9.     Poglavlje

Podsticaj za jedinstvom i njegova izopačenost

Bog je večno biće - život – i Bog ispunjava čitav Univerzum. U njemu dva pola još uvek miruju jedan u drugom i on ne poznaje dualnost. Ni Bog, ni biće, ni život nisu deljivi. To apsolutno, božansko, jedinstveno, ispoljava se u svakom živom biću kao Suština, koja, da bi mogla da se ispolji, stvara materijalnu formu, okvir živog bića, oko sebe i za sebe. Stoga, postoji samo jedna jedina, nedeljivo neograničena, beskonačna Suština: Bog! Apostol Pavle kaže: “Jer Bog koji reče da iz tame zasvijetli vidjelo zasvijetli u srcima našima” (Korinćanima II., 4:6); “Jer jednijem duhom mi se svi krstismo u jedno tijelo;…i svi se jednijem Duhom napojismo” (Korinćanima I., 12:13); “I ako strada jedan ud, s njim stradaju svi udi; a ako li se jedan ud slavi, s njim se raduju svi udi. A vi ste tijelo Hristovo (logos) i udi među sobom” (Korinćanima I., 12:26, 27). Rečeno savremenim rečima: Suština Boga je duh i celokupna kreacija.

Mi ljudska bića smo ćelije ogromnog bića, sposobni da ispoljimo uzvišenost, isto kao što ćelije našeg mozga ispoljavaju uzvišenost našeg mikroskopskog postojanja.

Svaki život u sebi, u svom nesvesnom, tamo gde je celina, nosi jedinstvo postojanja koje se ispoljava u njemu, kroz njegov nesvesni poriv za ponovnim sjedinjenjem sa celokupnim univerzumom i svim njegovim

živim bićima. Suština koja traži stvaranje života zbog produhovljenja materije, koristi ovaj poriv za ujedinjenje, ispoljavanje i ispunjenje u živim

bićima kroz dva velika instinkta: održanje suštine i očuvanje vrste. Oba su različita ispoljavanja poriva za jedinstvom.

U prvom, instinkt za samoočuvanjem, logos podstiče živa bića da postanu međusobno jedno da bi sačuvali život u jednoj materijalnoj formi –

u jednom i istom telu. U drugom, instinktu za očuvanje vrste, ljudska bića su stvorena tako da prenose život u druga, sledeća živa bića, u drugoj materijalnoj formi, u drugom telu, a time se čuva kontinuitet života.

Instinkt samoočuvanja prouzrokuje da se veća živa bića hrane manjim za vreme svog poriva za jedinstvom. Naime, priroda koristi taj

poriv da bi istovremeno nahranila svoja bića. @iva bića osećaju taj poriv za

jedinstvom čak i tada kada nisu gladna. Svako ko je mogao da posmatra mačku kako, kada ulovi nekoliko miševa i utoli glad, i dalje juri za nekim od njih sa strastvenom pohlepom, i grozničavo ga proždire da bi ga potom ispovratila, sigurno je shvatio da iza gladi i proždrljivosti deluje jača sila, poriv za jedinstvom. @iva bića imaju poriv za potpunim sjedinjenjem, postizanje jedinstva s drugima, bez seksualnog jedinstva. Pošto su usta otvor prema unutra, oni žele da postanu jedno na najkraći mogući način, pa tako uzimaju svoju žrtvu u usta jedu je i gutaju. @ivotinje jedu jedna drugu. Mi naše žrtve prvo skuvamo i pržimo. Tigar čini to isto kada juri za antilopom i proždire je, kao i sve druge životinje koje proždiru jedna drugu, a sve to čine u nesvesnoj želji za jedinstvom. Ljudima je taj poriv poznat pogotovo u slučajevima kada je polni odnos isključen. Bebe sve stavljaju u usta iako nisu gladne, a i mi odrasli kažemo osobi koji volimo: “Toliko te volim da bih te najradije pojeo”. Kada neko voli ima poriv koji ne može da se razume, da stisne drugog na svoje grudi, ugrize ga, silom prokrči put do njega. Nesvestan poriv za jedinstvom.

