Pitanja i odgovori o umetnosti, itd.

Pitanje: Da li rad Instituta nužno dovodi do napuštanja našeg sopstvenog rada za izvestan broj godina, ili on može biti očuvan u isto vreme?

Odgovor: Rad Instituta je unutrašnji rad; do sada ste obavljali samo spoljašnji rad, ali ovo je potpuno drugačije. Za neke može biti neophodno da prekinu spoljašnji rad, za druge ne.

Pitanje: Da li je cilj da se razvijemo i postignemo ravnotežu, tako da postanemo snažniji od spoljnog sveta i da se razvijemo u natčoveka?

Odgovor: Čovek mora da shvati da ne može da čini. Sve naše aktivnosti su pokrenute spoljašnjim podsticajem; sve je to mehanički. Ne možete da činite čak i ako želite da činite.

Pitanje: Koje mesto umetnost i stvaralački rad zauzimaju u vašem sistemu?

Odgovor: Današnja umetnost nije nužno stvaralačka. Ali za nas umetnost nije cilj nego sredstvo. Drevna umetnost ima izvesni unutrašnji sadržaj. U prošlosti, umetnost je imala istu svrhu  koju danas imaju knjige - svrhu čuvanja i prenošenja određenog znanja. U drevnim vremenima nisu pisali knjige nego su izražavali znanje kroz umetnička dela. Pronašli bismo mnoge ideje u drevnoj umetnosti koja je doprla do nas, kad bi znali kako da je čitamo. Sva je umetnost onda bila takva,

uključujući muziku. A ljudi drevnih vremena posmatrali su umetnost na taj način.

Videli ste naše pokrete i plesove. Ali sve što ste videli bila je spoljašnja forma - lepota, tehnika. Ali ja ne volim  spoljašnju stranu koju vi vidite. Za mene, umetnost je sredstvo za harmo­ ničan razvoj. U svemu što činimo fundamentalna ideja je da činimo ono šta ne može biti učinjeno automatski i bez misli.

Obične vežbe i plesovi su mehanički. Ako je naš cilj harmo­ ničan razvoj čoveka, onda su za nas plesovi i pokreti sredstvo za kombinovanje uma i osećanja sa pokretima tela i njihovo zajedničko ispoljavanje. U svim stvarima, mi imamo cilj da razvijemo nešto što se ne može razviti direktno ili mehanički - što objašnjava celog čoveka: um, telo i osećanja.

Druga svrha plesova je izučavanje. Izvesni pokreti nose dokaz u sebi, određeno znanje, ili religiozne i filozofske ideje. U nekim od njih pojedinac čak može pročitati recept za pripremanje nekog jela.

U mnogim delovima Istoka unutrašnji sadržaj ovog ili onog plesa sada je skoro potpuno zaboravljen, a ljudi  nastavljaju  da plešu jednostavno iz navike.

Tako  pokreti imaju dva cilja:  izučavanje i razvoj.

Pitanje: Da li to znači da je sva Zapadna umetnost bez značenja?

Odgovor. Izučavao sam Zapadnu umetnost posle proučavanja drevne umetnosti Istoka. Da vam kažem istinu, nisam našao ništa na Zapadu što se može porediti sa istočnom umetnošću. Zapadna umetnost ima mnogo spoljašnjeg, ponekad velik deo filozofskog; ali istočna umetnost je precizna, matematička, bez manipulisanja. Ona je oblik teksta.

Pitanje: Zar niste našli ništa slično u drevnoj umetnosti Zapada? Odgovor. Proučavanjem  istorije  vidimo  kako  se  sve  postepeno

menja.  Isto  je  i  sa  religioznim  ceremonijama.  Na  početku  one

imaju značenje a oni koji ih izvode razumeju to značenje. Ali malo-po-malo  značenje  se  zaboravlja i ceremonije  nastavljaju  da

se izvode mehanički. Isto je sa umetnošću. Na primer, da bi se razumela knjiga napisana na engleskom neophodno je znati engleski. Ne govorim o mašti već o matematičkoj, nesubjektivnoj umetnosti.

Moderni slikar može verovati u svoju umetnost i osećati je, ali vi je vidite subjektivno: jednoj se osobi dopada, drugoj ne. To je stvar  osećanja,  sviđanja i  nesviđanja.

