Primio sam poslednje pismo dr Junga

U septembru 1960, na putu za Čile, proša o sam kroz Cirih , nadajući se da ću ponovo videti profesora Junga. Anijela Jafe mi je, međutim , rekla da je on veoma bolestan i da ne mogu da ga posetim. Takođ e mi je rekla da mi je prethodnog dana Jung pisao pismo koje još nije završio i koje će mi ona predati sutradan.

Veći deo dana lutao sam ulicama starog Ciriha . Ruča o sam pored katedrale na kojoj je bio monu- mentalni sat i u čijem dvorištu je raslo ogromno drvo, koje kao da je predstavljalo svu snagu istorije i bilo proizvod arhajskih sila i podzemnih mitova. U blizini se nalazio balkon koji je u proleć e bio pre- kriven cvećem - sada je bio napušte n zbog zimske studeni.

U blizini je živeo Gete, a župni k katedrale, Jo- han Kaspar Lafater, koji je umro 1801. godine, bio je njegov prijatelj. Gete je prvi put posetio ovo me- sto 1779. godine. Od rane mladosti Jung je veoma voleo Getea, a čak postoji porodičn o predanje po kojem su njih dvojica u srodstvu preko jednog od Geteovih vanbračni h sinova.

Stajao sam i mirno promatrao kulu sa satom, ni- zak balkon i mali trg. Nikoga nije bilo u blizini i izgledalo je kao da je vreme stalo. Odnekud se po- javila mačk a koja je polako i spokojno išla ka bal- konu, zaustavila se i legla ispod njega. Posle neko- liko trenutaka iz jedne od uskih ulica neki čovek je doša o na trg - njegovo prisustvo kao da je povećalo mirnoć u scene. Usamljen, stajao je tu kao da ništa oko njega nije postojalo.

Do k sam tu stajao, setio sam se trga u drevnom gradu Patanu, blizu Katmandua u Nepalu . Pagode i palate koje okružuju trg imaju izrezbarene krovo- ve koji se odslikavaju prema plavom nebu i snegovima Himalaja u daljini. Trg je ukraše n zlatnim sta- tuama, a građevin e su prekrivene drvenim rezbari- jama sa scenama ljubavi. Ka d sam bio tamo, dvo- rišta i uske ulice koje su vodile ka trgu bile su pre- krivene žuti m zrnevljem koje se sušilo na suncu. Iznenada, iz jedne od uskih ulica pojavila se žen a obavijena crnim šalom. Neutešn o je jecala, a njen pla č je odjekivao kroz svež jutarnji vazduh.

Razlik a izmeđ u dve scene bila je u tome što je žen a u Patanu predstavljala deo pejsaža. Uprkos glasnom jecanju, izgledalo je da ona ne postoji, već da je deo kolektivnog uma. On a je pripadala tradi- ciji i bila povezana sa vrelom dušo m mita i krvlju njenih bogova. Nasuprot tome, scena na  starom trgu u Cirih u bila je scena potpune pustoši. Čovek, sa rukama u džepovim a sakoa, bio je odvojen od svega, i od sopstvenog pejsaža . Prava slika na- puštenosti, predstavljao je personu i njen strah od smrti. Bi o je kao belešk a iz jutarnjih novina koja već oko podneva postaje nevažna . Ipak, bilo je ne- ke neporecive lepote u evropskoj sceni. Predstav- ljala je prefinjen prizor koji je imao dubok smisao: katedrala na trgu, balkon, mačk a i čovek. Bil a je to dramatičn a lepota individualnosti, smrtnosti i čež- nje za večnošću.