Instinkt za očuvanjem vrste prouzrokuje da živa bića ispoljavaju poriv za jedinstvom oponašajući sklad s Bogom, u kome dva pola miruju jedan u drugom, pomoću polnih organa.

U prirodi postoje slučajevi kada se poriv za jedinstvom ispoljava kroz oba instinkta, na primer sa ženskim paukom i bogomoljkom, koje proždiru svoje partnere odmah posle polnog sjedinjavanja.

Velika mudrost je iskazana kroz oba ova instinkta. S jedne strane je očuvanje života – ishrana tela, jedenje, - a s druge strane, prenošenje života u nova živa bića, da bi se začeo nov život.

Pošto u prvobitnom božansko duhovnom stanju dva pola stvaranja, pozitivni  i  negativni,  davajući  i  uzimajući,  miruju  jedan  u  drugom  u

savršenom skladu, na duhovnom nivou ne postoje odvojeni polovi, muško i

žensko, nego postoji njihovo komplementarno jedinstvo. Duh je jedan i potpun u sebi. U Bibliji Hrist kaže: “…djeca ovoga svijeta žene se i udaju; A koji se udostoje dobiti onaj svijet i vaskrsenije iz mrtvijeh niti će se

ženiti ni udavati; Jer više ne mogu umrijeti; jer su kao anđeli i sinovi su

Božiji kad su sinovi vaskrsenija (Luka: 20:34, 35, 36).

U stvaranju materijalnog sveta negativni pol se izbacuje iz jedinstva: na taj način oni zapadaju u dualnost i stoje suprostavljeni kao Bog  i Lucifer, kao sila i otpornost, kao muškarac i žena. Ipak jedinstvo između njih  nikada  ne  nestaje.  Nastavlja  da  se  ispoljava  i  tokom  njihove

razdvojenosti kao tenzija koja privlači polove. Na duhovnom nivou polovi se sjedinjuju i miruju jedan u drugom, a seksualno jedinstvo je imitacija božanskog jedinstva. Ipak ispunjenje u materijalnom telu je nemoguće jer materija izoluje i odvaja polove uprkos očajničkom porivu za postizanjem

jedinstva. Polovi pokušavaju da se sjedine ali ne uspevaju. To se iznova ponavlja, ad infinitum. Istinsko jedinstvo na materijalnom nivou nije moguće ostvariti. Od svih živih bića jedino čovek može da iskusi sjedinjenje polova u sebi, iako njegovo telo, ako je zdravo ispoljava samo jedan pol u saglasnosti sa sadašnjim zakonima Prirode. U suštini dva pola

nikada nisu odvojena, a čovek nosi to jedinstvo u sebi kao stanje svesti, ukoliko postaje svestan u Duhu.

Odvojenost  polova  postoji   samo   na   materijalnom  nivou,   u

materijalnom. Telo se prikazuje samo kao polovina celine i pokušava da reprodukuje jedinstvo, ne iznutra u duhu, nego prema spolja, sa spoljašnjim telom, tako što pripada drugom biću. Tako nastaje kreativni, životodavni

čin stvaranja. Najstarije karte za igru od kojih su nastale sve druge karte (u početku nije bilo karti za igru već su koristili deo Svetog pisma Jevreja,