Ali drevna umetnost nije bila za dopadanje. Svako ko je znao da čita razumeo je. Sada je ta svrha umetnosti potpuno zaboravljena.

Na primer, uzmite  arhitekturu. Video sam neka  dela arhitekture u Persiji i Turskoj - na primer, jednu zgradu sa dve sobe. Svako ko bi ušao u ove sobe, bio mlad ili star, Englez ih Persijanac, zaplakao bi.

To se događalo sa ljudima različitog porekla i obrazovanja. Nastavili smo sa ovim eksperimentom još dve  ih tri nedelje i posmatrali svačiju reakciju. Rezultat je uvek bio isti. Posebno smo birali vesele ljude.

Sa tim arhitektonskim kombinacijama, matematički izračunatim vibracijama nikakav drugi efekat ne bi mogao biti proizveden. Mi smo pod određenim zakonima i ne možemo pružiti otpor spoljašnjim uticajima. Pošto je arhitekta ove zgrade posedovao drugačije razumevanje i gradio matematički, rezultat je uvek bio isti.

Napravili smo drugi eksperiment. Podesili smo naše muzičke instrumente na poseban način i tako kombinovali zvuke da smo čak i kod slučajno dovedenog prolaznika sa ulice postizali željeni rezultat; jedina je razlika bila u tome što je neko osećao manje, neko više.

Dolazite u manastir. Niste religiozan čovek, ali ono što se svira i peva tamo izaziva u vama želju da se molite. Kasnije ćete biti iznenađeni ovim. A tako je sa svakim.

Ova objektivna umetnost zasnovana je na zakonima, dok je moderna muzika potpuno subjektivna. Moguće je pokazati odakle sve u toj  subjektivnoj  umetnosti dolazi.

Pitanje: Da lije matematika u osnovi sve umetnosti? Odgovor: Celokupne drevne istočne umetnosti.

Pitanje: Da li bi onda svako ko zna formulu mogao da sagradi savršen oblik kao štoje katedrala, proizvodeći isto osećanje?

Odgovor: Da, i da dobije iste reakcije takođe.

Pitanje: Onda je umetnost znanje, ne talenat?

Odgovor. Ona  je  znanje.  Talenat  je  relativan.  Mogao  bih  da te naučim da pevaš čak i ako nemaš sluh.

Pitanje: Ako bih znao matematiku, mogo bih pisati ko Šubert? Odgovor: Znanje je neophodno - matematike i fizike.

Pitanje: Okultne fizike?

Odgovor: Sve  znanje  je  jedno.  Ako  znaš  samo           4      aritmetička pravila, onda je decimalna podela za tebe viša matematika.

Pitanje: Da bi pisao muziku zar nije potrebna ideja podjednako kao znanje?

Odgovor. Matematički zakon je isti za svakog. Sva matematički konstruisana muzika je rezultat pokreta. Jedno vreme sam imao ideju o posmatranju pokreta, pa sam tokom putovanja  prikup­ ljajući materijal o umetnosti samo posmatrao pokrete. Vrativši se kući, izvodio sam muziku u skladu sa pokretima koje sam posmatrao i pokazala se identičnom sa stvarnom muzikom, pošto je čovek koji ju je napisao, napisao matematički. Iako, dok sam posmatrao pokrete, pošto nisam imao vremena, nisam slušao muziku.

(Neko je postavio pitanje o muzičkoj skali)

Odgovor: Na Istoku imaju istu oktavu kao kod nas - od do do do. Samo što ovde oktavu delimo na 7, dok tamo imaju drugačije podele: na 48,7,4,23,30. Ali zakon je svuda isti: od do do do, ista oktava.

Svaka nota takođe sadrži sedam. Što finije uho, to je veći broj podela. Na Institutu koristimo četvrtinu tona pošto zapadnjački instrumenti nemaju manje podele. Sa pijaninom pojedinac mora da pravi izvesni kompromis, dok žičani instrumenti dozvoljavaju upotrebu četvrtine tona. Na Istoku ne koriste  samo  četvrtinu nego i sedminu tona.

