Pojmovi i stvarnost

Verovali ili ne, svaki pojam koji bi trebalo da nam pomogne da stupimo u dodir sa stvarnošću, okončava se stvaranjem nove prepreke tom dodiru, jer pre ili posle zaboravljamo da reci nisu stvari. Pojam ne odgovara stvarnosti - to su dve različite stvari.

Zato sam vam ranije rekao da je poslednja barijera koja nas sprečava da dopremo do Boga baš sama reč "Bog"

i pojam Boga. Ako ne pazimo, to nam postaje prepreka, umesto da nam pomogne.

Kada definišem neku osobu kao ženu, to je istina. Ali, u toj osobi ima gomila stvari koje ne obuhvata pojam "žena". Ona će uvek biti ta posebna žena, konkretna i  jedinstvena, koja može biti upoznata samo kroz iskustvo, ne može biti uopštena. Konkretnu osobu moram lično da vidim, moram lično da je upoznam, intuitivno doprem do nje. Pojam uvek ispušta ili gubi nešto ekstremno važno, nešto dragoceno što se nalazi samo u stvarnosti, a to je konkretna jedinstvenost.

Veliki Krišnamurti odlično je izrazio ovu ideju, rekavši: "Od onog dana kada naučimo dete imenu ptice, ono nikada više neće videti tu pticu." Kako je to istinito! U početku, dete vidi to nešto pernato i živo što se kreće, a mi mu kažemo: "Vrabac". Sledećeg dana, dete vidi nešto drugo pernato što se kreće, slično onom prvom i kaže: "Ah, to je vrabac. Već sam video vrapce. Vrapci su mi dosadni."

Ako se ne gleda na stvari kroz filter sopstvenih pojmova, nikada nam ne mogu dosaditi. Svaka stvar postaje jedinstvena. Svaki vrabac je različit od drugog, uprkos sličnostima. Dobro je da postoje sličnosti, tako da možemo da apstrahujemo i izgradimo pojam. To je od velike pomoći, sa aspekta komunikacije, učenja, nauke. Ali zavodi nas da pogrešimo i stvara veliku prepreku mogućnosti da vidimo baš tu jedinstvenu stvar, posebnu ličnost. Ako je ono što vidite samo pojam, vi ne živite u stvarnosti, jer je stvarnost konkretna. Pojam je samo poluga koja nas uvodi u stvarnost, ali kada smo jednom tamo stigli, treba intuitivno dopreti do nje ili je neposredno živeti.

Još jedna osobina pojma je statičnost, dok u stvarnosti sve teče i menja se. Postoji reč reka, ali ta voda neprestano prolazi. U trenutku kad je zahvatim kofom, ona prestaje da teče. U trenutku kada se stvari zatvore u pojam, prestaju da se kreću. Postaju statične, mrtve.

Zaleđeni talas nije više talas. Talas je suštinsko kretanje, akcija. Pojmovi su uvek zamrznuti, stvarnost teče. Na kraju, ako verujemo misticima (a nije potreban veliki napor da bi se shvatilo, iako to niko ne shvata odmah), stvarnost je celovita, dok reci i pojmovi razbijaju stvarnost na parčiće.

Eto zašto je toliko teško prevoditi s jednog jezika na drugi - svaki jezik razbija stvarnost na drugi način. Engleska reč "home" (dom) nije prevodiva na francuski ili španski,  jer  stvara  posebne  asocijacije  u

engleskom jeziku. Svaki jezik ima reci i izraze koji su neprevodivi, jer je ono što radimo razbijanje stvarnosti na parčiće, dodajući i oduzimajući tu i tamo, da bismo stvorili pojmove i recima označili razne delove stvarnosti. Ako, na primer, nikada niste videli životinju u svom životu i jednog dana nađete rep - samo rep, a neko  vam kaže: "To je rep", da li biste mogli da shvatite šta je to, ako uopšte ne znate šta je životinja?

Ideje očigledno rasparčavaju viziju, intuiciju ili iskustvo stvarnosti u njenoj celovitosti. Eto šta nam neprestano govore mistici. Reci ne poštuju stvarnost - one su samo indikacije ka stvarnosti. Ali, kada jednom dospemo do nje, svi pojmovi postaju beskorisni. Jedan sveštenik je razgovarao sa filozofom koji je tvrdio da je poslednja pre- preka da bi se stiglo do Boga sama reč "Bog", pojam Bog. Sveštenik je ostao šokiran tom tvrdnjom, ali filozof mu je rekao: "Magarac koga jašeš i na kome putuješ do kuće, nije isto sredstvo da bi ušao u nju. Da bi stigao, koristiš pojam; zatim sjašeš i onda ulaziš." Nije potrebno biti mistik da bi se shvatilo kako stvarnost ne može biti ulovljena u reci i pojmove. Da bismo spoznali stvarnost, treba spoznati iznad spoznaje.