Kabalu i prikaz abecede i različite nivoe svesti kod čoveka) su tarot karte koje daju duhovit opis ove istine u svojoj petnaestoj karti. Hrist sotonu naziva “knezom”, zakonom, “ovoga svijeta”(Jovan, 14:30) – koji je kroz duh postao živeći zakon materije, odvaja dva pola (na desnoj ruci ispisano je “rešenje”), samo tada da bi se sjedinio sa svojom levom rukom (koja

nosi natpis “koagula”); ali ne u njihovom prvobitnom stanju, u duhu, iznutra, već u telu, spolja. Dva pola koja pripadaju jedan drugom posredstvom unutrašnjeg sjedinjenja s Bogom, on ih odvojeno lancem pričvršćuje spolja. Tako upravlja polovima kao da su robovi, a oni pak nisu

sposobni da dosegnu jedan drugog u prvobitnom, božanskom jedinstvu. Spoljašnji materijalni svet je svet izolacije, razdvajanja, dobra i zla, davanja i uzimanja. U spoljašnjem svetu je nemoguće postići jedinstvo. S našim svesnim umom moramo da iskoračimo iz ograničenog, čemu pripada i naše telo. Ono što ne možemo da zadobijemo u spoljašnjem svetu, moramo da

potražimo, dosegnemo i iskusimo u unutrašnjem svetu, u umu kao stanju svesti. Samo u našoj unutrašnjosti, u našoj Suštini koja je Bog, možemo duhovno da pronađemo komplementarne polovine koje su sjedinjene u skladnom međusobnom mirovanju. ^ovek može da sjedini dva pola u svom svesnom umu.

U najvišem, duhovnom stanju svesti, doživljavamo poriv za unutrašnjim, božanskim jedinstvom i njeno ispunjenje kao veoma čudan osećaj. Taj osećaj nije stran prosečnim ljudima, jer ga oni svi poznaju i nose u sebi, ili se tako ponašaju jer žele da ga prime od drugih. Stasali su tako naučeni na njega da ga smatraju kao nešto što nije toliko prirodno, već

izuzetno čudno i konačno. A oni koji još nisu uspeli da ga osveste ne mogu da shvate šta je i zašto je to tako. Zaista to nema nikakve veze sa telom. Ovaj osećaj nazivamo ljubav. Da bi sprečili nesporazume nazovimo to univerzalnom ljubavlju.

Sasvim je prirodno da svaki čovek ovo razume različito, prema svom

nivou svesti. Ako analiziramo šta je ljubav možemo površno da kažemo ovako: imamo ugodan, topal osećaj u našim srcima. Ne može da se izmeri termometrom, a ipak ga osećamo kao “toplinu”. Mi zračimo tu toplinu nenamerno. Ti zraci su nevidljivi, nemerljivi i za njihovo postojanje nam

nisu potrebni dokazi da bi ih osetili, a opet osećamo ovo zračenje ljubavi iz nas samih ili iz drugih, tako posebno da niko to ne može da negira. To zračenje je sponatano i pod njegoviim delovanjem imamo želju da se telom sjedinimo s celim Univerzumom ili s nečim što “volimo”. Poznat nam je izraz:  “Toliko  sam  srećan  da  bih  zagrlio  ceo  svet”.  To  je  poriv  za

jedinstvom bez fizičke reakcije. Ovaj osećaj nema ništa sa telom, ništa sa

seksualnom željom, jer sigurno da nemamo čulno seksualne želje prema celom svetu. A osećaj je ipak tu: čist, duhovni osećaj, čisto duhovno stanje.

^ovek želi da se stopi sa celim univerzumom, da bude apsorbovan, da

postane jedno s njim kao što kap kiše kada padne u okean postaje jedno s njim. Samo je superioran čovek koji je aktivirao svoje više živčane i moždane centre, pa zato može  da podnese visoke, čisto duhovne frekvencije, sposoban za ovu čisto duhovnu ljubav. Inferiorna osoba, sa svojom nerazvijenom svešću, projektuje božansku ljubav u telo i stvara od

nje seksualnu privlačnost. Takav čovek još uvek nije u stanju da nosi duhovne frekvencije niti može da ih razume svojim intelektom. Stoga nam, duhovni nivo nekog čoveka ne govori o tome šta taj čovek zna, jer neko može da ima briljantan intelekt bez visokog duhovnog nivoa. Takođe, taj nivo ne zavisi ni od toga, da li je neko milosrdan, jer neko može da se

ponaša tako iz intelekta, svojim spoljašnjim ponašanjem imitira postupke

čoveka koji je pun ljubavi. Duhovni nivo se ispoljava u izobilju ljubavi koju čovek nosi u sebi!

