PISCI[44]

Harold je kucao na vrata Nelsonovog stana.
Nelson je sedeo za kuhinjskim stolom. Jeo je pitu sa sirom i pio espreso.
„Da?“ rekao je Nelson. Nerviralo ga je kad mu neko kuca na vrata. A kad
se unervozi javljao mu se tik. Glava je počela da mu se trese i klimata.
„Ko je?“
„Nelsone, ja sam, Harold.“
„A, čekaj malo. . .“
Nelson je pokupio ostatak pite i strpao ga u usta. Oči su mu zasuzile dok
je žvakao pitu. Imao je bar 20 kila viška. Progutao je poslednji zalogaj,
jurnuo ka sudoperi, pustio vodu preko tanjira i ruku, onda prošao do vrata,
smaknuo lanac, otključao i otvorio ih.
Harold je ušao. Bio je oko 155 visok i mršav. Imao je 68 godina. Nelson je
bio tridesetak godina mlađi. Obojica su bili pisci, ali pisali su samo poeziju.
Knjige su im se bedno prodavale, i niko nije znao od čega žive. Obojica su
imali neke misteriozne izvore prihoda. Ali nijedan od njih nikada nije
govorio o tome.
„Jesi li za espreso?“ upitao je Nelson.
„Oh, šta znam, može. . .“
Harold je seo. Nelson mu je ubrzo prineo šolju. Onda je i on seo pored
Harolda na kauč.
Nelsonova glava ponovo je počela da se trese i klimata. „Eto, Harolde,
video sam onog skota. Primio me u vizitu.“
Harold je prineo šolju gotovo do usta, onda je zastao. „Kurovski?“ upitao
je.
Tako su oni zvali dotičnog pisca.
„Aha.“
Harold je srknuo. Onda je spustio šolju na stočić pored kauča.
„Mislio sam da nikog više ne prima.“
„Šališ se? Taj prima skoro svaku žensku koja mu piše ili telefonira.
Potrudi se da ih napije, obećava im svašta, laže ih i maže. Onda se baca na
njih i, ako ga odbiju, siluje ih.“
„Cime pravda takve stvari?“
„Kaže da mora o nečemu da piše.“
„Razvratnik matori.“
Sedeli su neko vreme razmišljajući o razvratniku matorom. Onda je
Harold upitao: „Kako te uopšte primio?“
„Verovatno da se pokaže. Znaš, upoznao sam ga u ono vreme kad je dao
otkaz u fabrici i rešio da se dokazuje kao pisac. Nije ni brisoguz imao. Brisao
je dupe novinama.“
„Znači video si ga, Nelsone? I šta je bilo? je l’ bio pijan?“
„Naravno, Harolde, bio je pijan kao zver.“
„Misli da je mačo. Gadi mi se.“
„Ma koji mačo. Tod Vinters mi je pričao da je ubio boga u njemu jedne
noći.“
„Ozbiljno?“
„Najozbiljnije. To je nešto o čemu nikada neće pisati.“
„Ni u ludilu.“
Sedeli su i srkutali espreso.
Nelson je pipao po džepu na košulji, tražeći cigarilos. Prineo ga je ustima,
pokidao zubima celofan. Onda je odgrizao vrh, nabio cigarilos u usta, uzeo
upaljač sa stola.
„Voleo bih da ne pališ to, Nelsone, to je tako gadna navika!“
Nelson je izvadio cigarilos iz usta, bacio ga na sto.
„Nelsone, osim jebenog smrada postoji i jebeni rak.“
„U pravu si.“
Ponovo su ućutali, mozgajući više o Kurovskom nego o raku.
„Pa dobro, Nelsone, pričaj šta je rekao?“
„Kurovski?“
„A ko drugi?“
„Sta da ti kažem, Harolde. Ismejao me je! Rekao mi je da nikad neću
uspeti.“
„ Ozbiljno? “
„Najozbiljnije. Sedeo je u iscepanim farmerkama i štrokavoj majici, bos.
Živi u vili, dva nova automobila u garaži. Ogroman teren oko kuće. Ima skup
alarmni sistem. I živi sa tom prelepom devojkom, dvadeset pet godina
mlađom. . .“
„On ne zna da piše, Nelsone. Mizeran rečnik, nikakav stil. Nula.“
„Samo bljuvanje i jebanje i laganje, Harolde, ništa drugo. . .“
„On mrzi žene, Nelsone.“
„On mlati svoje žene, Harolde.“
Harold se nasmejao.
„Gospode, jesi li ikad čitao onu pesmu gde oplakuje fakat što su žene
rođene sa crevima?“
„Harolde, on je samo primitivac. Kako uopšte proda tolike knjige?“
„Ima primitivne čitaoce.“
„Da, piše o kockanju, lokanju... nikad kraja.“ Mozgali su malo o tome.
Onda je Harold uzdahnuo.
„I slavan je širom Evrope, a sad zaraza hvata i Južnu Ameriku.“
„To je rak imbecilizma, Harolde.“
„Ali ovde nije tako slavan. U Sjedinjenim Državama se zna gde mu je
mesto.“
„Naši kritičari znaju ko stvarno vredi.“
Nelson je ustao i ponovo napunio obe šolje, onda je seo. „Ima još nešto,
nešto odvratno! Baš odvratno!“ „Šta to, Nelsone?“
„Obavio je kompletan pregled. Prvi u životu. Ima šezdeset pet godina.“
„I?“
„Zdrav je kao dren. Držao je izveštaj pod bocom votke. Video sam. A popio
je dovoljno toga da obali čitavu armiju. Nije pio samo u ćeliji za alkose, kad
su ga hapsili. Jedino što je van normale su trigliceridi, dvesta šezdeset četiri u
minusu.“
„Bar to!“
„Svejedno nije fer. Odavno je pokopao svu svoju pijanu bratiju i neke od
svojih pijanih dama.“
„To ti je kad neko ima više sreće nego pameti, Nelsone.“
„On je kao ker koji bez gledanja pređe preko autoputa i ostane živ.“
„Jesi li ga pitao kako je to izveo?“
„Aha. Samo mi se smejao. Kaže da bogovi vole njegovo dupe. Da je to
njegova karma.“
„Karma? Pa on ne zna ni šta znači ta reč!“
„On samo blefira u životu, Harolde. Bio sam na jednom čitanju poezije
kada ga je neki student pitao šta je egzistencijalizam, a on odgovorio:
‘Sartrovi prdeži’.“ „Kad će da ga provale?“
„Jedva čekam!“
Srknuli su svoj espreso.