Te noći sreo sam se sa nekim Jungovim učenici- ma i sa njima konsultovao Ji Đing, drevnu kinesku Knjigu promena, koju je Zapad u predstavio Rihar d Vilhelm . Knjiga je postala deo kulture modernog čovek a zahvaljujući Jungovom metodu. Jung je doša o na ideju o zakonu sinhroniciteta, u kojem postoji                    podudarnost    izmeđ u     sveta   objektivne stvarnosti i duše čoveka, pri čem u obe strane utiču

jedna na drugu i međusobn o se menjaju. U trenu- cima velike napetosti, kada ljubav il i mržnja dosti- gnu visok stepen, duša utiče na spoljašnju realnost i uspeva da „promen i tok zvezda". Isus je rekao

„vera pokreć e planine", a Oskar Vajld „prirod a po- dražav a umetnost". Na način sinhroniciteta, zvez- de utiču na sudbinu čoveka i kontrolišu „prome - ne". Sudbina se nalazi u nesvesnom, jer nesvesno je majka svega, možd a čak i neba i svekolike konste- lacije. Stari Rimljanin koji bi se spotakao na izlazu iz kuće vratio bi se unutra i ostavljao dnevni posao nezavršen . To je samo jedan primer sinhroniciteta, koncepta koji je Jung opisao u knjizi Interpretacija prirode ipsihe, koju je napisao zajedno sa V. Pauli- jem.

Spoljašnji svet opažam o pomoć u čula, a ono što ne možem o da vidimo, kao što su protoni, elektroni i atomi, shvatamo umom.  Ov a opažanj a su na- slućivanje ili , zašto to ne reći, izmišljanje. Ka d se to dogodi, stvarnost se precizno uskladi sa mental- nom koncepcijom. Tako neshvatljiva sila kao što je atomska bomba postaje ne samo shvatljiva ve ć i uočljiva kroz mentalne procese. I mi s pravom možem o reći da je sama atomska eksplozija u sušti- ni bila ideja.

Prava priroda stvarnosti je sasvim izvan naših poimanja, čak i kada koristimo najsloženije tehničke instrumente. Jer, osoba koja pravi i upotreb- ljava ove instrumente, pravi ih prema ideji svog ko- načno g instrumenta, zemaljskoguma. Tako je celo- kupna teorija samo radna hipoteza, a konačn a re- alnost za nas ostaje nepristupačna . On o što je važn o u nauci i svemu ostalom je arhetipska stvarnost koja pripada duši i koja je u datom trenutku istorije nametnuta toj nepristupačno j stvarnosti kojoj daje oblik. Do ove arhetipske realnosti čest o se stiže iz suprotnih pravaca i od ljudi koji koriste različit e radne hipoteze. Tako atomska bomba mož e da se smatra arhetipskom stvarnošcu, kao i broj tri koji se danas pojavljuje u komunističko m trojstvu Marksa , Engelsa i Lenjina, ba š kao u prošlosti u Ocu, Sinu i Svetom Duhu , i u Brami, Višnuu i Šivi.

Zbog svega toga magija nikad nije izgubila sna- gu, jer obezbeđuj e način e bavljenja „stvarnošću" . On a postoji zbog podudarnosti izmeđ u stvarnosti i duše, kako je pokazano u zakonu sinhroniciteta. Tako, kada je duš a u stanju izuzetne napetosti, kao u ljubavi na primer, stvaraju se čudesn e sile koje mogu da dovedu do transormacije i transfiguracije.

Sedeli smo na podu hotelske sobe i tražili savet od drevne Knjige. Ji Đing treba upotrebiti tek onda kada sve druge metode ne uspeju - ona je samo za izuzetne slučajeve. Pošto je moje stanje bilo takvo u to vreme, pitao sam Knjigu da li je došlo vreme da napustim Indiju. Odgovor je bio: treba da se od- važim da pređe m velike vode, da bih mogao da na- predujem. Još jednom je Knjiga promene pokazala svoju mudrost. Trebalo je da napustim  Indiju  da bih uspostavio ravnotež u duha, da bih jednog dana bio  u  stanju  da  sa  neophodne  udaljenosti  vidi m

„stvarnost " Istoka koju sam za sebe stvorio.