Strancima istočnjačka muzika zvuči monotono, oni se samo Čude njenoj grubosti i muzičkom siromaštvu. Ali ono što njima zvuči kao jedna nota, za lokalnog stanovnika je cela melodija - melodija sadržana u jednoj noti. Ta vrsta melodije je mnogo teža od naših. Ako neki istočnjački muzičar napravi grešku u njegovoj melodiji rezultat je kakofonija za njih, ali  za  evropljanina  cela stvar je ritmički monotona. U tom smislu, samo čovek odrastao tamo može razlikovati dobru i lošu muziku.

Pitanje: Ako mu se da matematičko znanje da li bi čovek mogao sebe da izrazi u jednoj od umetnosti?

Odgovor: Za razvoj ne postoje granice, kako za mladog tako i za starog.

Pitanje: U kom pravcu? Odgovor: U svim pravcima.

Pitanje: Da li je potrebno da želimo to?

Odgovor: Nije  to  samo  željenje.  Prvo  ću  vam  objasniti  u  vezi razvoja.  Postoji  zakon  evolucije  i involucije.  Sve  je  u pokretu,

kako kod organskog života tako i neorganskog, ili se uzdiže ili pada. Ali evolucija ima svoje granice, kao i involucija. Kao primer uzmimo muzičku skalu od 7 nota. Od jednog do do drugog postoji jedno mesto zaustavljanja. Kad dodirnete tipke, počinjete sa do - vibracijom koja ima određeni impuls u sebi. Sa tom vibracijom može da se dospe do određene udaljenosti dok ne počne da vibrira druga nota, po imenu re, zatim mi. Do te tačke note imaju unutrašnju mogućnost nastavljanja, ali tu, ako nema spoljašnjeg guranja, oktava se vraća. Ako zadobije ovu spoljašnju pomoć, može sama da nastavi dugo. Čovek je takođe sačinjen u skladu sa tim zakonom. Čovek služi kao jedan aparat u razvoju ovog zakona. Jedem, ali me priroda stvorila sa određenom svrhom, moram da se razvijam. Ne jedem radi sebe već radi neke spoljašnje svrhe. Jedem pošto ta stvar ne može da se razvije sama bez moje pomoći. Jedem neki hleb, takođe udišem vazduh i unosim utiske. Oni dolaze spolja i potom rade po zakonu. To je zakon oktave. Ako uzmemo bilo koju notu, ona može postati do. Do sadrži i mogućnost i impuls; može da se uspne do re i mi bez pomoći. Hleb može da se razvija, ali ako nije pomešan sa vazdu- hom ne može postati fa; ta energija mu pomaže da pređe teško mesto. Posle toga nije mu potrebna pomoć sve do si, ali dalje od toga ne može sam. Naš je cilj da pomognemo oktavi da se dovrši. Si je najviša tačka običnog životinjskog života i ono je materija od koje može da se izgradi novo telo.

Pitanje: Da li je duša zasebna?

Odgovor: Sav zakon je jedan; ali duša je daleko, dok mi sad govorimo o bližim stvarima. Ali ovaj zakon, zakon trojstva  je svuda - ne može biti nove stvari bez treće sile.

Pitanje: Da li se može preći zastoj posredstvom treće sile?

Odgovor: Da, ako posedujete  znanje. Priroda je tako uredila da su vazduh i  hleb  hemijski  potpuno  različiti i  ne mogu  da  se  mešaju;

ali kako se hleb menja u re i mi, postaje propustljiviji tako da tad mogu da se mešaju.

Sada morate raditi na sebi; kad dođete do mi, možete naići na pomoć.

Pitanje: Slučajno?

Odgovor: Jedan komad hleba jedem,  drugi bacam; da li je to slučajno? Čovek je fabrika  sa  3  sprata.  Postoje  troja  vrata  kroz koja se uzimaju sirovine  i  skladište.  Kad  bi  to  bila  fabrika kobasica svet bi video samo trupine kako ulaze i kako izlaze kobasice. Ali u stvarnosti je to  mnogo  komplikovanije  uređenje. Ako želimo da sagradimo fabriku sličnu onoj koju izučavamo, moramo prvo pogledati sve mašine i pregledati ih  do  detalja. Zakon „kako gore, tako dole" svuda je isti; sve je to jedan zakon. Mi takođe u nama imamo Sunce, Mesec i planete, samo na veoma maloj  skali.

