da pratite priču.

Predajem      se

Otišao sam u knjižaru „Budino drvo" i, dok sam boravio u njoj, odlučio sam da se malo raspitam o malom zelenom kamenu koji sam nosio u džepu. Prema onome što sam pronašao, moldavit nije zemaljski kristal; to je mete- orit koji je pre oko 15 miliona godina pao na Zemlju, na područje istočno Evrope. Navodno poseduje sposobnost da otvara mogućnost komunikacije sa (u zavisnosti od vašeg izvora informacija) anđelima, entitetima i bićima iz drugih dimenzija. Da li je to tačno? Da li ovaj kamen stvarno poseduje sposobnost interdimenzionalne komunikacije? Ne znam. Ono što znam je« ste da sam ga stavio u džep i da je tada počelo kanalisanje.

Našao sam se suočen sa situacijom da moram da napravim izbor. Stvari u mom životu postajale su iz minuta u minut sve čudnije, čak i pro nego što se glas prvi put oglasio, kroz Freda. Kuda će me sve to odvesti, pitao sam se. Na kraju, morao sam da odlučim hoću li ili neću nastaviti tim novim i nepoznatim putem. Šta ja to radim? Da li je to dobro? Da li je to loše? Da li slušam „prave" glasove? Kako da budem siguran po pitanju namera izvora koji leži u pozadini svega, ma ko ili šta on bio?

Moja inicijalna reakcija bila je da se raspitam kod svih za koje sam po­ ­­­­­o da bi trebalo da znaju, kao što su iscelitelji, medijumi, vidovnjaci i tome slično. Bili su prilično jednodušni u svom odgovoru. Ti ljudi su sma­ da bih, sve dok i ako ne utvrdim izvor tih glasova, trebalo da se držim podalje od njih.

Tek tada sam se našao u škripcu. O čemu se ovde radi? Da li treba pita­­i glas? I neće li vam to nametnuti vekovnu dilemu: ako je glas iskren, reći će istinu, a ako je neiskren, onda neće? U svakom slučaju, dobijate isti od- govor. Da li da ga upucam srebrnim metkom? Da okačim oko vrata venac belog luka? Da kupim veliki krst? Ustanovio sam da mi je vrlo teško da poverujem da bi ovaj glas (ili glasovi) trošili vreme i trud da proputuju ko- smos samo da bi izveli neku grandioznu kosmičku smicalicu.

Shvatio sam da moje emocije u vezi s ovim procesom pokrivaju sada jednu užu gamu: od zebnje, preko uznemirenosti, do panike. Postalo mi je jasno da svi dobronamerni saveti koje dobijam imaju jednu zajedničku crtu: strah. I shvatio sam da moram da donesem još veću odluku: da li sam spre­ man da (potencijalno) najveću odluku u svom životu zasnujem na strahu? Nisam bio. Odgovor je bio iznenadan i nedvosmislen. Odlučio sam da se predam. Posvetiću se onome što je, ma šta to bilo, dolazilo kroz mene.