15

Počeo  sam  da  se  vežbam  u  slušanju  »zvukova  sveta« i vežbao sam to 2 meseca, kako mi je don  Huan odredio. U  početku  mi  je  bilo  veoma  teško  da  slušam, a da ne gledam, ali mi je još teže bilo da ne razgovaram sam sa sobom. Kad je drugi mesec tih vežbi bio pri kra­ ju, mogao sam za kraće vreme da isključim svoj  unu­ tarnji dijalog, a  takođe  i  da  obratim  pažnju  na  šumo­ ve i zvuke.

Stigao sam  don  Huanovoj  kući  10.  novembra  1969. u  9  časova.

»Trebalo bi da sad odmah pođemo na onaj put«, rekao  mi  je  čim  sam  stigao.

Odmorio sam se 1 sat i onda smo kolima pošli prema niskim padinama planina na istočnoj strani. Os­ tavili smo  kola  kod  jednog  njegovog  prijatelja  koji  živi u tom kraju, i produžili pešice u planine. Don Huan je spakovao  u  ranac  slani  keks  i      burek      za  mene. Imali  smo  dovoljno hrane  za   1    do    2    dana.  Pitao sam don Huana da li treba  više  da  ponesemo.  Odmah­ nuo  je  glavom  odrečno.

Pešačili smo celo prepodne. Dan je bio dosta topao. Nosio sam čuturicu vode i sam  sam  je  gotovo  svu  po­ pio. Don Huan je  samo u  2  maha pio. Kad vode više nije bilo, rekao  mi je da mogu  slobodno  da pijem vodu iz  potoka  na  koje  smo  nailazili  na  svom  putu.  Smejao

se  što  se  ustežem  od  toga.  Ali  ubrzo  je  moja  žeđ  nad­ vladala  strah.

Rano posle podne zastali smo  u  jednoj  manjoj  do­ lini u podnožju brda obraslih bujnim zelenilom. Iza tih brda, u pravcu istoka, visoke planine ocrtavale su se prema  oblačnom  nebu.

»Možeš da razmišljaš, možeš i  da  pišeš  o  onome što razgovaramo ili o  onome  što  ćeš  zapaziti,  ali  ništa ne smeš reći o mestu na kome se   nalazimo«, reče.

Odmarali smo se neko vreme, a onda je on iz neda- ra izvadio neki svežanj. Odvezao ga je i pokazao mi svo­ ju lulu. Napunio je glavu lule mešavinom za pušenje, kresnuo palidrvce i zapalio jednu suvu grančicu, gurnuo to zapaljeno drvce  u  lulu  i  naredio  mi  da  pušim.  Bilo je teško upaliti lulu  bez žara; morali  srna  da  zapalimo više  grančica  dok  mešavina  nije  najzad  počela  da  gori.

Kad sam popušio lulu, on mi  je  rekao  da  smo  tu došli zato da bih ja otkrio koju vrstu divljači treba  da lovim.   Brižljivo  mi  je  ponovio    3-4    puta   da  je  za mene  sada  najvažnije  da  nađem  neke  rupe.   Naglašavao je reč »rupe«  i  rekao  da   čarobnjak  može   u   njima  da nađe   najraznovrsnije   poruke   i   uputstva.

Hteo sam da ga pitam kakve su to rupe;  don  Huan je, izgleda, naslutio moje pitanje pa je rekao da ih je nemoguće opisati i da one spadaju u oblast »viđenja«. Ponovio je više  puta,  u  raznim  vremenskim  razmacima, da treba svu svoju pažnju da usmerim na osluškivanje šumova i da se svim silama trudim da između njih pro­ nađem  te  rupe.  Rekao  je  i  to  da  će    4     puta  svirati na svom »duholovcu«. Ti jezivi zvuči  treba da mi poslu­ že kao vodič prema onom savezniku koji me dočekao dobrodošlicom; taj će mi saveznik dati poruku  koju tražim. Don Huan dodade da treba budno  da  pazim  na sve, jer on nema pojma o tome u kom će mi se obličju saveznik ukazati.

Pažljivo sam osluškivao. Sedeo sam leđima naslo­ njen na stenu u brdu. Osetio sam blagu obamrlost. Don Huan me upozori da ne zatvaram oči. Počeo sam da osluškujem i mogao sam da razaznam zvižduk ptica, šu- štanje lišća na vetru, zujanje insekata. Kad sam svu  pa­ žnju usmerio na te zvuke, razabrao  sam     4     razne vr-

ste ptičjeg zviždanja. Mogao  sam  da  razlikujem  i  brzi­ ne vetra, to jest da li su male ili velike;  mogao sam po­ red toga  i da  čujem šuštanje 3 vrste lišća. Zujanje in- sekata bilo je fantastično. Bilo je tako mnogo raznog zujanja da ga nisam mogao ni izbrojati na tačno raz­ likovati.

