PETO POGLAVLJE

POBOLJŠANJE MEMORIJE

Tehnike memorisanja koje se uče u Kontroli uma mogu smanjiti našu potrebu za korišćenjem telefonskih imenika i ostaviti izuzetno snažan utisak na naše prijatelje. Ali, ako mi je neophodan neki broj telefona, potražiću ga. Možda neki od diplomiranih polaznika Kontrole uma zaista koriste svoju veštinu za pamćenje telefonskih brojeva, ali kao što sam rekao u prethodnom poglavlju, da bi nešto funkcionisalo važna je želja, a moja želja da pamtim telefonske brojeve nije nimalo jaka. Kada bih morao da prođem ceo grad kad god mi je potreban neki telefonski broj, želja bi se pojavila.

U suštini nema smisla koristiti tehnike Kontrole uma radi nečega što nije važno, zbog trilogije: želja, verovanje i očekivanje. Koliko je među nama onih koji imaju

pamćenje  efikasno  u  meri  u  kojoj  bi  želeli?  Vaše  se  možda  već  popravlja  na

neočekivan način ako ste ovladali tehnikama opisanim u prethodna dva poglavlja. Vaša nova sposobnost da vizuelizirate i oživite prošle događaje dok ste u Alfi ima određenu prevlast nad Betom, tako da vaš um može za vas da radi na neki novi način bez posebnog napora. Ipak, i tu ima prostora za poboljšanje.

Na časovima Kontrole uma srešćemo se s posebnom vežbom vizuelizacije. U ovoj vežbi predavač ispisuje na tabli brojeve od jedan do trideset, zatim polaznici izvikuju imena predmeta - grudva snega, klizaljka, čep za uvo - što god im padne na pamet. Svaku reč ispisuje pored određenog broja, okreće se od table i navodi ih po redosledu; polaznici izgovaraju bilo koju od tih reči, a predavač daje odgovarajući broj.

To nije vašarski trik, već lekcija iz vizuelizacije. Predavač je već memorisao reč uz svaki broj; tako svaki broj izaziva vizuelnu sliku sebi odgovarajuće reči; ove slike nazivamo "memorijske kuke". Kada polaznik izgovori reč, predavač je na upadljiv ili maštovit način združuje sa slikom koju je povezao s brojem uz tu reč. Memorijska kuka za broj deset je "tas"; ako polaznik predloži "grudvu snega" kao desetu reč, slika koja proizilazi može biti grudva snega na jednom tasu vage. Ovo nije teško za um koji je uvežbao vizuelizaciju.

Polaznici počinju da uče Memorijske kuke na svom nivou dok ih predavač lagano ponavlja. Kasnije, kada se potrude da ih zapamte u Beti, posao je lakši, jer im

reči izgledaju poznate.

U ovoj knjizi moram da izostavim memorijske kuke jer bi suviše vremena i prostora bilo potrebno da biste ih naučili. Već raspolažete moćnom tehnikom da istovremeno poboljšate vašu vizuelizaciju i memoriju: mentalni ekran.

Sve što verujete da ste zaboravili povezano je s nekim događajem - ako je to ime, događaj je vreme kada ste ga čuli ili pročitali. Sve što je potrebno da uradite kada

naučite da radite s vašim mentalnim ekranom jeste da vizuelizirate prohujale okolnosti u vezi sa događajem koji mislite da ste zaboravili, i on će se pojaviti.

Kažem "događaj koji verujete da ste zaboravili" jer u stvarnosti ga uopšte niste zaboravili. Vi ga se jednostavno ne sećate. U tome je značajna razlika.

Svet reklame nudi nam poznatu ilustraciju razlike između pamćenja i prisećanja.

Svi gledamo televizijske reklame. Toliko ih je i tako su kratke, da kada bi neko tražio od nas da navedemo pet ili deset koje smo videli tokom protekle nedelje, mogli bismo da navedemo najviše tri ili četiri.