Anijela Jafe je vitka i graciozna osoba, izražaj- nog lica i ruku. Dugo smo razgovarali u njenom malom stanu u kome sam mogao sasvim da se opustim. Kro z prozor sam video dvorište samostana i kaluđeric e koje su prolazile s vremena na vreme. Anijela Jafe je za Junga bila ono Što je Ekerma n bio za Getea - brinula je o završetk u njegove bio- grafije, kapitalnog dela objavljenog posle njegove smrti, dela koje otkriva mnoge suštinske elemente Jungovog mišljenja. Bi o sam neobičn o zahvalan Anijeli jer ona je bila važn a spona u lancu i pomo- gla mi je da sretnem dr Junga. Tog poslepodneva dala mi je dokument od neprocenjive vrednosti, deset stranica Jungovog pisma upućeno g meni.

Pisma

Re č je o dva pisma. Navodim svoje pismo samo zbog toga što je podstaklo Junga da mi napiš e svoje poslednje  pismo.

Jungovo pismo je bilo napisano na engleskom i ostalo je nezavršen o zbog njegove bolesti. U to vre- me strahovalo se da će umreti, ali Jung je živeo do

6.   juna 1961. godine. Pismo nosi datum 14. septem- bar 1960. i, kao što je već rekao, pisanje je odložio za više od mesec dana.

Moje pismo je napisano u Nju Delhiju, 7. maja 1960.

Dragi dr Jung,

Vaše pismo mi toliko znači da ne znam kako da Vam se zahvalim. Vaše reč i su spasonosne i sve što govorite je istina. Ipak, mislim da Vas neć e svako razumeti. Misliće da nije moguć e naći rešenje za aktuelne probleme ako se izdvojite od sveta i po-

111

svetite sopstvenom usavršavanju, i reć i će : „ А šta je sa masama?", i da je nedopustiv egoizam posvetiti se sopstvenom usavršavanju u takvim okolnostima.

Ali , ispašće da takvi ljudi ne znaju kako um fun- kcioniše, jer um je kao magnetofon il i radio koji prima i emituje talase. Seća m se jedne zanimljive priče . Anđel i su tražili od Boga da uništi svet zato što je čovečanstvo dostiglo granice zla. Bo g im je tada pokazao skriveni delić sveta u kojem se jedna devojčic a molil a i rekao: „Zbo g nje jedne neć u uništiti svet." Iako devojčica nije radila ništa drugo osim što se molila, uspela je da sačuva ceo svet. Izgleda da se svet menja pomoć u nesvesnog, a ne svesnog uma. Jednom rečju, nesvesno je to što me- nja svet. Beskorisno je zato pokušavat i da se nesve- sno promeni svesnim načinima , razumom il i dela- njem. Jedin i nači n je upotreba drevnih  metoda, kao što su magija il i alhemija, i prihvatanje drevnih iskustava. Pa ipak, u Indiji je taj metod toliko ko- rišćen da više ne daje nikakve rezultate. Isto važi za ostali deo Istoka. Zapa d je, s druge strane, izgleda iscrpeo racionalni metod i dalje insistiranje na nje- mu uzrokovać e nesreć u i ostatku čovečanstva.

Jasno je da je potrebna promena. Zato sam re- kao Tojnbiju da beli čovek treba da se povuč e i pre- pusti drugima da rešavaju svetske probleme.  Ka o št o ne postoji racionalan nači n dokazivanja be- smrtnosti duše, nema racionalnog načina suprotstav- Ijanja logici  marksizma il i istorijskog materijaliz- ma. Dokaz i za besmrtnost duš e mogu se nać i na drugi način, nezavisno od razuma. Ono što je danas sigurno racionalno, sutra to neć e biti. Svet je isu- više nestabilan za razum. Indusi, čije misli su izlazi-

112

le iz iracionalnih izvora, treba sada da dobiju nešt o od racionalnosti Zapada, i oni to polako počinju da uče . Zapad, s druge strane, mora da nauč i da bude alogičan, jer to je jedini način da se suprotstavi ko- munizmu, rastu državn e moć i i lično m ropstvu. Ipak, nema apsolutne istine, sve je samo naš a tvo- revina. Kad a je Vajld rekao da priroda podražav a umetnost bio je u pravu, jer priroda se prilagođava nesvesnoj volji. Od gušter a koji menja boju do žen e koja prilagođav a svoje telo modi vremena i osećaju za lepotu prihvatljivom u određeno m trenutku, to je uvek isto. Vera, čvrsta i uporna vera, mož e da dovede do rađanja nove stvarnosti. Marksističke ideje i za- koni ekonomske revolucije nisu istiniti, ali ako se u njih veruje i oni stalno ponavljaju bez suprotstav- ljanja jač e i suštinski različite vere i uverenja oni će postati stvarni, zbog jake volje koja ih podržava . Moguć e je da ne postoji nikakav zakon u svetu, i da je vera il i ideja sve što postoji, i što zakone čini mo- gućim.