Zato Sveti Pavle kaže: “ Ako jezike čovječije i anđelske govorim a ljubavi nemam, onda sam kao zvono koje zvoni ili praporac koji zveči. I

ako imam proroštvo i znam sve tajne i sva znanja, a ako imam svu vjeru da

i gore premještam, a ljubavi nemam, ništa sam. I ako razdam sve imanje svoje, i ako predam tijelo svoje da se sažeže, a ljubavi nemam, ništa mi ne pomaže.” (Korinćanima I., 13:1, 2, 3)

Ljudi na najnižem stupnju razvoja, još uvek na nesvesnom nivou, takođe ispoljavaju poriv za sjedinjenjem sa Suštinom. Međutim, pošto je njihova svest poistovećena s telom, poriv se ispoljava u velikoj želji za doživljavanjem i ispoljavanjem polnog jedinstva, poriv za sjedinjenjem sa celim svetom, u telu. Oni nude svoje telo svakome s kim postoji mogućnost

da se fizički sjedine i čine to nekritično. Veoma tužna posledica toga je da ti ljudi koji u osnovi takođe traže ljubav, ali na sasvim pogrešan način, degradiraju sami sebe, gubeći svoje dostojanstvo i prostituišu se. Zakoni duha su u suprotnosti sa zakonima materije, tela. Ako su zakoni duha božanski na duhovnom nivou, tada na nivou materije, ispoljavanjem kroz

telo postaju satanski. Takođe su zakoni materije ispoljeni kroz duh, satanski. Apostol Pavle kaže: “Jer tijelo želi protiv duha, a duh protiv tijela; a ovo se protivi jedno drugome, da ne činite ono šta hoćete”. (Galatima Poslanica 5:17)

Može se razumeti da su prostitutke širom sveta prezrene od ljudi čija svest je tek nešto malo više razvijena. Oni ih obeležavaju kao prostitutke

uključujući i one ljude čija je degradacija nastala kao posledica strahovite

nemaštine. Prostituišu se oni koji se bez razlike nude svakom, a da nisu na to  primorani  zbog  siromaštva.  Svako  ko  je  imao  priliku  da  od  srca

razgovara sa prostitukom, bilo muškom ili ženskom, mogao je da bude svedok njihovog tužnog osećanja zapuštenosti, bezvrednosti, beznadežnog propadanja, očajanja i samonipodaštavanja. Na pitanje zašto i dalje žive takvim životom, daju sledeći odgovor: “Tražim malo ljubavi”. Te jadne duše ne razumeju da je ono što rade izdaja ljubavi koju traže, da tako

“poljupcem”  izdaju  sopstvenog  Hrista,  jer  njihova  dela  ne  niču  iz

unutrašnjeg sklada koji međusobno veže dvoje ljudi. To je izuzetno tužno u slučajevima žena koje treba da prate svoje muževe na putu do Boga, do Božanske svesti. Bog reče zmiji: “I još mećem neprijateljstvo između tebe i

žene i između sjemena tvojega i sjemena njezina: ono će ti na glavu stajati…”(Postanak 3:15).

Osoba niskog nivoa svesti koja fizičko jedinstvo doživljava samo kao seksualno pražnjenje, bez unutrašnje naklonosti, odabira ili osećanja ljubavi prema svom partneru, pre ili kasnije zapada u strah i prazninu.