Reklame utiču na prodaju prvenstveno tako što nas teraju da podsvesno zapamtimo proizvod.

Može se sumnjati u to da ikada išta zaista zaboravljamo. U našem mozgu se sa

svih strana skupljaju slike najbeznačajnijih događaja. Što je slika jasnija i za nas značajnija, lakše je se prisećamo.

Elektroda koja lagano dodiruje tkivo mozga tokom operacije verovatno će pokrenuti sećanje na neki davno "zaboravljeni" događaj u svim njegovim detaljima

tako da će zvuci, mirisi i prizori biti ponovo doživljeni. Naravno, ovde je dodirnut mozak, ne um. Koliko god da su stvarna ova trenutna razotkrića prošlosti koje

mozak pruža pacijentovoj svesti, on  će znati -  nešto mu  to govori - da  ih ne proživljava ponovo u stvarnosti. To je delo uma - nadpromatrača, tumača - a nikad

ga nijedna elektroda nije dotakla. Za razliku od vrha našeg nosa, um se ne nalazi na nekom određenom mestu.

Da se vratimo pamćenju. Negde, hiljadama kilometara daleko od mesta na kome sedite, jedan je list opao sa grane. Vi taj događaj nećete zapamtiti niti ga se možete setiti, jer ga niste doživeli, niti je on za vas značajan. Međutim, naš mozak beleži daleko više događaja no što smo svesni.

Dok sedite i čitate ovu knjigu prolazite kroz hiljade iskustava kojih niste svesni. U meri u kojoj se sada koncentrišete, niste ih svesni. Tu su zvuci i mirisi, prizori

koje hvatate kutkom oka, možda mala nelagodnost zbog tesne cipele, dodir vašeg

tela sa stolicom - nabrajanju kao da nema kraja. Osećamo ove nadražaje ali nismo svesni da ih osećamo što izgleda kao protivurečnost sve dok ne uzmemo u obzir slučaj žene pod totalnom anestezijom.

Tokom trudnoće ova je žena sa svojim lekarem razvila izvanredan odnos. Spajali su ih prijateljstvo i poverenje. Stiglo je i vreme njenog poroda i ona je, prošavši

rutinski totalnu anesteziju, donela na svet zdravu bebu. Kasnije, kada ju je njen lekar

posetio u bolesničkoj sobi bila je čudno udaljena, čak i neprijateljski raspoložena prema njemu. Ni ona ni on nisu mogli da pronađu objašnjenje za njen promenjen stav iako su to žarko želeli. Odlučili su da hipnozom pokušaju da otkriju neko skriveno sećanje koje bi moglo da objasni iznenadnu promenu u njenom ponašanju.

Pod hipnozom vođena je unazad kroz vreme, od njenog najskorijeg iskustva sa lekarom ka prethodnim. Nisu morali otići daleko. U dubokom transu, umesto da preskoči period kada je bez svesti ležala u sobi za porođaje, setila se svega što su

doktor i sestre za to vreme govorili. Ono što su govorili u prisustvu pacijenta pod anestezijom ponekad je bilo klinički uslovljeno, ponekad smešno, a s vremena na vreme izražavali su dosadnu nestrpljivost zbog sporog porođaja. Ona je bila stvar, a ne osoba; nisu se obazirali na njena osećanja. Na kraju krajeva, bila je bez svesti, zar ne?

Pitam se da li se ikada može biti bez svesti. Ili možemo ili ne možemo da se setimo onoga što smo doživeli, ali uvek nešto doživljavamo i sve doživljeno ostavlja sećanja čvrsto utisnuta u mozgu.

Da li to znači da ćete pomoću tehnika pamćenja koje ćete uskoro naučiti, biti u stanju da se za deset godina setite broja ove stranice? Iako niste obratili pažnju na

njega, on je tu; možda ste ga opazili takoreći krajičkom oka - ali, verovatnije je da

niste jer vam to nije, i nikada vam neće ni biti važno.