Tojnbi je u principu u pravu kada tvrdi da bi isto- rija mogla da se promeni ako čovek pronađ e pravi odgovor na izazov vremena, i da je neophodno ko- ristiti se propagandom kao načino m modifikova- nja uma. On veruje u snagu uma, ali njegova greška je u ideji da promena mož e da se ostvari svesno. Komunisti će se u tome uvek bolje snaći. U svakom slučaju, rezultat toga bio bi poguban za Zapad, i za svet u celini, jer se suviše insistira na racionalnom stavu dok se zanemaruju drugi aspekti, bez prirod- ne kompenzacije, bez celovitosti, kao što ste Vi re- kli . Jedini izlaz je ono što predlažete : oživljavanje simbola, pokušaj pronalaženj a izgubljene veze iz-

113

međ u nauke i alhemije, il i možd a još bolje izmeđ u nauke i duše, jer možd a je moguć e da je i sama nau- ka simbol, projekcija. U težnji da osvoji univerzum i da iskoristi kosmos, nauka možd a izražava staru želju čovečanstva - da postigne celovitost.

U svakom slučaju, hrišćanin mora da se okrene sebi i da u svojoj razdvojenoj duši potraž i nači n da se preobrazi u čarobnjaka , tako da više ne koristi reči, verbum, na svetogrdan način . Jer, kao što ste i sami rekli, reč i su izgubile svoju magijsku moć . Re č više ne stvara svetove, reči nisu ništa. Zat o čarob - njak sme da govori samo u gestovima. On mora iz nesvesnog da stvara misli koje će preobraziti svet. To je najteži zadatak i, kao što ste rekli, niko danas nema snage ni hrabrosti da ga se prihvati. To je to- liko teško da čovek više voli da putuje na druge pla- nete il i da istražuje nebeska prostranstva - il i čak da uništi svet.

Izuzetno je tešk o pokušavat i da se dostigne ce- lovitost. Godinam a sam oseća o da govorom i pisa- njem ne postiže m ništa. Aktivnost je suprotna biću. Pa ipak, nastavljam da pišem . Krišnamurt i je rekao da nema mnogo koristi od gurua i od pokušaj a da se preobrazi svet. Jedino što treba raditi je - biti miran. Ipak, on nastavlja da drži predavanja po ce- lom svetu. Jednom sam ga pitao zašto uopšt e govo- ri . „Činim to iz istog razloga iz kojeg cvet daje mi- ris. Cvet ne zna zašto to radi, ali, to je njegov pri- rodni izraz", odgovorio je. Pitao sam ga zatim da li voli toliko mnogo da govori, odgovor je bio ne, to ga zamara. Pitam se da li se i cvet zamara dajući miris...

114

Čini se da je svuda oko nas zlo - da li su to znaci apokalipse? Da li su indijski sveci u pravu kada go- vore o teoriji „kalpi" ? Da li nam se približava јоб jeda n po top , sličan onome kada je nestala Atlanti- da? Sejač je posejao seme, i iznikao je tača n i pred- viđe n broj. Ostalo nije važno . Svet je sada preoran i ostać e miran do sledeć e velike setve.

Vi ste pokazali ili , mož e se reći, ponovo otkrili teža k put kojim hrišćani n treba da krene. Mor a da je bilo veoma tešk o otkriti put! Verovatno je zato Hese rekao da ste Vi moćn a planina...

Ipak, verujem da Vas mnogi ne razumeju, čak ni Vaši učenici.