Ljudi koji nisu svesni ni ne slute kakve duboke veze stvara seksualni odnos između muškarca i žene. Svako od njih apsorbuje deo nevidljivog bića drogog. Setimo se samo kako čovek svojom prisutnošću može da prosvetli i izmeni svoj beživotni prostor, sobu, kupe u vozu ili pozorišnu pozornicu, tako da se to oseti i nakon napuštanja tog mesta. ^ovek za sobom ostavlja

zračenje i na taj način menja zidove, delove nameštaja, fotelju u kojoj sedi, a osetljiv čovek ili pas će prepoznati njegovo zračenje čak i nakon što je prostorija napuštena. Mnogo je moćnije međusobno delovanje ljudi koji imaju polni odnos. ^esto se može primetiti da ljudi kroz seksualni odnos s

neodgovarajućim partnerom postepeno menjaju, transformišu sopstvenu prirodu, karakter, često na gore, a ponekad na bolje, i usvajaju određene kvalitete svog partnera. Ako dvoje dele međusobno svoju životnu ljubav, ili ako su imali samo jedan polni odnos, na oboje utiču ogromne sile, jer seksualna energija je sam čovek. I ma koliko god da je čovekovo uverenje

da moći i zračenja “nezanimljivog” i “beznačajnog” bića ne moga da utiču na njega, one ipak ostavljaju trag, čiju dubinu ne možemo ni naslututi.

U delu “Božanska komedija” Dante Alighieria, ova istina je dobro opisana. U jednom delu pakla Dante vidi mnogo duša koje su spojene u parove, u očajanju, neizrecivoj patnji, jer njihovi najsnažniji pokušaji da se

odvoje ostaju bez uspeha. Za vreme života na zemlji bili su vezani jedino fizičkom ljubavlju, a ne pravom. Njihov odnos uzrokovala je strast i nečista senzualnost. Zato sada ne mogu da se odvoje i večno su vezani sopstvenom prljavštinom, aurom i stalnim sećanjem na svoja dela.

Međutim, nečistoća čovekovog nevidljivog bića, ne proizilazi samo

iz njegovog polnog odnosa sa nižim bićima. Uvek ima ljudi koji nisu nužno zli, beskarakterni i nečisti, već su jednostavno neuki i oni mogu da imaju polni odnos sa velikim brojem partnera, bez kriterujuma i cilja, danas sa jednim, sutra s drugim. To je kao kada na platno stavimo najlepše boje, ali ipak  dobijemo  potpuni  nered  ako  ih  sve  međusobno  pomešamo.  Tako

prelepe boje gube svoju posebnost i postaju neprepoznatljive. Stoga, možemo    da razumemo zašto sve prostitutke imaju svoje tipično beznadežno,         nečisto zračenje, zašto su u potpunosti izgubile svoju individualnost, pa izdaleka možemo da ih prepoznamo kao prostitutke.

Još je gore kada devojke iz dobrih porodica degradiraju same sebe zbog neznanja i dosade, upuštajući se u polni odnos prvom prilikom koja se ukaže, a sutradan ili nedelju dana kasnije ponavljaju ga po drugi, treći ili

četvrti put.

Potrebno je mnogo strljenja, brige, ljubavi i vremena pre nego što se loši utisci, sva nečistoća i strašan kompleks inferiornosti izbrišu iz mlade

duše i povrati samopoštovanje. Niko ko nije bio u prilici da zapazi ove okolnosti neće verovati da su partneri, muški ili ženski, kroz koje se ovi ljudi osećaju poniženi i zanemareni poneli sa sobom iste degradirajuće utiske. Stoga nisu oni degradirali jedan drugog, kao što nisu ni nečista bića, već je njihov sam seksualni odnos takav, odnos koji su doživeli nekritično i bez ljubavi.