Sve je u pokretu, sve emanira, jer sve jede nešto i samo biva pojedeno od nečeg. Zemlja takođe ima emanacije, a isto tako i Sunce i te su emanacije materijalne. Zemlja ima atmosferu koja ograničava njene emanacije. Između Zemlje i Sunca 3 su vrste emanacija; emanacije Zemlje dostižu kratku udaljenost, emanacije planeta idu mnogo dalje, ali ne sve do Sunca. Između nas i Sunca postoje 3 vrste materije, svaka različite gustine. Prva - materija bliska Zemlji, koja sadrži njene emanacije; onda materija koja sadrži emanacije planeta; i još dalje - materija  u  kojoj  postoje samo emanacije Sunca. Gustine stoje u odnosu 1, 2 i 4, a vibracije u obrnutoj proporciji, pošto finija materija ima veću brzinu vibracije. Ali iza našeg Sunca su druga sunca koja takođe emani­ raju i šalju uticaje i materiju, a iza njih je izvor, koji možemo izraziti samo matematički i koji takođe emanira. Ova viša mesta su izvan dosega sunčevih emanacija.

Ako materijal sa najudaljenije granice uzmemo kao 1, tada što je veća podela materije u skladu sa gustinom, to su viši brojevi. Isti zakon prožima  sve  -  zakon  trojstva  -  pozitivno,  negativno,

neutrališuće. Kad su prve dve sile izmešane sa trećom, stvoreno je nešto potpuno drugačije.

Na primer, brašno i voda ostaju brašno i voda - nema promene; ali ako dodate vatru, vatra će ih ispeći i nova će stvar biti stvorena sa drugačijim osobinama.

Jedinstvo je  sastavljeno od 3 materije. U religiji postoji molitva: Bog Otac, Bog Sin i Bog Sveti Duh, 3 u Jednom - pre iskazivanje zakona nego činjenica. To fundamentalno jedinstvo se koristi u fizici i uzima za standard jedinstva.

3 materije  su „ugljenik", „kiseonik" i „azot",  a  zajedno  čine

„vodonik" koji je temelj sve materije, bez obzira na njenu gustinu. Kosmos je oktava sa    7    nota, čija se svaka nota može podeliti na dalju oktavu, opet i opet do najudaljenijeg deljivog atoma. Sve je uređen o po oktavama, svaka oktava postaje nota veće oktave, dok ne dođete do kosmičke oktave.

Od Apsoluta emanacije idu u svim pravcima, ali mi ćemo uzeti jedan - Kosmički Zrak na kom smo mi: Mesec, organski život, Zemlja, planete, Sunce, sva sunca, Apsolut. Kosmički Zrak ne ide dalje.

Emanacije Apsoluta se susteću sa drugom materijom i pretvaraju se u novu materiju, postepeno postajući gušće i gušće i menjajući se u skladu sa zakonom. Ove emanacije iz Apsoluta možemo uzeti kao trostruke, ali kad se pomešaju sa sledećim nivoom materije  postaju šestostruke. A pošto,  kao u nama, postoje evolucija i involucija, proces može da ide kako gore tako dole, a do ima snagu da se transformiše u si, ili u drugom pravcu u re. Oktavi Zemlje je potrebna pomoć kod mi, koja dolazi od planeta, da pretvori mi u fa.

Pitanje: U skladu sa oktavom, da li je moguće zamisliti druge kosmose sa drugačijim uređenjem?

Odgovor. Ovaj zakon je  svevladajući,  dokazan kroz eksperimente.

Pitanje: Čovek ima jednu oktavu u sebi; a šta je sa višim mogućnostima?

Odgovor: To je cilj svih  religija,  da pronađu kako činiti. To ne može biti učinjeno  nesvesno, već podukom  kroz  sistem.

Pitanje: Da li je to postepeni razvoj?

Odgovor. Do određene granice, ali posle nailazi teško mesto (fa) i neophodno je pronaći kako ga preći u skladu sa zakonom.

Pitanje: Da li je granica ista za svakog?

Odgovor: Prilazni   putevi   su   različiti,   ali   svi   moraju   dospeti  u

„Filadelfiju". Granice su iste.