Seća m se da ste u Lokarn u rekli da su čakr e sre- dišta svesti i pomenuli ste njihove sanskritske nazi- ve. Nešt o kasnije, kad sam razgovarao sa dr Jakobi o istoj stvari, rekla mi je da čakr e nisu središta sve- sti nego energije. Ipak, znam da ste Vi u pravu, i ja sam u svom telu otkrio nešt o što bi se moglo nazva- ti različitim zonama svesti. Ponekad, rano ujutru, imam osećaj da su moji snovi došli iz različitih de- lova tela. Nek i dolaze iz kolena, na primer, i oseća m ih i posle buđenja . Ak o ih ne prekinem ra- cionalnim mislima, oni nastavljaju da vibriraju,  a slike sačuvan e u kolenima teku kao reka ka mojoj svesti il i prema svetlosti dana. Drug i mogu da po- teknu iz srca il i iz stomaka. Zato mislim da celovito biće, koje je u svemu potpuno svesno svojih čakri, mora biti okruglo, kao biće alhemičara , il i zvezde i planete.

Sve je stvar umeć a slušanja, jer postoje zone u nama koje znaju mnogo više nego što mi mislimo. Moj a kolena, na primer, znaju više, il i bar sasvim

115

različite stvari nego moja glava. Možd a slušanjem možem o da stignemo u to tajanstveno središte, ko- je, kako ste Vi rekli, izgleda uopšt e ne postoji, već smo ga mi sami stvorili. Središt e koje nas ipak okružuj e i nama dominira, tako da bez njega ne predstavljamo ništa. Be z njega mi smo mrtvi koji sahranjuju mrtve. Na neki način , to tajanstveno središt e je naš sin i u isto vreme na š otac. Sin koji je Otac.  Sopstvo.

Zanim a me, dr Jung, da li ste ikada u svom du- gogodišnjem iskustvu sreli osobu koja je dostigla sopstvo pomoću neke tehnike, čak i Vaše tehnike, ta- ko da je bila u stanju da se preobrazi i promeni sre- dište svoje svesti. Sklon sam da mislim da je to ne- moguće , već da je to nešt o čoveku urođeno . Izgle- da da su neki ljudi prirodno obdareni za to. Niko ne zna zašto, ali ljudi se rađaju sasvim različiti. S druge strane, možd a postoji  i  spoznaja,  otkrovenje,  ali čak i to je verovatno manje snažn o  od  urođeno g dara. Moguć e je da je ova prirodna selekcija u vezi sa karmom il i reinkarnacijom Indusa. Možd a  će Vaš rad, kao i moj, uroditi plodom  kroz nekoga ko će se tek roditi. Današnji rad daje sutrašnju žetvu. Takođ e je moguće da će osoba koja treba da se rodi negde u budućnost i biti neko od nas. Ča k i ako je tako, pošt o je vreme privid, na š rad daje samo tre- nutne    rezultate.

S   najboljim   željama, Mige l   Serano

116

Ev o odgovora dr Junga:

Kisnaht - Ciri h Zeštras e  228

14. septembar, 1960.

Drag i gospodine  Serano,

Vaše pismo od 7. maja sadrži mnogo pitanja, ta- ko da ne znam odakle da počne m svoj odgovor. Nači n za rešenje savremenih problema koji ja pre- dlaže m podrazumeva proces u koji sam uvuče n kao jedinka suočen a sa socijalnim, moralnim, inte- lektualnim i religijskim nedostacima naše g vreme- na.