Savremen civilizovani život je toliko degradiran da ljudi nemaju priliku da dosegnu nešto herojsko, zahvaljući u potpunosti svojim sopstvenim zaslugama, što bi im pružilo osećanje vlastite vrednosti, osećaj “veličine”. Mladi ljudi odlaze u bioskope i sa oduševljenjem gledaju filmove gde kauboji ili detektivi pobeđuju sve druge svojim nadljudskim sposobnostima, dok on sami nemaju priliku da čine herojska dela i da pokažu svoje sopstvene izuzetne sposobnosti. Šta im preostaje? Neki nalaze rešenje u sportu. Ipak velikom broju mladih ljudi ne preostaje ništa drugo nego da se dokazuju kroz seksualna osvajanja i da tako dožive veću tenziju. Zbog dosade i zbog beznadežnog osećaja praznine oni su se okrenuli seksu i porocima. Tako međusobno deluju degradirajuće i prljavo. Većina njih nije voljna da prizna ove rezultate, jer ne mogu da prepoznaju ono šta se događa, ne u njihovom svesnom, već u nesvesnom umu. Pošto njihov svestan um nije budan i pošto ne doživljava ovaj fenomen, oni odbijaju da veruju da se to odnosi na njih, da im se bez obzira što toga nisu svesni, nešto dešava. I baš zato što se ovo dešava u nesvesnom umu, posledica je hiljadu puta veća nego da su bili u stanju da je prepoznaju u svesnom umu. U nesvesnom stvari često ostaju neosvešćene i zato na

čoveka imaju otrovno delovanje. Uprkos tome ljudi čak i nesvesno osećaju otrovne posedice seksualnog odnosa s nevrednim partnerom i pokušavaju da se zaštite tako što se prepuštaju telu, a povlače svesni um što je više

moguće, za vreme tog degradirajućeg polnog odnosa. Na taj način osoba ne može da doživi čak ni fizičko zdravo i zadovoljavajuće ispunjenje, jer nije u potpunosti uključena. Posledice su mentalni i fizički poremećaji koji mogu da dovedu do očigledne impotencije.

Um, duša i telo čine nerazdvojno biće, jer dok je čovek živ oni ne mogu međusobno da se razdvjaju. Telo je poslednje. Ono je ispoljavanje

duha koji je najudaljeniji na skali stvaranja, ali je uprkos tome njegov deo,

raste zajedno sa umom i oni dosledno tome čine celinu. Zabluda je verovanje da um može da doživi nešto bez sudelovanja tela i vice versa. Sve što se dešava u telu utiče na um. Um deli iskustvo, a pošto je um taj

koji izgrađuje telo i vitalizuje ga, on doživljava sve u, i kroz telo. Bez uma telo je neživa masa. Sledstveno tome, sve što se događa u telu doživljava se i oseća samo u čovekovom umu, u njegovoj Suštini, u njegovoj svesti. Ako je svesnost isključena, npr. za vreme narkoze, čovek ne primećuje šta se

dešava sa njegovim telom i šta njegovo telo doživljava. Zbog toga ne postoje fizički i mentalni doživljaji i percepcije; postoje samo mentalni doživljaji. To je istina čak i ako se ta iskustva projektuju u telo. Doživljavamo samo ono što naša svest, koja je čisto mentalna, opaža.

Isto je i sa našim seksualnim iskustvima: bez obzira što čovek veruje da doživljava seksualno sjedinjavanje samo iz fizičke želje, nemoguće je da

njegovo iskustvo bude samo fizičko, jer “doživljavanje” je moguće samo umu, samo u svesti. U nekim slučajevima kod žene, može se dogoditi da samo njeno telo učestvuje u seksualnom sjedinjavanju, naravno, sasvim pasivno, tj. u slučaju da je drogirana ili pod anestezijom. Međutim, to nije moguće u slučaju kod muškarca. U slučaju žene, ako se to dogodi ne možemo govoriti o “sudelovanju” ili “doživljavanju”.

