PISMO MAGISTRA IGRE VASPITNOJ VLASTI

Razni obziri su mene, magistra igre, opredelili da jednu stvar naročite vrste, koja mi leži na srcu, iznesem pred vlast u ovom posebnom i donekle više ličnom pismu, umesto da ga unesem u svoj svečani izveštaj o polaganju računa. Doduše, to pismo ja prilažem dospelom službenom izveštaju i očekujem njegovo zvanično rešenje, ali ga ipak smatram pre kao neku vrstu kolegijalne okružnice svojim drugovima magistrima.
Dužnost je magistra da vlasti skrene pažnju kada se u njegovom redovnom vođenju zvanja ispreče smetnje ili zaprete opasnosti.
Moje vođenje zvanja sada (ili mi izgleda), iako sam revnostan da zvanju služim svim svojim silama, ugroženo je jednom opasnošću koja leži u mojoj sopstvenoj ličnosti, ali ne vodi poreklo jedino iz nje. Moralnu opasnost slabljenja svoje lične podesnosti za majstora igre staklenih perli bar ja smatram istovremeno za opasnost koja postoji objektivno i van moje ličnosti. Da se izrazim sasvim kratko: počeo sam sumnjati u svoju sposobnost da vodim svoje zvanje s punom vrednošću zato što moram smatrati ugroženim samo svoje zvanje, samu igru staklenih perli koju ja treba da negujem. Namera ovog pisma je da vlasti iznesem da nagoveštena opasnost postoji i da me baš ta opasnost, kada sam je jednom osetio, nužno zove na jedno drugo mesto no što je ovo na kome sam. Neka mi je dopušteno da situaciju objasnim jednom alegorijom: Na mansardi neko sedi nad suptilnim naučnim radom. Pri tom primećuje da je dole u kućj izbio požar. On neće razmišljati da li je to stvar njegovog zvanja ili nije li bolje da svoje tabele načisto prepiše, već će strčati dole i pokušati da spase kuću. Tako ja sedim na jednom od najviših spratova naše kastalijske građevine, zauzet igrom
staklenih perli, radeći samim nežnim, osetljivim instrumentima, a instinkt, nos, skreću mi pažnju da negde dole gori, da celoj našoj
zgradi preti opasnost i da je ugrožena, i da ja sada ne treba da analiziram muziku ili da diferenciram pravila igre, već da se požurim
tamo gde se dimi.
Naša ustanova Kastalija, naš red, naša nauka i naše školstvo, sa igrom staklenih perli i svim, većini nama braći reda izgledaju tako sami po sebi razumljivi kao što svakom čoveku izgleda vazduh koji diše i tle na kome stoji. Gotovo niko nikada ne misli na to da bi taj vazduh i to tle možda mogli takođe ne biti tu, da bi nam taj vazduh jednog dana mogao nedostajati, da bi tle pod nama moglo nestati. Imamo sreće da dobro zaštićeni živimo u jednom malom, čistom i veselom svetu, i velika većina nas živi, ma kako čudnovato to izgledalo, u fikciji da je taj svet uvek postojao i da smo mi rođenjem u njega ušli. Ja sam svoje mlađe godine proživeo u toj najviše prijatnoj zabludi, dok mi je stvarnost ipak bila sasvim dobro poznata, naime da nisam u Kastaliji rođen, već da su me vlasti ovamo poslale i vaspitale i da Kastalija, red, vlast, škole, arhivi i igra staklenih perli nikako nisu uvek bili tu i da nisu delo prirode, već kasna, plemenita i kao sve načinjeno, prolazna tvorevina ljudske volje. Ja sam sve to znao, ali to za mene nije imalo stvarnosti, jednostavno nisam mislio na to, gledao sam mimo toga, a znam da će više od tri četvrtine nas živeti i umreti u toj čudnovatoj i prijatnoj zabludi.
Ali kao što je bilo stoleća i hiljada godina bez reda i bez Kastalije, biće takođe ubuduće opet takvih vremena. A ako danas podsećam svoje kolege i poštovanu vlast na tu činjenicu, na tu očiglednu istinu i kad ih pozivam da uprave pogled na opasnosti koje nas ugrožavaju, ako, dakle, za trenutak uzimam pre neomiljenu ulogu proroka, opominjača, propovednika pokajanja koji suviše lako izaziva podsmeh, onda sam spreman da prihvatim eventualni podsmeh. Ali ja se ipak nadam da će većina od vas moje pismo do kraja pročitati i da će mi neki čak u nekim tačkama odobriti. Već to bi bilo mnogo.
Jedna ustanova kao što je naša Kastalija, jedna mala država duha, izložena je unutrašnjim i spoljašnjim opasnostima. Unutrašnje
opasnosti, ili neke od njih, poznate su nam i mi ih posmatramo i suzbijamo. Iz elitnih škola mi stalno vraćamo pojedine učenike, jer
kod njih otkrivamo neiskoreniva svojstva i nagone koji ih čine nesposobnim i opasnim za našu zajednicu. Većina njih, tako se
nadamo, ipak nisu zato ljudi manje vrednosti, već samo nepodesni za kastalijski život i po povratku u svet mogu naći za sebe shodnije životne uslove i postati valjani ljudi. Naša praksa se u tom pogledu posvedočila i uopšte uzeto u našoj zajednici može se reći da ona drži do svog dostojanstva i samovaspitanja i da je za njen zadatak dovoljno da predstavlja jedan gornji sloj, jedan plemeniti stalež duha i da uvek obrazuje nov.
Verovatno da među nama nema više nedostojnih i nemarnih no što je prirodno i podnošljivo. Već manje besprekorno stoji kod nas sa preterano povoljnim mišljenjem o redu, sa staleškom ohološću na koju zavodi svaka plemenitost, svaki privilegisani položaj i koja se takođe obično prebacuje svakom plemstvu, čas opravdano, čas neopravdano. U društvenoj istoriji uvek je u pitanju pokušaj stvaranja plemstva, ono je njegov vrhunac i kruna, i izgleda da je pravi, iako ne uvek priznati cilj i ideal svih pokušaja stvaranja društva, neka vrsta aristokrati je, vladavine najboljih. Bilo monarhijska ili anonimna, vlast je uvek bila spremna da potpomaže jedno plemstvo koje se stvaralo protekcijom i privilegij ama, bilo to političko ili drugo plemstvo, po rođenju ili po izboru ili vaspitanju.