Nelsonova glava ponovo je počela da drhti i poskakuje. „Kurovski. Tako je
ružan! Kako neka žena uopšte može da ga ljubi a da ne povrati?“
„Misliš da on zna sve te žene o kojima piše, Nelsone?“
„Ma upoznao sam neke od njih. Čak prilično zgodne. Ne shvatam to.“
„Zao im ga. On je kao šugavi ker.“
„Koji bez gledanja prelazi preko autoputa.“ „Otkud mu toliko sreće?“
„Pojma nemam. Kad god izađe iz kuće upadne u govna. Poslednje što sam
čuo je da je neki izdavač odveo njega i njegovu devojku u Polo klub. Ustao je
od stola da ode do toaleta i izgubio se. Tumarao je naokolo i govorio Ijudima
da su foliranti. Kad je šef sale došao da vidi ko pravi galamu, potegao je nož.
Sada mu je zabranjen pristup u klub.“
„Jesi li čuo ono kad je pozvan u kuću nekog profesora, pa se ispišao u
saksiju i zapalio mu kokošinjac?“ „Nema čovek stila.“
„Ni trunke.“
Ponovo su ućutali.
Onda je Harold uzdahnuo.
„On ne zna da piše, Nelsone.“
„Ima bolesne čitaoce, Harolde.“
„Bolesno štivo za bolesnu publiku.“
„Kurac je on. Živi kurac. Mrzim ga.“
„Zašto ga čitaju? Zašto kupuju njegove knjige?“
„To je ta njegova kvazi-jednostavnost. Veruju u njegove plitke misli.“
„Eto, mi smo napisali neke od najboljih stihova dvadesetog veka, a taj
skot Kurovski bere aplauze.“
„On je demon.“
„Folirant.“
„Kako žene mogu da Ijube to nakazno lice?“ „Zubi su mu žuti!“
Onda je zazvonio telefon.
„Izvini, Harolde. . .“
Nelson je digao slušalicu.
„Halo?... O, mama... Sta?... Pa... ne znam. Nisam baš za tu ideju. Ne, ne
slažem se. Slušaj, mama, zaboravimo to. Znam da misliš sve najbolje. . . Čuj,
mama, prekinula si me usred sastanka. Radimo na organizaciji poetske večeri
u Operi. Zvaću te, mama. Ljubim te. . .“
Nelson je tresnuo slušalicu.
„Pizda odvratna!“
„Šta je bilo, Nelsone?“
„Hoće da mi sredi za neki POSAO I TO JE SMRT!“ „Gospode Bože, zar ona
ne shvata?“
„Bojim se da ne shvata, Harolde.“
„Da li je Kurovski ikad imao mamu?“
„Šališ se! Zar tako nešto da izađe iz drugog tela? Ljudskog tela? Ni
govora.“
Nelson je ustao i počeo da hoda gore-dole. Glava mu se tresla kao nikad.
„Gospode, tako sam umoran od čekanja! Zar niko ne shvata genija? “
„Šta da ti kažem, Nelsone, moja mama nije, bar do one noći kada je
umrla. Ali imala je dovoljno pameti da uštedi i investira novac. . .“
Nelson je ponovo seo. Zagnjurio je lice u šake. „Isuse, Isuse Hriste. . .“
Harold se smeškao.
„Dobro, nas će pamtiti još sto godina posle njegove smrti. . .“
Nelson je uklonio šake s lica, pogledao naviše. Glava mu je oborila sve
rekorde u klimatanju.
„Ali kako ne shvataš? Stvari su se promenile! Svet će do tada verovatno
biti razbucan! Nikada nećemo dobiti priznanje!“
„Da“, rekao je Harold. „Da, ima i toga. E jebiga.“
Negde u južnom delu grada, Kurovski je bio pijan za mašinom i kucao je
priču o dvojici pisaca koje je nekad poznavao. Nije bila neka velika priča, ali
bila je neophodna. Pisao je priču mesečno za seks-časopis koji je religiozno
štampao sve šta god im pošalje. Nije im bilo važno da li je to loše, verovatno
zbog njegove međunarodne reputacije.
Kurovski je voleo da vidi svoje stranice među fotografijama golih pičaka.
Zamišljao je kako neke od tih fotomodela listaju časopis i onda natrče na
neku od njegovih priča.
Šta je sad ovo? pitale bi se.
Devojke, odgovorio bi im kad bi mogao, to je jednostavna rečenica i
realistički dijalog. Tako se to radi. I možete da poljubite moje ružno žutozubo
lice samo u snovima. Već sam odvojen.
Kurovski je izvukao poslednji list iz mašine, pripojio ga ostalima, a onda
počeo da traži koverat.To je bilo najteže u čitavom poslu: naći koverat,
adresirati ga, zalepiti marke, onda ga poslati.
A obično bi usledile dve-tri čaše vina da zaokruži jedan od najlepših
načina koji su ikad izmišljeni da se provede noć.
Natočio je prvu.