Ako čovek tokom seksualnog iskustva pokuša da izoluje svoj um, jer njegov seksualni čin ne proizilazi iz duhovnog jedinstva, tada se u njegovom biću pojavljuje rascep, bez obzira da li ga prepoznaje ili ne. Onaj ko je svestan prepoznaje to i uzdržava se od takvog fizičkog prepuštanja. Međutim, čovek koji nije svestan misli da može imati seksualno iskustvo samo zbog potreba tela, bez uplitanja uma. To je velika greška. Bez obzira da li čovek oseća nemir ili je frustriran, da li je potajno zabrinut ili čak postiđen, on je već sudelovao u sjedinjenju. Biti “frustriran”, “postiđen” ili “zabrinut”, takođe su unutrašnja stanja svesti, a ne fizičke reakcije. Seksualna energija je čovekovo postojanje koje se ispoljava u telu, sam logos. Nemoguće je želeti da se doživi seksualno jedinstvo bez istinske Suštine. Ne treba dalje da se obrazlaže kako čovek može da govori o fizičkoj, istinskoj radosti, o fizičkom ispunjenju i sreći ljubavnika, ukoliko fizičko jedinstvo izrasta iz istinske ljubavi, duhovnog sklada. Tada on može sasvim da se prepusti osećanju seksualne sreće, a da kasnije ne oseća stid.

Primitivan čovek je zadovoljan s bilo kojim partnerom suprotnog pola koji fizički odgovara njegovom ukusu. On ne pridaje nikakvu važnost “duhovnom, unutrašnjem jedinstvu”, pošto ni on sam još nije duhovan, budan i svestan. ^ovek sa razvijenijom svešću i izraženijom individualnošću, može da doživi stvarnu sreću ljubavi i istinskog zadovoljstva, fizičkog i duhovnog, samo sa jednim partnerom, koji je pre svega skladan s njim u duhu i na ljubav uzvraća ljubavlju.

Mi se osećamo ugodno u odeći i obući koja je napravljena po našoj meri. Ovo je čisto fizička stvar i nema nikakvog uticaja na sveukupno stanje uma. Koliko je bitnije da čovek pronađe partnera koji mu u svemu odgovara – umom, duhom i telom, koji je u svakom pogledu njegov komplement, koga zaista može da voli, u koga zaista može da veruje.

Kao što smo videli, čest slučaj je da mladi ljudi kao i odrasli, stupaju u seksualni  odnos  s  prvom  osobom  koja  naiđe.  Ovo  čoveka  svodi  na

životinju. Ne treba da zaboravimo da čovek nije životinja. Ove reči nisu proizvod osećajnosti ili lažnog religioznog morala već tridesetogodišnjeg

iskustva susreta sa velikim brojem mladih i starih koji su mentalno i fizički iscrpljeni tražili pomoć. Broj ljudi koji su tražili pomoć stalno se povećavao. I na Zapadu se otkrilo da potiskivanje seksualnosti može da rezultira ozbiljnim mentalnim i fizički poremećajima. Sledstveno tome,

klatno se pomerilo na levo i mnogi ljudi su hteli da prevaziđu svoje mentalne poremećaje oslobađanjem seksualnih želja, nezavisno od toga da li su stvarne ili imaginarne, pa su neumereno i nekritično pokušali da prevaziđu sputanost, koja često ima fizički uzrok, preterivanje u seksualnosti. Ipak se približava vreme kada će se klatno ponovo pomeriti

na drugu stranu i kada će se čovek iz veštački stvorene animalnosti vratiti

čistoj ljudskosti. Mnogi očajni ljudi se iz beznađa, iz potpunog poricanja

života, čak iz želje za samoubistvom, vraćaju normalnom životu kroz uzvišen način razmišljanja i života. Zavedeni ljudi pogrešno veruju da će

spas od mentalnog poremećaja naći u razuzdanom životu i nekritičnom trošenju sopstvene energije. ^ovek traži ljubav, a i oni je traže kroz seksualnost, čak  i  ako  je  to  pogrešno.  Briga,  teskoba i  egzistencijalni problemi neće se rešiti pomoću seksualnosti.