Povlašćeno plemstvo je pod tim suncem uvek ojačavalo, ali stajanje na suncu i privilegovanost od izvesnog stepena razvitka uvek su mu postajali iskušenje i vodili njegovoj korupciji. Ako mi sada svoj red posmatramo kao plemstvo i pokušamo da se potom ispitamo koliko naše držanje prema celini naroda i sveta opravdava naš poseban položaj, koliko nas je možda već zahvatila i nama ovladala
karakteristična bolest plemstva, hibris,[43] preterano mišljenje o sebi, staleška oholost, bolje znanje, nezahvalno uživanje koristi,
onda nam se mogu pojaviti neke sumnje. Neka kod današnjeg Kastaljanina ima poslušnosti prema zakonima reda, neka ima
marljivosti, kultivisane duhovnosti, ali zar mu ne nedostaje često vrlo mnogo uvida u svrstavanje u sklop naroda, u svet, u svetsku
istoriju? Ima li on svesti o osnovu svoje egzistencije, da li zna da pripada jednom živom organizmu kao list, kao cvet, grana ili koren,
da li naslućuje nešto o žrtvama koje mu narod podnosi time što ga hrani i odeva i što mu omogućava njegovo školovanje i njegove
raznovrsne studije? I da li se mnogo brine o smislu naše egzistencije i našeg posebnog položaja, ima li pravu predstavu o svrsi našeg
reda i života? Priznajući izuzetke, mnoge i slavne izuzetke, sklon sam da na sva pitanja odgovorim — ne. Prosečni Kastaljanin posmatra svetovnjaka i neučenjaka možda bez prezira, bez zavisti, bez mržnje, ali ga ne smatra bratom, ne vidi u njemu svog hranioca, niti se i najmanje oseća saodgovornim za ono što se događa tamo napolju, u svetu. Svrha njegovog života izgleda mu da je nega nauka radi njih samih ili takođe samo šetanje puno uživanja u vrtu obrazovanja koje se rado ponaša kao univerzalno, a da to ipak nije potpuno. Ukratko, kastalijsko vaspitanje, visoko i plemenito vaspitanje izvesno, kome sam duboko zahvalan, u većini onih koji ga imaju i zastupaju, nije organ i instrumenat, nije aktivno i upravljeno na ciljeve, nije svesno u službi nečem većem ili dubljem, već pomalo naginje samouživanju i samohvalisanju, obrazovanju i odgajivanju duhovnih specijalnosti.
Znam da postoji veliki broj potpunih i najviše vrednih Kastaljana koji zaista ne žele ništa drugo do da služe. To su oni kod nas vaspitani učitelji, naročito oni koji napolju u zemlji, daleko od prijatne klime i duhovnih razmaženosti naše Provincije, vrše na svetovnim školama jednu uslugu bogatu odricanjem, ali neocenjivo važnu. Ti valjani učitelji tamo napolju, sasvim strogo uzeto, upravo su jedini od nas koji stvarno ispunjavaju cilj Kastalije i kroz čiji rad mi plaćamo zemlji i narodu ono mnogo dobro koje oni čine nama. Da se naš vrhovni i najsvetliji zadatak sastoji u tome da zemlji i svetu očuvamo njihov duhovni temelj koji se posvedočio kao moralni elemenat od najviše delotvornosti, naime smisao za istinu na kome između ostaloga počiva i pravo — to, doduše, zna vrlo dobro svaki od nas članova reda. Ah pri nekom samoispitivanju većina od nas bi morala sebi priznati da joj dobro sveta,
održanje duhovnog poštenja i čistote takođe van naše tako lepo čisto održavane Provincije nikako nije najvažnije, čak da uopšte nije važno, i da mi onim hrabrim učitelj ima tamo napolju sasvim rado ostavljamo da svojim predanim radom odužuju naš dug svetu i da nama, igračima staklenih perli, astronomima, muzičarima i matematičarima u neku ruku opravdaju uživanje naših privilegija. Sa ohološću i kastinskim duhom, o kome smo već govorili, u vezi je i to što se ne brinemo baš jako za to da li svoje privilegije zaslužujemo davanjem, što ne mali broj nas čak uobražava nešto zbog uzdržijivosti saglasne redu u vođenju našeg materijalnog života, kao da je ona neka vrlina koja se praktikuje čisto radi sebe same, dok je ona ipak minimum protivdavanja za to što nam zemlja omogućava naše kastalijsko postojanje.
Zadovoljavam se ukazivanjem na te unutrašnje štete i opasnosti, one nisu nepodozrive, iako u mirnim vremenima još dugo ne bi
ugrožavale našu egzistenciju. Ali mi, Kastaljani, nismo zavisni samo od našeg morala i razuma, već sasvim bitno i od stanja zemlje i volje naroda. Mi jedemo svoj hleb, koristimo svoje biblioteke, izgrađujemo škole i arhive — ali kad narod više nema volje da nam to omogući ili kad zemlja usled osiromašenja, rata i tako dalje za to bude nesposobna, tada je istoga trenutka gotovo sa našim životom i našim studiranjem. Da će naša zemlja svoju Kastaliju i našu kulturu jednog dana smatrali luksuzom koji ona više ne može podnositi, da će nas ona čak, umesto da kao do sada bude dobroćudno ponosita na nas, jednog dana osećati kao gotovane i štetočine, čak kao učitelje lažne nauke i neprijatelje — to su opasnosti koje nam prete spolja.
Ako bih hteo pokušati da jednom prosečnom Kastaljaninu iznesem te opasnosti pred oči, to bih morao učiniti pre svega primerima iz istorije, a pri tom bih se spotakao o izvestan pasivan otpor, o neko gotovo detinjsko neznanje i neučešće. Kod nas Kastaljana, vi to znate, interesovanje za svetsku istoriju je krajnje slabo, čak većini nas nedostaje ne samo interesovanje, nego čak,
hteo bih reći, pravičnost prema istoriji, poštovanje za nju. Ta odvratnost, pomešana sa ravnodušnošću i gledanjem s visine na zanimanje svetskom istorijom, češće me je podsticala na istraživanje, i našao sam da ona ima dva uzroka. Prvo, sadržaji istorije nam izgledaju — prirodno, ne govorim o istoriji duha i kulture koju mi čak veoma negujemo — nešto inferiorno. Svetska istorija, ukoliko imamo neku predstavu o njoj, sastoji se od surovih borbi o vlast, o dobra, o zemlje, o sirovine, o novac, ukratko o materijalno i kvantitativno, o stvari koje mi smatramo kao neduhovne i pre za preziranje. Za nas je sedamnaesti vek doba Dekarta, Paskala, Froberga, Šica, a ne doba Kromvela ili Luja XIV. Drugi razlog našeg zaziranja od svetske istorije sastoji se u našem nasleđenom i
većim delom, kao što mislim, opravdanom nepoverenju prema nekoj vrsti posmatranja istorije i pisanja istorije, koja je u doba propadanja pre osnivanja našeg reda bila veoma omiljena i prema kojoj mi unapred nemamo ni najmanje poverenja: prema takozvanoj filozofiji istorije, čiji najduhovniji procvat i u isto vreme najopasnije dejstvo nalazimo kod Hegela, ali koja je u sledećem stoleću dovela do najopasnijeg falsifikovanja istorije i demoralisanja smisla za istinu. Predilekcija za takozvanu filozofiju istorije spada za nas u glavna obeležja epohe niskog duhovnog stanja i političkih borbi najvećeg opsega. Nju mi ponekad nazivamo „ratno stoleće”, ali najviše „feljtonističko doba”. Na ruševinama te epohe, iz suzbijanja i savlađivanja njenog duha — ili neduha — postala je naša sadanja kultura, postali su red i Kastalija. — Što mi prema svetskoj istoriji, naročito novijoj, sada stojimo gotovo onako kao što je otprilike asketa ili isposnik kasnijeg hrišćanstva stajao prema svetskoj pozornici — to je u vezi sa našom duhovnom ohološću.