Svestan sam da mogu da dam samo jedan odgo- vor, svoj, koji sigurno nema univerzalnu vrednost, ali mož e da bude koristan izvesnom broju osoba. Moje glavno načel o ne sadrži ništa više do sledeće : sledi sopstveni put i volju do kojih si doša o zahva- ljujući svom iskustvu, jer je to pravi izraz tvoje indi- vidualnosti. Pošt o čovek ne mož e da postane sve- stan svoje individualnosti ako nije blisko i odgovor- no povezan sa drugim ljudima, ne treba egoistički da se povlači u usamljenost kada pokušav a da pro- nađ e sebe. Možem o da otkrijemo sami sebe  ako smo duboko i bezuslovno povezani sa nekim, još bolje sa mnogima, sa osobama sa kojima možem o da se poredimo, i od kojih smo u stanju da se razli- kujemo. Ak o bi se neko u svom vrhunskom egoiz- mu povukao u samoć u Mon t Everesta, otkrio bi mnoge prednosti svog uzvišenog boravišta, ali ništa o sebi samom, ništa od onoga što ranije nije znao. Čove k je u takvoj situaciji sve dotle dok predstavlja

117

životinju sa darom za samoposmatranje, al i bez mogućnost i da se poredi sa drugom životinjskom vrstom koja takođ e poseduje svest. On je savršena životinja izgnana na sićušnu planetu u Mlečno m putu. Zat o on sebe ne poznaje i izolovan je u ko- smosu. Čovek jedino sa sigurnošću mož e da kaže da nije majmun ni ptica, riba ni drvo. Ali , ono što on jeste ostaje skriveno. Danas čovečanstvo sanja o međuplanetarni m letovima - ako bismo usposta- vil i vezu sa stanovnicima druge planete, možd a bi- smo nešt o suštinski naučili o sebi. Zivim o u vreme kad a   homo  hominibus  lupus   pret i   da   postane strašn a stvarnost, i kada imamo grčevitu potrebu da saznamo nešt o izvan nas samih. Naučn a fanta- stika sa svojim putovanjima na Mesec il i Veneru i Mar s i leteć i tanjiri proizvodi su naš e nejasne a ipak jake  potrebe  da  dostignemo  novu  fizičku osnovu izvan ovog svesnog sveta. Filozof i i psiholo- zi XI X i XX veka pokušali su da pripreme terra no- vu u nama samima, odnosno nesvesno. To je otkriće koje u mnogim domenima mož e da nam da novu orijentaciju. Do k su naš a maštanj a o „marsovci- ma " i „venerijancima " zasnovana na čistim speku- lacijama, nesvesno je nadohvat ljudskog iskustva. Ono je gotovo opipljivo i manje-više nama blisko, a ipak, čudn a pojava koju je tešk o razumeti. Ak o pretpostavimo  da je  ono  št o  zovem  arhetipom proverljiva hipoteza, onda smo suočen i sa auto- nomnim životinjama kojima su dati svest i psihički život koji možem o da posmatramo, bar delimično, ne samo kod živih ljudi, već i u toku istorije, kroz mnoge vekove. Bil o da ih zovemo bogovima, de- monima il i iluzijama, oni postoje, funkcionišu i po-

118

novo se rađaj u sa svakom novom generacijom. Imaju izuzetan uticaj na pojedinačn i i kolektivni život, a uprkos njihovoj bliskosti sa ljudima, začud o su neljudski. Zato su u prošlosti nazivani bogovima i demonima, a u naše m „naučnom " dobu shvaćeni su kao psihičke manifestacije instikata, buduć i da predstavljaju uobičajen e i univerzalne stavove i oblike mišljenja. On i su osnovne forme, a ne mani- festne, personifikovane il i drugačije konkretizova- ne slike. Imaju visok stepen autonomije koji ne iščezava kada se manifestne slike promene. Kad a je, na primer, nestalo verovanje u boga Votana i niko više na njega nije misho, fenomen koji se ori- ginalno nazivao Votan se zadržao . Promenilo se sa- mo njegovo ime, jer, nacional-socijalizam je uzeo maha. Kolektivni pokret sastoji se od miliona indi- vidua, od kojih svaka pokazuje simptome votaniz- ma i dokazuje da u stvarnosti Votan nikada nije umro, već je zadrža o prvobitnu vitalnost i autono- miju. Naš a svest samo zamišlja da je izgubila svoje bogove. On i su, međutim , i dalje tu, i potrebni su samo odgovarajući uslovi da se ponovo pojave u punoj snazi. Jedan takav uslov je vreme koje zahte- va novu orijentaciju i adaptaciju. Ak o se ovo ne ra- zume i ne pronađ e pravi odgovor, arhetip koji izražava tu situaciju počinje da deluje, i vraća na scenu reakciju koja je uvek karakterisala takva vre- mena, u ovom slučaju Votana. Pošto su samo retke osobe u stanju da prihvate dobar savet, najverovat- nije niko ne bi obratio pažnju na upozorenje da je Votan ponovo prisutan, već bi bio uvučen u zamku.

