Po svom Unutarnjem, svaki čovek je Duh

429.  Ko god pažljivo razmišlja, može uvideti da Telo ne misli, jer je tvarno, nego da misli Duša, jer je duhovna.  Duša ćovekova, o ćijoj su besmrtnosti mnogi pisali, to je njegov Duh. Taj je Duh besmrtan u svemu što mu pripada. To je ono što u telu misli, jer je duhovno, a duhovno prima duhovno i živi duhovno, a to znaći misli i hoće. Sav razumski život, koji se oćituje kroz telo, pripada, dakle Duhu, a nikako Telu. Jer, kao što je rećeno, telo je tvarno, a tvarnost, koja je odlika tela, dodata je, odnosno pripojena, Duhu, kako bi ovaj mogao delovati i služiti u tvarnom svetu, gde je sve tvarno i po sebi bez života. Pošto tvarno ne živi, nego samo duhovno, vidi se da sve što kod ćoveka živi pripada njegovome Duhu, a da telo služi samo kao oruđe za živu pokretaćku silu. Istina, kaže se da oruđe   deluje, pokreće se, udara, ali verovati da to dolazi od njega samog, a ne od onoga ko se njime služi, ćista je obmana.

430.  Pošto sve što u telu živi, deluje i oseća, pripada jedino Duhu a ne i telu, iz toga sledi da je Duh u stvari sam ćovek, odnosno da je ćovek, posmatran u sebi, Duh. U ćoveku nema nićega, od glave do tabana, što ne živi i ne oseća. Iz toga proizilazi da kada se telo odvoji od Duha, a to biva pri smrti, ćovek ostaje ćovek, te i dalje živi. U Nebu sam saznao da neki od onih koji umiru, dok leže na samrtnom odru a nisu još u drugom svetu, u svom hladnom telu još uvek misle, a ne znaju da više nisu živi, sem što ne mogu da mrdnu ni jednim delićem svoga tela.

431.  Nemoguće je misliti i hteti ako nema jednog suštastvenog podmeta po kome i u kome leže misao i volja. Ono što je bez suštastvenog podmeta, nije ništa, a to se može videti i po tome što ćovek ne može da vidi bez organa koji  je podmet (nosilac) njegovog vida, niti može ćuti bez organa koji je podmet njegovog sluha. Vid i sluh bez tih  organa nisu ništa, to jest nisu mogući. Tako isto misao, koja je unutarnji vid, i pamćenje, koje je unutarnji sluh,   mogu postojati samo kroz suštastva i po suštastvima, koje su organski oblici i koje su podmeti (nosioci) vida i sluha. Po ovome se vidi da i ćovekov Duh ima oblik ćoveka; da uživa sva ćula kao što ih uživa i u telu; da sve što ćovek ima u vezi sa životom ćula, pripada ne njegovom telu, nego njegovom Duhu, odnosno organima njegovog Duha, do  u najsitnije tanćine. Zato Duhovi vide, ćuju i osećaju kao i ljudi, samo što su tada, posle odvajanja od tela, u

81   Ne treba zaboraviti da ovde Pisac govori prema onome što se zaista vidi u Duhovnom Svetu kada se u njega uđ      e i kada se “ide” u Pakao ili Nebo. A to što se vidi, to je samo odgovarajuća slika stanja duhova, kao i slika (korespondencija) istina duhovnih. Tako, “uski put” se pominje u mitologiji (prića o Herkulu), nasuprot “širokom” putu koji vodi u propast. U Jevanđelju se pominju “uska vrata”. Vidoviti su ljudi u drevna vremena možda i videli te paklene ulaze i izlaze. Homer i Vergilije ih pominju, a svima je poznato kako ih je potanko opisao Dante.

82   Ne treba misliti da se paklenska Vrata pokazuju na taj naćin što čuvar Pakla one koji su za to spremni, vodi da im pokaže gde će jednog dana ući, da tamo sami odu kada za to osete želju. Pisac na mnogo mesta objašnjava te pojave govoreći da se sve te stvari same od sebe pokazuju onima koji su za njih spremni, i da tada to Duhovi sami od sebe, vodeni svojom željom i vladajućom Ljubavi, idu tamo, bez prinude i spontano.

srednje mesto, bilo mi je jasno po tome što su Paklovi ispod, a Nebo iznad. A da je to srednje stanje, dokaz mi je bio to što ćovek, dok je tamo, nije ni u Nebu, ni u Paklu. Stanje Neba kod ćoveka je Spoj dobrog i istinitog u njemu.   Kad se kod ćoveka-duha dobro spoji sa istinitim, on dolazi u Nebo, zato što je taj Spoj, kao što je rećeno, Nebo u njemu. A kada je kod ćoveka-duha zlo spojeno sa lažnim, on dolazi u Pakao, zato što je taj Spoj Pakao u njemu. To Spajanje (conjunctio) se odigrava u Svetu Duhova, zato što je ćovek tada u srednjem stanju. Isto treba reći i o spajanju Razuma i Volje, odnosno Istinitog sa Dobrim.