Pesnici, slikari, mistici i veliki filozofi davno su ukazali na ovu istinu. Uzmimo da jednog dana posmatram neko drvo; sve do tog trenutka kad god bih video drvo, rekao bih: "Dobro, to je drvo." Ali danas, dok gledam

drvo, ne vidim drvo, ili bar ne vidim ono što sam navikao da vidim. Vidim to nešto svežinom deteta. Nemam reci da to izrazim, vidim nešto jedinstveno, celovito, što teče, ne u fragmentima, i potpuno sam zatečen. Da me upitate: "Šta si video?" - šta bih vam odgovorio? Nemam reci da to izrazim. Ne postoje reci kojima se može izraziti stvar- nost, jer u istom trenutku kada dam neki naziv onome što sam video, vraćam se na pojmove.

Ako ne mogu da izrazim stvarnost koju mogu da opazim svojim čulima, kako može da se izrazi ono što nije vidljivo oku ili što uvo ne može čuti? Kako se može pronaći reč koja bi izrazila, realnost Boga? Bog je neo- bjašnjiva tajna. Ne može se spoznati, ne može se objasniti.

Reci su samo naznake, nisu opisi adekvatne stvarnosti. Pa ipak, ljudi zapadaju u idolatriju, jer misle, kad se kaže Bog, da ta reč odgovara tome. Kako se može biti toliko lud? Može li se biti luđi? Čak i kad je reč o ljudskim bićima, ili drveću, lišću i cveću, reč ne odgovara svom objektu. Jedan čuveni poznavalac svetih spisa rekao mi je, posle mojih predavanja: "Bože, sada sam tek shvatio da sam čitav život bio idolopoklonik! Moj idol nije bio od drveta ili metala, već duhovni idol." To je najopasnija vrsta  idolopoklonstva, jer  ljudi koriste krajnje rafinirani materijal za stvaranje svog idola - um.

Gde hoću da stignem? Do pune svesti o stvarnosti koja nas okružuje. Svesnost znači gledanje, posmatranje onoga što se dešava u nama i oko nas. "Dešava" je prava reč - drveće, trava, cveće, životinje, kamenje, sva stvarnost se kreće. Gledajte je, posmatrajte. Ljudskom biću je zaista neophodno ne samo da posmatra samog sebe, već i svu stvarnost koja ga okružuje.

Da li ste zatočenici svojih pojmova? Hoćete li da po-begnete iz svog zatvora? Onda gledajte, posmatrajte, provodite sate u posmatranju. U gledanju čega? Bilo čega. Lica drugih ljudi, oblika drveća, ptica u letu, kamenja, trave. Stupite u dodir sa stvarima. Gledajte ih.

Možda ćete tako uspeti da izađete iz krutih šema koje smo svi mi stvorili, iz svega što su nam nametnule naše misli  i naše reci. Možda ćemo, nadajmo se, uspeti da shvatimo. Šta da shvatimo? To što smo resili da nazovemo "stvarnost", sve što prevazilazi reci i pojmove. To je duhovna vežba - povezana je sa oslobađanjem iz vašeg

kaveza, iz zatvora reci i pojmova.

Kakva tuga, proživeti čitav život ne uspevši da ga ponovo vidimo očima deteta! To ne znači kako treba da se odreknete svojih pojmova - oni su veoma dragoceni. Iako počinjemo bez njih, oni imaju vrlo pozitivnu funkciju. Zahvaljujući njima, razvijamo svoju inteligenciju. Sada smo pozvani ne da postanemo deca, već da budemo kao deca. Neophodno je pasti iz stadijuma nevinosti i onda, najzad, biti ponovo u raju - svi mi moramo razviti svoje "ja" i svoj "ego" iznad ovih pojmova. Zatim moramo do-živeti oslobađanje. Moramo ostaviti po strani starog čo-veka, svoju staru prirodu, uslovljeno "ja", i vratiti se u stanje deteta, ali to ne znači postati dete. Kada počinjemo u životu, gledamo stvarnost oko sebe potpuno začuđeno, ali to nije začuđenost mistika - to je nemušta začuđenost deteta. Zatim ta začuđenost umire i biva zamenjena dosadom, uporedo  sa razvijanjem jezika, reci i pojmova. A onda, možda, ako imamo sreće, vraćamo se ponovo začuđenosti, na jedan novi način.