Istorija nam izgleda kao poprište nagona i moda, pohotljivosti, gramzivosti i požude za vlašću, raspoloženja za ubistvom, nasilja,
razaranja i ratova, slavoljubivih ministara, potkupljenih generala, pucnjavom razorenih gradova, a isuviše lako zaboravljamo da je to
samo jedan od mnogih njenih aspekata. A pre svega zaboravljamo da smo mi sami komad istorije, nešto postalo i nešto što je osuđeno na izumiranje kada izgubi sposobnost za dalje postojanje i samopreobražavanje. Mi sami smo istorija i saodgovorni smo za
svetsku istoriju i svoj položaj u njoj. Veoma nam nedostaje svest te odgovornosti.
Bacimo li pogled na svoju sopstvenu istoriju, na vremena postanka naše današnje pedagoške provincije, u našoj zemlji kao i u nekoj drugoj, na postanak raznih redova i hijerarhija, od kojih je jedan naš red — odmah vidimo da našu hijerarhiju i zavičaj, našu dragu Kastaliju nikako nisu osnovali ljudi koji su se prema svetskoj istoriji ponašali tako rezignirano i tako nadmeno kao mi. Naši prethodnici i osnivači započeli su svoje delo krajem ratnog doba, u jednom razorenom svetu. Mi smo naviknuti da svetska stanja onog vremena, koje je otprilike počelo sa takozvanim prvim svetskim ratom, objašnjavamo jednostrano upravo zato što duh tada nije ništa važio i što je za moćne vlastodršce bio samo povremeno korišćeno, podređeno borbeno sredstvo, u čemu vidimo posledicu
„feljtonističke korupcije”. Dakle, lako je konstatovati neduhovnost i surovost s kojima su se vodile one borbe o vlast. Kada ih nazivam neduhovnim, to činim ne zato što ne bih video njihove ogromne uspehe u inteligenciji i metodici, već zato što smo naviknuti, što nam je stalo do toga da duh u prvom redu smatramo kao volju za istinom, a ono što je u tim borbama od duha utrošeno, svakako izgleda da nema ničeg zajedničkog sa voljom za istinom. To je bila nesreća onog vremena što se prema nemiru i dinamici, nastalim iz ogromno brzog povećanja broja ljudi, nije nalazio nikakav donekle čvrst moralni poredak. Što je nešto od njegovih ostataka sačuvano, bilo je potisnuto aktuelnim izrazima i u toku onih borbi nailazimo na čudnovate i strašne činjenice. Sasvim slično kao prilikom Luterovog rascepa crkve četiri veka ranije, ceo svet je odjednom bio ispunjen strahovitim nemirom, svuda su se obrazovali
borbeni frontovi, svuda je bilo naglog gorkog smrtnog neprijateljstva između mladog i starog, između otadžbine i čovečanstva, između crvenog i belog, a mi današnji ljudi nismo u stanju više uopšte da rekonstruišemo moć i unutrašnju dinamiku onog „crveno” i „belo”, ni prave sadržine i značenja svih deviza i bojnih pokliča, a kamoli da ih shvatimo i saosetimo. Slično kao u Luterovo doba, u čitavoj Evropi, pa i na polovini Zemlje, vidimo vernike i jeretike, mlade i stare, pobornike jučeranjeg i pobornike sutrašnjeg, kako oduševljeno ili očajnički jedni druge seku. Često su se frontovi kretali popreko kroz zemaljske karte, narode i porodice i ne smemo sumnjati u to da je za većinu samih boraca ili njihovih vođa sve to bilo najviše puno smisla. Takođe mnogim kolovođama i onima koji vode reč u tim borbama ne smemo poreći izvesnu snažnu dobronamemost, izvestan idealizam, kako se to onda nazivalo. Svuda se borilo, ubijalo i razaralo i svuda, na obema stranama, sa verom da se bori za boga protiv đavola.
To divlje doba visokih oduševljenja, divlje mržnje i sasvim neiskazive patnje kod nas je palo u neku vrstu zaborava koji se jedva shvata, jer je ono ipak tako tesno u vezi sa postankom svih naših ustanova i njihova je pretpostavka i uzrok. Taj zaborav neki satiričar bi mogao porediti sa zaboravnošću koju oplemenjeni i provereni probisveti imaju za svoje poreklo i svoje roditelje. Hoćemo još malo da zaustavimo oči na onoj ratnoj eposi. Ja sam čitao neke njene dokumente i pri tom sam se manje interesovao za pokorene narode i razorene gradove no za držanje intelektualaca u to doba. Njima je bilo teško i većina se nije održala. Bilo je mučenika, kako među učenjacima tako i među religioznima, i njihovo mučeništvo i uzor čak i u ono vreme, naviknuto na užase, nije
ostalo bez dejstva. Ipak, većina predstavnika duha nije podnela pritisak te epohe sile. Jedni su se predali i svoje talente, znanja i metode stavili na raspolaganje vlastodršcima. Poznata je izreka jednog ondašnjeg profesora visoke škole u republici Masageta — „Šta je dva puta dva, ne određuje fakultet, već naš gospodin general.” Drugi su opet pravili opoziciju dok su to mogli činiti na nekom poluzaštićenom prostoru i izdavali su proteste. Neki poznati svetski autor kao da je onda — to čitamo kod Cigenhalsa — u toku jedne jedine godine, potpisao preko dvesta takvih protesta, opomena, apela razumu itd., možda više no što je zaista bio pročitao. Ali većina je naučila da ćuti, naučili su takođe da gladuju i da se mrznu, takođe da prose i da se skrivaju od policije, umirali su pre vremena, a onome ko je umro, preživeli su zavideli. Bezbrojni su digli ruku na sebe. Zaista više nije bilo zadovoljstvo ni čast
biti naučnik ili književnik. Ko se stavio u službu vlastodržaca i krilatica, taj je doduše imao zvanje i hleb, ali i prezir najboljih svojih kolega i ipak većinom nemirnu savest. Ko je tu službu odbio, morao je gladovati, morao je živeti slobodan kao ptica i umreti u bedi ili izgnanstvu. Bio je priređen grozan, nečuveno surov izbor. Brzo je propadalo ne samo istraživanje, ukoliko nije bilo u službi ciljeva sile i rata, već i škole. Pre svega, svetska istorija koju je svagda vodeća nacija isključivo dovodila u vezu sa sobom bila je beskrajno uprošćena i prepevana; istorija filozofije i feljton vladali su svuda, pa i u školi.