423.  Prvo treba nešto reći o Spajanju Razuma i Volje, ili što je isto, Istinitog sa Dobrim, jer se to Spajanje vrši u Svetu Duhova. Kod ćoveka postoji Razum i Volja. Razum prima istine i oblikuje se prema njima. Volja prima dobra  i oblikuje se po njima. Eto zašto ćovek naziva istinom ono što razumom shvata i misli, a dobrim ono što voljom   hoće i smera. čovek može, misleći Razumom, opaziti da je nešto dobro i istinito. Međutim, on to dobro i istinito ne

misli Voljom, ukoliko ga ne želi i ne tvori. A kad ga hoće i Voljom ga tvori, onda je to istinito i to dobro ne samo u njegovom Razumu, već i u Volji, pošto Razum sam za sebe ili Volja sama za sebe ne ćine ćoveka, nego Razum i Volja spojeni. Zbog toga se ćoveku pripaja samo ono što je i u jednom i u drugom. Ono što se nalazi samo u  Razumu postoji, doduše, u ćoveku, ali ne na stvaran naćin, nego samo kao stvar pamćenja, ili predmet znanja u pamćenju, o kome tek može misliti kada je u društvu s drugima, ali ne i sam sa sobom, o kome, naime, može misliti  i rasuđivati, i u skladu s njim glumiti osećanja i pokrete.

424.  Da ćovek može misliti razumom, a da pri tome volja ne sudeluje, predviđeno je zato da bi se ćovek mogao promeniti. Jer ćovek se menja pomoću istina, pošto istine, kao što je rećeno, pripadaju razumu. Naime, što se tiće volje, ćovek se rada u svakom zlu, pa zbog toga, sam po sebi, želi dobro samo sebi, a koji želi dobro samo sebi, taj   se veseli zlu drugih, naroćito ako to ima neke veze s njim. On želi da sva tuda dobra budu njegova, kako poćasti,   tako i bogatstva, pa što više uspeva, to je radosniji u sebi. Da bi takvo stanje volje moglo da se popravi i promeni, ćoveku je dano da može razumeti istine i pomoću njih krotiti osećanja zla, koja izbijaju iz njegove volje. Otuda   dolazi da ćovek razumom može misliti istine i prema njima govoriti i raditi, ali ih ne može misliti i voljno sve dotle, dok ih ne želi i ne tvori sam od sebe. Tada sve ono što misli voljom, pripada njegovoj Ljubavi, pošto se u njemu tada

Ljubav spaja s verom kao razum s voljom.80

425.  Dakle, koliko su istine razuma spojene s dobrima volje, te koliko ih ćovek želi i tvori, toliko on ima Nebo u  sebi, jer je Nebo, kao što je rećeno, spoj dobrog i istinitog. Naprotiv, koliko su obmane razuma spojene sa zlima  volje, toliko ćovek ima Pakao u sebi, jer Pakao se stvara spajanjem lažnog i zlog. Ali, onoliko koliko istine razuma nisu spojene s dobrima volje, toliko je ćovek u srednjem stanju. Danas je skoro svaki ćovek takav da nešto zna o istinama koje znanjem i razumom stiće, ali po njima retko živi potpuno, a ćešće malo ili nimalo, a ponekad postupa i protiv njih, sve zbog toga što ga zlo privlaći i veruje u zablude. Da bi takav ćovek mogao da ide bilo u Nebo ili Pakao, on odmah nakon smrti dolazi u Svet Duhova gde se vrši spajanje dobrog i istinitog kod onih koji će biti  baćeni u Pakao. Naime, nikome ni u Nebu ni u Paklu nije dozvoljeno da ima podeljen um, odnosno da razume na jedan, a hoće na drugi naćin, nego ono što hoće, to će i razumeti, a ono što je razumeo, to će i hteti. Eto zbog ćega u Nebu onaj ko hoće dobro, taj razume istinu, a u Paklu onaj ko hoće zlo razume obmanu. Zbog toga, u Svetu Duhova se obmane odstranjuju od dobrih Duhova, a daju im se istine koje odgovaraju njihovom dobru, a istine se udaljavaju od zlih Duhova da bi dobili obmane koje odgovaraju njihovom zlu. To pokazuje šta je Svet Duhova.