Utonuo sam u čudan svet zvukova kao nikad  u  ži­ votu. Počeo sam da klizim na svoju desnu stranu.  Don Huan načini pokret kao da želi da me zadrži da ne pad­ nem, ali ja sam se sam ispravio pre njegove pomoći. Uspravio sam se i opet tako sedeo. Don Huan me je po­ kretao sve dok me nije  namestio  tako  da  sam  leđima bio naslonjen na pukotinu u steni iza sebe. Uklonio je kamenčiće ispod mojih nogu i potiljak mi prislonio uz stenu.

Zapovedio mi je da gledam u planine na jugoistoku. Upravio sam pogled  u  daljinu,  ali  on  mi  je  rekao  da ne treba da zurim nego da gledam, polako,  s  jednog kraja na drugi, u brda pred sobom i rastinje po tim brdima. Ponavljao je neprestano da treba svu svoju pa­ žnju  da  usredsredim  na  slušanje.

Sad opet zvuči počeše da se ističu. Nije stvar bila toliko u tome što sam želeo da  ih čujem koliko u tome što su mi se  oni  nametali  i  prisiljavali  me  da  ih  pažlji­ vo osluškujem. Lišće je šuštalo na vetru koji je duvao visoko iznad drveća, a  onda  se  spuštao  na  dolinu  u ko­ joj smo bili. Padajući niže, dodirivao  je prvo  visoke je­ le; taj šum je bio naročit  —  rekao  bih  bogat,  hrapav, pun šum. Zatim je vetar udarao u žbunje i  lišće  je  šu- melo kao da je tu  puno  nekakvih  malih  stvari  na  oku­ pu; bio je to melodičan šum koji se nametao i sveg me zaokupljao; činilo se da  je bio kadar da sve drugo  po­ tisne. Nije  mi  bio  prijatan.  Osetih  se  nelagodno  jer  mi je palo na um da i sam ličim na šum tog  žbunja — za- keram i zahtevam nešto. Taj  šum  me  je  toliko  podse- ćao na  mene da  sam  ga omrznuo.  Zatim  sam  čuo  kako se vetar valja po  zemlji.  To  više  nije  bilo  šuštanje,  ne­ go je pre ličilo na zviždanje, kao »bip-bip« ili  ravno- merno zujanje. Slušajući tako šumove koje je vetar pro­ izvodio, shvatio sam da se sva 3 zbivaju  istovremeno. Čudio sam  se  kako  sam  mogao  da  ih  pojedinačno  ra-

zaznam, kad sam opet začuo zviždanje ptica i zujanje insekata. U jednom  trenutku  čuo  sam  samo  one  šumo­ ve vetra, a u sledećem se mojoj pažnji odjednom name­ tnula džinovska reka drugih zvukova. Logično, svi ti zvuci morali su biti emitovani i za ono vreme kad  sam čuo  samo  vetar.

Nisam mogao da prebrojim sve zvižduke ptica ni zujanje raznih insekata, ali bio sam uveren da  slušam svaki taj pojedini zvuk u trenutku kad nastaje. Svi za­ jedno oni su  sačinjavali  neobično  veliki  red.  Ne  mogu to nazvati nikako drukčije osim »red«. To je bio red, sistem šumova koji  su  imali  svoju  šemu,  to  jest  svi  su se  zvuči  čuli  u  sekvencama.

Onda sam čuo  usamljen,  dug  vapaj.  Zadrhtao  sam od njega. Za trenutak se ne ču ni jedan drugi šum i do­ linom je zavladala  mrtva  tišina  sve  dok  odjeci  tog  kri­ ka nisu doprli do granica doline, a onda se opet čuše šumovi i zvuči. Posle  kraćeg pažljivog  slušanja učini  mi se da sam shvatio don Huanovo uputstvo  da  pazim  na rupe između šumova. U šemi  zvukova  nalazio  se  i  pra­ zan prostor  između  njih!  Na  primer,  specifični  zviždu­ ci ptica bili su ritmični i između njih  su  bile  pauze,  a tako je bilo i sa svim  drugim  zvucima  koje  sam  opa­ žao. Šuštanje lišća bilo je nalik na lepak koji je sve to povezivao u homogeno zujanje.  Stvar je bila u tome  što je ritam svakog tog zvuka činio jedinicu u opštoj šemi zvukova. Tako su prostori ili pauze  između  zvukova, ako  sam pazio na njih,  bili  rupe u  toj  strukturi.