Dosta s pojedinostima. To su bila žestoka i divlja vremena, haotična i vavilonska vremena, u kojima narodi i stranke, staro i mlado, crveno i belo nisu više razumevali jedno drugo. Kraj toga je bila, posle dovoljnog krvarenja i siromašenja, sve jača čežnja svih za osvešćenjem, za ponovnim nalaženjem zajedničkog jezika, za redom, za moralom, za važećim merilima, za jednom azbukom i tablicom množenja koju više ne diktiraju interesi moći i koja se više ne bi svakog trenutka menjala. Nastala je ogromna potreba za istinom i pravom, za razumom, za savlađivanjem haosa.
Tom vakuumu na kraju jedne nasilničke i sasvim prema spolja upravljene epohe, toj čežnji svih za jednim novim početkom i novim poretkom koja je postala neiskazivo nužna i preklinjuća, imamo da zahvalimo za našu Kastaliju i za naše postojanje. Sićušno malo, hrabro, poluizgladnelo ali nesavitljivo ostalo jato istinskih duhova počelo je bivati svesno svojih mogućnosti, u asketskoherojskom samovaspitanju počelo je davati sebi poredak i ustav, svuda u malim i najmanjim grupama počelo je opet da radi, da raščišćava sa izrazima i da sasvim odozdo naviše opet sagradi jednu duhovnost, jednu nastavu, istraživanje, obrazovanje. Građevina je uspela. Od oskudno junačkih početaka polako je porasla u sjajnu građevinu. U nizu generacija stvorila je red, vaspitnu vlast, elitne škole, arhive i zbirke, stručne škole i seminare, igru staklenih perli. I mi smo ti koji danas, kao naslednici i uživaoci, stanujemo u skoro suviše sjajnoj građevini. I, neka bude još jednom rečeno, mi stanujemo u njoj kao gosti koji uglavnom ništa ne poimaju i koji su postali prilično komotni. Ne želimo više ma šta da znamo o ogromnim ljudskim žrtvama na kojima su podignuti naši temeljni zidovi, ništa o iskustvima punim patnji čiji smo naslednici, i ništa o svetskoj istoriji koja je našu građevinu podigla ili trpela, koja nas
nosi i trpi i koja će možda trpeti još neke Kastaljane i magistre posle nas današnjih, ali koja će našu građevinu opet jednom srušiti i progutati, k'o što opet ruši i guta sve što je pustila da poraste.
Vraćam se iz istorije, i rezultat — primena na današnjicu i na nas je ovaj: Naš sistem i red je već prekoračio onaj vrhunac procvata i sreće koje zagonetna igra svetskog zbivanja ponekad dopušta lepom i vrednom željenja. Mi smo na zahodu koji se možda još vrlo dugo može otegnuti, ali u svakom slučaju ne može nam više pasti u deo ništa više, lepše ni vrednije željenja od onoga što smo već imali, put vodi nizbrdo. Mi smo, verujem, istorijski zreli za razgrađivanje i ono će nesumnjivo doći, ne danas i sutra, ali prekosutra. Ja to zaključujem ne možda samo iz neke suviše moralne ocene naših davanja i sposobnosti, ja to zaključujem mnogo više iz pokreta koje vidim da se pripremaju u spoljašnjem svetu. Približavaju se kritična vremena, svuda se osećaju predznaci, svet hoće ponovo da premesti svoje težište. Pripremaju se pomeranja snaga, ona se neće izvršiti bez rata i sile, s Dalekog istoka preti ne samo ugroženje mira, već takođe života i slobode. Neka se naša zemlja i njena politika drže neutralno, neka sav naš narod jednoglasno (što on međutim ne čini) istraje pri dosađanjem i neka ostanu verni nama i kastalijskim idealima — to će biti uzaludno.
Već sada neki naši parlamentarci, povremeno vrlo jasno, govore o tome da je Kastalija za našu zemlju nešto skup luksuz. Čim zemlja bude prinuđena na ozbiljno ratno naoružavan je, naoružavan je samo za odbranu, a to se može uskoro desiti, doći će do velikih mera štednje i, uprkos svoj blagonaklonosti vlade prema nama, pogodiće nas veliki deo toga. Mi smo ponositi na to što naš red i neprekidnost duhovne kulture koju on obezbeđuje, zahtevaju od zemlje srazmemo skromne žrtve. U poređenju s drugim vremenima, naročito s feljtonističkim ranim vremenom, sa njegovim obilato dotiranim visokim školama, njegovim bezbrojnim tajnim savetnicima i luksuznim institutima — te žrtve u stvari nisu velike i one su iščezavajuće male ako se porede sa onima koje u ratnom veku proguta rat i naoružanje. Ali baš to naoružanje će možda uskoro opet biti vrhovna zapovest, u parlamentu će opet dominirati generali. I, ako narod bude postavljen pred izbor da žrtvuje Kastaliju ili da se izloži opasnosti rata ili propasti, znamo kako će glasati.
Tada će takođe bez sumnje odmah uzeti maha neka ratna ideologija. Omladinu će naročito zahvatiti neki izražajni pogled na svet, po kome će naučnici i naučništvo, latinski i matematika, obrazovanje i nega duha važiti kao životno opravdani samo utoliko ukoliko su u stanju da služe ratnim ciljevima.
Val je već na putu, jednom će nas sprati. Možda će to biti dobro i neophodno. Posle mere našeg uvida u zbivanje, posle mere naše budnosti i naše hrabrosti, nama ostaje zasada, poštovane kolege, ona ograničena sloboda odlučivanja i delanja, koja je data čoveku i koja svetsku istoriju čini ljudskom istorijom. Ako hoćemo, možemo zatvoriti oči, jer je opasnost donekle još daleko. Mi današnji magistri verovatno ćemo svi još do kraja na miru disati i na miru moći umreti pre no što se opasnost približi i pre no što je svi vide. Ali za mene, i ne samo za mene, taj mir ne bi bio mir mirne savesti. Ne bih hteo da i dalje na miru upravljam svojim zvanjem i igram igru staklenih perli, zadovoljan što me ono što dolazi više neće naći u životu. Ne, meni izgleda nužno da se podsetim da takođe i mi, nepolitički, pripadamo istoriji sveta i da učestvujemo u njoj. Zato sam u uvodu svoga pisma rekao da je moja
službena marljivost smanjena ili pak ugrožena, jer ne mogu sprečiti da veliki deo mojih misli i briga bude zauzet budućom opasnošću. Ja, doduše, zabranjujem svojoj mašti da igra oblicima koje bi nesreća za nas i za mene mogla usvojiti, ali se ne mogu zatvoriti prema pitanju — šta imamo mi i šta imam ja da radim da bih dočekao opasnost? Neka mi je o tome dopuštena još jedna reč.