Pitanje: Da li bi uz matematički zakon svako mogao da se razvije do višeg stepena?

Odgovor. Telo je, kad se rodi, rezultat mnogih stvari i ono je samo jedna prazna mogućnost. Čovek se rodi bez duše, ali je moguće da stvori jednu. Nasleđe nije važno za dušu. Svaki čovek ima mnogo stvari koje mora promeniti; one su individualne; ali, iza te tačke, priprema ne može pomoći.

Putevi su različiti, ali svi moraju dospeti u „Filadelfiju" - to je osnovni cilj svih religija. Ali svaka ide specijalnom putanjom. Posebna priprema je neophodna; sve naše funkcije moraju biti koordinisane i svi naši delovi razvijeni. Posle ,,Filadelfije", put je jedan.

Čovek je 3 osobe sa različitim jezicima, različitim željama, različitim razvojem i vaspitanjem; ali kasnije - sve je isto. Postoji samo jedna religija,  pošto svi moraju biti podjednako razvijeni.

Možete početi  kao hrišćanin, budista, musliman, i  ići samo linijom na koju ste navikli, počinjući od jednog centra. Ali naknadno i drugi moraju takođe biti razvijeni.

Ponekad religija promišljeno skriva stvari, jer inače ne  bismo radili. U hrišćanstvu  vera  je  apsolutno  neophodna  i  hrišćani moraju razvijati osećanje; i zato je  neophodno da se  radi samo na

toj funkciji. Ako verujete, možete uraditi sve neophodne vežbe. Ali bez vere ne možete ih uraditi produktivno.

Ako želimo da pređemo sobu, možemo ne biti u stanju da je pređemo pravo, pošto je put veoma težak. Učitelj to zna i zna da moramo poći levo, ali nam ne kaže. Mada je idenje levo naš subjektivni cilj, naša je odgovornost da je pređemo pravo. Onda, kad stignemo tamo i prođemo poteškoće, moramo postaviti novi cilj opet.

Mi smo 3, ne jedan, svaki sa različitim željama. Čak i ako um zna koliko je važan  cilj, konj  ne brine ni za  šta drugo nego za hranu; pa ponekad moramo da ga zavaramo i nahranimo.

Ali koji god put da preduzmemo, naš je cilj da razvijemo dušu, ispunimo našu sudbinu. Mi smo rođeni u jednoj reci gde su kapi pasivne, ali onaj ko radi za sebe pasivan je spolja, a aktivan iznutra. Oba su života u skladu sa zakonom: jedan ide putem involucije, drugi putem evolucije.

Pitanje: Da li ste srećni kad dospete u „Filadelfiju"?

Odgovor: Ja znam samo dve stolice. Nijedna nije nesrećna: ovde je srećna, a druga stolica je takođe srećna. Čovek može uvek tragati za boljom stolicom. Kad počinje da traga za boljom stolicom to uvek znači da je razočaran, jer kad je zadovoljan, ne traga za drugom. Ponekad je njegova stolica toliko loša da ne može na njoj da sedi nimalo duže i odlučuje da će, pošto je tako loše tu gde je, tragati za nečim drugim.

Pitanje: Šta se događa posle „Filadelfije"?

Odgovor: Vrlo mala stvar. Sada je veoma loše za vozilo to što su u njemu samo putnici, koji izdaju naredbe kako im se  dopada  - nema trajnog gospodara.

Posle „Filadelfije" postoji gazda koji je odgovoran, koji misli za sve, sve uređuje i prati da sve bude u redu. Siguran sam da je jasno da je za sve bolje imati gospodara.

Pitanje: Savetovali ste iskrenost. Otkrio sam da bih radije bio srećna budala nego nesrećni filozof.

Odgovor: Verujete da niste zadovoljni sobom. Ja vas guram. Vi ste potpuno mehanični, ne možete ništa da činite, halucinirate. Kad gledate jednim centrom potpuno ste pod halucinacijom; kad gledate sa 2 onda ste polu-slobodni; ali kad gledate sa 3 centra onda ne možete biti pod halucinacijom uopšte. Morate početi prikupljanjem materijala; ne možete imati nikakav  hleb  bez pečenja; znanje je voda, telo je brašno, a osećanje - patnja - je vatra.