Kak o smo izgubili svoje bogove a stanje naš e re- ligije ne daje efikasan odgovor na svetsku situaciju

119

u celini , i posebno na „religiju" komunizma , u sličnoj smo nevolji kao vajmarska Nemačk a dvade- setih godina, odnosno, rizikujemo da budemo žrtve narednog votanističkog eksperimenta koji bi ovo- ga puta obuhvatio čitav svet. To znač i mentalnu epidemiju i rat.

Čove k još ne shvata da kad je arhetip postavljen nesvesno i nije shvaćen, onda smo mi u njegovoj vlasti i primorani smo da služimo njegovom fatal- nom cilju. Votan tada predstavlja naš konačn i prin- cip ponašanja, što očigledno ne rešav a problem.

Cinjenica da jedan arhajski bog izražava ono što je dominantno u naše m ponašanj u ukazuje na to da treba da pronađem o novo religiozno osećanje, no- vo shvatanje naš e zavisnosti od superiornih bića. Ne znam kako bi to bilo moguć e bez obnovljenog samorazumevanja čoveka, koje neizbežn o mora da počn e od individue. Imamo mogućnos t da uporedi- mo čoveka sa drugim svesnim bićima i da ga defi- nišem o na nov način. Možem o da ga vidimo u no- vo m ambijentu koji baca objektivnu svetlost na njegovo postojanje, zapravo kao biće kojim ruko- vode arhetipske sile umesto njegove „slobodn e vo- lje", to jest samovoljni egoizam i ograničen a svest. On bi trebalo da shvati da nije gospodar u svojoj kući, kao i da je neophodno da pažljivo proučav a drugu stranu svog psihičkog sveta koja je, izgleda, pravi vladalac njegove sudbine.

Zna m da je ovo samo „pobožn a želja", čije ispu- njenje zahteva vekove, ali, u svakom razdoblju po- stoji bar nekoliko osoba koje razumeju iz čega se sastoji stvarni cilj čoveka i čuvaju ovu tradiciju za buduć e generacije i vreme kada će one imati dublji

120

uvid. Najpre će se put nekolicine promeniti i za ne- koliko generacija njih će biti više. Mal o je verovat- no da će se ljudska svest u ovoj, il i čak u sledećoj generaciji, primetno izmeniti, imajući u vidu to da je današnji čovek potpuno nesposoban da shvati da je, u izvesnom smislu, sam sebi stranac. Onaj kome je to jasno, bez obzira na to koliko je izdvojen, tre- ba  da  bude  svestan  zakona  sinhroniciteta.  Kak o kaž e stara kineska poslovica: „Pravi čovek koji sedi u kući i misli prave misli, čuće se na hiljadu milja."

Nisu potrebni ni propaganda niti ekshibicioni- stička priznanja. Ak o se arhetipom koji je univer- zalan, odnosno identiča n sa sobom uvek i svuda, bavi na pravi način bar na jednom mestu, uticaće se na celinu, svuda, u isto vreme. Tako je jedan alhe- mičar utešio svog učenika : „Bez obzira na to koliko si usamljen, ako radi š istinito i savesno, potražić e te  nepoznati  prijatelji..."

Čini mi se da se ništa suštinski nikada nije izgu- bilo, jer matrica je uvek u nama i reprodukovać e se po potrebi. Mog u da je koriste oni koji su naučili da odvrate pogled od zaslepljujuće svetlosti pomod- nih mišljenja i zatvore uši za buku efemernih paro- la.