Ja ne bih hteo da zastupam Platonov zahtev da u državi treba da vlada naučnik ili mudrac. Svet je onda bio mlađi. A Platon, iako osnivač neke vrste Kastalije, nikako nije bio Kastaljanin, već rođeni aristokrata, kraljevskog porekla. I mi smo, doduše, aristokrati i činimo neko plemstvo, ali to je plemstvo duha, ne krvi. Ne verujem da će ljudima ikada poći za rukom da odgaje neko krvno plemstvo istovremeno sa duhovnim, to bi bila idealna aristokratija, ali ona ostaje san. Mi Kasta- Ijani smo podobni za vladanje, iako smo otmeni i sasvim pametni ljudi. Ako bismo morali vladati, mi to ne bismo činili sa snagom i naivnošću koje su potrebne pravom vladaru, a takođe bi pri tom brzo bili zanemareni i naša prava oblast i naša najspecifičnija briga — nega uzornog duhovnog života.
Za vladanje nije nikako potrebno da se bude glup i sirov, kako su povremeno mislili sujetni intelektualci. Za vladanje je potrebna
nesalomiva želja za delatnošću, upravljena prema spolja, strast identifikovanja sebe sa ciljevima i svrhama i izvesno, takođe, neka
brzina i nedvoumljenje u izboru puteva ka uspehu. Dakle, sama svojstva koja jedan naučnik — jer nećemo se nazivati mudracima — ne sme imati, niti ih ima, jer za nas je posmatranje važnije od dela, a u izboru sredstava i metoda, da bismo došli do svojih ciljeva, naučili smo da budemo koliko je mogućno skrupulozni i nepoverljivi.
Dakle, mi ne treba da vladamo i ne treba da vodimo politiku. Mi smo stručnjaci istraživanja, razlaganja i merenja, mi smo održatelji i stalni proverači svih azbuka, tablica množenja i metoda, mi smo kontrolori duhovnih mera i tegova. Mi smo, izvesno, još i mnogo drugo šta. Pod datim uslovima možemo biti takođe novatori, pronalazači, pustolovi, osvajači i tumači koji daju drugi smisao.
Ali naša prva i najvažnija funkcija, radi koje smo narodu potrebni i koja nas održava, jeste funkcija održavanja čistote svih izvora znanja. U trgovini, u politici i možda gde drugde u nekoj prilici, pretvaraju nje Y u X može značiti nekakav podvig i genijalnost, ali kod nas nikada.
Ranijih epoha, u ustalasanim takozvanim „velikim vremenima”, u ratu i u prevratu, u nekim slučajevima tražilo se od intelektualaca da se bave politikom. To je naročito bio slučaj u pozno feljtonsko doba. U njegove zahteve spadao je i zahtev za politizacijom i militarizacijom duha. Duh treba da bude uzabran i utrošen kao oruđe rata, kao crkvena zvona za livenje topovskih cevi, kao još nezrela školska mladež za popunjavanje desetkovanih jedinica.
Razume se, mi taj zahtev ne možemo priznati. Ne treba gubiti ni reči o tome što nekog naučnika u slučaju nužde odvode sa katedre ili s radnog stola i načine ga vojnikom, takođe ni što se on pod datim okolnostima dobrovoljno javlja za to. Dalje, što se u nekoj zemlji iscrpenoj ratom naučnik mora u svemu materijalnom ograničavati do krajnosti i do gladi. Ukoliko je obrazovanje jednog čoveka više, ukoliko su privilegije koje je uživao veće, utoliko u slučaju nužde treba da budu veće žrtve koje podnosi. Nadamo se da će to jednom svakom Kastaljaninu biti po sebi razumljivo. Ali, ako smo spremni da svoje zdravlje, svoju udobnost, svoj život žrtvujemo narodu kad je u opasnosti, onda to ne uključuje u sebe da treba da budemo spremni da sam duh, tradiciju i moral naše
duhovnosti žrtvujemo interesima dana, naroda ili generala. Kukavica je ko se izvlači od delanja, žrtava i opasnosti koje njegov narod ima da izdrži. Ali ne manje je kukavica i izdajnik ko principe duhovnog života izda materijalnim interesima, dakle onaj ko je spreman da vlastodršcima prepusti na primer odluku o tome koliko je dva puta dva! Izdajstvo je kada se smisao za istinu, intelektualno poštenje, vemost zakonima i metodama duha, žrtvuje ma kom drugom interesu, pa i interesu otadžbine. Kada u borbi interesa i krilatica istina dođe u opasnost da bude obezvređena, unakažena i silovana onako kao i pojedinac, kao jezik, kao umetnost, kao i sve organsko i veštački visoko negovano — tada nam je jedini zadatak da se usprotivimo i da istinu, to jest teženje ka istini, spasavamo kao svoj vrhovni stav vere. Naučnik koji kao govornik, kao autor, kao učitelj svesno kaže laž, svesno potpomaže laži i falsifikovanja, radi ne samo protiv organskih principa, već osim toga, uprkos svakom aktuelnom izgledu, ne čini svome narodu
nikakvu korist već tešku štetu, kvari mu vazduh i zemlju, jelo i piće, truje mišljenje i pravo i potpomaže sve zlo i neprijateljsko što narodu preti uništenjem.
Kastaljanin ne sme, dakle, da bude političar. Istina, u slučaju nužde on treba da žrtvuje svoju ličnost, ali nikada vernost duhu. Duh je blagotvoran i plemenit samo u poslušnosti istini. Čim nju izda, čim se odvoji od strahopoštovanja, postane potkupljiv i proizvoljan, on je satanstvo u potenciji, daleko je gori od životinjske, nagonske bestijalnosti koja još uvek zadržava nešto od nevinosti prirode.
Ostavljam svakome od vas, poštovane kolege, da razmislite o tome u čemu se sastoje dužnosti reda kada su zemlja i sam red ugroženi. Tu će biti različitih shvatanja. I ja imam svoje i u mnogom prosuđivanju svih ovde pokrenutih pitanja ja sam za svoju ličnost došao do jedne jasne predstave o onome šta mi je dužnost i čemu treba da težim. To me dovodi do jedne lične molbe poštovanoj vlasti, kojom će se moj memorandum završiti.