Čuo sam opet prodorni krik don Huanovog duho- lovca. Nisam se trgnuo, ali su za časak svi drugi zvuci utihnuli i taj trenutak sam opazio  kao  rupu,  veoma ve­ liku rupu. Tačno u tom času prebacio sam pažnju sa slušanja na gledanje. Gledao sam u grupu onižih brd a obraslih bujnim zelenilom. Silueta  tih  brda  bila  je  tak­ va da se,  s  mesta  sa  koga  sam  je  ja  posmatrao,  činilo da na padini jednog od tih brda postoji neka rupa. To je bio  prostor između  2   brda  i meni  se  učinilo  da  kroz taj procep vidim tamnu, sivu boju planina u daljini. Za trenutak nisam znao šta je to. Činilo se da je ta rupa u koju gledam u stvari »rupa« u šumovima i  zvucima. Onda  se  zvuci  opet  začuše  ali  vizuelna  slika  one  ogro-

mne rupe ostade. Ubrzo poto m još  sam  jasnije  razaz­ nao šemu zvukova, njihov red, i  raspored  pauza  u  nji­ ma. Moj um je bio  kadar  da  razlikuje  i  razaznaje  mno­ ge i mnoge pojedinačne zvuke u tom ogromnom broju zvukova i šumova.  Mogao  sam,  u  stvari,  da  prati m  sve te zvuke tako da  je  svaka  pauza  između  njih  bila  jas­ no određena rupa.  U  datom trenutku sve su se te pauze iskristalisale u mojoj svesti i postale neka vrsta čvrste rešetke, određene strukture. Ja je nisam  ni  video  ni čuo.  Osećao  sam  je  nekim  neznanim  delom  svog  bića.

Don Huan opet okinu svoju strunu;  zvuči  utihnuše kao i ranije, načinivši veliku rupu u strukturi zvukova. Međutim, ta rupa se ovog put a slila sa onom  rupom među brdima u koju sam gledao;  prosto  kao  da  je  je­ dna poklopila drugu. Taj utisak  da  vidim  obe  rupe  tra­ jao je toliko dugo  da  sam  mogao  da  vidim-čujem  kako se one uklapaju jedna u drugu. Onda se opet čuše i dru­ gi  zvuci  i  struktura njihovih  pauza  postala  je  neobična, i ja sam gotovo mogao da je vidim. Počeo  sam vizuelno da opažam zvuke dok su  stvarali  određene  šare,  a onda su sve te šare poklapale predeo oko mene  isto  onako kako sam video  one  dve  velike  rupe  kad  su  se  uklapa­ le jedna u drugu. Nisam ni gledao ni  slušao  na  uobiča­ jeni način. Činio sam  nešto  što  je  bilo  sasvim  drugači­ je, ali što je u sebi sadržalo izvesne karakteristike i jed­ nog i drugog. Moja pažnja je, ni sam ne znam zašto, bi­ la usredsređena na onu veliku rupu  u  brdima.  Osećao sam da je čujem i da je istovremeno i vidim. Privlačila me nekako. Dominirala je mojim poljem opažaj a i sva­ ka pojedina šara zvukova koja se uklapala u neki deo predela  oko  mene bila  je  vezana  za  tu  rupu.

Još jednom sam čuo onaj jezivi  vapaj  don  Huano- vog duholovca; svi drugi zvuci  utihnuše;  dve  velike ru­ pe kao da se odjednom osvetliše i ja opet ugledah onu uzoranu njivu; saveznik  je  stajao  na  njoj  kao  i  onda kad sam ga prvi put  video.  Ceo  taj  prizor  postade veo­ ma jasno osvetljen. Video sam ga dobro, kao da je na pedesetak koraka od mene. Nisam mogao  da  mu vidim lice, jer je bilo pokriveno  šeširom.  Onda  on  pođe  pre­ ma meni, dižući lagano glavu u hodu; već sam  gotovo video njegovo lice i to me strahovito uplašilo. Znao sam

da ga moram  smesta  zaustaviti.  Neka  čudna  plima  ispu­ ni moje telo, a onda sam osetio da iz  mene  teče  »moć«. Želeo sam  da  okrenem  glavu  na  stranu  da  bih  prekinuo tu viziju, ali nisam  mogao.  U  tom  kritičnom  trenutku nešto mi je palo  na  um.  Shvatio  sam  na  šta  je  don  Hu- an mislio kad je govorio da su predmeti  sa  »puta  sa  sr­ cem« štitovi. Postojalo je  nešto  čime  sam  želeo  da  se bavim otkad  znam  za  sebe,  nešto  što  me   veoma  zani­ malo i sveg me obuzimalo, nešto što me ispunjavalo  ve­ likim  spokojstvom  i  radošću.  Znao   sam   da   me   savez­ nik ne može savladati. Okrenuo sam glavu  bez  ikakve teškoće  pre  nego  što  sam  mu  video  celo  lice.