Govorite nešt o slično Multatuliju, holandskom filozofu: „Ništa nije sasvim istinito." Ja bi h ovome dodao: čak ni ovo nije istinito. Intelekt mož e da dode do zaključka da nema apsolutne  istine. Ali , ako neko izgubi novac, njegov novac je nestao i to je isto toliko važn o koliko i apsolutna istina, odno- sno, on neć e biti uteše n intelektualnom dubinom iskaza. Postoji nešt o što je očigledno, istina, ali mi smo je izgubili iz vida, uzdajući se pre svega u svoj

121

hazarderski intelekt kome smo žrtvovali moralnu sigurnost, a dobijali samo kompleks niže vrednosti, koji, uzgred rečeno , karakteriš e zapadnu politiku.

Biti, znači raditi i stvarati. Međutim , pošt o naš a egzistencija ne zavisi samo od volje ega, na š rad i stvaranje u velikoj meri zavise od nesvesnog. Ja ne izračunava m samo volju svog ega, ja sam i kreati- van i aktivan. Potpun mir dobar je samo za onoga ko je bio preterano ilinezdravo aktivan. Inačej e to neprirodn a varka koja se bez potrebe meš a  sa našo m prirodom. Mi rastemo, cvetamo i venemo a smrt je konačn o smirenje - il i bar tako izgleda. Mnog o zavisi od duha, odnosno značenja i smisla u kojem radimo i stvaramo, drugim rečim a - živimo. Ovaj duh se izražava il i ispoljava u apsolutnoj isti- ni, koja je uverljiva celom mo m biću, uprkos či- njenici da će intelekt u svojim beskrajnim luta- njima nastaviti zauvek sa ,,ali, ako", koje ne treba sputavati već prihvatiti kao mogućnos t za otkriva- nje  sopstvene  istine.

Izabrali ste dva dobra predstavnika Istoka i Za - pada. Krišnamurt i je iracionalan, ostavlja rešenja po strani, odnosno samim ljudima kao delu majke prirode. Tojnbi, s druge strane, veruje u stvaranje i oblikovanje mišljenja. Ni jedan od njih ne veruje u procvat i otvaranje jedinke kao u eksperimentalan, sumnjiv, smuše n rad živog Boga, kome smo ponu- dili svoje oči, uši i selektivan um, da bismo u njemu bil i čuvani milionim a godina i izašli na svetlost postojanja pre 6000  godina, u trenutku kada je istorijski kontinuitet svesti postao vidljiv zahva- ljujući pronalasku pisma.

122

Nama su bolno potrebni istina il i samorazumeva- nje, slično onima u drevnom Egiptu, koje sam pro- naša o i kod Taos Pueblos Indijanaca. Njihov cere- monijal majstor, stari Očviaj Bijano (Planinsko Je- zero) mi je rekao: ,,M i smo narod koji živi na krovu sveta, mi smo sinovi Sunca, Sunce je na š otac. Sva- kog dana mi mu pomažem o da izađ e i pređ e preko neba. To radimo zbog sebe, ali i zbog Amerikana- ca. Zato oni ne treba da se mešaju u naš u religiju, jer, ako to nastave da rade preko misionara i sprečavaj u nas, Sunce za deset godina više neć e izlaziti."

Planinsko Jezero tačn o pretpostavlja da će dan njegovog naroda, njihova svetlost, svest i značenje umreti kada budu promenjeni uskogrudošć u ame- ričkog racionalizma. Isto će se dogoditi i ostatku sveta. Zat o sam pokuša o da pronađe m najbolju istinu i najjasniju svetlost do kojih mogu da do- prem, i pošt o sam dostigao svoju najvišu tačku koju više ne mogu da transcendujem, čuva m svoju sve- tlost i svoje blago, uveren da ću biti tešk o povređe n ako ih izgubim. To je dragoceno ne samo za mene, već pre svega za tamu stvaraoca, kome je potreban čovek da osvetli njegovo delo. Da je Bo g predvideo svoj svet, svet bi bio bezosećajn a mašin a a čoveko- vo postojanje beskoristan hir.

Mo j intelekt mož e da zamisli ovu drugu mo- gućnost, ali celo moje biće tome kaž e „пе " .

I