POGLED IZ “ĆOŠKA”

            "Zamisli putokaz a da nema puta. Imaš li snage za tako nešto?"                                                   Ugao gledanja. Samo to. Da li postoji granica tog "uglastog" pogleda? Da li se, neki put, pod maskom tog ugla krije vešto sakrivanje najgoreg i najvećeg neznanja? Ili, možda, čak, svesno podrivanje istine kao takve? Hoćemo li doći do trenutka da to bilo kada otkrijemo?                                                                                                        Čini se, kao da je "masovni bum" svih uglova i potvrdio nešto što se odavno naslućivalo. Njihovo postavljanje  u sva misleća dostignuća, loša ili dobra, svejedno je,  "posao" je milenijuma.                           Doći će se do trenutka kada će čak i krug imati pravo da se nazove imenom kocke i sve će se to istinito i predano odbraniti pod svetim i neotudjivim uglom gledanja. Da li će se iko usuditi da tome bilo šta prigovori? Neće – neotudjivo pravo "ugla" će biti daleko iznad svake prevazidjene istine.                                                           Fantastično dostignuće "ćoška"…                                                                                                                                                                                                       Nestaju sve granice, nestaju sve mrske barijere…                                                       Stvarnost je zamenjena  uglastom iluzijom sa svim vešto postavljenim vrednostima stvarnog života.                                                                                                                Problem će, možda, nastati kada se utvrdi da će otrežnjujući san, u prvi mah, dobiti obrise najgoreg košmara. Istinskog košmara.                                                                                     Na šta će da liči takav košmar kada ne bude iluzije da ga, makar malo, ulepša?                                                         Paradoksalno, glupost se ustoličila, potvrdila svoje pravo postojanja i zaklonila se svetošću nečega što u dubini duše najviše mrzi.                                                                                  Svetost slobode je dobila najstroža pravila i najtvrdje granice. Uvek, baš uvek, u okviru tih "svetih" pravila se odigrava imitacija svega. Surova i bez praštanja.                                                                               Tako je stvoren novi krug nečega, nova klackalica raznoraznog, izmišljenog a nesnosnog tereta – nova iluzija da se iza lažnog dostignuća krije nešto veliko i vredno. Zapravo, uglavnom, ispostavi se, ne krije se ništa. Baš ništa.                                                                        Kako "ništa" može da postane nesnosni teret? Kada će početi onaj san?    

http://www.vrteska.com/site/2014/03/19/cosak/