Opet čuh sve druge zvuke; oni iznenada postadoše veoma glasni i piskavi, kao da se zaista ljute na mene. Njihove šare se izgubiše i oni se pretvoriše u amorfan konglomerat oštrih, bolnih krikova. U ušima  mi  je  zu­ jalo od njihovog pritiska. Činilo mi se da  će  mi  glava pući.  Ustao  sam  i  poklopio  uši  dlanovima.

Don Huan mi je pomogao da dođem do jednog po­ točića, da svučem odeću  sa  sebe,  a  onda  me  valjao  u toj vodi. Prisilio me da ležim  na  gotovo  sasvim  suvom dnu tog potoka, a  onda je šeširom zahvatao vodu i prs­ kao  me.

Pritisak u mojim  ušima  veoma  je  brzo  opadao  i  bi­ lo  je  dovoljno  samo  nekoliko  minuta  da  se   »operem«. Don Huan me pogleda, klimnu glavom  u  znak  odobra­ vanja   i   reče   da   sam  veoma  brzo  opet   »očvrsnuo«.

Obukoh se, i on  me  ponovo  odvede  do  onog  mesta na kome sam sedeo. Osećao sam se veoma snažan, ži­ vahan  i  glava  mi  je  bila  sasvim bistra.

Želeo je da  čuje  sve  u  tančine  o  mojoj  viziji.  Rekao je da čarobnjaci koriste »rupe« u zvucima  za  to  da  ot­ kriju  određene  stvari.  Čarobnjakovi  saveznici  im   otkri­ vaju  komplikovane  stvari  pomoću  tih  rupa   u   zvucima. Nije hteo ništa pobliže da mi kaže o tim »rupama«, i izvrdavao  je  da   odgovori   na   moja   pitanja,   rekavši   da bi meni to saznanje moglo samo da škodi pošto nemam saveznika.

»Za čarobnjaka je  sve  značajno«,  reče.  »Zvuči  ima­ ju svoje rupe, a tako i sve  ostalo  oko  tebe.  Obično  čo- vek  nije  dovoljno brz  da uhvati  te  rupe pa zato  prolazi

kroz život bez zaštite. Crvi, ptice,  drveće  —  sve  to mo­ že da nam kaže štošta, o čemu mi i ne  sanjamo,  kad bismo bili dovoljno brzi da uhvatimo njihove  poruke. Dim nam može dati tu brzinu s kojom ih možemo uhva­ titi. Ali mi moramo biti u dobrim odnosima sa svim ži­ vim bićima na ovom svetu. Zato moramo da govorimo biljkama koje nameravamo da ubijemo i moramo im se izviniti što ćemo im naneti bol; isto tako moramo po­ stupiti i sa životinjama koje smo naumili  da lovimo. Poželjno je da uzmemo  samo  onoliko  koliko  nam  tre­ ba, inače će se biljke, životinje i crvi koje smo ubili okrenuti protiv nas i navući će bolest i nesreću na nas. Ratnik je toga  svestan  pa  nastoji  da  ih  umilostivi,  ta­ ko da mu u  času  kad vidi  kroz  rupe,  drveće,  ptice i  cr­ vi  daju  poruke  pune  istine.

»Ali ništa od  svega  toga  sad  nije  važno.  Važno  je to što si video saveznika. To je tvoja lovina! Rekao sam ti da idemo nešto da lovimo. Mislio  sam  da  će  to  biti neka životinja. Očekivao sam  da  ćeš  videti životinju ko­ ju treba da lovimo. Ja sam video divljeg vepra; moj duholovac  je  divlji  vepar.«

»Hoćeš time da kažeš da je tvoj duholovac načinjen od  divljeg  vepra?«

»Ne! U čarobnjakovom  životu  ništa  nije  načinjeno ni od čega  drugog.  Ako  je  nešto  uopšte  bilo  šta,  onda je to što jeste.  Da  poznaješ  divlje  veprove,  znao  bi  da je  i  moj  duholovac  takav  vepar.«