Od svih magistara koji sačinjavaju našu vlast ja sam, kao magister ludi, po svome zvanju najdalji od spoljnjeg sveta.
Matematičar, filolog, fizičar, pedagog i svi drugi magistri rade na oblastima koje su im zajedničke sa profanim svetom. I u nekastalijskim, običnim školama naše i svake zemlje matematika i nauka o jeziku čine osnove nastave, a astronomija i fizika uče se takođe na svetskim visokim školama, dok se potpuno neuki bave muzikom.
Sve te discipline su prastare, mnogo starije od našeg reda, one su postale mnogo pre njega i preživeće ga. 
Jedino igra staklenih perli, naš sopstveni pronalazak, naša specijalnost, naš ljubimac, naša igračka, poslednji je najdiferenciraniji izraz naše specijalno kastalijske vrste duhovnosti. Ona je istovremeno najdragoceniji i najnekorisniji, najomiljeniji i u isto vreme najlomljiviji dragulj u našoj riznici. Ako opstanak Kastalije dođe u pitanje, ona će prva propasti. Ne samo zato što je ona najlomljivije od svih naših blaga, već i zato što je za laika ona bez sumnje komad Kastalije koji mu je najmanje potreban. Ako bude reči o tome da se zemlji prištedi svaki rashod bez koga se može, onda će se elitne škole ograničiti, fondovi za održanje i povećanje biblioteka i zbirki će se smanjiti i najzad brisati, naši obedi će se smanjiti, naša odeća neće se obnavljati, ali će se sve glavne discipline naše Universitas litteratum i dalje ostaviti, samo neće igra staklenih perli. Matematika je takođe potrebna da bi se pronašlo novo vatreno oružje, ali da zatvaranjem sela igrača i ukidanjem naše igre može biti naneta i najmanja šteta zemlji i narodu, u to neće niko
verovati, najmanje vojnici. Igra staklenih perli je najekstremniji i najugroženiji deo naše građevine. Možda je s tim u vezi što baš
magistar igre, šef naše discipline najstranije svetu, kao prvi predoseća zemljotres koji dolazi ili pak to osećanje kao prvi izgovara pred vlašću.
Dakle, u slučaju političkih, a naročito ratnih preokreta, ja smatram igru staklenih perli izgubljenom. Ona će brzo propasti, čak i ako mnogi pojedinci sačuvaju svoju privrženost njoj, ona neće biti obnovljena. Atmosfera koja bude nastupila posle jedne nove ratne epohe neće je trpeti. Ona će iščeznuti isto onako kao neke najviše kultivisane navike u istoriji muzike, na primer horovi profesionalnih pevača iz doba oko 1600, ili nedeljne figuralne muzike u crkvama oko 1700. U ono vreme ljudske uši su slušale zvuke koji u svojoj anđeoski zračećoj čistoti ne mogu dočarati ni nauku, ni čarobnjaštvo. Isto tako ni igra staklenih perli neće biti zaboravljena, ali ona se neće moći opet obnoviti i oni koji zatim budu studirali njenu istoriju, njen postanak, njeno cvetanje i njen kraj, uzdisaće i zavideće nam za to što smo mogli živeti u jednom tako mirnom, tako negovanom, tako čisto skladnom duhovnom svetu.
Iako sam ja sada magistar igre, nikako ne smatram svojim (ili našim) zadatkom da sprečim ili odložim kraj naše igre. I lepo i najlepše je prolazno čim je postalo istorija i pojava na Zemlji. Mi to znamo i zbog toga možemo osećati bol, ali ne možemo ozbiljno pokušati da to promenimo, jer to se ne može promeniti. Ako igra staklenih perli dođe do pada, Kastalija i svet če pretrpeti neki gubitak, ali toga trenutka svet će ga jedva osetiti, toliko će u velikoj krizi biti zaposlen spasavanjem onoga što se može spasti. Jedan Kastaljanin se može zamisliti bez igre staklenih perli, ali se Kastalija ne može zamisliti bez strahopoštovanja prema istini, bez vemosti prema duhu. Vaspitna vlast može izići na kraj bez magistra igre, ali magister ludi, to smo gotovo zaboravili, prvobitno i
suštinski ne znači onu specijalnost koju mi tom rečju označavamo. Magistar igre prvobitno znači sasvim prosto — uča. A uče, dobre i valjane uče, biće našoj zemlji tim potrebnije što Kastalija bude ugroženija i što njene dragocenosti postaju više prezrele, što se više odronjavaju. Učitelji su nam nužniji no sve drugo — ljudi koji omladini daju sposobnost merenja i ocenjivanja i koji su joj uzor u strahopoštovanju prema istini, u poslušnosti prema duhu, u službi reči. I to važi ne jedino i ne prvo za naše elitne škole čija će egzistencija takođe jednom prestati, već i za svetovnjačke škole napolju, gde se vaspitavaju i obrazuju građani i seljaci, zanatlije i vojnici, političari, oficiri i vladari dok su još deca i podobni za tvorenje. Tamo se nalazi osnova duhovnog života zemlje, ne u seminarima ili igri staklenih perli. Mi smo zemlju stalno snabdevali učiteljima i vaspitačima, već sam rekao: oni su najbolji od nas. Ali mi moramo učiniti daleko više no što smo do sada učinili. Više se ne smemo pouzdati u to da će nam iz škola napolju priticati stalno elita obdarenih i ona potpomoći da se naša Kastalija održi. Kao najvažniji i najčasniji deo svoga zadatka mi moramo uvideti i izgraditi smernu, punu odgovornosti službu školama, svetovnim školama.
Sa tim sam takođe došao do lične molbe koju bih hteo uputiti poštovanoj vlasti. Ovim molim vlast da me oslobodi moga zvanja
kao magistra igre i da mi napolju u zemlji poveri neku običnu školu, veliku ili malu, i da mi dopusti da postepeno u tu školu povučem za sobom štab mlade braće reda kao učitelje, ljude u koje imam poverenje, da mi verno pomažu kako bi naša načela pretvorili u meso i krv u mladim svetovnim ljudima.
Neka poštovana vlast izvoli sa blagonaklonošću ispitati moju molbu i njeno obrazloženje i potom mi dostavi svoje naredbe.
Majstor igre staklenih perli.

Post-scriptum:
Neka mi bude dopušteno da navedem reč poštovanog patera Jakobusa koju sam zabeležio prilikom jednog njegovog privatnog predavanja:
„Mogu doći vremena groze i najdublje bede. Ako, međutim u bedi bude još sreće, to ona može da bude samo još duhovna, okrenuta unazad prema spasavanju obrazovanja ranijih vremena, okrenuta unapred prema vedrom i ne zlovoljnom zastupanju duha u jedno vreme koje bi inače potpuno moglo pripasti materiji.”