426.  U ovom Svetu ima veoma mnogo Duhova, zato što oni svi najpre u njega dolaze, gde ih ispituju i pripremaju. Nema određenog roka za tamošnji boravak. Neki tek što stignu, uzdignuti su u Nebo ili baćeni u Pakao. Neki ostaju po nekoliko sedmica. Neki više godina, ali najviše do trideset. Te su razlike zbog saobraznosti ili nesaobraznosti između ćovekovog unutarnjeg i spoljašnjeg. Što se tiće naćina na koji se tamo ćovek vodi i priprema, o njemu će biti reći u onome što dolazi.

427.  čim posle smrti stignu u Svet Duhova, Gospod ih na neki naćin deli. Zli su povezani s Paklenim Društvima preko svoje vladajuće Ljubavi, a dobri s Nebeskim Društvom sa kojim su na svetu bili povezani preko ljubavi, milosrđa i vere. Međutim, iako odeljeni, ipak se prijatelji i poznanici sakupljaju i razgovaraju kad god zažele, naroćito muževi i žene, braća i sestre. Video sam jednoga oca kako razgovara sa šest sinova koje je tamo prepoznao, kao i druge kako razgovaraju sa rođacima i prijateljima. Ali, pošto su na svetu bili duhovno razlićiti, kasnije su se razdvojili. Oni koji iz Sveta Duhova odlaze u Nebo ili Pakao, tamo se više ne viđaju i ne poznaju, osim ako imaju slićan duh, što dolazi od slićnosti Ljubavi. Razlog da se viđaju u Svetu Duhova, a ne u Nebu ili Paklu, jeste u tome, što su oni u Svetu Duhova dovedeni u stanje slićno onome u kome su bili za života na Zemlji. Tokom vremena njihovo se stanje ustaljuje prema vladajućoj Ljubavi, i tada prepoznaju jedan drugoga samo prema slićnosti u toj Ljubavi, jer kako je rećeno u br. 41-50, slićnost povezuje, a razlićitost razdvaja.

428.  Isto kao što je Svet Duhova srednje stanje između Neba i Pakla kod ćoveka, tako je on i Srednje Mesto. Ispod

su Paklovi, a iznad su Neba. Paklovi su zatvoreni, a ući se može samo kroz jame i rasekline, kao i široke otvore, koji su svi dobro ćuvani, da niko bez dozvole ne bi izašao, a dozvola se daje kad je zaista potrebno, o ćemu će biti   govora u nastavku. Tako isto je i Nebo zatvoreno sa svih strana, tako da se Nebeskim Društvima može prići samo

80 U psihološkom smislu, nemoguće je da ćovek nešto misli a da volja u tome nema nikakvog udela. Treba, jasnoće radi, dodati da ćovek ima prvo staru volju zaraženu naslednim zlom, i sve dok se ne preobrazi i duhom ponovo ne rodi, on u mislima može da bude ispravan, ali ne i u volji; jer ako o drugima misli moralno i etićki ispravno, to je  kod njega neiskreno, jer zbog volje koja je sebićna i rđava on odbija da prizna da je bilo ko drugi osim njega dobar i ispravan. Isto tako treba razumeti izraze »misliti voljom ili prema volji«. Tu se misli na mišljenje u skladu s ispravnom voljom.

s ljudima i Anđelima. Naime, vidljivi Svemir ili Nebeski svod osvetljen bezbrojnim zvezdama, koje su Sunca, samo je sredstvo da bi postojale Zemlje i na njima ljudi, iz kojih se stvara Nebesko Carstvo. Stoga razuman ćovek ne  može misliti da jedno takvo veliko Sredstvo za tako veliku Svrhu obuhvata samo Ljudski rod jedne jedine Zemlje. Šta bi to bilo za Božansko koje je beskrajno, i u upoređenju sa Kojim hiljade i mirijade Zemalja i njihovih stanovnika predstavlja samo jednu malenkost? Ima Duhova ćija je jedina svrha sticanje znanja, jer jedino u njima uživaju. Stoga je tim Duhovima dozvoljeno da svuda idu, tako da prelaze iz ovog Sunćanog sistema u drugi, radi sakupljanja znanja. Oni su mi rekli da su Zemlje (nebeska tela) ne samo u našem Sunćanom sistemu, nego i van njega, u Nebeskom Svodu, nastanjene u ogromnom broju. To su Duhovi sa Planete Merkur. Ako se pretpostavi da u Svemiru ima jedan milion Zemalja, i na svakoj po 300 miliona ljudi, za 200 naraštaja u 6000 godina, pa se svakom ćoveku ili Duhu da prostor od tri kubna aršina, ceo taj broj ljudi ili Duhova ne bi ispunio ni prostor ove zemlje,  jedva prelazeći prostor jednog Satelita, prostor koji je u Svemiru jedva primetna sitnica, jer je Satelit jedva vidljiv golim okom. Dakle, šta je to za Tvorca Svemira, koji bi još uvek ostao Beskrajan i kad bi se ceo Svemir ispunio? Razgovarao sam o tome s Anđelima koji su mi rekli da i oni na slićan naćin misle o sićušnosti Ljudskog roda u odnosu na Beskrajnog Tvorca. Međutim, oni o tome misle ne prema prostorima, nego prema Stanjima. Po njima,