Međutim, možete li se setiti imena one privlačne osobe koju ste sreli na večeri prethodne nedelje? Kada ste to ime prvi put čuli, to je bio događaj. Potrebno je samo

da na vašem mentalnom ekranu oživite okruženje događaja, kako sam objasnio i

ponovo ćete čuti ime. Opustite se, uđite u vaš nivo, stvorite ekran, doživite taj događaj. Ovo zahteva petnaest ili dvadeset minuta, a postoji i drugi način, ili vrsta metoda za hitne slučajeve koji će vas trenutno odvesti na nivo uma na kojem ćete se lakše setiti informacija.

Ovaj metod sadrži jednostavan pokretački mehanizam koji, kada ga zaista usvojite, pri korišćenju daje sve bolje rezultate. Da bi postao potpuno vaš, potrebno vam je nekoliko vežbi meditacije kako biste potpuno prihvatili postupak. Evo koliko je to jednostavno: samo spojte palac, kažiprst i srednji prst jedne ruke i vaš će se um trenutno prebaciti na dublji nivo. Pokušate li odmah, ništa se neće desiti - to još uvek nije pokretački mehanizam. Da bi to postao, uđite u vaš nivo i kažite (u sebi ili poluglasno): "Kad god ovako spojim prste" - sada ih skupite - "sa ozbiljnom svrhom, trenutno ću dostići ovaj nivo uma da bih postigao sve što poželim."

Činite to svakog dana u toku jedne nedelje, i uvek koristite iste reči. Uskoro će se u vašem umu stvoriti čvrsta veza između spajanja ta tri prsta i trenutnog postizanja efektivnog meditacionog nivoa. Ubrzo potom, doći će dan kada ćete pokušati da se nečeg prisetite - nečijeg imena, na primer - ali nećete uspeti. Što se više budete trudili ono će vam tvrdoglavije izmicati. Volja ne samo da je beskorisna, već predstavlja smetnju. Sada se opustite. Budite svesni toga da pamtite i da znate način da pokrenete sećanje.

Učiteljica četvrtog razreda u Denveru upotrebljava mentalni ekran i tehniku tri prsta da bi đake podučila spelovanju. Prelazi oko dvadeset reči nedeljno. Da bi

ispitala učenike, umesto da ide od reči do reči i pita ih kako se speluju, traži od njih

da ispišu sve reči koje su učili te nedelje. Oni pamte reči i način na koji se speluju spojivši prste dok ih gledaju na mentalnom ekranu. "Sporijima je potrebno oko petnaest minuta da urade test", izjavila je učiteljica.

Koristeći se istom tehnikom, podučava učenike četvrtog razreda tablici množenja sve do broja 12, i to do novembra iako je za ovo obično potrebna cela školska godina.

Tim Masters, student koledža, vozač taksija spomenut u prethodnom poglavlju, često ima putnike koji žele da ih odveze na adrese u susednim gradovima u kojima je on bio tako davno da je zaboravio kako se tamo stiže. Retko koji užurbani putnik može da shvati njegovo meditiranje pre nego što krenu, ali pomoću tehnike tri prsta on "ponovo doživljava" svoju poslednju vožnju u tom pravcu.

Pre nego što je pohađao Kontrolu uma, Timove ocene na Institutu za tehnologiju u Njujorku bile su sve B i jedna A. "Sada su sve A i jedna B", kaže on. Kada uči,

koristi Brzo učenje - o ovome će biti reči u sledećem poglavlju - a ispite polaže

koristeći se tehnikom tri prsta.

Postoje i druge upotrebe za tehniku tri prsta o čemu ćete čitati kasnije. Mi je koristimo na nekoliko neuobičajenih načina. Ona je vekovima bila vezana za druge

meditativne discipline. Kada sledeći put vidite sliku ili skulpturu osobe sa Dalekog

Istoka - jogija, možda dok prekrštenih nogu sedi u meditaciji - obratite pažnju da su njegova tri prsta na rukama slično spojena.