Tegularijus nije znao koliko je malo od njegovog rada preostalo u tom pismu. On ga nije dobio u njegovom poslednjem tekstu, ali Kneht mu je dao da pročita dva ranija, mnogo opširnija teksta. On je poslao pismo i čekao odgovor vlasti sa mnogo manjim nestrpljenjem no njegov prijatelj. Rešio je da ga dalje ne upoznaje sa svojim koracima. Tako je odbio da još razgovara o stvari i samo je nagovestio da će do prispeća odgovora bez sumnje proći dugo vremena.
I kada je zatim odgovor stigao, u kraćem roku no što je sam mislio, Tegularijus o tome nije ništa znao. Pismo iz Hirslanda je glasilo:

Poštovanom magistru ludi u Valdcelu
Veoma cenjeni kolega!
Vašu srdačnu i punu duha okružnicu primili su k znanju s neobičnim interesovanjem i uprava reda i kolegijum magistara. Našu pažnju su prikovali koliko istorijski retrospekti u tom pismu, toliko i zabrinuti pogledi u budućnost. Te uzbudljive i delom svakako opravdane obzire izvesno će poneko od nas i dalje zadržati u svojim mislima da bi iz njih izvukao koristi. Mi smo svi sa radošću i priznanjem spoznali smisao koji vas nadahnjuje, misao pravog i nesebičnog kastaljanstva, misao prisne i drugom prirodom postale ljubavi prema našoj Provinciji i njenom životu i običajima, zabrinute i u ovom trenutku nešto zaplašene ljubavi. Mi smo s radošću i s priznanjem ne manje upoznali ličnu i trenutnu notu i raspoloženje te ljubavi, njenu spremnost na žrtvu, njen nagon za delatnošću,
njenu ozbiljnost i revnost i njen prelazak ka junačkom. U svim tim crtama opet prepoznajemo karakter našeg majstora igre staklenih
perli, njegovu delotvornost, njegov žar, njegovu smelost. Koliko je to svojstveno njemu, učeniku slavnog benediktinca, što istoriju ne
proučava radi čisto naučne krajnje svrhe i donekle u estetskoj igri kao posmatrač bez uzbuđenja, već što svoje istorijsko znanje navodi neposredno na primenu na trenutak, na delo, na spremnost da pomogne! I koliko takođe, poštovani kolega, vašem karakteru
odgovara to što je svrha vaših ličnih želja tako skromna da se vi ne osećate privučeni političkim zadacima i misijama, uticajnim i
poštovanim službama, već želite da budete samo magistar igre, uča!
To su neki od utisaka i misli koje se pri prvom čitanju vaše okružnice netraženo pojavljuju. Oni su bili isti ili slični kod većine kolega. U daljoj oceni vašeg saopštenja, opomena i molbi, naprotiv, vlast nije bila u stanju da dođe do jednodušnog stava. Na sednici koja je po tome održana, naročito živo bilo je pretresano pitanje koliko je prihvatljivo vaše gledište o ugroženosti naše egzistencije, kao i pitanje o načinu, opsegu i eventualnoj vremenskoj blizini opasnosti, i veći deo članova je ta pitanja očigledno prihvatio ozbiljno i za njih se zagrejao. Ipak, kao što vam moramo saopštiti, ni po jednom od tih pitanja nije se pokazala većina glasova u korist vašeg shvatanja. Jedino je priznata vaša moć predstavljanja i dalekovidosti vaših istorijsko-političkih razmatranja, ali u pojedinosti nijedna vaša pretpostavka, ili recimo proroštvo, nije odobreno i prihvaćeno kao ubedljivo u svom punom obimu. Samo mali broj, pa i on sa rezervom, saglasio se sa vama takođe u pitanju koliko red i kastalijski poredak učestvuju u održanju neobično dugog perioda mira, koliko oni uopšte i načelno mogu važiti kao činioci političke istorije i stanja.
Mišljenje većine je otprilike glasilo da se mir, nastao u našem delu zemlje po proteku ratne epohe, delom ima pripisati opštoj iscrpenosti i krvarenju kao posledica prethodnih strahovitih ratova, ali daleko više okolnosti što je onda Zapad prestao biti žarište svetske istorije i poprište hegemonističkih zahteva. Ni najmanje ne dovodeći u sumnju zasluge reda, kastalijskoj misli, misli duhovnih obrazovanja pod znakom kontemplativnog nego van ja duše, ne može se priznati upravo snaga tvorenja istorije, to jest živi uticaj na politička svetska stanja, jer su nagon i ambicija te vrste najdalje moguće ćelom karakteru kastalijskog duha. U nekim vrlo ozbiljnim izlaganjima o toj temi, naglašeno je da niti je volja, niti opredeljenje Kastalije da dela politički i da utiče na mir i rat. O takvom opredeljenju ne može biti govora već i zato što se sve kastalijsko odnosi na razum i što se odigrava u okviru razumnoga, a to se ne može reći o svetskoj istoriji, osim ako se ponovo padne u teološko-pesnička sanjarenja romantične filozofije istorije i ako se čitav
ubilački i uništilački aparat sila koje stvaraju istoriju oglasi metodama svetskog razuma. Već pri površnom pregledu istorije duha jasno je da se visoka vremena procvata duha nikada ne mogu objasniti iz političkih stanja, naprotiv, kultura ili duh ili duša imaju svoju sopstvenu istoriju. Ona, pored takozvane svetske istorije, to jest pored borbi za materijalnu moć koje nikada ne miruju, teče kao jedna druga, skrivena, nekrvava i sveta istorija. Naš red ima veze jedino sa tom svetom i skrivenom istorijom, ne sa „pravom” brutalnom svetskom istorijom, i njegov zadatak nikada ne može biti da bdi nad političkom istorijom ili da doprinosi njenom stvaranju.
Bila, dakle, svetsko-politička situacija zaista onakva kako je vaša okružnica nagoveštava ili ne, u svakom slučaju naš red po tome
nema šta drugo da radi do da, očekujući i trpeći, odredi svoje stanovište. I tako je vaše mišljenje da bi tu konstelaciju trebalo smatrati kao poziv na aktivno određenje stava većina odlučno odbila uz nekoliko protivnih glasova. Što se tiče vašeg shvatanja o današnjem položaju u svetu i vaših nagoveštaja o najbližoj budućnosti, oni su, istina, na većinu kolega očigledno napravili izvestan utisak, na neku gospodu čak delovali kao senzacija. Ali ni u toj tački nije se mogla konstatovati saglasnost većine sa vama, iako je većina govornika potvrdila svoje poštovanje prema vašim znanjima i vašoj oštroumnosti. Naprotiv, pre je preovladavala sklonost da se vaše izjave o tome ocene, doduše, kao značajne i u velikoj meri interesantne, ali kao preterano pesimističke. Javio se i jedan glas
koji je pitao ne treba li obeležiti kao opasno, opako, ili bar kao lakomisleno to što se jedan magistar poduhvata da svoju vlast zastraši
tako mračnim slikama tobožnjih opasnosti i iskušenja koji se približavaju. Izvesno, dopuštena je prirodna opomena o prolaznosti svih
stvari i svako, a naročito svako ko se nalazi na visokom i odgovornom položaju, mora s vremena na vreme prizvati memento mori.