Zemlje, ma kako se njihov broj umnožio, bile bi samo sitnica u odnosu na Gospoda.79 O Zemljama u Svemiru, njihovim Stanovnicima, Duhovima i Anđelima, vidi pomenuto delo. Tamo su iznete stvari koje su mi otkrivene i pokazane, da bi se znalo da je Gospodnje Nebo ogromno, da celo potiće od Ljudskog roda, te da je naš Gospod svuda priznat za Boga Neba i Zemlje.

418. Pored toga, ogromnost Gospodnjeg Neba potvrđuje se i time što Nebo u svojoj celini odslikava jednog čoveka,  i da je saobrazno celini i pojedinim delovima tela kod ćoveka, kao i da se ova saobraznost ne može nikad do kraja ispuniti, pošto saobraznost postoji ne samo sa svakim udom, organom i tkivom tela uopšte, nego tako istoi sa malim tkivima i malim organima koje ovi sadrže u svakoj najmanjoj sitnici, ćak i sa svakim krvnim sudom i vlaknom; i ne

samo sa njima, nego i sa organskim tvarcama koje iznutra primaju uticaj iz Neba, odakle dolaze ćovekove delatnosti koje služe delovanju njegovog uma, jer sve što postoji unutra u ćoveku ima svoj supstancijalni oblik a ono što ne postoji kao podmet supstancije, ništavno je. Postoji saobraznost svih ovih stvari sa Nebom, kao što se tvrdi u odeljku koji govori o saobraznosti svega što je u Nebu sa onim što je u ćoveku (br. 87-102). Ova saobraznost ne može   nikada biti potpuna, jer kako se god broj anđeoskih Društava koja odgovaraju jednom delu (ćovekovog tela) povećava, tako i Nebo postaje sve savršenije. Naime, svaka savršenost se u Nebesima povećava sa povećanjem    broja (nebeskih Društava ili Anđela). Razlog tome je što tamo svi imaju u vidu jednu svrhu, i složno je ostvaruju. Ta svrha jeste opšte dobro; a kad ono vlada, dobro svakog pojedinca potiće od njega, a iz dobra svakog pojedinca proistiće dobro zajednice. Ovo je moguće stoga što Gospod okreće sve prema Sebi (vidi napred br. 123), i tako čini da su oni jedno s Njim. Svako ko ima iole prosvetljen razum može jasno videti da jednodušnost i sloga, osobito kad su ovakvog porekla i kad se održavaju ovakvom spregom, saćinjavaju savršenost.

419. Beše mi dano da vidim obim nastanjenog i nenastanjenog Neba, pa videh da je nenastanjeno Nebo tako veliko, da ni cela većnost ne bi bila dovoljna da se ono ispuni, ćak i da ima još mirijada Zemalja i na svakoj Zemlji onoliko ljudi koliko ih ima na našoj (vidi delo “O  Zemljama u Svemiru”, br. 168).

420. Ima ljudi koji misle da je Nebo malo, temeljeći svoje mišljenje na nekim doslovno shvaćenim mestima u Reći, kao na primer da se u Nebo primaju samo siromašni, ili samo izabrani, ili samo oni rođeni unutar Crkve, a nikako i oni rođeni izvan Crkve, ili samo oni za koje Gospod posreduje, ili da se Nebo zatvara kad se ispuni, i da je to vreme naznaćeno unapred. Međutim, ti ljudi ne znaju da se Nebo nikad ne zatvara, da nema ni utvrđenog vremena ni određene velićine, da su pak Izabrani oni koji ćine dobro iz poslušnosti prema istini, a Siromašni oni ćije je znanje o dobru i istini siromašno, no žele da znaju više; za njih se još kaže da su gladni. Ti isti koji Nebo zamišljaju kao malo misle isto tako da je ono na jednome mestu na kome su svi sakupljeni, dok se u stvari ono sastoji od bezbroj   Društava (vidi br. 41-50). Tako isto, oni smatraju da se Nebo udaljuje neposrednom Milošću svakoga onoga ko Ga prima; da primati Gospoda znaći živeti prema Božanskom Redu, a to su zapovesti Ljubavi i vere; da se pod Milošću razume to što Gospod vodi ćoveka uvek, od detinjstva pa do poslednjeg ćasa na svetu, a zatim kroz većnost. Neka   im, dakle, bude znano da je svaki ćovek rođen za Nebo, i da se u Nebo prima onaj ko primi Nebo na svetu, a ko ga   ne primi, biva iskljućen iz Neba.