»Šta   je   duholovac?«

»To je jedna struna. Pomoću nje mogu da dozovem saveznike, ili svog ličnog saveznika, ili  mogu  da  dozo­ vem izvorske, rečne, ili  planinske duhove. Moj je  divlji vepar pa i urlikne kao vepar. Dvaput sam se  njim  po­ služio u  vezi  s  tobom  da bih  dozvao  izvorskog duha  da ti pomogne. Duh ti je  došao  isto  ovako  kako  ti  je  da­ nas došao saveznik.  Ali  ti  ga  nisi  mogao  videti,  jer  ni­ si imao potrebnu brzinu; međutim, kad sam te onog da­ na odveo u klanac i posadio  na  kamen,  znao  si  da  je duh gotovo sasvim na tebi, da te pritisnuo, iako ga nisi video. Ti duhovi pomažu čoveku. Teško  je  vladati  nji­ ma, a mogu biti i opasni. Potrebna je besprekorna volja da  bi  ih  čovek  držao  na  bezbednom  odstojanju.«

»Kako   oni   izgledaju?«

»Drukčije   svakom   čoveku,   kao   uostalom   i   njegovi

saveznici.  Tebi  bi  saveznik,  verovatno,  ličio  na  nekog

čoveka  koga  si  nekada  poznavao,  ili  na  nekoga  ko  će

ti  se  uvek  činiti  poznat  —  takva  je  tvoja  priroda.  Sklon

si  misterijama  i  tajnama.  Ja  nisam  kao  ti  i  zato  je  sa­

veznik  za mene uvek  nešto  sasvim određeno.

»Izvorski  duhovi  se  nalaze  na  naročitim  mestima.

Onaj  koga  sam  dozivao  da  ti  pomogne bio je  duh  koga

poznajem.   Pomogao  mi  je  mnogo  puta.  On  boravi  u

onom  klancu.  U vreme  kad  sam  ga  dozvao  da  ti  pomo­

gne,  ti  nisi bio jak i  duh te čvrsto zgrabio. To nije bila

njegova  namera  —  oni  nemaju  nikakvih  namera   —  ali

ti  si  tamo  ležao  veoma  slab,  slabiji  nego  što  sam  pret­

postavljao  da  si.  Posle  toga  te  duh  zamalo  nije  odma-

mio u  smrt;  u onoj  vodi, u kanalu, ti  si bio fosforescen-

tan.  Duh  te  uhvatio  na  prepad  i  samo  je  malo  trebalo

pa  da  podlegneš.  Kada  duh jednom  tako postupi,  on  se

kasnije  uvek  vraća  po  svoju  žrtvu.  Siguran  sam  da  će

opet  doći  po  tebe.  Na  žalost,  tebi  je  potrebna  voda  da

bi  ponovo  postao  čvrst  posle  pušenja  one  mešavine,  i

zbog  toga  si u veoma  nepovoljnom  položaju.  Ako  se  ne

okupaš  u vodi,  ti  ćeš  verovatno umreti,  ali  ako  se  oku­

paš,  duh  će  te  uzeti.«

»Mogu  li   se   poslužiti   vodom   na   nekom   drugom mestu?«

»To ništa ne menja stvar. Izvorski duh iz  blizine moje kuće može da te prati ma  kuda  pošao,  osim  ako imaš duholovca. Zato ti ga je  saveznik  i  pokazao.  Re­ kao ti je da je potrebna  ta  naprava.  On  ju  je  omotao oko svoje leve ruke i došao ti je pošto ti je pokazao klanac.  Danas je opet želeo da ti pokaže duholovca,  kao i prvi pu t kad si ga video. Pametno si postupio što si ga prekinuo; saveznik  je išao suviše brzo za tvoju snagu i direktan  sudar  s  njim  mogao  bi  te  teško  ozlediti.«

»Kako  sad  mogu  da  dođem  do  duholovca?«

»Izgleda  da  će  ti  ga  dati  sam  saveznik.«

»Kako?«

»Ne  znam.  Moraćeš  da  odeš  k  njemu.  On  ti  je  već rekao  gde  treba  da  ga  tražiš.«

»Gde?«

»Tamo  gore u  onim brdima  gde  si video  rupu.«

»Hoću  li  ja  tamo  tražiti  samog  saveznika?«

»Nećeš. Ali on te već rado očekuje. Dimčić ti je ot­ vorio put do njega. A onda,  kasnije,  srešćeš  se  s  njim lice u lice, ali do toga će doći tek kad  ga  dobro  upo- znaš.«