Međutim, tako uništavajuće i nihilistički predskazivati tobožnji skori predstojeći kraj ćelom magistarskom staležu, ćelom redu, celoj
hijerarhiji, predstavlja ne samo nedostojan napad na duševni mir i maštu kolega, već je to takođe ugrožavanje vlasti i njene
sposobnosti delanja. Nemoguće je da delatnost jednog magistra dobija nešto time što svakog jutra na svoj posao odlazi sa mišlju da će zvanje, rad, učenici, odgovornost pred redom, život za Kastaliju i u Kastaliji — da će sve to sutra ili prekosutra nestati i biti ništavno. Iako većina nije podržala to mišljenje, ono je ipak naišlo na izvesno odobravanje.
Naše saopštenje je kratko, ali smo na raspolaganju za usmeni razgovor. Iz našeg oskudnog izlaganja vidite, poštovani, da vaša okružnica nije proizvela ono dejstvo koje ste od nje, možda, očekivali. Neuspeh većim delom počiva na stvarnim razlozima, na činjeničnim razlikama između vaših sadašnjih pogleda i želja i onih većine. Ipak za to ima formalnih razloga. Bar nam izgleda da bi neposredna usmena rasprava između vas i kolega protekla bitno harmoničnije i pozitivnije. Mi verujemo da vašoj želji nije smetao taj oblik pismenog raspitivanja, već mnogo više u našem opštenju neuobičajeno povezivanje kolegijalnog saopštenja s onim ličnim što čoveku leži na srcu, s molbom. U tom stapanju većina vidi nesrećan pokušaj novačenja, neki su ga označili direktno kao
nedopustiv.
Ovim dolazimo do naj tugaljivi je tačke vaše stvari, do vaše molbe za oslobođenje od zvanja i za upotrebu vaše ličnosti u svetovnoj školskoj službi. Molilac bi unapred morao znati da se vlast ne može upuštati u jednu tako podnetu isprekidanu i čudno obrazloženu molbu, da je ona ne može odobriti i prihvatiti. Po sebi se razume, vlast na nju odgovara sa ne.
Šta bi bilo od naše hijerarhije ako red i nalog vlasti ne bi više bili ti koji svakoga postavljaju na njegovo mesto! Šta bi bilo od Kastalije ako bi svako cenio svoju ličnost, svoje obdarenosti i podobnosti i hteo da sam prema tome sebi bira mesto! Preporučujemo majstoru igre staklenih perli da o tome razmisli nekoliko trenutaka i nalažemo mu da dalje upravlja časnim zvanjem čije smo mu rukovođenje poverili.
Time bi bila ispunjena vaša molba da vam se odgovori na vaše pismo. Nismo mogli dati odgovor kome ste se možda nadali. Ipak ne bismo hteli da prećutimo takođe naše priznanje podstičućoj i opominjućoj vrednosti vašeg dokumenta. Računamo da sa vama još usmeno razgovaramo o njegovom sadržaju, i to uskoro. Jer, iako uprava reda veruje da se može pouzdati u vas, ipak je za nju povod za zabrinutost ona tačka vašeg akta u kojoj govorite o smanjenosti ili ugroženosti vaše sposobnosti za dalje vođenje zvanja.
Kneht je pročitao pismo bez naročitog očekivanja, ali s najvećom pažnjom. On je već sam mogao misliti da će vlast imati „povod za zabrinutost”. Osim toga, verovao je da to mora zaključiti i po jednom određenom znaku. Nedavno se u selu igrača pojavio neki gost iz Hirslanda sa urednom ispravom i preporukom uprave reda. Molio je za pravo gostovanja od nekoliko dana, tobož za radove u arhivu i biblioteci, a molio je takođe i da mu se dopusti da kao gost sluša neka Knehtova
predavanja. Bio je tih i pažljiv, neki već stariji čovek. Pojavljivao se u gotovo svim odeljenjima i prostorijama naselja, raspitivao se o Tegularijusu i više puta posetio direktora valdcelske elitne škole koji je stanovao u blizini. Nije moglo biti sumnje da je taj čovek bio posmatrač poslan da utvrdi kakvo je stanje u selu igrača, da li se može osetiti zanemarenost, da li je magistar zdrav i na mestu, da li je činovništvo marljivo, nisu li đaci možda uznemireni. Tu je ostao punih nedelju dana, nije propustio nijedno Knehtovo predavanje. Njegovo posmatranje i njegovo tiho prisustvo svuda i na svakome mestu palo je u oči dvojici činovnika. Dakle, uprava reda je sačekala izveštaj tog uhode pre no što je magistru poslala svoj odgovor.
Šta je trebalo misliti o odgovoru i ko mu je bio pisac? Stil ga nije odavao, to je bio uobičajeni, bezlični stil vlasti, kao što ga je ovaj povod zahtevao. Pri finijem ispitivanju pismo je ipak više odavalo specifičnost i ličnost, no što bi se pri prvom čitanju pretpostavilo. Osnov celog dokumenta
bio je hijerarhijski duh reda, pravičnost i ljubav za red. Jasno se moglo videti koliko je Knehtova molba delovala neprijatno, neugodno, čak tegobno i jetko. Njeno odbijanje pisac tog odgovora izvesno je bio rešio već pri prvom upoznavanju i bez uticaja ocena drugih. Naprotiv, tom
negodovanju i odbrani stajalo je nasuprot jedno drugo uzbuđenje i raspoloženje, neka vidljiva simpatija, neko naglašavanje svih blagih i prijateljskih ocena i izjava koje su pale na sednici povodom Knehtove molbe. Kneht nije sumnjao da je pisac odgovora Aleksandar, predsednik uprave reda. Tu smo došli do kraja svog puta i nadamo se da smo izvestili o svem bitnom u životu Jozefa Knehta. Bez sumnje, neki docniji biograf moći će utvrditi još pokoju pojedinost o koncu tog života.
Odričemo se da damo sopstvenu predstavu poslednjih magistrovih dana. O njima ne znamo više no ma koji valdcelski student i takođe ne bismo mogli načiniti ništa bolje od „Legende o majstoru igre staklenih perli”. Ona kod nas kruži u više prepisa i njeni pisci su verovatno nekolicina povlašćenih pokojnikovih učenika. Neka ta legenda završi našu knjigu.